Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (2)

POVRŠAN I NEODRŽIV

Stil razmišljanja Konstantinovića nije se mogao dopasti Mihizu, bio je opasan i destruktivan za njegove idejne i jezičke konstrukcije. Konstantinović pušta da misao dvoji, što joj i jeste autentična priroda, da razlaže i propituje „istine“ ustanovljene pukim mnjenjem, predubeđenjem, podrazumevanjem. On se držao načela autentičnog razmišljanja da ono „što je poznato, nije još spoznato“. Prema tome, njegov stil nije mogao biti stil naivnog realizma. Palavestra je tvrdio da su Mihizovi zaključci „kratkotrajni, nepotkrepljeni i nesistematski, površni i neodrživi, zato što su bili rezultat inspiracije, ili na impresionističkoj osnovi, brzi i u žurbi“. Dobro barata frazama, ali nema nove ideje, utvrđivao je Palavestra i optužio Mihiza za pristrasnost i favorizovanje istomišljenika. Mihizov i Ćosićev govor bio je ideološki i agitpropovski, mesijanski i neupitan. Naklonjen apodiktičkoj i dogmatskoj tradiciji po kojoj naivni realizam utvrđuje „istinitu stvarnost“, a nasilje propagande, vlasti i poziv na pretke je verifikuju i utvrđuju njen monopol. Mihiz je težio epskom i političko-feljtonskom narativu. On je voleo, kao i autori i urednici koje je negovao – „pitkost“, da tekst bude pitak i običan, kao svakodnevna čaša vode. U tom narativu su bili i njegovi drugovi iz jugozapadne Srbije. Planinska dozivanja i melodija anahroničnog i zavičajnog jezika i mišljenja, kakvim ih, kroz dovikivanja i zapomaganja, maestralno prikazuje Bećković u Reče mi jedan čoek, u Ćeraćemo se još, jesu za Mihiza i sredstva našeg razumevanja sveta i izražajna sredstva „naše“ sudbine.
Teško da su igde, na Zapadu ili Istoku, monarhiji ili kapitalizmu, sa svojim profesijama i sa onim što su činili ? Mihiz, Ćosić, Bećković i ostali mogli imati tako bogat, dobro plaćen, zanimljiv, uticajan, bezbrižan i glorifikovan život. Mnogobrojne izdavačke kuće, društva književnika, slikarske kolonije i galerije, masovna proizvodnja filmova, mase obožavalaca i uopšte publika, slobodno vreme, putovanja, savetovanja, nagrade, kulturne rubrike, život u kulturi ? sve je to komunistička država podržavala, institucionalizovala i plaćala. Da li je takvo što bilo u monarhiji, kraljevini i kneževini Srbiji ili u Dušanovom carstvu? Objavljivali su svetu da su disidenti ukoliko ne dobiju kakvu nagradu na koju su se nameračili ili ukoliko im se u nekom od časopisa ne objavi tekst, ili rukopis stavi u fijoku. Viljem Fokner je morao dobro da dirinči od Holivuda do NJujorka, da plaća markentišnog agenta ne bi li preživeo i objavljivao. Žalio se kako niko u njegovom kraju ili susedstvu na Juguili u NJujorku niti zna ko je on, niti čita njegove romane. DŽems DŽojs je deset godina sa porodicom na ivici gladi bezuspešno pokušavao da objavi svoju prvu knjigu. A Mihiz i društvo su uvedeni u školske komunističke lektire kao pedagoške vrednosti za buduća pokoljenja. Institucionalizovani su po institutima, bibliotekama, redakcijama, izdavačkim kućama, Akademiji, pozorištima, u javnosti dobili oreole književnika, inteligencije, kreatora javnog mnjenja, stubova kulture i mentalnih temelja narodnog opstanka.
Pisac Srpskog književnog zverinjaka, hronike književnog života Beograda i Srbije druge polovine dvadesetog veka, Radovan Popović citirao je ironičnu primedbu Duška Radovića posle boravka u NJujorku. Tamo se sreo sa Josifom Brodskim kome su se mnogi pisci iz Beograda žalili da su progonjeni u Jugoslaviji. Međutim, zaključuje sa zaprepašćenjem Radović, na tom spisku su bili sve sami državni pisci! Negovali su famu o svojoj „progonjenosti“ ne bi li prikrili javne i tajne oficijelne veze u koje su bili uključeni. Imali su uticaj na postavljanja urednika u kulturnim rubrikama i na uspeh ili neuspeh kakvog pisca. Inicijacija je bila nemoguća bez njihovog miropomazanja. Bez njihove podrške oni koji su želeli da postanu priznati pisci, mogli su, kako je jednom primetio Ćosić, da pišu i bacaju svoje tekstove u «ponor vremena». Pravili su i usmeravali glavne temeljne tokove u kulturi, malo šta se autentično razvijalo. Uticali su na dodeljivanje nagrada, raspodelu novca iz fondova, kreirali pozorišne repertoare. Sve im je bilo na izvolte, žene pogotovu, mnoge su karijere započinjale u njihovim krevetima.
Za ceo period pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, Radovan Popović tvrdi „to je bio jedan kupleraj“. Preotimali su jedni drugima žene, uskakali jedni drugima u bračne krevete, preko kreveta dobijali i davali stipendije, od ljubavnica pravili književnice i novinarke, imali su „svoje“ novine, časopise, emisije… Bilo je zabavno slušati ih sa kojom opsednošću i ozbiljnošću prepričavaju svoja osvajanja i otkrivaju i ocenjuju ljubavne veštine i kapacitete ljubavnica. Bili su kao Forsajti, kaže Popović – između sebe su se ogovarali, nameštali, a zbijali redove kada ih neko sa strane napadne. Zagovarali su visoke političke principe i bezuslovnu toleranciju, ali, samo za sebe. Mihizu i Vuku Draškoviću je spektakularni upad na javnu scenu omogućila upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović, kada im je 1991. otvorila vrata balkona sa kojeg su se obratili masama, kao Josip Broz 1945. po oslobođenju Jugoslavije. Od tada se Vida Ognjenović ne može odmoriti od ambasadorskih misija, izdavanja romana, izvođenja drama, pohvalnih kritika.
Osamdesetih se Pandorina kutija otvorila i Milosav Tešić, pesnik, žalio se da „nikad Srbija nije zaudarala na ovakav provincijalizam; naš politički život je poprilično primitivan, pun jezika mržnje, dušu dao za razne šarlatane. Politička scena je tako napravljena da su i budala i pametan čovek potpuno izjednačeni…“ Kada je sve počelo da propada Mihiz je prešao na šekspirovski diskurs: „Kockar koji voli da gubi? Nije li to najtačnija odrednica za srpskog intelektualca, ali ne poslušnika, nego onog koji odbija da služi? Takvom, protekle decenije nisu išle naruku.“
Bar je priznao da je živeo u kazinu i da se ponašao kao kockar. Samo ja smetnuo sa uma da ga je uvek pratila najača boja – rojal.


