Tramp i Vucic

Njih dvojica imaju sve! 

Jedino sto jos nemaju su dijagnoze!

Angel Trajkovski: Banjalucki "Vimbldon" 2019.

Dragi moji,

nas BL "Vimbldon" 2019. je sa nestrpljenjem ocekivan i zaista je nadmasio sva ocekivanja,premda vremenski uslovi nam nisu bili nakljonjeni(kisa), nije nam mogao pomoci i nas metereolog Kustro...Ipak,nasli smo pogodne termine u dvoranama teniskih klubova , premda smo poslije igrali na odlicnim otvorenim terenima "K-4" kod Studentskog mosta ...Kao sto je bilo najavljeno,kola Hitne pomoci su uvijek bila prisutna uz stalni kontakt sa nasim doktorom Sasom Jakovljevicem...

Bilo je izvanrednih meceva,divnih poena, ali najvise se vremena "trosilo" na zezanje izmedju poena,uz potsjecanje na neke davne nezaboravne dogadjaje...Zvanicnim pobjednicima su proglaseni Branislav Majkic-Majk i Zlatko Galijas-Gale,kojima su urucene nagrade prilikom naseg Tradicionalnog sastanka, iako jos nije rijesena zvanicna zalba upucena ATP Svjetskoj teniskoj asocijaciji na regularnost ukupnih rezultata meceva...

Na Turniru ucestvovali: Kop,Gale,Boki,Majk,Gele,Vladek...uz pojacanja:Velid,Talijan,Bodo,Bane...

Normalno, poslije zestokih meceva islo se na vopi u "Plazmu", a nas Vukasin Bozic-Kaso nam je priredno divno iznenadjenje, castio nas je u svom restoranu "AD"...

Eto, toliko sa naseg "Vimbldona"...Nole je osvojio zvanicni "Vimbldon",ali tesko da bi osvojio ovaj, nas "Vimbldon",jer bi ga "udavili' nasom pricom,smjehom,zezanjem...

Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama !  Vas Angel

Kolinda Grabar-Kitarović

Kolinda Grabar - Kitarović je dokaz da i fizički veoma lijepa žena

zbog onoga kako radi i govori 

moze biti veoma odvratna.

Šteta!

Vuk Drašković: Staljinov lanac samo za Srbiju

Uvijek imam problem kad citam novi tekst Vuka Draskovica. Kao i sa vecinom drugih i sa ovim njegovim novim tekstom se slazem i smatram ga odlicnim, pa ga i vama nudim na citanje. Medjutim, samo gledanje u sliku ovog covjeka me podsjeca na rane devedesete kada je bio aktivni ucesnik i u vrhovima srpske politike, pa i organizator jedne od srpskih paravojnih formacija (Srpska garda) koje su u ime velikosrpske politike Slobodana Milosevica pod plastom zastite golorukog srpskog naroda, ubjedjivali taj narod sa zapadne strane Drine da je vrijeme za pobunu, u ime tog naroda cinili zlocine i pljacke po Hrvatskoj a kasnije i BiH. U tome je Vuk Draskovic direktno ucestvovao kao lider SPO i jedan od Milosevicevih saradnika. Kasnije, on je mnoga svoja ondasnja misljenja promijenio. Prije objavljivanja ovakvih tekstova, u kojima sa pravom od  vlasti drzave Srbije ocekuje da prihvati svoj dio krivice za krvavi rat u bivsoj Jugoslaviji, za dvjesta hiljada ubijenih (iz bilo kog naroda) i nekoliko miliona protjeranih i izbjeglih, Vuk Draskovic bi trebao prihvatiti i javno priznati svoju licnu krivicu i moliti za oprostaj! Tek tada bih njegove nove tekstove mogao prihvatiti bez gorcine koju osjecam dok  ih citam.

