Monday, October 31, 2022

ANDREJ NIKOLAIDIS: Ako hoćete da znate šta Bosni dolazi iz Beograda, slušajte šta govori

 Dame i gospodo: Aleksandar RakovićIstoričar. Odabrani autor „Politike“. Rado viđen gost kod Marića…

Godinama pratim ovog autora. Zato što mi je bilo jasno da je relevantan – u smislu u kojem je krvava stolica relevantan simptom raka debelog crijeva. Aleksandar Raković je simptom o koji se ne smiješ oglušiti.



Raković, Vulin i Ivica Dačić, a ne sva sila maškara sa temama „dobrosusjedski odnosi u regionu“, „Otvoreni Balkan“ i „slobodna trgovina“, saopštavaju namjere Aleksandra Vučića i strateške pravce djelovanja srpske politike.

Raković, kao i Vulin, to čini na ekscesivan način: njegove smrtno ozbiljne objave praćene su lunatičkim pogledima, grimasama koje kao da, što bi rekao doktor Lakan, ilustruju slom simboličkog poretka. Vulin i on glume dvorske lude. A mudri kralj Aca baš njima je povjerio da iznesu istine. Čovjek vam kaže „uništiću vas“, a vi umirete od smijeha. Kaže Kierkegaard u“Ili-ili”:

“Vatra je izbila u teatru, iza scene. Klaun je izišao na scenu da o tome obavijesti publiku. Mislili su da je to skeč, aplaudirali su. On je ponovio upozorenje, oni su se još glasnije smijali. Stoga mislim da će svijet doći do kraja uz opće aplauze svih svjedoka koji vjeruju da je to šala”.

E, svi znate šta se desilo u Crnoj Gori. A šta je najavljivao Raković? Najavio je sve, u bobu. Neupućen bi pomislio da su mu tekstove diktirali iz BIA-e.

Ima „Politika“ svoju „temu nedjelje“. To je forma u kojoj Raković u julu 2020, neposredno pred izbore na kojima će Đukanović prvi put biti poražen, predstavio koncept „Srpskog sveta“ – koji je dakako prepakovana Velika Srbija, a ona, opet, prepakovana Moljevićeva Homogena Srbija.

Za podsjećanje na Rakovića dužan sam Aleksandru Radomanu sa Fakulteta za crnogorski jezik i književnost sa Cetinja. Da citiram šta Radoman piše o rečenom programskom tekstu “Politike”, svojevrsnom “Šta da se radi?” velikosrpskog nacionalizma:

Radoman: “Raković je tada autoritativno zaključio da je Crna Gora „antidržava Republici Srbiji“, „šuckor država“ koja čini prozapadni nasip protiv naleta svetosavlja, onemogućujući tako „političko i državno objedinjavanje Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.“

Po Rakoviću Đukanovićeva vlast predstavlja „glogov kolac“ za ostvarivanje ideje svesrpske države, kojoj će dvije godine kasnije Raković omeđiti granice „Od Dunava do mora sinjega“. Zato Raković prvom fazom realizacije te ideje označava izbore 30. 8. 2020. godine na kojima partije predvođene Beogradskom patrijaršijom trebaju srušit iĐukanovićevu vlast.

„Crnogorski domovinski identitet uglavnom bi trebalo da traje koliko i Milo Đukanović, a suštinski je važno da Srbi u Crnoj Gori u ovom broju dočekaju Đukanovićev pad s vlasti“, veli Raković i nastavlja da bi trebalo nakon Đukanovićeva pada pristupiti etničkome inženjeringu kako bi na popisu koji se najavljivao (a najavljuje se i ovih dana) i koji bi kontrolisale snage koje je okupila Beogradska patrijaršija broj Crnogoraca trebalo svesti na oko 25%, a broj Srba uvećati na 45%.