Fenomeni, Oktobar 2016.


(Nastavice se)

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (1)

Beogradski Službeni glasnik je 2016., u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.

Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.
U nekoliko nastavaka ćemo preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.
(Fenomeni)

***********************************

TRAGEDIJA JEDNOG NARODA – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe 

Tamo gde Mihiz nije bio papa, nije bilo ni crkve. Ono što se nije uklapalo u „srpski narod“, kako ga je on shvatao, bilo je ravno izdaji. NJegova idejna platforma iskivana u dugim noćima druženja sa montanjarskim momcima iz jugozapadne Srbije nije se smela osporiti, jer samo smo to „mi“

Kada su došle na vlast „demokrate“ i „narodnjaci“, monarhisti i obožavaoci starih srpskih običaja (za sve njih su Mihiz i mihizovci pravili idejne platforme i krčili put u javnoj i masovnoj svesti), neće biti ni uglednih nagrada ni para za kulturu.

Velika izdavačka preduzeća prestaće da postoje, pozorišta će biti na ivici egzistencije, a književnici su prisutni u javnosti samo ukoliko dele ideološko jednoumlje stranaka na vlasti i njihovih medijskih pogona. Inteligencija, pojam i društveni sloj, onako kako je formirana u carskoj i boljševičkoj Rusiji, te u komunističkoj Jugoslaviji, prestala je da postoji. Još 1996. Gojko Tešić konstatuje da su intelektualci postali „uličari“ i da „od srpske inteligencije, kako bi Sterija rekao: ostalo je jedno VELIKO NIŠTA“. Moguće je da će u budućnosti preživljavati surogati mihizovsko-ćosićevske grupe, ali one nikada neće imati taj odlučujući formativni uticaj na mase, niti takvu infrastrukturnu povezanost sa vlastima i njenim institucijama. Društvo je ozbiljno uzdrmano i podeljeno migracionom selekcijom.
Stvaraoci i dela koji im nisu bili po volji bili bi izopšteni iz srpske kulture, ili skrajnuti. Bili su vrlo drski i neistomišljenike su eliminisali sa tri oprobana sredstva – ćutanjem, marginalizovanjem ili rastrganjem (slučaj Kiš). Sprovođenje eliminacije, međutim, nije ih sprečavalo da budu potuljeno srdačni sa žrtvom. Mihiz je u delima Radomira Konstantinovića pronašao zaveru protiv srpskog naroda. Optužio ga je da je u svojim istraživanjima Biće i jezik bio selektivan sa predumišljajem da nađe ružno u srpskoj književnosti. Umesto da prizna da su Konstantinovićeva istraživanja obogaćivanje i razvoj srpske kulture, Mihiz ga stavlja na metu patriotskoj sumnji. Tamo gde Mihiz nije bio papa, nije bilo ni crkve. Ono što se nije uklapalo u „srpski narod“, kako ga je on shvatao, bilo je ravno izdaji. NJegova idejna platforma iskivana u dugim noćima druženja sa montanjarskim momcima iz jugozapadne Srbije nije se smela osporiti, jer samo smo to „mi“. Ako je tačno mišljenje Olivere Katarine da su Ratko Dražević i njegove ideje uticali na stvaranje srpske nacionalne opozicije, onda je jasno da se Mihiz opisom „udbovaca“ u Autobiografiji samo distancirao u subjektu, ali ne i u sadržaju i zajedničkom verovanju. Cela grupa je gajila samosvesnu apsolutnost, neko bi to nazvao narcizmom bez granica, ličnom i kolektivnom uobraženošću, i nije mogla podneti da sebe vidi kao deo palanačkog života. Mihiz je jahao na svesrpskoj svetskoj izuzetnosti od srednjeg veka, Ćosić na jugoslovenskoj izuzetnosti i nisu sumnjali da su pupak sveta, a da je svet neprijatelj (i naši prijatelji mogu biti neprijatelji) kad god nama loše ide.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Sve će ti oprostiti...

...i što si vrijedan ili što si lijen,
...i što si ružan ili što si lijep,

...što oči su ti plave ili smeđe boje, 
...što si nizak ili visok, 

...što si otišao ili si ostao...!

Ali ti uspjeh i sreću nikada neće oprostiti !

Takvi ljudi smo ti mi Balkanci!

Marinko Čulić: Čiji je Tesla

Da su Hrvatska i Srbija prihvatile barem dio Teslinog poimanja pluralnosti nacionalnog identiteta, njegovu modernost i samosvojnost, obje bi imale pravo reći da je njihov i tako bi i trebalo biti. Ovako, on ne pripada ni jednoj ni drugoj

Hrvatska puca od ponosa zbog Nikole Tesle. Organiziraju se međunarodne izložbe u počast ovom pomalo čudačkom, ali nesumnjivo genijalnom izumitelju, a na proljeće će mu biti podignut i novi spomenik u Gospiću. Novi zato što je stari srušen 1992. eksplozivnom napravom, jer je tada bilo dozvoljeno mrziti Srbe i više nego sada, čak i kada su bili planetarno slavni i kada su usto, kao on, izjavljivali da su jednako ponosno na svoj srpski rod i svoju hrvatsku domovinu. U Srbiji su pripadnika svoga roda odlučili sasvim legitimno pretvoriti u amblem svoje države, nazvavši uz ostalo i beogradski aerodrom, najveći koji imaju, njegovim imenom. Ali nije legitimno to što su na najnoviju promociju Tesle u Hrvatskoj, koliko god licemjerna bila, reagirali u ključu koji nije priznavao ni on sam, a osobito zato što je to učinjeno na prilično blesav način. Iz srbijanskog Ministarstva kulture objavljeno je da Hrvatska svojata čovjeka kojeg cijela svjetska javnost poznaje kao Srbina, a usto nije rođen u Hrvatskoj, koja tada nije ni postojala, nego u Austro-Ugarskoj. U odgovoru s ove strane Dunava s razlogom je uzvraćeno da to nije nikakav argument, jer po toj logici ni Vuk Stefanović Karadžić nije rođen u Srbiji, koje tada također nije bilo, nego u Turskoj.