**********************************

Foto: Stanislav Milojkovic

Od američkih atomskih bombi, jedinih u dosadašnjoj istoriji čovečanstva koje su bačene na neki narod i državu, ubijeno je i na odloženu smrt osuđeno blizu pola miliona ljudi! Skoro svi bili su civili. Bombe i granate saveznika počinile su sličan pomor i u Nemačkoj, i do temelja razorile najveće gradove.

I Japanci, i Nemci, prihvatili su krivicu svojih režima za krvavi rat koji su ti režimi pokrenuli. Krivicu ne samo za zlodela nemačkih i japanskih nacista širom sveta nego i krivicu za sve ratne žrtve i tragedije u njihovim narodima.

A mi gde smo? Sad će tri decenije od izbijanja rata u Jugoslaviji i ubistva te države. Više od dvesta hiljada mrtvih i ranjenih, nekoliko miliona izbeglih i po zapadnom svetu raseljenih. Zvanično, rat je ugašen posle hrvatske „Oluje“, u Dejtonu, i proterivanjem države Srbije sa Kosova, pre dvadeset godina. Rata nema, a rat ne prestaje. Ne ubija se ni kuršumima ni granatama, nego rečima. Mržnjom koja se, kao benzin po žaru, prosipa po neugašenim ratnim ranama.

Od svršetka ratova, u kojima su spaljene obe Jugoslavije, i Aleksandrova i Titova, u čije je i stvaranje i obnovu uzidano najviše srpskih glava, u Srbiji traje, neprekinuta i sve žešća, kampanja slavljenja i uzdizanja glavnih krivaca za rat, poraze i zločine. Lelekanjem nad samo mrtvim Srbima, obavlja se lobotomija i nad mozgovima ljudi koji pamte šta je bilo i kako je bilo, a u duše mladih, koji i ne pamte devedesete, ubrizgava propaganda o antisrpskoj zaveri Amerike i Zapada, začinjena kultom Rusije, kao jedine zaštitnice Srba.

„Staljin je, četrdeset i osme, bio u pravu!“ – poručuju propagandisti iz Moskve. Staljin, zaista, i jeste bio u pravu. Odbili smo, tada, da postanemo Staljinova gubernija i da se – izlečimo. Da dobro upoznamo taj zagrljaj i da se, čim stisak popusti, okrenemo ka Evropi i Americi. Kao što su to učinili Bugari, Rumuni, Mađari, Česi, Slovaci, Poljaci. Svi. I kao što, danas, stotine hiljada Rusa napuštaju Rusiju, čiji stratezi zaziru od evropskog i američkog virusa demokratije i ljudskih sloboda, pa preko svojih tajnih službi nastoje da potpire haos, raskole i stare mržnje među evropskim državama i narodima. Srbija im je centralno uporište na Balkanu. Zbog ruske, tobožnje, odbrane nepostojećeg suvereniteta Srbije nad Kosovom, Srbiju drže kao zarobljenika koji ne može i ne sme da raskine svoje okove, da se odveže od krvavog nasleđa režima iz devedesetih, krene ka Zapadu, duhovnom i moralnom ozdravljenju, saradnji i pomirenju u regionu.

Da je Staljin bio u pravu, te mračne službe ne poručuju ni Hrvatima, ni Slovencima, ni Bošnjacima, ni Albancima. Staljinov lanac je, danas, samo za Srbe i Srbiju. Sa tog lanca otrgnule su se i Crna Gora i Severna Makedonija, iako ruske službe to još ne priznaju. Lideri crnogorskih Srba, osuđenih za neuspeli puč službe GRU u Crnoj Gori, javno govore da je Vladimir Putin njima predsednik, a Rusija otadžbina. Glavešina jedne političke partije u Srbiji zahteva da srpski narod na Kosovu, crkve i manastire poklonimo Rusiji. Privremeno, dok se ne uruše Amerika i Evropska unija!