Tako temeljno preoblikovana Crna Gora bila bi spremna za ujedinjenje sa Srbijom i Republikom Srpskom na svetosavskim temeljima, a Raković u svom scenariju predviđa i mogućnost da „inostrani faktor“ pomogne realizaciju tog projekta, instrumentalizacijom manjinskih naroda, pa ukazuje na to da bi albansko stanovništvo moglo da „otkaže poslušnost“ crnogorskoj državi:

„Posebno zbog albanske pretenzije na prostor Ulcinja, Malesije, Plava, Gusinja i Rožaja gde se govori albanski jezik ili se muslimansko stanovništvo koje govori slovenskim jezikom znatnim delom smatra poreklom albanskim.“

Čovjek je, dakle, sve nacrtao. I Amfilohijevu kleronacionalističku revoluciju u Crnoj Gori, i Abazovića, i tempo kojim će se osvajanje Crne Gore odigrati. Bio je pritom egzaktan: dao je i procente.

Proces dokrajčenja Crne Gore privodi se kraju. Nakon toga počinje akcija koja se najdirektnije tiče Bosne i Hercegovine. Ono što je Raković najavio: ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom i Republikom Srpskom na „svetosavskim temeljima“.

I? Ništa „i“.

Skontam ja odmah da je to-to. Zviznem jednu, drugu, treću kolumnu. Ovi iz ambasada ništa. „Gradžanisti“ kažu Nikolaidis laže, pomamljuje narod, „skreće pažnju sa životnih pitanja“. Dritan kaže da „u meni ima nešto fašističko“, da mi treba zabraniti da objavljujem. Pojavi se Eskobar i kaže: „glavni problem regiona je korupcija“.

Sad pravim malu digresiju. Tvrdim vam: na fakultetima će se izučavati predmet „Uticaj antikorupcijske borbe na stvaranje Velike Srbije – od „Afere Agrokomerc“ do danas“. Samo ne na fakultetima u Sarajevu i Podgorici – jer ti će fakulteti biti dio beogradskog univerziteta.

Elem, natrag na temu… Onda se opet pojavi Dritan i kaže kako iza svakog nacionalizma stoji korupcija.

Možda. Ali ne i iza velikosrpskog nacionalizma. Jeste li primijetili da jedino u Srbiji nema korupcije? U Hrvatskoj hapse premijera i ministre, padaju vlade… U Bosni hapse premijere, ministre i direktore… U Crnoj Gori hapse na buljuke, Dritan zatvorom prijeti polovini zemlje…

Samo Vučićevi naprednjaci ne kradu. Tamo je borba protiv korupcije već završena. Vučiću je, jednostavno, pušteno da u Srbiji i regionu radi šta hoće: to je suština politike „demokratskog zapada“ prema nama. Bil’ se u Srbiji opet mogla pojaviti korupcija? Bi, kako ne bi – čim i ako Zapad pokrene akciju rušenja Vučića.

Dakle: ako hoćete da znate šta Bosni dolazi iz Beograda, slušajte šta govori Raković (i Vulin i Dačić). Ako vam je draže da po društvenim mrežama razmjenjujete izraze bratstva i jedinstva i „ko nas zavadi“ sentimenta, bujrum. Al’ eto, samo ka’em…

(Slobodna Bosna)