Izostalo je, međutim, nešto što svjedoči da je Teslino i Karadžićevo vrijeme bilo na ovim južnoslavenskim prostorima puno kulturno pluralnije i širokogrudnije nego ovo danas. Vrag zna koliko je to široj hrvatskoj javnosti uopće poznato, a ovdašnje kulturne vlasti ništa ne čine da o tome nešto i sazna, ali Vuk Karadžić je prije otprilike jednog i pol stoljeća kao priznati lingvist proglašen počasnim građaninom Zagreba. Da, počasnim građaninom sadašnje hrvatske metropole, bez obzira na njegovo poznato ‘Srbi svi i svuda’, koje se danas u Hrvatskoj smatra krunskim dokazom da je on jedan od praotaca antihrvatskog i osvajačkog velikosrpstva. Bilo je to naime vrijeme kada su se Srbi i Hrvati tek formirali u nacije, pa su odasvud frcale svakakve ideje, uključujući i besmislene kao što je ova. Uostalom, u jednom razdoblju i Ante Starčević je smatrao da su svi južni Slaveni Hrvati, pa to nije smetalo da ga se danas naziva ‘ocem nacije’, i to ovakve, a ne nekakve od Jadrana do Crnog mora. Usto, Starčević je u osnovi bio zagovornik ideja liberalne, antiklerikalističke Francuske revolucije, pa ako je i kod njega, kao i kod Karadžića, i bilo primjesa nacionalizma, to nije bilo ni blizu razini današnje nacionalističke i šovinističke isključivosti.

Štoviše, može se reći da su Hrvati i Srbi iz onog vremena relativno lako nalazili točke koje ih spajaju i da su te točke bile često pozitivne i progresivne. Danas ih spaja ono najgore, a ovo je priča i o tome, bez pretenzija da bude obuhvaćeno sve što se može obuhvatiti. Evo, ovih je dana ministar vanjskih poslova Srbije Ivica Dačić pozvao Srbe u Sjedinjenim Državama da na idućim predsjedničkim izborima glasaju za Donalda Trumpa, što je toliko podinteligentno patroniziranje Amerikanaca srpskog porijekla da je još samo falilo da tu ubaci i Teslu (recimo tako da je on tehnički omogućio objavljivanje slavnih Trumpovih tvitova). Može li gore od toga? O, može. Hrvatska predsjednica Grabar-Kitarović proglasila je rat u Afganistanu, koji je u osnovi američki, dijelom hrvatskog domovinskog rata pa će, veli, padne li ta zemlja, na Evropu i Hrvatsku krenuti milijuni muslimana, na koje očito gleda u islamističkom ključu. Da se razumijemo, nisu ovakve izjave toliko rezultat manjka pameti, iako jesu i toga, koliko manjka državničke kičme i državničkog samopoštovanja.

Prethodna zajednička država Srba, Hrvata i ostalih značila je nekog vraga u svijetu, pa ako i nije sudjelovala u donošenju ključnih planetarnih odluka, nije ni dozvoljavala da se one donose isključivo u korist velikih i na štetu malih. Sada se državice koje su se iskopilile iz nje samo guraju u krilo i pod skute tih velikih, i to samo ako im ovi dozvole. A svoju ‘važnost’ grade jedino u međusobnom hvatanju za vratove, i to nakon što su devedesetih završili ratove koje nitko nije dobio, nego su ih, ovako ili onako, svi izgubili. Zato za ozbiljnu vanjsku politiku i nemaju vremena, ili to što one zovu vanjskom politikom više asocira na ozbiljne internističke poremećaje. Rukoljubni odnos Grabar-Kitarović prema Washingtonu kao i ono cmizdrenje pred nikom poznatom američkom generalicom u Kninu očito imaju veze samo s njenim karijernim ambicijama, a neke državne strategije ne samo što tu nema nego je ni pod razno ne može ni biti. Sjedinjene Države jesu bile glavni partner Hrvatskoj u devedesetim, koja je i zbog toga dobila rat (ostavimo sada cijenu koja je za to plaćena), ali sada je to u ekonomskom i svakom drugom smislu Evropska unija, prema kojoj Trump iskazuje prezir i baca joj klipove pod noge.

S Dačićem stvari stoje donekle drukčije, ali zapravo isto. On slovi za ruskog čovjeka u Beogradu i vjerojatno tipuje na Trumpa u nedokazanoj, ali relativno uvjerljivoj verziji da je Vladimir Putin više za sadašnjeg američkog predsjednika nego za njegove demokratske konkurente od kojih su neki još spremniji širiti ratove u afro-azijskom području i zaoštravati odnose s Moskvom. Dobro, ali gdje je tu srbijanska vanjska politika? Ona, kao što je poznato, ima dva proklamirana cilja – ulazak u Evropsku uniju, što u pripremnoj fazi već traje, plus vojna neutralnost, dakle neulazak u NATO, kojim i dalje drma Washington, što će reći Trump. I što je onda tu srpsko u srbijanskoj vanjskoj politici, ako Beograd neće pod Trumpov kišobran, a istodobno instruira američke Srbe da glasaju za njega? Ali ima tu taj Tesla, do kojeg su do jučer u Srbiji, koliko i u Hrvatskoj, držali kao do pregorenog transformatora, da pokrpa rupe i izravna pohabane rubove u nacionalnim zastavama. Te svečane krpe trebaju sakriti da dvije zemlje imaju velike vojne saveznike koji nemaju volje ni pošteno ih naoružati, nego im uvaljuju stare leteće kante, iako su osloncem i na Teslino znanje mogle proizvoditi, zapravo su već i proizvodile, vlastite letjelice, a ne kupovale stranu hrđu.