Od svršetka Drugog svetskog rata Srbija nema svojih nacionalnih službi bezbednosti. Od Ozne i Udbe, pa do današnjih službi, sve su one sa genima, zavetima i postupanjima svojih roditelja: NKVD-a, KGB-a, GRU-a…

Ta hidra, njeni molitvenici i vernici, omča su oko vrata i Rusiji. Gurajući veliku zemlju najvećeg evropskog naroda u sukob sa Evropom, Rusija se odvaja i od Rusije, od svoje istorije, vere, nauke i kulture. Evropa je bila uzor i Petru i Katarini, tvorcima najmoćnije evropske imperije, u Evropu su oni bili zagledani.

Začinje se otpor hrabrih i umnih Rusa, uprkos masovnim hapšenjima i varvarskim pretnjama da će država oduzimati i decu pobunjenika! Rusija, koja se buni, opominje Srbiju da joj Rusija, koja govori da je Staljin bio u pravu, nije ni prijatelj ni zaštitnik, niti je to ikada bila.

Konačno, i u Briselu i u Vašingtonu, detektovana je maligna uloga tajnih ruskih službi i njihovih ispostava u Srbiji. Demaskiranje i demontaža te piramide preduslov je svakog napretka ove države i naroda u njoj.

Autor je predsednik SPO i bivši šef diplomatije

(Danas)

Most Radija Slobodna Evropa: Turska i Rusija na BiH poligonu

Bosna i Hercegovina između Turske i Rusije bila je tema razgovora novinara Omera Karabega sa dva univerzitetska profesora: Jelena Trivić iz Banjaluke i Ešref Kenan Rašidagić iz Sarajeva.

JELENA TRIVIĆ: U slučaju Rusije i Turske ima politikanskog igranja na emocije od strane rukovodstva Republike Srpske i Stranke demokratske akcije. Tu nema pretjerane koristi ni za entitete, ni za Bosnu i Hercegovinu. Sve se svodi na političku promociju da bi se pridobilo biračko tijelo.

EŠREF KENAN RAŠIDAGIĆ: Za mene je prvo i najvažnije pitanje da li lideri nacionalističkih, samim tim i populističkih stranaka, uopće žele da BiH uvedu u Evropsku uniju. Po meni, odgovor je - ne. To je deklarativno zalaganje za Evropsku uniju, dok se s druge strane radi sve da se ovoj državi onemogući da uđe u Evropsku uniju.






TRIVIĆ: Dodik dobija političku koristi od fotografisanja sa Putinom. Mislim da tu nema čvršćih i jačih veza. Ne vjerujem da gospodin Putin pridaje neki poseban značaj Republici Srpskoj osim tih petnaestak minuta kada primi gospodina Dodika. BiH, govorim o oba entiteta, i sa Rusijom i sa Turskom ima negativni spoljnotrgovinski bilans, dok je u spoljnotrgovinskoj razmjeni sa zemljama Evropske unije pokrivenost uvoza izvozom daleko veća. Od koketiranja sa Rusijom i Turskom najviše koristi imaju političari. Slažem se sa gospodinom Rašidagićem da naši lideri apsolutno ne žele da BiH uđe u Evropsku uniju.

RAŠIDAGIĆ: Za razliku od veza Dodika i Putina, koje su vrlo površne i svode se na protokolarne prijeme, veze gospodina Izetbegovića i vrha SDA sa gospodinom Erdoganom su puno jače. Zasnovane su na porodičnim vezama koje traju decenijama. Ti prijateljski odnosi su zasnovani na puno dubljem ideološkom razumijevanju nego što je dnevnopolitičko. Kakve koristi BiH ima od toga - ne mogu reći, jer ništa ne znamo o onome što se dešava van protokolarnih susreta. Međutim, i pored silnih izraza podrške i razumijevanja za situaciju Bošnjaka i deklarativnih zalaganja za pomoć BiH, vrlo je teško naći neke ekonomske pokazatelje koji to potvrđuju. Turske investicije u Federaciji BiH su praktično nepostojeće. U isto vrijeme Turska investira u Srbiji. Turska insistira - vidjeli smo to i prilikom posljednje posjete gospodina Erdogana - da joj isporučimo neke gulenovce, da se zapravo uključimo u njihov unutrašnji politički obračun. To ne treba Bosancima i Hercegovcima koji su ionako međusobno podijeljeni.