Saturday, October 29, 2022

Goran Trkulja: Izbori u Bosni i Hercegovini


Ne možeš pobijediti time što hoćeš da budeš veći Dodik od Dodika. Cijela kampanja opozicije u RS je bila napučena nacionalizmom, srpstvom, Dražom i dražićima. Šta će narodu bolji Draža od Dodika? Čak i kad bi ih opozicija uvjerila da bi bili bolji odnosno veći idioti od SNSD niko nema volje da krene za takvim mamlazima.
Već godinama govorim da je vrijeme je da se podje drugim putem u budućnost i da taj put treba tražiti u Bosni, a ne izvan nje. Možda je to dug put ali drugog puta, jednostavno, nema.
Stalno vraćanje nacionalizmu je okretanje glave od problema. Pogled unazad je traženje odgovora u prošlosti na pitanja budućnosti. Uljepšana zaboravom i čežnjom prošlost uvijek izgleda ljepša, a najljepša je ona koje nije ni bilo ali čak ni u takvoj prošlosti nema odgovora na pitanje zašto mladi ljudi odlaze iz zemlje, zašto je Bosna na prvom ili drugom mjestu po korupciji u Evropi, zašto nepotizam guši sistem pa su izvršna, zakonodavna i sudska vlast samo formalno odvojene, a stvarno se nalaze u rukama od naroda odvojene klike... i da ne nabrajam dalje. Odgovore na ta pitanja treba tražiti u novoj politici koja će se okrenuti svakom konkretnom čovjeku, a ne bezličnoj masi, srpskoj, bošnjackoj, hrvatskoj, svejedno. Ljudi koji ne izlaze na izbore čine to zato što ne vjeruju onima koji su se kandidovali. Kako da im vjeruju? Kad je SNSD napokon skinuo SDS s vlasti postao je, ubrzo, gori od prethodnika iako se teško moglo vjerovati da je gore moguće. Kad je srušen Milošević stubove na kojima je počivala njegova vlast preuzeo je Koštunica. Kako tada, tako i danas, vlast u Srbiji počiva na istim pilarima. Ako državna preduzeća hrane one na vlasti, a gubitak tih preduzeća pokrivaju iz budžeta oni koji njime upravljaju onda je jasno da takvu praksu treba mijenjati kao preduslov promjenama u sistemu. Da li je to iko ikad uradio?
Ove sam izbore u Bosni bojkotovao, a i sve sljedeće ću dok se ne pojavi politička opcija koja će me uvjeriti da su joj ciljevi rješavanje problema svakog konkretnog bosanskog čovjeka.

Thursday, October 27, 2022

VESNA PEŠIĆ: Šta je to prosrpska vlada?

Zasto trositi i ovo malo mozdanih celija sto jos uvijek nije atrofiralo?! Zasto se truditi, kad je lakse biti lijen i prepisati tudje? To prepisati, u danasnje doba znaci "copy-paste" ili kako se to vec kaze na nasim bratskim jezicima. Bratskim?? Ima li na tom nasem Balkanu, u toj nasoj zamisljenoj bivsoj Jugposlaviji  jos ista bratsko? Ima jos uvijek nesto nas koji se nismo predali i pobjegli pred fasistima koji sami sebi tepaju pa kazu da su nacionalisti. Sve je manje nas koji smijemo javno reci svoje misljenje! Medju nama je i Vesna Pesic, cije razmisljenje o danasnjoj Srbiji vam predlazem da ga procitate.

***********************************

                                   Foto: Damir Romanov

Stalno se u javnosti od nadležnih pominje da će dugo očekivana vlada biti prosrpska. Zamislimo neku drugu zemlju, bilo koju, na primer Francusku, da predsednik/ca vlade ili Republike izjavi da će vlada biti profrancuska. Bili bismo zbunjeni da tako nešto čujemo, a kod nas ne vidimo da se neko čudi što ćemo imati prosrpsku vladu i prosrpsku politiku, i unutrašnju i naročito spoljašnju. Iako vlada već godinama ne vrši svoju ustavnu dužnost, to jest ne vodi politiku države, sada, pred njeno formiranje posle 6 meseci nepotrebnog čekanja (potrebnog možda samo zato da se i ovom prilikom potvrdi da je vlada nevažna) mnogo se o njoj govori i špekuliše, te da li će biti proruska ili prozapadna, a to se navodno ocenjuje prema izboru ministara. Pa sad jedni kažu da je vlada proruska, jer Dačić je ministar spoljnih poslova, a i da je proevropska zbog Tanje Miščević koja će voditi ministarstvo za evropske integracije. I tako se do prekosutra može žonglirati.

Zvanično je Ana Brnabić lansirala tvrdnju da će vlada biti prosrpska, ni levo ni desno, ni Istok ni Zapad, ni prozapadna ni proruska, nego baš srpska. Pogledajmo prvi pravac gde prosrpska vlada neće skretati. Kaže se da se vlada neće kretati ni levo ni desno. Levo je po definiciji isključeno, jer je SNS kao vladajuća stranka članica evropskih narodnih stranaka (EPP) i formalno se svrstala u desne stranke. Dakle, ona je već skrenuta. U javnom mnjenju i preko vodeće ličnosti predsednika Vučića, zajedno sa njegovim ljudima od najvećeg poverenja, Srbija je zapravo odavno krenula ekstremno desno, jer je nacionalistička, tradicionalistička, autoritarna, nedemokratska, korumpirana, bliska sa srpskom crkvom i kriminalom. I samu vladu koja kasni 6 meseci je sastavio predsednik Vučić, što ne znači da se sve osobine vladajuće klike i samog Aleksandra Vučića mogu pripisati pojedinačnim članovima vlade, čije trajanje je bez razloga skraćeno na jednu zimu ili dve.