I eto, sve to stoji u pozadini sadašnje ljute svađe između Zagreba i Beograda po pitanju čiji je Tesla, pa kada se već na tome toliko inzistira, evo i odgovora. Da su prihvatile barem dio njegovog pluralnog shvaćanja nacionalnog identiteta, njegov inovatorski i civilizacijski modernizam i njegovo poimanje ljudske i političke samosvojnosti, i Srbija i Hrvatska imale bi pravo reći da je on njihov, i tako bi trebalo i biti. Ovako, on ne pripada ni jednoj ni drugoj, i tome se jednostavno nema što dodati.

Marinko Ćulić (Novosti)

Angel Trajkovski.: Banjalucki susreti (3)

Dragi moji,

u B.Luci sam proveo vise vremena ove godine nego sto sam planirao, pa sam imao vremena da gledam neke dogadjaje u muskoj kosarci...

Necu vrsiti neku analizu sporta u BL,jer tamosnje stanje u sportu se srozalo na najnizi nivo u nekada jednom od vodecih sportskih gradova u nasoj Jugi,necu vrsiti analizu jer bi me to odvelo u neke druge, nezeljene sfere...

1.Memorijalni turnir u cast Radivoja Koraca u organizaciji KK"Radivoj Korac" iz BL u dvorani "Mejdan"

 Ovaj turnir je tradicionalan i ove godine je bio 16. po redu.Ucestvovale su ekipe:OKK "Beograd", KK"Igokea",KK Rouky" iz BL i KK"Borac" BL, a na otvaranju Turnira su izvedene predivne plesne numere.

Turnir je igran 14.,15. i 16. juna, a pravo igranja su imali igraci ispod 21 god. starosti.Pobjednici su bili igraci OKK"Beograd"

Posmatrao sam Turnir sa nasim Zeljom Sejdinovicem-Cek-om i Dragom Kopanjom-Kopom,a sa nama je cesto bila glavni organizator Turnira Jadranka Bogdanovic(Gacinovic)-Jaca...Utakmice su bile interesantne,premda igre nisu bile na nekom zavidnom nivou.Vidno je bilo neucestvovanje tima koji organizuje ovaj turnir,a Jaca nam je,premda nevoljno rekla probleme u organizaciji,njenu borbu da dodje do minimalnih sredstavna da bi se Turnir odrzao...Mnoga neispunjena obecanja,zatvorena vrata,zebnja da gostujucim timovima se obezbijede skromni uslovi boravka u BL...Za divljenje je kako to Jaca uspijeva uz pomoc naseg Davora Crnica-Dejvija... 

Da, ocevidan je katastrofalan pad u nasem sportu, nema vise velikih i uspjesnih BL firmi,koje su nam prije obilato pomagale,sve se svodi na pomoc Opstinskog sportskog saveza,cija kasa je uvijek prazna...I samo obecanja,bez neke pozitivne perpektive...Klinci nisu zainteresovani za sport kao nekada nase generacije,ali necu vise o tome...

2.Turnir 3x3 ili kako bi mi stariji rekli- "basketi"

 Turnir je igran kod Pozorista,nivo igre solidan,a glavni organizator bio je opet iz nekadasnjih nasih redova igrac, Aleksandar Vranjes-Aco. Posmatrao sam dio Turnira sa Lazom Roljicem,ponekad nam nova pravila malo smetaju,ali ipak je to nas sport

Eto, toliko iz nase kosarkaske BL.Pozdrav Vasim porodicama, pozdrav Vama. Vas Angel

Svetislav Basara: Velebeslovesnost

Pročitah prekjuče negde u bespuću www-a da je "predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak ocenio da bi bio čin veleizdaje predlog predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića da se Kosovo ustupi Rusiji". Pročitah, kažem, i ne mogodoh poverovati svojim očima, pa pročitah još jednom i uverih se da isto piše.

Ne bi mi druge nego da se pod starost odam istraživačkom novinarstvu i da proverim da to možda nije neka Čankova dubara - ume on da ih uvaljuje, stari je to šeret - kad ono jok. Sve su novinčine (i sve štampane stvari) prenele da je Stamatović blagoizjavio, da je - citiram -"ustupanje Kosova i Metohije međudržavnim ugovorom i na određeno vreme Rusiji jedini način da Srbija sačuva tu teritoriju". U ovoj stvari Čanak je bio polovično u pravu, kao da je, božemeprosti krle22, a ne Čanak. Što se tiče onog "vele" tu je pogodio u sridu, ali je pogrešio glede Stamatovića "izdaje" koja nije izdaja nego velebeslovesnost, tupoumnija sestra svojevremene antologijske beslovesnosti Veselina Đuretića, koji je u Politici - a da gde drugde - SNiS-u podastro celomudreni plan da Srbija pristupi EU, opelješi EU fondove, a da onda, kad se "obešteti" zabije EU nož u leđa i ujedini se sa Rusijom.

Nije Stamatović naročito originalan. Bogata je istorija srpskih jednostranih ujedinjenja iz računa, a bez krčmara. Pao je u kolektivni zaborav Miloševićev predlog da se Srbija ujedini sa Grčkom, ali se u Grčkoj još grohotom smeju tome. Ali ako je Rusija čula za Stamatovića viziju - a zacelo jeste - ona se ne smeje, nego trlja ruke. Nema za nju zime na Balkanu dok je Stamatovića i njemu sličnih.
Hajde da raščlanimo ovu beslovesnost.

Šta bi Srbija dobila ako bi KiM ustupila Rusiji? Po meni ništa ili bi - još gore - dobila Sebastian Kurtz od ovce, Stamatović u lukavstvu seljačkog uma ne misli tako, njegov velikodušni ustupak Ima duplo dno koje kao da je pravio onaj naš podnarednik. Stavka "određeno vreme" podrazumeva da Rusija - nakon što okupira Kosovo i na Kosovu - što reko Nićifor Ninković -"prebude" neko vreme - Kosovo vrati Srbiji.