TRIVIĆ: Srbija djeluje kao zemlja koja je opredijeljena za Evropsku uniju mada održava čvrste veze sa Rusijom, dok se je u Republici Srpskoj gospodin Dodik, koji je bio proamerički i prozapadno orijentisan, potpuno okrenuo Rusiji, što dugoročno ne može da koristi ni njemu, ni narodu koju vodi i predstavlja.

RAŠIDAGIĆ: Moglo bi se postaviti pitanje da li bi se zbližavanje Rusije i Turske, koje je evidentno zadnjih godina, moglo reflektirati i na ovaj naš region, mada je Zapadni Balkan prilično nebitan za Rusiju i Tursku. U fokusu njihovog interesovanja i njihove saradnje momentalno je situacija na Bliskom istoku i tu su njihovi interesi prilično komplementarni. Tu postoje puno veće igre - odnos prema Iranu i Siriji, dokazivanje statusa velike sile, forsiranje Turske da zaoštri odnose sa NATO paktom što je cijena njenog približavanja Rusiji. Može li se u tu priču ubaciti i nečiji interes u Bosni i Hercegovini - o tome, ponavljam, možemo samo spekulirati.

TRIVIĆ: Ne mogu da tvrdim, nemam dokaza, ali djeluje mi da su potezi Dodika i Izetbegovića sinhronizovani. Izetbegovic otvori neku temu na koju reaguje Dodik i obrnuto - Dodik otvori temu, pa onda Izetbegovic reaguje. To se dobro prima u najvećem dijelu glasačkog tijela - i kod Srba i kod Bošnjaka. Ja mislim da oni ne žele pravnu državu, ekonomski prosperitetnu u kojoj će narod živjeti od svog rada i u kojoj će institucije funkcionisati bez mita, korupcije i svega onoga u čemu su ogrezle.

RAŠIDAGIĆ: Oni podgrijavaju međusobne sukobe od kojih i jedna i druga strana profitiraju. Tih sukoba nikad ne fali. Ja sam prilikom nekih pregovora imao priliku vidjeti da se ti ljudi na ličnoj bazi jako dobro razumiju i slažu. Kada procijene da im je potrebna saradnja na bilo kom nivou - privatnom, političkom ili javnom - oni začas uspostave zajednički jezik. Tako da nije isključeno da neka vrsta vanjske intervencije dovede do promjene u međusobnim odnosima.

(Radio Slobodna Evropa)

Sretan Bajram...

... zelim svima koji slave!

Bajram  barecola

LJubica Ostojić: MORE MENE MORAM MORI

Ovo tilo bi k moru,

Vazdi k moru žud mu,

Posli duga puta

Prid morem stat

I u njeg uić, zaplivat!

Vazdi me taki sni jasni,

Moram morili do boli,

Padajuć u suhu zbilju,

More zazivah, jaoh!

A ono tude nit´ glaska,

Nit´ plaveti, nit´ ičeg

Da se budeć držim,

O tvrdu zbilju udrit,

Uboji i ožiljci vazdi,

A i bol nutri tišći;

More mene moram

Mori, a to je najliplje

Što mi žiće tilu dade.

