"Danas smo najavili novu kanalizacionu mrezu...!"

Igor Radojicic

@RadojicicIgorMr

·

Jan 16

Danas smo u Adi i Debeljacima najavili novu kanalizacionu mrežu, obišli završene radove na uredjenju dva kilometra toka Rebrovačkog potoka i pratili postavljanje nove LED rasvjete. Banja Luka se gradi !

Nisam vjernik...

...ali znam da se za vrijeme molitve, u crkvi, na sahrani... 

ruke ne drže na guzici!

Jedno misljenje...

... o prijeddlogu izmjene Izbornog zakona u Srbiji nekoliko mjeseci pred izbore:

Si-objektivno

13. januara 2020. u 13.15

Ovo se zove „klanje vola zbog kile mesa“. Jedini realan razlog je obezbediti LDP-u da „preripi“ cenzus. Umesto ukrupnjavanja političke scene,ponovo se ide na usitnjavanje,pa će mo ponovo u skupštinskim klupama gledati cirkus sa već poznatim cirkusanerima kao što su Vojislav Šešelj, Nenad Čanak, pa i Dragan Marković-Palma,samostalno što da ne, manufaktura Krkobabići,i ko sve ne. Očito da je Marijan Rističević na skupštinskom trapezu već nešto prevaziđeno,pa treba uvesti u cirkus slonove,majmune,lavove, kao da ih nema već dovoljno.
Treba realno razmišljati o podizanju cenzusa,a ne spuštanju na 3%.

(Citalac lista Danas)

Mario M.: Sličice iz Banjaluke (Čajavec 2020.)

Ovako danas izgleda "privatizovani" banjalučki gigant Rudi Čajavec!

Ko li je opljačkao hiljade nekadasnjih radnika ovog i drugih industrijskih giganata i u svoj džep strpavo ono sto su oni decenijama stvarali? 

Kome je rat i krvoproliće bio pokriće za ovu pljačku?

Odgovor je vjerovatno nekome od vas poznat.

******************************

RUDI CAJAVEC, partizanski pilot, bronzana bista neuklonjena 

 Ambulanta

 Centar za obuku kadrova

Portirnica 

 Precizni liv

 ROPE

Stampane veze 

Upravna zgrada 

Galvanizacija 

Mehanicka obrada 

 Menza

NIC 

PALOS 

FELM 1

FELM 2

FELM 3 

FELM 4

BRANKO MILANOVIĆ: Kleptokratija i kakistokratija u Rusiji 90-ih

Vrijedi procitati i ovaj clanak i pronaci knjigu Pola Hlebnjikova  i dopuniti svoje znanje o "dobu tranzicije" u Rusiji. Jer, sve sto se desilo i jos uvijek se desava u Rusiji, desilo se u svim zemljama Istocne Evrope, Istocnog bloka pod kapom SSSR. Kako se sve to u detalje preslikalo i u drzavicama nastalim raspadom Jugoslavije, koja, niti je bila u Istocnom bloku, ntiti je bila komunisticka vec socijalisticka, pitanje je koje vjerovatno ima vise odgovora. Jedan od njih je da je Jugoslavija, i pored svoje politike balansirane nezavisnosti, i pored  politike i pokreta Nesvrstanih, bila pod rastucim uticajem SSSR. U ovih 26 godina zivota u Kanadi sam se druzio sa mnogim izuzetno pametnim ljudima iz Rusije, Poljske, Rumunije, Bugarske, Ceske, Slovacke...koji su otprilike  kad  i ja dosli u Kanadu i od njih cuo price "iz prve ruke" o onome sto se desavalo i sto se i danas desava u njihovim bivsim domovinama. Svaka prica i svako iskustvo na ovu temu su potpuno preslikani! Metodi potpuno isti. Razlika jedino u imenima i prezimenima! O metodama tranzicije govori i ovaj clanak i knjiga koju preporuca.

************************************

Peterburg 2017, foto: Đorđe Tomić

Gotovo sve knjige o Rusiji su tužne. Briljantno napisana, odlično dokumentovana i neobično poučna knjiga Pola Hlebnjikova (nekadašnjeg urednika izdanja Forbes Russia) pod naslovom Kremaljski kum (objavljena 2000) nije izuzetak. U fokusu je „karijera“ Borisa Berezovskog, ali autor nudi mnogo više od toga. Ovo je priča o tranziciji kojom je Rusija napustila državni socijalizam, ali ne da bi dobila tržišnu ekonomiju, kao što su mediji jednoglasno najavljivali, već upravu kleptokrata i mafijaša.