Stamatović je obavio pola posla, drugu polovinu treba da oposli Rusija, što će reći da sve svoje probleme (a legion im je ime) ostavi po strani, da se kolektivno naguta LSD-ja, pa da se upusti u avanturu invazije na Kosovo, što Rusija - treba li uopšte reći - ni pod dejstvom LSD-ja nikada ne bi učinila jer da je tako činila - stoput smo to apsolvirali - ne bi bila Rusija nego malo veća Južna Srbija.
Sad slušajte vamo. Nije Stamatović uopšte beslovesan, lukavi je to Era, doduše malčice pritupast, on samo gleda da politički ućari na kolektivnoj beslovesnosti društva koje je sebi
dozvolilo da ima medije koji ozbiljno shvataju i prenose lupetanja i bulažnjenja zbog kakvih se do relativno skoro čak i u Srbiji išlo u ludnicu. Svi smo mi Stamatović, svejedno da li se sa njim slažemo ili ne.

(‘Danas’)

Tramp i Vucic

Njih dvojica imaju sve! 

Jedino sto jos nemaju su dijagnoze!

Angel Trajkovski: Banjalucki "Vimbldon" 2019.

Dragi moji,

nas BL "Vimbldon" 2019. je sa nestrpljenjem ocekivan i zaista je nadmasio sva ocekivanja,premda vremenski uslovi nam nisu bili nakljonjeni(kisa), nije nam mogao pomoci i nas metereolog Kustro...Ipak,nasli smo pogodne termine u dvoranama teniskih klubova , premda smo poslije igrali na odlicnim otvorenim terenima "K-4" kod Studentskog mosta ...Kao sto je bilo najavljeno,kola Hitne pomoci su uvijek bila prisutna uz stalni kontakt sa nasim doktorom Sasom Jakovljevicem...

Bilo je izvanrednih meceva,divnih poena, ali najvise se vremena "trosilo" na zezanje izmedju poena,uz potsjecanje na neke davne nezaboravne dogadjaje...Zvanicnim pobjednicima su proglaseni Branislav Majkic-Majk i Zlatko Galijas-Gale,kojima su urucene nagrade prilikom naseg Tradicionalnog sastanka, iako jos nije rijesena zvanicna zalba upucena ATP Svjetskoj teniskoj asocijaciji na regularnost ukupnih rezultata meceva...

Na Turniru ucestvovali: Kop,Gale,Boki,Majk,Gele,Vladek...uz pojacanja:Velid,Talijan,Bodo,Bane...

Normalno, poslije zestokih meceva islo se na vopi u "Plazmu", a nas Vukasin Bozic-Kaso nam je priredno divno iznenadjenje, castio nas je u svom restoranu "AD"...

Eto, toliko sa naseg "Vimbldona"...Nole je osvojio zvanicni "Vimbldon",ali tesko da bi osvojio ovaj, nas "Vimbldon",jer bi ga "udavili' nasom pricom,smjehom,zezanjem...

Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama !  Vas Angel

Kolinda Grabar-Kitarović

Kolinda Grabar - Kitarović je dokaz da i fizički veoma lijepa žena

zbog onoga kako radi i govori 

moze biti veoma odvratna.

Šteta!

Vuk Drašković: Staljinov lanac samo za Srbiju

Uvijek imam problem kad citam novi tekst Vuka Draskovica. Kao i sa vecinom drugih i sa ovim njegovim novim tekstom se slazem i smatram ga odlicnim, pa ga i vama nudim na citanje. Medjutim, samo gledanje u sliku ovog covjeka me podsjeca na rane devedesete kada je bio aktivni ucesnik i u vrhovima srpske politike, pa i organizator jedne od srpskih paravojnih formacija (Srpska garda) koje su u ime velikosrpske politike Slobodana Milosevica pod plastom zastite golorukog srpskog naroda, ubjedjivali taj narod sa zapadne strane Drine da je vrijeme za pobunu, u ime tog naroda cinili zlocine i pljacke po Hrvatskoj a kasnije i BiH. U tome je Vuk Draskovic direktno ucestvovao kao lider SPO i jedan od Milosevicevih saradnika. Kasnije, on je mnoga svoja ondasnja misljenja promijenio. Prije objavljivanja ovakvih tekstova, u kojima sa pravom od  vlasti drzave Srbije ocekuje da prihvati svoj dio krivice za krvavi rat u bivsoj Jugoslaviji, za dvjesta hiljada ubijenih (iz bilo kog naroda) i nekoliko miliona protjeranih i izbjeglih, Vuk Draskovic bi trebao prihvatiti i javno priznati svoju licnu krivicu i moliti za oprostaj! Tek tada bih njegove nove tekstove mogao prihvatiti bez gorcine koju osjecam dok  ih citam.

**********************************

Foto: Stanislav Milojkovic

Od američkih atomskih bombi, jedinih u dosadašnjoj istoriji čovečanstva koje su bačene na neki narod i državu, ubijeno je i na odloženu smrt osuđeno blizu pola miliona ljudi! Skoro svi bili su civili. Bombe i granate saveznika počinile su sličan pomor i u Nemačkoj, i do temelja razorile najveće gradove.

I Japanci, i Nemci, prihvatili su krivicu svojih režima za krvavi rat koji su ti režimi pokrenuli. Krivicu ne samo za zlodela nemačkih i japanskih nacista širom sveta nego i krivicu za sve ratne žrtve i tragedije u njihovim narodima.

A mi gde smo? Sad će tri decenije od izbijanja rata u Jugoslaviji i ubistva te države. Više od dvesta hiljada mrtvih i ranjenih, nekoliko miliona izbeglih i po zapadnom svetu raseljenih. Zvanično, rat je ugašen posle hrvatske „Oluje“, u Dejtonu, i proterivanjem države Srbije sa Kosova, pre dvadeset godina. Rata nema, a rat ne prestaje. Ne ubija se ni kuršumima ni granatama, nego rečima. Mržnjom koja se, kao benzin po žaru, prosipa po neugašenim ratnim ranama.