********************

Rođena je 1945. godine u Beogradu. Ubrzo po rođenju, porodica joj se seli u Sarajevo. Osnovnu i srednju školu, završila je u Sarajevu. Diplomirala je na Likovnom odseku Pedagoške akademije i na Odseku za komparativnu književnost-teatrologiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu.^[1]. Tokom svoje karijere, radila je kao dramaturg Dramske scene Pozorišta mladih i kao profesionalni pisac sa statusom slobodnog umetnika, kao dugogodišnji pozorišni kritičar u revijama Odjek i Književna revija i listovima Oslobođenje i Večernje novine. Bila je urednik dokumentarne, eksperimentalne i poetske drame na Radio-Sarajevu, dramaturg-saradnik u Mostarskom Teatru Mladih /MTM/. Od 1994. do 2016. godine radila je kao predavač Praktične dramaturgije na Akademiji scenskih umetnosti /ASU/ Sarajevu, u zvanju redovni profesor.

Piše radio-drame, TV-drame i scenarije, kritiku i esejistiku iz oblasti pozorišne umetnosti, književnosti i likovnih umetnosti.^[2] Dramaturg je i adaptator brojnih predstava u savremenom pozorištu. Napisala je i objavila 15 knjiga poezije i proze, 7 dramskih tekstova, 12 knjiga poezije i proze za decu. Njena poezija, kritika i radio drame prevođene su na engleski, albanski, nemački, mađarski, makedonski, turski, slovenački, poljski, češki, slovački, grčki, francuski jezik.

Od 1974. godine, član je Društva pisaca BiH, a od 2007. godine, član je i P.E.N. Centra. Dobitnik je više književnih i teatroloških nagrada i priznanja. Posebno je značajna Međunarodna nagrada za doprinos razvoju dramskog odgoja „Grozdanin kikot”(2000).

(Vikpedija)

N1 intervju: Aleksandar Hemon

Aco Ravlić: ‘’Begova krava’’ pobjednik konjičke utrke

Na banjalučkom polju su se desetljećima održavale dobro posjećene konjičke utrke, obligatno o Duhovskom vašaru i onom drugom - jesenskom. O zapaženijim dogodovštinama s ovih utrka pričalo bi se godinama. Zanimljivosti nisu mogle proći nezapaženo ni urednicima (banjalučkog) lista "Čičak", koji su se postarali, da u jednom istom broju donesu, na više mjesta, nekoliko sličica. One su bile dovoljne da rekonstruiramo povod takvom odnosu, pogotovo što su donijeli i - navodno - "reagiranje iz Bosanske Gradiške".

Rekonstruirajući događaj zaključili smo da je na konjičkoj utrci u Banjaluci - 1921. godine, pobijedio neizgledni konj Hakibega, poznatog posjednika trkaćih konja iz Bosanske Gradiške. To je dovoljno da se "poveže" ovih nekoliko sličica, odvojeno objavljenih, u jednu cjelinu.
"Omerica Klempo vidio prije trke begova mrkova, pa veli:
- Valahi, da sam ja znao da će i krave letiti, doveo bih i ja svoju junicu, lipša je sto puta!"
Zadovoljni "jedan bivši Gradišćanac" (pod ovim naslovom je i objavljena crtica) pun hvalisavosti reći će nakon pobjede mrkova:
“Jesi li vidio što su Gradišćanci?

Banjalučanin: - Ne zna se ili se bolje jašu ili bolje trče; ali vele da mrkov nije pravi Gradišćanac".
Nakon pobjede begova mrkova iz Bosanske Gradiške su "priposlane" i dvije izjave, u to vrijeme poznatih mještana: Čede Todića i Muje Glavaša.
Čedo Todić: I ja sam konjski đambas; uzeću i ja sebi sto kljuseta, pa da vidimo hoće Ii begova kravetina trke dobivati.
Mujo Glavaš: Aman jarabi Zuhdi efendija, da nešto nije utekla begova krava na banjalučkoj trci, mi ne bi smili ni sahata o tome govoriti - a onako imamo o čemu govoriti čitavu zimu, taman do Jurjeva.

A šta je bilo s banjalučkim "favoritima"? I na to je pitanje dao odgovor “Čičak", koji doslovno prepisah: "Savina zeka i Ahmetage Šćete doruša, opoganiše Banjalučanima Obraz".

