Politika je objavila Dačićevo upozorenje koje je izneo na svečanoj sednici Vlade Srbije u Nišu. Radi se o problemu koji se ovog leta kao omča steže oko “reformističke” Vlade Aleksandra Vučića. U pitanju je odnos Srbije prema sukobima u Ukrajini. Samo nekoliko dana ranije, kabinet premijera ježestoko odgovorio američkom ambasadoru Majklu Kirbiju, koji je pre toga izneo zapažanje “da srpski zvaničnici nikada nisu rekli da njihov stav o poštovanju teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država uključuje Ukrajinu i celu njenu teritoriju”. Baražna paljba iz kabineta sa informacijama o tome kakve je sve poruke premijer Vučić odaslao preko Bilda, Blika i Figaro-a o Ukrajini, dovela je do “kratkog izvinjenja”, što je premijer Vučić u vreme brutalne cenzure zahtevao i od predstavnice OEBS-a. No tada ga nije dobio. Međutim, i pored press klipinga koji je ponudio premijerov kabinet, ostala je aporija, koju je američki ambasador dobro uočio, primetivši da nešto ipak ne prolazi.
Zapravo, nemoguće je podržavati teritorijalni integritet Ukrajine i biti u specijalno povlašćenom odnosu sa Putinovom Rusijom. Prvi deo iskaza isključuje drugi i obratno. Vrlo često, jezik premijera Vučića oblikuje ovakve iskaze koji najbolje oslikavaju i njegovu (ne)realpolitiku. I kada dođe do bezizlazne situacije do koje takva politika neizostavno dovodi, onda se pribegava radikalnim metaforma. Tu nastupa “seča ruku i nogu”, kao što je bio slučaj na svečanoj sednici u Nišu, kada je premijer Vučić pokušao da objasni svoj odnos prema EU i Rusiji. “I danas otvoreno kažem”, rekao je premijer, “da Srbija ne može da baca pod noge stotine miliona evra da bi nekome dokazala političku lojalnost”. Ova slika podseća na prizor razdraženog deteta-diktatora kome je neko najednom rešio da ukine igru sa omiljenim igračkama, našta ono odgovara destrukcijom. Potom je usledila još jača metafora, koja vuče svoje poreklo iz prethodnog, radikalskog perioda premijera Vučića: „Srbija ima najbolji ugovor za Južni tok, bolji nego druge zemlje… Sad ja treba da sečem nogu Srbiji i svom narodu, a tu treba da dobijemo 470 miliona evra koji direktno idu u budžet.” Na prvi pogled, veza između prethodne metafore i “rezanja noge Srbiji i svom narodu” zasniva se na “stotinama miliona evra”, tačnije na “470 miliona”, koji predstavljaju izraz posebne milosti koju je Vladimir Putin pokazao prema Srbiji kada je reč o Južnom toku. U dubljim slojevima ovih metafora stoji zapravo strah od gubitka politike koja je odavno tradicionalno zasnovana na vezi sa Rusijom. Premijer Vučić bi stoga da po svaku cenu sačuva tradicionalnu politiku a da pritom reformiše sistem, što je takođe nemoguće. Čuvanje tradicionalne politike u njegovoj interpretaciji označeno je kao “čuvanje samostalnosti i nezavisnosti” iako se radi o “zemlji koja je na putu u EU”. Odustajanje od tesne saradnje sa Rusijom značilo bi i odmicanje od dugo građenih poslovnih veza koje su tokom Miloševićevog perioda dosegle svoj vrhunac, a koje danas predstavljaju jedan od stubova naše moderne istočne ekonomije. Na Istoku su odavno Delta, Cepter, MK i BK group, Energoprojekt, Hemofarm, Galenika, Montinvest, Putevi Srbije, Farmakom i toliki drugi. Amputacija o kojoj Vučić govori značila bi temeljnu promenu politike koja ima svoju dugu predistoriju. Noga od 470 miliona je sitnica u odnosu na ono što je realno uloženo u taj odnos sa Rusijom, koji je uvek bio deo magistralnog puta Srbije. Većina naših političara se oduvek pitala, baš kao u meditaciji jednog od Ćosićevih književnih junaka, koje li je vreme u Moskvi. Isto to se pitaju danas Vučić i Nikolić, pokušavajući da na sve načine objasne Zapadu kako su oni čvrsto rešeni da idu ka EU.
U Moskvi je, međutim, na snazi potpuno drugačije merenje vremena. Moskovski list Izvestijaobjavio je da će Ruska duma razmatrati predlog da se u rusko zakonodavstvo uvede novi pojam – “država agresor”. Na koga bi se to odnosilo? Svakako na one države koje bi “uvele sankcije Rusiji, kao i pojedinim građanima Rusije, i ruskim kompanijama”. Premijer Vučić svakako ne bi želeo da bude označen u Rusiji kao agresor. Tomislav Nikolić još manje. Do sada je samo Zoran Đinđić za vreme svog kratkog premijerskog mandata bio prokažen u ruskim medijima kao “lider marionetske prozapadne Vlade”, koja nije bila po merilima Putinove Rusije. Pod paskom takve antiđinđićevske medijske kampanje u Rusiji, srpski političari od kojih su neki danas nosioci vlasti, podržali su najpreprebijanje Đinđićeve noge da bi mu potom bio oduzet i život. Uostalom, predsednik Tomislav Nikolić je tada vrlo jasno rekao šta to znači u domaćem folkloru kada neko ima “problema s nogom”. Bilo je posve jasno da se svakome ko okrene leđa Rusiji noga mora prebiti, a nekima od njih i više od toga. Uostalom, noga je samo metafora, a metafore uvek skrivaju značenja. Ali ovoga puta, premijer Vučić, koji sebe voli da vidi kao “Đinđićevog nastavljača”, pokušava da ostane dosledan svojim aporijama, usled čega dolazi do uvrtanja njegovog diskursa kao tela na jednoj Koraksovoj karikaturi, koja upravo govori o toj situaciji.
Časovnik u Moskvi pokazuje da je odavno prošlo “pet do dvanaest” i da je vreme metafora prošlo. Sada se uveliko ispaljuju rakete na civilne avione a poruka za sve Vučiće na svetu glasi da se takva ruska politika mora braniti. Nema sumnje da će stići pozitivni odgovori. Nedavna raspava premijera Vučića sa američkim ambasadorom Kirbijem funkcionisala je upravo kao spoljni štit odbrane Rusije. Sledeći korak je pojačavanje apsurda kao kada je reč o Vučićevom istrajavanju na izgradnji Južnog toka, pa čak i po cenu da se u Bugarskoj obustavi njegova gradnja. Takva jedna cev koja bi prolazila kroz Srbiju, koja pritom ne bi imala na oba kraka priključak na glavni tok, neodoljivo bi podsećala na rezultat Vučićeve aporetične politike “i EU i Rusija”.
Bojim se da veliki talas zaista dolazi, ali ne onaj Vučićev, već talas našeg nezadovoljstva.
Peščanik.net, 30.07.2014.