Od svršetka ratova, u kojima su spaljene obe Jugoslavije, i Aleksandrova i Titova, u čije je i stvaranje i obnovu uzidano najviše srpskih glava, u Srbiji traje, neprekinuta i sve žešća, kampanja slavljenja i uzdizanja glavnih krivaca za rat, poraze i zločine. Lelekanjem nad samo mrtvim Srbima, obavlja se lobotomija i nad mozgovima ljudi koji pamte šta je bilo i kako je bilo, a u duše mladih, koji i ne pamte devedesete, ubrizgava propaganda o antisrpskoj zaveri Amerike i Zapada, začinjena kultom Rusije, kao jedine zaštitnice Srba.

„Staljin je, četrdeset i osme, bio u pravu!“ – poručuju propagandisti iz Moskve. Staljin, zaista, i jeste bio u pravu. Odbili smo, tada, da postanemo Staljinova gubernija i da se – izlečimo. Da dobro upoznamo taj zagrljaj i da se, čim stisak popusti, okrenemo ka Evropi i Americi. Kao što su to učinili Bugari, Rumuni, Mađari, Česi, Slovaci, Poljaci. Svi. I kao što, danas, stotine hiljada Rusa napuštaju Rusiju, čiji stratezi zaziru od evropskog i američkog virusa demokratije i ljudskih sloboda, pa preko svojih tajnih službi nastoje da potpire haos, raskole i stare mržnje među evropskim državama i narodima. Srbija im je centralno uporište na Balkanu. Zbog ruske, tobožnje, odbrane nepostojećeg suvereniteta Srbije nad Kosovom, Srbiju drže kao zarobljenika koji ne može i ne sme da raskine svoje okove, da se odveže od krvavog nasleđa režima iz devedesetih, krene ka Zapadu, duhovnom i moralnom ozdravljenju, saradnji i pomirenju u regionu.

Da je Staljin bio u pravu, te mračne službe ne poručuju ni Hrvatima, ni Slovencima, ni Bošnjacima, ni Albancima. Staljinov lanac je, danas, samo za Srbe i Srbiju. Sa tog lanca otrgnule su se i Crna Gora i Severna Makedonija, iako ruske službe to još ne priznaju. Lideri crnogorskih Srba, osuđenih za neuspeli puč službe GRU u Crnoj Gori, javno govore da je Vladimir Putin njima predsednik, a Rusija otadžbina. Glavešina jedne političke partije u Srbiji zahteva da srpski narod na Kosovu, crkve i manastire poklonimo Rusiji. Privremeno, dok se ne uruše Amerika i Evropska unija!

Od svršetka Drugog svetskog rata Srbija nema svojih nacionalnih službi bezbednosti. Od Ozne i Udbe, pa do današnjih službi, sve su one sa genima, zavetima i postupanjima svojih roditelja: NKVD-a, KGB-a, GRU-a…

Ta hidra, njeni molitvenici i vernici, omča su oko vrata i Rusiji. Gurajući veliku zemlju najvećeg evropskog naroda u sukob sa Evropom, Rusija se odvaja i od Rusije, od svoje istorije, vere, nauke i kulture. Evropa je bila uzor i Petru i Katarini, tvorcima najmoćnije evropske imperije, u Evropu su oni bili zagledani.

Začinje se otpor hrabrih i umnih Rusa, uprkos masovnim hapšenjima i varvarskim pretnjama da će država oduzimati i decu pobunjenika! Rusija, koja se buni, opominje Srbiju da joj Rusija, koja govori da je Staljin bio u pravu, nije ni prijatelj ni zaštitnik, niti je to ikada bila.

Konačno, i u Briselu i u Vašingtonu, detektovana je maligna uloga tajnih ruskih službi i njihovih ispostava u Srbiji. Demaskiranje i demontaža te piramide preduslov je svakog napretka ove države i naroda u njoj.

Autor je predsednik SPO i bivši šef diplomatije

(Danas)

Most Radija Slobodna Evropa: Turska i Rusija na BiH poligonu

Bosna i Hercegovina između Turske i Rusije bila je tema razgovora novinara Omera Karabega sa dva univerzitetska profesora: Jelena Trivić iz Banjaluke i Ešref Kenan Rašidagić iz Sarajeva.

JELENA TRIVIĆ: U slučaju Rusije i Turske ima politikanskog igranja na emocije od strane rukovodstva Republike Srpske i Stranke demokratske akcije. Tu nema pretjerane koristi ni za entitete, ni za Bosnu i Hercegovinu. Sve se svodi na političku promociju da bi se pridobilo biračko tijelo.

EŠREF KENAN RAŠIDAGIĆ: Za mene je prvo i najvažnije pitanje da li lideri nacionalističkih, samim tim i populističkih stranaka, uopće žele da BiH uvedu u Evropsku uniju. Po meni, odgovor je - ne. To je deklarativno zalaganje za Evropsku uniju, dok se s druge strane radi sve da se ovoj državi onemogući da uđe u Evropsku uniju.






TRIVIĆ: Dodik dobija političku koristi od fotografisanja sa Putinom. Mislim da tu nema čvršćih i jačih veza. Ne vjerujem da gospodin Putin pridaje neki poseban značaj Republici Srpskoj osim tih petnaestak minuta kada primi gospodina Dodika. BiH, govorim o oba entiteta, i sa Rusijom i sa Turskom ima negativni spoljnotrgovinski bilans, dok je u spoljnotrgovinskoj razmjeni sa zemljama Evropske unije pokrivenost uvoza izvozom daleko veća. Od koketiranja sa Rusijom i Turskom najviše koristi imaju političari. Slažem se sa gospodinom Rašidagićem da naši lideri apsolutno ne žele da BiH uđe u Evropsku uniju.