Zanimljiva digresija kojoj ne mogu da odolim kada je reč o prosrpskoj poziciji jesu očekivanja u kontekstu predstojećih izbora u SAD za predstavnički dom Kongresa i jednu trećinu senata. Koliko znamo, očekuje se pobeda desne, Republikanske stranke, a od nje se po difoltu očekuje više razumevanja za srpske nacionalne interese. Prema pisanju Politike pominje se da je Trump imao više razumevanja i volje da sasluša srpsku stranu oko problema Kosova, a sećamo se koliko su i srpska dijaspora i ovdašnje vlasti i mase naroda navijale za Trumpa. Po oceni tamošnjeg analitičara srpskog porekla Obrada Kesića, koju prenosi Politika, u pogledu Kosova politika SAD se neće promeniti, a ni u pogledu rata u Ukrajini i zahteva da Srbija uvede sankcije Rusiji. „Pritisci će sigurno biti pojačani“, kaže Kesić, „zbog odnosa Beograda prema Moskvi, ali i kada je reč o KiM-u neće biti ništa lakše“.

Drugi pravci skretanja vlade koji se nikako neće dogoditi odnose se na „ni Istok ni Zapad“, što se zaokružuje u najjaču tvrdnju da srpska vlada neće biti ni prozapadna ni proruska, nego samo prosrpska. To znači da će Srbija, po mom razumevanju, voditi dosadašnju politiku ljuljaške koja vozi na zapad interesno (novac, investicije i ekonomski benefiti), a zaljuljana je vrednosno, crkvom, tradicijom, Kosovom i gasom prema Rusiji. U stolici te ljuljaške sede unesrećujući srpski nacionalni interesi koji se odnose pre svega na Kosovo i uvođenje sankcija Rusiji zbog rata u Ukrajini. Tako da je odgovor na pitanje šta su zapravo ta prosrpska vlada i njena politika – ljuljaška između Zapada i Rusije (to se još zove sedenje na dve stolice), a tako se dele i građani Srbije. Vučić ih je podelio na one koji su velikosrbi „zato što su u stvari velikoruski, i na one druge koji misle da su moderni Srbi zato što su antirusi“. Umesto da kaže da su ti drugi proevropski i prozapadno orijentisani, lakše mu je da izmisli uvredljive antiruse.

Na kraju se postavlja pitanje a gde spada SNS, u velikoruse ili antiruse? Ni jedno ni drugo. „Naša stranka mora da bude jezgro normalnosti i razumevanja o tome šta se zbiva u svetu, da brine o svojoj zemlji, da brinemo o svom narodu. To ne podrazumeva da će nam se interesi uvek poklapati, bilo sa jednima bilo sa drugima. To podrazumeva da imamo svoju državu i da donosimo odluke samostalno i nezavisno bez ikoga od spoljnih faktora!“ Uskličnik je obavezan, jer pregovarači, specijalni izaslanici, ambasadori i ministri spoljnih poslova sastanče sa Vučićem, a bogami i silni špijuni sa obe strane (postali smo Kazablanka) nemilosrdno šetaju od jutra do sutra i zaviruju svuda. On očekuje da će „svi ti pritisci biti samo teži da se po svaku cenu dođe do dogovora Beograda i Prištine, a dogovor nije ružna reč, ali dogovor ne može da znači da će Srbi i Srbija izgubiti sve, a neki drugi će da dobiju sve, jer kažu da su tako odlučili“.

