Dragi prijatelji,
Neki od vas su već pročitali dva članka koja sam poslao, i mislim da treba da dodam nekoliko ličnih komentara na ono što ste pročitali. Članci su dobri jer se bave odlukama koje izazivaju duboku zabrinutost i kod mene i među kolegama ovde u sudskim hodnicima.
U najkraćem:
Sve do jeseni 2012. u sudu je donekle bila ustaljena praksa da se vojni zapovednici smatraju odgovornim za ratne zločine koje su izvršili njihovi potčinjeni u ratu u bivšoj Jugoslaviji od 1992. do 1995, kada je u decembru 1995. Dejtonskim sporazumom okončan rat.
Odgovornost je tada bila ili redovna krivična odgovornost kao (1) učešće ili (2) odgovornost visokih oficira sa komandnom odgovornošću u vojnom sistemu komandovanja, u slučaju da nisu sprečili zločin ili kaznili potčinjene. Tu nema ničeg novog. Takođe smo uspostavili proširenu krivičnu odgovornost za ljude (ministre, političare, vojne zapovednike, oficire i druge) koji su podržavali opšti cilj istrebljenja neke etničke grupe sa određenog područja kriminalnim nasiljem, i koji su na ovaj ili onaj način doprineli postizanju takvog cilja; ova odgovornost se naziva „udruženim zločinačkim poduhvatom“.
Ali onda je Žalbeno veće jesenas iznenada učinio korak unazad u slučaju trojice hrvatskih generala i ministara, u slučaju Gotovina. Oni su oslobođeni optužbe za ratne zločine hrvatske vojske koja je proterala srpske snage i srpske građane sa velike teritorije u Hrvatskoj – iz takozvane Krajine, u avgustu 1995. (gde su živele generacije Srba).
Nedugo zatim, Žalbeno veće je to ponovilo oslobađanjem srpskog načelnika Generalštaba, generala Perišića, kada je zaključilo da Perišić nije nameravao da njegove snage budu upotrebljene za vršenje zločina, iako je utvrdilo da je njegova vojna i logistička podrška iz Srbije snagama bosanskih Srba u Bosni doprinela zločinima ovih snaga nad muslimanima i bosanskim Hrvatima u Bosni. Prema Žalbenom veću, on jeste pružio podršku, ali nije znao da će ta podrška biti upotrebljena za vršenje zločina u Bosni. Sve to uprkos svakodnevnom medijskom izveštavanju o šokantnim zločinima snaga bosanskih Srba nad muslimanima (i u manjoj meri Hrvatima) u Bosni.
Međutim, vrlo je teško poverovati da Perišić nije znao šta se planira u Bosni i za šta će zapravo biti upotrebljena njegova vojna podrška.
A sada dolazi prošlonedeljna presuda kojom se šef srpske tajne službe, general Jovica Stanišić i njegov doglavnik Franko Simatović, oslobađaju optužbe za pomaganje snagama bosanskih Srba u njihovim opštepoznatim zločinima u Bosni nad bosanskim muslimanima i Hrvatima, sa istim obrazloženjem koje je primenjeno na Perišića: da nisu bili svesni da će njihova pomoć biti upotrebljena za vršenje zločina.
Šta možemo iz ovoga da zaključimo?
Moglo bi se pomisliti da je vojni establišment u vodećim državama (poput SAD i Izraela) smatrao da se sudovi u svojoj praksi previše približavaju odgovornosti vojnih zapovednika. Očekivalo se da zapovednici neće biti pozivani na odgovornost ukoliko nisu aktivno podsticali svoje podređene na vršenje zločina. Drugim rečima: sud je otišao predaleko u pravcu pozivanja na odgovornost zapovednika za svaki zločin koji su izvršili njihovi potčinjeni, dok bi, u stvari, njihova namera da počine zločin morala da bude konkretno dokazana.
Ali to je upravo ono za šta zapovednici primaju platu: oni MORAJU da se pobrinu da u njihovoj zoni odgovornosti ne bude zločina, a ako ih i bude, moraju da učine sve što mogu da krivci budu kažnjeni. I niko ko podržava ideju etničkog čišćenja ne može izbeći odgovornost za bilo koju vrstu pomaganja u ostvarivanju tog cilja.
To, međutim, više nije slučaj. Sada bi, po svemu sudeći, zapovednici morali imati direknu nameru da počine zločin, a ne samo saznanje ili sumnju da će zločini biti počinjeni. Postavlja se pitanje kako ovakva vojna logika vrši pritisak na međunarodni krivični sistem? Da li su neki američki ili izraelski zvaničnici izvršili pritisak na američkog predsednika suda u Hagu da promeni praksu Suda?