RAŠIDAGIĆ: Za razliku od veza Dodika i Putina, koje su vrlo površne i svode se na protokolarne prijeme, veze gospodina Izetbegovića i vrha SDA sa gospodinom Erdoganom su puno jače. Zasnovane su na porodičnim vezama koje traju decenijama. Ti prijateljski odnosi su zasnovani na puno dubljem ideološkom razumijevanju nego što je dnevnopolitičko. Kakve koristi BiH ima od toga - ne mogu reći, jer ništa ne znamo o onome što se dešava van protokolarnih susreta. Međutim, i pored silnih izraza podrške i razumijevanja za situaciju Bošnjaka i deklarativnih zalaganja za pomoć BiH, vrlo je teško naći neke ekonomske pokazatelje koji to potvrđuju. Turske investicije u Federaciji BiH su praktično nepostojeće. U isto vrijeme Turska investira u Srbiji. Turska insistira - vidjeli smo to i prilikom posljednje posjete gospodina Erdogana - da joj isporučimo neke gulenovce, da se zapravo uključimo u njihov unutrašnji politički obračun. To ne treba Bosancima i Hercegovcima koji su ionako međusobno podijeljeni.

TRIVIĆ: Srbija djeluje kao zemlja koja je opredijeljena za Evropsku uniju mada održava čvrste veze sa Rusijom, dok se je u Republici Srpskoj gospodin Dodik, koji je bio proamerički i prozapadno orijentisan, potpuno okrenuo Rusiji, što dugoročno ne može da koristi ni njemu, ni narodu koju vodi i predstavlja.

RAŠIDAGIĆ: Moglo bi se postaviti pitanje da li bi se zbližavanje Rusije i Turske, koje je evidentno zadnjih godina, moglo reflektirati i na ovaj naš region, mada je Zapadni Balkan prilično nebitan za Rusiju i Tursku. U fokusu njihovog interesovanja i njihove saradnje momentalno je situacija na Bliskom istoku i tu su njihovi interesi prilično komplementarni. Tu postoje puno veće igre - odnos prema Iranu i Siriji, dokazivanje statusa velike sile, forsiranje Turske da zaoštri odnose sa NATO paktom što je cijena njenog približavanja Rusiji. Može li se u tu priču ubaciti i nečiji interes u Bosni i Hercegovini - o tome, ponavljam, možemo samo spekulirati.

TRIVIĆ: Ne mogu da tvrdim, nemam dokaza, ali djeluje mi da su potezi Dodika i Izetbegovića sinhronizovani. Izetbegovic otvori neku temu na koju reaguje Dodik i obrnuto - Dodik otvori temu, pa onda Izetbegovic reaguje. To se dobro prima u najvećem dijelu glasačkog tijela - i kod Srba i kod Bošnjaka. Ja mislim da oni ne žele pravnu državu, ekonomski prosperitetnu u kojoj će narod živjeti od svog rada i u kojoj će institucije funkcionisati bez mita, korupcije i svega onoga u čemu su ogrezle.

RAŠIDAGIĆ: Oni podgrijavaju međusobne sukobe od kojih i jedna i druga strana profitiraju. Tih sukoba nikad ne fali. Ja sam prilikom nekih pregovora imao priliku vidjeti da se ti ljudi na ličnoj bazi jako dobro razumiju i slažu. Kada procijene da im je potrebna saradnja na bilo kom nivou - privatnom, političkom ili javnom - oni začas uspostave zajednički jezik. Tako da nije isključeno da neka vrsta vanjske intervencije dovede do promjene u međusobnim odnosima.

(Radio Slobodna Evropa)

Sretan Bajram...

... zelim svima koji slave!

Bajram  barecola

LJubica Ostojić: MORE MENE MORAM MORI

Ovo tilo bi k moru,

Vazdi k moru žud mu,

Posli duga puta

Prid morem stat

I u njeg uić, zaplivat!

Vazdi me taki sni jasni,

Moram morili do boli,

Padajuć u suhu zbilju,

More zazivah, jaoh!

A ono tude nit´ glaska,

Nit´ plaveti, nit´ ičeg

Da se budeć držim,

O tvrdu zbilju udrit,

Uboji i ožiljci vazdi,

A i bol nutri tišći;

More mene moram

Mori, a to je najliplje

Što mi žiće tilu dade.

********************

Rođena je 1945. godine u Beogradu. Ubrzo po rođenju, porodica joj se seli u Sarajevo. Osnovnu i srednju školu, završila je u Sarajevu. Diplomirala je na Likovnom odseku Pedagoške akademije i na Odseku za komparativnu književnost-teatrologiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu.^[1]. Tokom svoje karijere, radila je kao dramaturg Dramske scene Pozorišta mladih i kao profesionalni pisac sa statusom slobodnog umetnika, kao dugogodišnji pozorišni kritičar u revijama Odjek i Književna revija i listovima Oslobođenje i Večernje novine. Bila je urednik dokumentarne, eksperimentalne i poetske drame na Radio-Sarajevu, dramaturg-saradnik u Mostarskom Teatru Mladih /MTM/. Od 1994. do 2016. godine radila je kao predavač Praktične dramaturgije na Akademiji scenskih umetnosti /ASU/ Sarajevu, u zvanju redovni profesor.

Piše radio-drame, TV-drame i scenarije, kritiku i esejistiku iz oblasti pozorišne umetnosti, književnosti i likovnih umetnosti.^[2] Dramaturg je i adaptator brojnih predstava u savremenom pozorištu. Napisala je i objavila 15 knjiga poezije i proze, 7 dramskih tekstova, 12 knjiga poezije i proze za decu. Njena poezija, kritika i radio drame prevođene su na engleski, albanski, nemački, mađarski, makedonski, turski, slovenački, poljski, češki, slovački, grčki, francuski jezik.

Od 1974. godine, član je Društva pisaca BiH, a od 2007. godine, član je i P.E.N. Centra. Dobitnik je više književnih i teatroloških nagrada i priznanja. Posebno je značajna Međunarodna nagrada za doprinos razvoju dramskog odgoja „Grozdanin kikot”(2000).