I šta će sad pod tim silnim pritiscima da učini prosrpska vlada, zapravo Vučić? Kao prvo i najvažnije, očekujem da se Vulin smesti na sigurnosno mesto, jer bez njega nema prosrpske vlade, a ni onog željenog svesrpskog sveta. Očekujem da će Vučić da oteže što duže može, tako što će da popusti sa registarskim tablicama koje će da razmeni za Savez srpskih opština. I tako sve dok ona druga faza uzajamnog priznanja ne stigne na red. Možda mu se posreći pa Rusi pre toga pobede i Kosovo mu padne u krilo. A možda se u tom čekanju sklepa i neko primirje u Ukrajini i prođe oluja silnih pritisaka zbog kojih bi i ostavku dao, samo da bi se na belom konju pobednički vratio na staru prosrpsku ljuljašku.

Peščanik.net, 25.10.2022.

Saturday, October 22, 2022

YANIS VAROUFAKIS: Toksični novac

                                        Foto: Arta Merk Kostić

Kapitalizam je osvojio svet komodifikujući gotovo sve što ima vrednost, ali ne i utvrđenu cenu, i u tom procesu duboko razdvojio vrednost stvari od njihove cene. To se dogodilo i sa novcem. Razmenska vrednost novca je odraz naše spremnosti da određene vrednosti razmenjujemo za određene novčane iznose. U kapitalizmu, kada je hrišćanstvo jednom prihvatilo ideju o naplati kamate za pozajmice, novac je dobio i tržišnu cenu: to je kamata, iznos koju plaćamo za korišćene pozajmljenog novca u određenom vremenskom periodu.

Posle finansijskog sloma 2008, i posebno tokom pandemije, dogodilo se nešto veoma neobično: novac je sačuvao razmensku vrednost (onu koju inflacija umanjuje), ali cena novca je pala na nulu, u nekim slučajevima i ispod nule. Političari i centralne banke su nesmotrenim postupanjem zatrovali „otuđenu moć čovečanstva“ (kako je Marx poetično definisao novac). Novac je zatrovan politikama koje su primenjivane u Evropi i Sjedinjenim Državama u periodu posle 2008, politikama strogih mera štednje za većinu, da bi se finansirao socijalizam za nekolicinu.

Mere štednje su smanjile javnu potrošnju u trenutku kada je privatna potrošnja već bila u slobodnom padu, što je ubrzalo opadanje agregatne privatne i javne potrošnje – koja, po definiciji, predstavlja nacionalni dohodak. U kapitalizmu samo velike kompanije mogu da pozajmljuju velike količine novca koje zajmodavci, uglavnom bogataši sa velikim viškovima, nude na zajam. Zato je cena novca posle 2008. pala na nulu: potražnja je presušila jer su na pogubne posledice mera štednje velike kompanije reagovale obustavljanjem daljih investicije, iako je novca (bar za ove kompanije) bilo u izobilju.

Kao i u slučaju zalihe krompira za koju po traženoj ceni nema kupca, cena novca – to jest, kamatna stopa – počinje da opada onda kada ponuda premaši tražnju. Ali ovde se javlja važna razlika: dok u slučaju krompira obaranje cene vrlo brzo rešava problem viškova na strani ponude, u slučaju novca brzi pad cene generiše upravo suprotan efekat. Umesto da se raduju što su dobili priliku da se zadužuju i investiraju po nižoj ceni, investitori razmišljaju ovako: „Centralna banka sigurno očekuje težak period čim toliko spušta cenu novca. Zato nećemo investirati, iako nam novac nude besplatno!“ Čak i posle oštrog obaranja kamata oporavak investicija je izostao, pa su centralne banke nastavile da spuštaju cene dok one nisu završile u negativnoj zoni.

To je veoma neobična situacija. Negativne cene možda imaju smisla za ono što je suprotno od dobara, šta god to bilo. Kada fabrika želi da se oslobodi toksičnog otpada, ona ga praktično prodaje po negativnoj ceni: plaća nekome da dođe i odnese ga. Ali ako centralna banka tretira novac onako kako fabrika automobila tretira iskorišćenu sumpornu kiselinu ili nuklearna elektrana radioaktivni otpad, jasno je da je nešto trulo u kraljevstvu finansijalizovanog kapitalizma.