To verovatno nikad nećemo saznati. Ali neka svedočanstva, da je isti taj američki predsednik Suda izvršio pritisak na svoje kolege u slučajevima Gotovine i Perišića, navode nas da zaključimo da je on bio rešen da postigne oslobađajuću presudu – a naročito da je imao sreće da ubedi vremešnog turskog sudiju da u poslednji čas promeni mišljenje. Obe presude su onda postale većinske 3-2.
Šta je sa poslednjom presudom u slučaju Stanišić-Simatović? Tu presudu nije donelo Žalbeno već Pretresno veće sa holandskim sudijom Orijem kao predsedavajućim, uz saglasnost sudije iz Zimbabvea, ali i uz izdvojeno mišljenje francuske sutkinje? Da li je američki predsednik Suda izvršio pritisak na Orija? Izgleda da jeste. U kuloarima se priča da je predsednik Suda zahtevao da se presuda za ovu dvojicu optuženih apsolutno mora doneti tog prošlog četvrtka, da bi predsednik Suda ispunio svoje obećanje Savetu bezbednosti UN-a, a da sudije Pretresnog veća nisu imale dovoljno vremena da razmotre sve argumente. Francuska sutkinja je imala samo četiri dana da napiše svoje izdvojeno mišljenje o kojem sudije čak nisu ni razgovarale. Sve je urađeno navrat-nanos. Nisam ovo očekivao od Orija.
Rezultat je da je Sud načinio značajan korak unazad u odnosu na dosadašnju praksu, da vojni zapovednici moraju odgovarati za zločine potčinjenih (izuzev ako dokažu da nisu za njih znali) – ali je takođe napuštena i teorija odgovornosti za „udruženi zločinački poduhvat“, koja je sada redukovana sa učešća u zločinu (na ovaj ili onaj način) na zahtevanje direktne namere da se zločin počini (dakle, nije dovoljan samo pristanak da se počini zločin). Većina ovakvih slučajeva biće završena oslobađajućim presudama za vojne zapovednike. Tako da američki (i izraelski) vojni vrh može da odahne.
Možda ćete pomisliti da je ovo cepidlačenje. Ali ja imam vrlo neugodan utisak da je Sud promenio pravac pod pritiskom „vojnih establišmenta“ određenih dominantnih država.
U svim sudovima u kojima sam radio, uvek sam pretpostavljao da je pravedno osuditi vođe za zločine za koje su znali i koji su počinjeni u okviru zajedničkog cilja. Sve se svodi na razliku između ZNANJA da su zločini izvršeni ili da će biti izvršeni i, s druge strane, PLANIRANJA tih istih zločina.
To je suština!
Kako sada da objasnimo hiljadama žrtava da Sud više neće moći da osudi učesnike udruženog zločinačkog poduhvata, ukoliko sudije ne budu mogle da pokažu da su učesnici u svom zajedničkom cilju i sa direktnom namerom doprineli zločinima? Do sada smo osuđivali one učesnike koji su, na ovaj ili onaj način, pokazali da su se slagali sa zajedničkim ciljem (recimo da se istrebi nesrpsko stanovništvo iz oblasti koje su Srbi proglasili „čistim“) kao i, na ovaj ili onaj način, pomagali ostvarenju zajedničkog cilja – a da nismo morali da konkretno dokazujemo njihovu direktnu nameru da počine svaki pojedinačni zločin. To je praktično i nemoguće dokazati.
Oduvek sam verovao da je to pravedno. Presude sam donosio uveren da oni na vrhu znaju da je plan za „istrebljenje drugih“ sa „naših“ teritorija suprotan osnovnim životnim zakonima, naročito u svetu gde internacionalizacija i globalizacija odbacuje bilo čiju ideju o nečijem „prirodnom pravu“ da živi u nekoj oblasti bez prisustva drugih. Pre sedamdeset godina to smo nazivali Lebensraum.
Međutim, izgleda da to više nije tako. Poslednje presude dovele su me u duboku profesionalnu i moralnu dilemu, sa kojom se dosad nisam susreo. Najgora od svega je sumnja da su neke moje kolege bile izložene kratkovidom političkom pritisku koji potpuno menja pretpostavke mog posla u službi razuma i zakona.
Srdačan pozdrav,
Frederik
BT, 13.06.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.06.2013.
No comments:
Post a Comment