Obuhvaćen je kompletan period vladavine Borisa Jeljcina, de fakto i de jure, od neuspelog komunističkog državnog udara u avgustu 1990. do pobede Putina 2000. Sud o Jeljcinovoj vladavini je strog i pravičan: „Za stanovništvo Rusije Jeljcinova era je bila najveća katastrofa (ekonomska, društvena i demografska) posle invazije nacista 1941“ (str. 320).

U Jeljcinovom mandatu obavljena je privatizacija državnih funkcija i prenos bogatstva koje su decenijama i vekovima stvarali milioni ljudi, često radeći za mizerne nadnice. Bogatstvo države prešlo je u ruke nekoliko stotina pojedinaca koji nisu imali drugih kvaliteta osim razvijene veštine manipulacije i spremnosti da organizuju sopstvene privatne milicije, bez mnogo obaziranja na moralne skrupule. Zahvaljujući tome neverovatno su se obogatili.

Hlebnjikov ipak pravi razliku između kleptokrata koji su želeli da stvaraju, da sačuvaju ili izgrade funkcionalna preduzeća, i onih čiji je jedini plan bio da državna preduzeća što pre unište. U prvoj grupi je bio Vadit Alekperov, tadašnji i sadašnji direktor i suvlasnik kompanije Lukoil, delimično i Gusinski (sada u egzilu u Izraelu). U drugoj su Berezovski, Abramovič i mnogi njima slični, neznatno manje zli ili manje sposobni.

Hlebnjikov detaljno opisuje modus operandi ovih štetočina, uglavnom na primeru Berezovskog, prateći njegove poslovne poduhvate i izjave date novinarima. Metod je bio jednostavan i efikasan, a među stotinama kreativnih i dobro plaćenih američkih i zapadnih „savetnika“ Jeljcinove vlade navodno se nije našao niko ko bi ga prozreo. Umesto da osigura rast efikasnosti, kako su naivni savetnici očekivali, proces privatizacije pod kontrolom Berezovskog i njemu sličnih doneo je brzu propast privatizovanih preduzeća. Prvi i najvažniji korak bila je „privatizacija dobiti“. Berezovski je razvio ovaj metod početkom 90-ih kada je „napao“ veliku fabriku automobila Autovaz i koristio ga je do kraja karijere.

Postupak je podrazumevao preuzimanje kontrole nad rukovodstvom preduzeća, bilo finansijskim podsticajima (podelom plena) ili pretnjama, što se u slučaju neposlušnih direktora ponekad završavalo utapanjem u reci ili iskakanjem kroz prozor. Tako kooptirana uprava donosi odluke koje se kose sa interesima preduzeća i zaposlenih. U slučaju Autovaza, na primer, fabrika je distributerskim kompanijama u vlasništvu Berezovskog isporučivala automobile po cenama nižim od proizvodne. Vrlo jednostavno: ako je proizvodna cena iznosila 100, Berezovski je automobile plaćao 50 i prodavao ih kupcima za 200 (po tržišnoj ceni). Razliku od 150 delio je sa saučesnicima. Preduzeće počinje da pravi gubitke, otpušta radnike, pada u stečaj, obustavlja proizvodnju, odlazi na doboš i prodaje se za neznatan iznos. Ako mislite da u njemu još ima nečega vrednog pljačkanja, možete ga dobiti gotovo besplatno; ako ne, vreme je za prelazak na sledeće preduzeće.

Berezovski je to uradio mnogo puta. U slučaju Aeroflota (koji je „dobio“ posredovanjem Jeljcinove ćerke), osnovao je više supsidijarnih kompanija koje su preuzele upravljanje deviznim prilivima. To se radilo na veoma neobičan način. Na primer, kupili ste avionsku kartu i platili je 100 dolara. Umesto da bude upućen na račun Aeroflota, novac je završavao kod Berezovskog, a on je Aeroflotu odobravao zajam (da, zajam) u iznosu od 100 dolara, uz kamatu od 30 odsto i naplatu „administrativnih troškova“. U najboljem slučaju, od 100 dolara plaćenih za kartu aviokompanija je dobijala 1 dolar. Aeroflot se davio u dugovima prema Berezovskom.

