Navršilo se tačno 30 godina od „specijalne operacije“ koju je Vojska Republike Srpske, potpomognuta jedinicama JNA, kao i njenim visokim oficirskim kadrovima, izvršila na teritoriji opštine Prijedor. U tekstu Jovane Kolarić iznesene su sve relevantne činjenice o samoj operaciji, strategiji militarizacije života i stvarnosti ove bosanske opštine, kao i odmazde koja je izvršena nad lokalnim nesrpskim stanovništvom. Neposredno pre hapšenja, deportovanja i streljanja civila, izrečena je naredba Kriznog štaba u Prijedoru da se kuće nesrpskog stanovništva obeleže belim čaršavima, kao i da njihovi žitelji moraju biti markirani tako što će oko svojih nadlaktica, prilikom izlaska iz kuća, nositi bele trake.
U znak sećanja na ove tragične događaje, Emir Hodžić, građanin Prijedora čiji su otac i brat bili deportovani u logor Omarska, pokrenuo je inicijativu da se 31. maj proglasi Danom belih traka, odnosno datumom kada se komemoriraju žrtve ovog kraja koje je VRS označila, pohapsila, deportovala, poubijala ili prognala iz Prijedora. Tog 23. maja 2012, budući da je bilo zabranjeno javno okupljanje, Emir Hodžić je stajao sam na prijedorskom trgu, sa belom trakom na levoj nadlaktici. Gradski život je oko njega tekao uobičajenim tokom. U godinama koje su usledile, ovaj dan je dobio komemorativne dimenzije ali uz stalne restriktivne mere u samom Prijedoru. Pandemija Covida-19 je tamošnjim gradskim vlastima dobrodošla, budući da je bila proklamovana distanca i zabrana okupljanja. Međutim, ove 2022, 10 godina od pokretanja inicijative i 30 od ratnih dešavanja, opštinske vlasti su ponovo zabranile javno okupljanje, pribegavši i nekim novim strategijama suspendovanja sećanja na žrtve rata.
Izgradnja demokratije u Srbiji nakon pada Slobodana Miloševića pretrpela je silne udare iz prošlosti da bi se naposletku konsolidovala kao neliberalna demokratija, koja se zasniva na poštovanju praznih institucija demokratije: imamo izbore ali ne i prave rezultate, imamo parlament ali ne opoziciju, imamo sudove ali ne i pravdu, imamo kulturu ali samo kao aparat za očuvanje tekovina ratova za „srpski svet“. Naposletku, imamo predsednika koji u sebi sadrži sve prethodno pobrojane institucije. I mnogo više, budući da on funkcioniše kao zakonodavna i izvršna vlast, strateg medija i kulture, glavni ekonomista kao i filozof koji promišlja budućnost Srbije.
U skladu sa predsednikovom filozofijom negiranja ratne prošlosti, te genocida u Srebrenici, izvršena je koordinacija između Beograda i Banjaluke, koja je tokom 30 godina potkrepljena bezbrojnim „ugovorima o saradnji“ – vojnim i civilnim. Jedan od onih koji nije potpisan, a koji je važniji od svih, odnosi se na negiranje genocida i ratne prošlosti. Moglo bi se reći da je Dan belih traka jedan od onih datuma koji spadaju u osnovne predsednikove aktivnosti, budući da je on taj koji pronalazi rešenja za „krpljenje medijskog softvera“ koji povremeno zahteva doradu, jer iz regiona, a ponekad i iz samog društva u Srbiji probije neka informacija koja izaziva turbulenciju. Brisanje sećanje na 3.176 žrtava iz Prijedora, od vremena ulaska VRS i JNA u ovu opštinu do eliminacije nesrpskog življa, te izmeštanja posmrtnih ostataka u sekundarne grobnice, predstavlja jedan od glavnih imperativa naprednjačkog vođe. Poštujući postulate generala Ratka Mladića, koji je o uklanjanju tragova zločina razmišljao po sistemu „ukloniti spaljivanjem, mlevenjem ili na neki drugi način“, predsednik Srbije se opredelio za ovo treće – dakle, „na neki drugi način“ izbledeti sećanje na taj događaj.
Stoga je u Prijedoru ovog 31. maja pokušano da se demonstrira moć ružičaste imperije u strateškom i taktičkom smislu. Naime, za taj dan zakazano je više skupova, dok je zabranjen samo jedan – onaj koji je najavljivao protestnu šetnju povodom Dana belih traka. Prvi skup je najavljen već za 8h ujutro i njime se obeležavao Dan borbe protiv duvanskog dima, drugi je bio vučićevsko-dodikovski oblikovan kao set nacionalnih vrednosti i njime je trebalo da se obeleži: dan rođenja Željka Mitrovića, vlasnika Pinka; dan rođenja Viktora Orbana, premijera Mađarske, kao i dan inauguracije predsednika Vučića (onaj iz 2017, kao dan aktuelne inauguracije). Nakon toga je usledilo obeležavanje Dana belih traka, na koje su došli građani u grupama, uprkos policijskoj zabrani. Položene su crvene ruže (po jedna za svaku žrtvu) na Trgu majora Karlice, koji je dobio ime po nekadašnjem učesniku u etničkom čišćenju i devastiranju Prijedora. Treba podsetiti da je Čaršijska džamija spaljena i porušena do temelja upravo 30. maja 1992. Informacija o tom događaju danas stoji na tabli ispred renovirane džamije, ali bez ključnih podataka o tome ko je to učinio.
Bila je ovo prva policijska zabrana javne protestne šetnje za poslednjih 9 godina. Umesto toga, ponuđeni su veliki datumi kada su rođena dvojica velikana, dok je treći na taj datum dva puta inaugurisan u predsednika Republike Srbije. Šta spaja ovu trojicu velikana? Pre svega vrlo specifičan odnos prema stvarnosti koji se ostvaruje centralizacijom i kontrolom medija, koji se naposletku presvlače ružičastom bojom, zaštitnim znakom televizije Pink. Viktor Orban je patentirao ovaj uspešni model kontrole u svojoj neliberalnoj demokratiji, usmerivši ga pre svega prema političkoj opoziciji. Vučić je ovaj model unapredio, upotrebivši ga kao opšti regulator stanja svesti jednog društva, bilo da je reč o politici, ekonomiji ili kulturi. Bilo da se podiže strah od rata, suseda ili se podiže histerija masovnog pražnjenja državnih resursa šećera. Kada je fantomska NVO „Princip“ u Banjaluci konkurisala za novac koji bi poslužio za organizovanje ružičaste proslave na glavnom prijedorskom trgu, niko se nije pitao o sadržaju performansa, već samo o novcu koji su za to dobili. Ipak, građani Prijedora demonstrirali su neposlušnost: prvi nisu izašli na proslavu Mitrovića-Orbana-Vučića, dok su se drugi oglušili o zabranu okupljanja koja je doneta na liniji Beograd-Banjaluka.
Peščanik.net, 01.06.2022.
Realizovano u saradnji sa forumZFD-om.
No comments:
Post a Comment