Aleksandar Aco Ravlić (‘’Banjalučke vesele anegdote’’)

Svetislav Basara: Traktat o beslovesnosti

Beslovesnost je pogrešno zamišljati (a najčešće se tako zamišlja) kao stanje maloumnosti ili retardiranosti. Beslovesnost – pogotovo ona koja drži do sebe – veoma je daleko od toga, toliko daleko da se često izgleda kao ultraslovesnost i visokoumnost.

Ono što je zajedničko svim beslovesnicima – naročito srpskim – jeste preterivanje u pojednostavljivanju stvari i iz toga proishodeća sklonost lakim i brzim rešenjima. Paradigmatična je, kako se to stručno kaže, beslovesna tehnika kojom je probleme rešavao Koba Visarionovič. Ako bi mu, recimo, neki čovek pravio probleme – a Kobi je maltene sve i svako bilo problem – umesto da pokuša sagledati u čemu je u problem, Koba bi čoveka naprosto skraćivao za glavu i samozadovoljno zaključivao – njet čelovjeka, njet problema.

Čelovjeka, fakat, njet bi bilo, ali problemi su ostajali i gomilali se, tako da se nešto kasnije – zahvaljujući činjenici da je Koba uspešno „rešio“ probleme sa komandnim kadrom Crvene Armije – Vermaht primakao na četrdesetak km od Kremlja, a bezbeli bi ušao u Kobinu spavaću sobu da ne bi ciče zime.

Tako to biva sa, nazovimo je, hiperpragmatičnom, razmotrimo kako stvar stoji sa njenom sestrom, idealističkom beslovesnošću, vrlo karakteristično za Srbe. Sa ove istorijske distance lepo se vidi da je naum jedne male, dibidus siromašne, bezakone i drljave državice da stvori sedam-osam puta veću i moćnu državetinu bio izraz groteskne beslovesnosti.

U suštini taj naum i nije bio beslovesnost, nego alavost – nije to, uostalom, srpski ekskluzivitet – ono što je tu bilo ultrabeslovesno jeste strategija oslobodilačke teritorijalne ekspanzije koja se svodila na tvrdnje (dogme) da „tamo žive Srbi“, da Srbi na te zemlje „imaju istorijsko pravo“ i na nekoliko stihova – „neka bude što biti ne može“, i „boj ne bije svijetlo oružje, nego srce u junaka“. Bila bi tu i Dodikova himna, „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, ali tada još nije bila u opticaju.

U Srbiji je gorenabrojano bilo – a i danas je – neoboriv argument, ali je izvan Srbije (i onda kao i danas) jedini ubedljiv argument bio (i ostao) broj tenkovskih divizija, koje Srbija nije imala, pa je oklopne divizije nadomeštala actečkim žrtvovanjem „žive sile“, sve dok na kraju i bez nje nije ostala, jer se ovaj „ostatak žive sile“ koji tavori u Srbiji nikakvom silom ne može nazvati, jedva se može nazvati i živom.

Uzmimo jadan primer beslovesnosti iz naše slavne istorije. Kada je srpska vojska krenula na Kalvariju preko albanskih gudura, ondašnje mudro rukovodstvo je dalekovido (i protivpravno) na to smrtonosno putešestvije povelo i 70.000 mladića koji su za vojsku stasavali tek iduće godine. Ko biva… Zatrebaće nam iduće godine. Znate li epilog? Od tih 70.000 na odredište je stiglo samo njih 600. I slovima – šest stotina. Koliko ih se vratilo srpska istorija nije zabeležila.

(Danas)
****************
Mozda je dobro dodati i ovo:
Нушићев син Страхиња Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. Он је најпре тешко рањен, а када се опоравио и вратио у ров, погинуо је.
Нушић никад није прежалио сина, а своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи “Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
“… Нисам ни слутио да су та деца (регрути) на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.
Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.
Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.
Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!“
Одломак из књиге Бранислава Нушића Деветстопетнаеста – трагедија једног народа