Berezovski i Hodorkovski su isti model primenjivali u poslovima sa ruskom državom. Uz obrazloženje ove ili one vrste povlačili su sredstva iz budžeta i davali državi zajmove uz zelenaške kamate.

Slučaj Borisa Berezovskog je samo deo priče. Hlebnjikov podiže optužnicu protiv čitavog sistema. Prijateljski i neprijateljski odnosi uspostavljali su se od slučaja do slučaja. Grupa oligarha mogla je biti u savezu u jednom poslu, da bi se već u sledećem sukobili i naručivali ubistva jedni drugih. Period koji danas opisuju kao divlje doba Jeljcinove „demokratije“ zapravo je bio neprestani rat „obezbeđenja“ moćnih kleptokrata, praćen razmenom uzajamnih optužbi na televizijama koje su kontrolisali.

Ali ne smemo zaboraviti političku pozadinu kleptokratskog režima. Ključne figure bili su Jeljcin (koji lično nije bio korumpiran) i njegova porodica i ljudi iz bliskog okruženja (svi duboko korumpirani). Koreni kleptokratije sežu dublje od čuvenih „zajmova za deonice“ iz 1995-96. i treba ih tražiti u poslednjim godinama Gorbačovljevih reformi. Pod Jeljcinom se sve ubrzalo, čemu je u velikoj meri doprineo histerični strah od povratka komunista na vlast. Zjuganov nije bio Staljin, ali većina ruskih i zapadnih medija ga je tako prikazivala. Strah je „reformatorima“ dao pravo da maksimalno ubrzaju privatizacije kojima su praktično poklanjali preduzeća i podsticali pljačku, verujući, opravdano: (a) da će novi vlasnici opljačkane imovine iskoristiti bogatstvo i medijsku moć da osiguraju Jeljcinovu izbornu pobedu, i (b) da kada opljačkana imovina bude privatizovana i novac sklonjen u inostranstvo, Zjuganovljevi komunisti neće imati šta da nacionalizuju čak i ako se vrate na vlast. To je politička pozadina kleptokratske privatizacije. Moramo to imati na umu ako želimo da shvatimo kako je došlo do toga da čitava jedna zemlja pokuša da digne ruku na sebe.

Kada izborno spinovanje više nije bilo dovoljno, na red su došle direktnije metode. Jeljcin je raspustio parlament posle pokretanja postupka za njegov opoziv i najzad granatirao zgradu koju su preuzeli pobunjeni poslanici. Ne verujem da bi Washington Post danas podržao Trumpa ako bi uradio nešto slično u Vašingtonu. Ali podržali su Jeljcina 1993.

Hlebnjikov je veoma kritičan prema „mladim reformatorima“. Mislim da nije sasvim u pravu, jer početkom 1992. Gajdar nije imao drugog izbora osim da liberalizuje cene da u zemlji ne bi zavladala glad – toliko je situacija bila teška. Hlebnjikov se ne slaže sa Čubajisom, glavnim arhitektom privatizacije, ali odaje mu priznanje za to što je posle izbora 1996. shvatio da zemlja mora promeniti kurs, stati na put bezakonju Berezovskog i ostalih i konačno ih pohapsiti.

Ovo nije istorija naslikana nijansama sive. Ovo je priča puna mraka, sa tek ponekom svetlom tačkom: večiti opozicionar Javlinski; strogi general Gromov; i Primakov, premijer kratkog veka.

Epilog. Pošto ih je sve izmanipulisao, Berezovski je konačno ubedio Jeljcina da rukopoloži Putina kao svog naslednika. Ali hibris mu je došao glave: mislio je da će Putin biti njegov potrčko. U tome se prevario, pa je morao da pobegne u Englesku, gde je veći deo bogatstva spiskao, a ono što je ostalo potrošio je na jednu od najskupljih parnica u istoriji, protiv svog nekadašnjeg saradnika Romana Abramoviča. Pronađen je obešen u kući bivše žene koja mu je dozvolila da tu besplatno stanuje.