Ima komentatora koji se nadaju da zapadni novac sada prolazi kroz proces pročišćavanja vatrom inflacije i rastućih kamatnih stopa. Ali inflacija ne može eliminisati otrov iz zapadnog monetarnog sistema. Posle više od jedne decenije zavisnosti od zatrovanog novca, mi zapravo ne znamo šta bi bio primeren metod detoksifikacije. Današnja inflacija nije inflacija koju smo imali 70-ih i ranih 80-ih godina 20. veka. Današnja inflacija ugrožava rad, kapital i državnu upravu onako kako to inflacija pre 50 godina nije mogla. U ono vreme rad je bio dovoljno dobro organizovan da izdejstvuje povećanja zarada kojima je sprečena kriza troškova života, a kompanije i države nisu mogle računati na prilive besplatnog novca. U današnjoj situaciji ne postoji optimalna kamatna stopa koja može povratiti ravnotežu između tražnje i ponude, a da istovremeno ne pokrene talas bankrotstava u privatnom i javnom sektoru. To je dugoročna cena toksičnog novca.

Američka administracija se nalazi pred nerazrešivom dilemom. S jedne strane treba zauzdati inflaciju u zemlji. S druge strane treba privoleti velike američke korporacije i mnoge prijateljske države da pristanu na krizu solventnosti koja će povratno ugroziti stabilnost same Amerike. Situacija u evrozoni je mnogo gora, jer su tamošnji kreatori politika odbijali da urade ono što se moralo uraditi posle bankarske krize 2008: a to je postavljanje zdravog temelja za federaciju u obliku fiskalne unije. Umesto toga, Evropskoj centralnoj banci je dat mandat da spasava evro „po svaku cenu“. Da bi sačuvala evro, ECB je zatrovala svoj novac. Evropska centralna banka danas drži ogromne količine italijanskog, španskog, francuskog, čak i grčkog duga, što više ne može opravdati potrebom održavanja ciljne inflacije, a ne može ga se ni osloboditi, jer bi to dovelo u pitanje opstanak evra.

Dok razmatramo nerazrešive dileme sa kojima se nose Evropa i Amerika, možda je ovo pravi trenutak da se zapitamo o dubljim razlozima koji su omogućili takvo trovanje novca (što se razlikuje od gubitka vrednosti usled inflacije). Dobra ilustracija je Einsteinovo zapažanje da se priroda svetlosti može razumeti jedino ako prihvatimo ideju da se ona istovremeno ponaša na dva različita načina: kao čestica i kao talas.

I novac ima dve prirode. Njegova prva priroda, ona po kojoj je on roba koja se može razmenjivati za druge robe, ne može objasniti paradoks negativne cene. Ali tu je od koristi njegova druga priroda: kao i jezik, novac je odraz našeg odnosa prema drugim ljudima i prema tehnologijama koje koristimo. Novac odražava način na koji transformišemo materiju i oblikujemo svet oko sebe. Novcem je kvantifikovana naša „otuđena moć“ da radimo na ostvarivanju zajedničkih ciljeva, kao kolektiv. Kada jednom uočimo drugu prirodu novca, sve ima mnogo više smisla.

Socijalizam za bankare i mere štednje za sve ostale osujetili su dinamizam kapitalizma i osudili ga na stagnaciju u pozlaćenom kavezu. Toksičnog novca bilo je u izobilju, ali ništa se nije prelilo u investicije, u dobra radna mesta ili bilo šta što bi podstaklo animalne duhove kapitalizma. Sada, dok bauk inflacije lebdi nad svima nama, teško je zamisliti monetarnu politiku koja će istovremeno detoksifikovati novac, povratiti ravnotežu i usmeriti investicije tamo gde su čovečanstvu najpotrebnije.

Project Syndicate, 21.09.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 20.10.2022.

Friday, October 07, 2022

Rezultati izbora u BiH


Molio bih da me neko prosvijetli i objasni mi 

da li su na izborima u Republici Srpskoj pobijedili 

                                                 veci ili manji lopovi;

                                                 veci ili manji cetnici;

                                                 Rusi ili Amerikanci!

                          Isto pitanje i za Federaciju Bosne i Hercegovine. 

                                        Jedino sto cetnike treba zamijeniti 

                        ustasama i muslimanskim nacionalistima i Ruse Turcima.