(Vikpedija)

N1 intervju: Aleksandar Hemon

Aco Ravlić: ‘’Begova krava’’ pobjednik konjičke utrke

Na banjalučkom polju su se desetljećima održavale dobro posjećene konjičke utrke, obligatno o Duhovskom vašaru i onom drugom - jesenskom. O zapaženijim dogodovštinama s ovih utrka pričalo bi se godinama. Zanimljivosti nisu mogle proći nezapaženo ni urednicima (banjalučkog) lista "Čičak", koji su se postarali, da u jednom istom broju donesu, na više mjesta, nekoliko sličica. One su bile dovoljne da rekonstruiramo povod takvom odnosu, pogotovo što su donijeli i - navodno - "reagiranje iz Bosanske Gradiške".

Rekonstruirajući događaj zaključili smo da je na konjičkoj utrci u Banjaluci - 1921. godine, pobijedio neizgledni konj Hakibega, poznatog posjednika trkaćih konja iz Bosanske Gradiške. To je dovoljno da se "poveže" ovih nekoliko sličica, odvojeno objavljenih, u jednu cjelinu.
"Omerica Klempo vidio prije trke begova mrkova, pa veli:
- Valahi, da sam ja znao da će i krave letiti, doveo bih i ja svoju junicu, lipša je sto puta!"
Zadovoljni "jedan bivši Gradišćanac" (pod ovim naslovom je i objavljena crtica) pun hvalisavosti reći će nakon pobjede mrkova:
“Jesi li vidio što su Gradišćanci?

Banjalučanin: - Ne zna se ili se bolje jašu ili bolje trče; ali vele da mrkov nije pravi Gradišćanac".
Nakon pobjede begova mrkova iz Bosanske Gradiške su "priposlane" i dvije izjave, u to vrijeme poznatih mještana: Čede Todića i Muje Glavaša.
Čedo Todić: I ja sam konjski đambas; uzeću i ja sebi sto kljuseta, pa da vidimo hoće Ii begova kravetina trke dobivati.
Mujo Glavaš: Aman jarabi Zuhdi efendija, da nešto nije utekla begova krava na banjalučkoj trci, mi ne bi smili ni sahata o tome govoriti - a onako imamo o čemu govoriti čitavu zimu, taman do Jurjeva.

A šta je bilo s banjalučkim "favoritima"? I na to je pitanje dao odgovor “Čičak", koji doslovno prepisah: "Savina zeka i Ahmetage Šćete doruša, opoganiše Banjalučanima Obraz".

Aleksandar Aco Ravlić (‘’Banjalučke vesele anegdote’’)

Svetislav Basara: Traktat o beslovesnosti

Beslovesnost je pogrešno zamišljati (a najčešće se tako zamišlja) kao stanje maloumnosti ili retardiranosti. Beslovesnost – pogotovo ona koja drži do sebe – veoma je daleko od toga, toliko daleko da se često izgleda kao ultraslovesnost i visokoumnost.

Ono što je zajedničko svim beslovesnicima – naročito srpskim – jeste preterivanje u pojednostavljivanju stvari i iz toga proishodeća sklonost lakim i brzim rešenjima. Paradigmatična je, kako se to stručno kaže, beslovesna tehnika kojom je probleme rešavao Koba Visarionovič. Ako bi mu, recimo, neki čovek pravio probleme – a Kobi je maltene sve i svako bilo problem – umesto da pokuša sagledati u čemu je u problem, Koba bi čoveka naprosto skraćivao za glavu i samozadovoljno zaključivao – njet čelovjeka, njet problema.

Čelovjeka, fakat, njet bi bilo, ali problemi su ostajali i gomilali se, tako da se nešto kasnije – zahvaljujući činjenici da je Koba uspešno „rešio“ probleme sa komandnim kadrom Crvene Armije – Vermaht primakao na četrdesetak km od Kremlja, a bezbeli bi ušao u Kobinu spavaću sobu da ne bi ciče zime.

Tako to biva sa, nazovimo je, hiperpragmatičnom, razmotrimo kako stvar stoji sa njenom sestrom, idealističkom beslovesnošću, vrlo karakteristično za Srbe. Sa ove istorijske distance lepo se vidi da je naum jedne male, dibidus siromašne, bezakone i drljave državice da stvori sedam-osam puta veću i moćnu državetinu bio izraz groteskne beslovesnosti.

U suštini taj naum i nije bio beslovesnost, nego alavost – nije to, uostalom, srpski ekskluzivitet – ono što je tu bilo ultrabeslovesno jeste strategija oslobodilačke teritorijalne ekspanzije koja se svodila na tvrdnje (dogme) da „tamo žive Srbi“, da Srbi na te zemlje „imaju istorijsko pravo“ i na nekoliko stihova – „neka bude što biti ne može“, i „boj ne bije svijetlo oružje, nego srce u junaka“. Bila bi tu i Dodikova himna, „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, ali tada još nije bila u opticaju.

U Srbiji je gorenabrojano bilo – a i danas je – neoboriv argument, ali je izvan Srbije (i onda kao i danas) jedini ubedljiv argument bio (i ostao) broj tenkovskih divizija, koje Srbija nije imala, pa je oklopne divizije nadomeštala actečkim žrtvovanjem „žive sile“, sve dok na kraju i bez nje nije ostala, jer se ovaj „ostatak žive sile“ koji tavori u Srbiji nikakvom silom ne može nazvati, jedva se može nazvati i živom.

Uzmimo jadan primer beslovesnosti iz naše slavne istorije. Kada je srpska vojska krenula na Kalvariju preko albanskih gudura, ondašnje mudro rukovodstvo je dalekovido (i protivpravno) na to smrtonosno putešestvije povelo i 70.000 mladića koji su za vojsku stasavali tek iduće godine. Ko biva… Zatrebaće nam iduće godine. Znate li epilog? Od tih 70.000 na odredište je stiglo samo njih 600. I slovima – šest stotina. Koliko ih se vratilo srpska istorija nije zabeležila.

(Danas)
****************
Mozda je dobro dodati i ovo:
Нушићев син Страхиња Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. Он је најпре тешко рањен, а када се опоравио и вратио у ров, погинуо је.
Нушић никад није прежалио сина, а своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи “Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
“… Нисам ни слутио да су та деца (регрути) на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.
Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.
Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.
Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!“
Одломак из књиге Бранислава Нушића Деветстопетнаеста – трагедија једног народа