Najtužnije je to što je Pol Hlebnjikov, taj sjajni novinar i ekonomski istoričar (otkrio sam ga čitajući njegovu disertaciju o Stolipinovim reformama), ubijen u Moskvi 2004. Napadač je ispalio u njega devet hitaca. Tužno je to što je pišući o političkoj i finansijskoj pozadini ubistava počinjenih 90-ih godina na izvestan način najavio i opisao i sopstvenu smrt: motiv nepoznat; počinilac nepoznat. Slučaj zatvoren.

Global inequality, 24.12.2019.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 10.01.2020.

Angel Trajkovski: Kosarkaska nacija

Dragi moji,

preksinocnim NBA utakmicama, utakmicama u kojima su igraci sa nasih prostora, prostora bivse Juge, bili glavna tema na NBA TV kanalima. Najpoznatiji svjetski komentatori nisu stedjeli rijeci hvale za njih...a do prije nekoliko godina su poneki sa dozom potcenjivanja govorili o igracima koji su dosli iz Evrope, osim kod pojedinih velikih imena.

Razmislajuci o tome, sjetim se susreta, neposredno poslije mog dolaska u USA 1995, sa jednim od najvecih NBA igraca svih vremena. Rekao je: "Vasi kosarkasi iz Jugoslavije potvrdjuju moju vec ustaljeni misao da ste vi KOSARKASKA NACIJA!" Cudio sam se, ali bio sam tako ponosan...Ipak,o tome nekom drugom prilikom...  

Proanalizirajte samo prekjucerasnje NBA tekme:

1. Nikola Jokic, za Denver dao odlucujci kos u pobjedi protiv Dalas-a 107:106 ! Njegov ucinak 33 poena, 4 skoka,3 asistencija...U prethodnom kolu je dao svojih rekordnih 47 poena! U prosloj sezoni bio u najboljoj NBA petorci...Najcenjeniji NBA komentari svakodnevno mu posvjecuju paznju,analizirajuci svaki njegov pokret,dive mu se...

2. Luka Doncic,osudjuje sebe da je kriv za sinocni poraz,premda je postigao 27 poena,9 skokova,10 asistencija...Prosle godine u NBA je bio "ruki" godine,a ove godine sa svojih 20 god. pravi prava cuda,velika NBA imena su prosto impresionirani njegovom igrom,posebno sto je vodeci u mnogim NBA statistickim segmentima. Luka je prosto impresionirao ovdasnji kosarski svijet,svakodnevno su intervuji s njim na TV, diveci se analiziraju svaki njegov pokret...Eto, i moj prvi komsija, bivsi kosarkas i trener, prosto obozava Luku i sretan je kada ga sretnem i pozdravim  sa: "Zdravo, Doncic!"

3. Bojan Bogdanovic, sinoc je ponovo bio najbolji igrac u pobjedi Utah nad Njujorkom 128:104. Za 26 min. postigao je 20 poena...

Najbolji je suter u timu i sa Mitchelom su udarna snaga tima. 

4. Nikola Vucevic je sinoc bio najbolji igrac Orlanda u pobjedi protiv Washingtona. Postigao je 29 poena, 9 skokova i konstantno je jedan od najboljih igraca tima kao prvi centar.

5. Goran Dragic, poslije duze povrede, se vraca u formu i sinoc je ponovo bi odlican i veoma zasluzan za pobjedu Miamia u gostima  protiv Indiane 122-108, postigavsi za 27 min. 15 poena ...

Ovoga puta necu vrsiti analize ostalih igraca sa nasih prostora. Zelim im da i oni u narednim susretima zablistaju...Nurkic da se sto prije oporavi od teske povrede prosle godine, Bogdan Bogdanovic, Bjelica, Saric, Zizic, Marjanovic, Musa, Smailagic... Toliko ih je da sam, vjerovatno, nekoga nezasluzeno propustio pomenuti.

Eto ,to je bilo preksinoc. Morao sam sa vama da to prokomentarisem, da prokomentarisem sa KOSARKASKOM NACIJOM....

Pozdrav Vama,pozdrav Vasim porodicama. 

Vas Angel

Salman Ruždi o slobodi društva

O terorizmu, religiji i slobodi govora on kaže:

„Slobodna društva su društva u pokretu, a gde ima pokreta ima i trenja.“

„Ono što jedan pisac može da stvori sam u svoja četiri zida, nijedna vlast ne može lako da uništi.“

„U ovom svetu gde nema tihih kutaka, nema lakog bega od istorije, od nemira, od grozne bučne galame.“

„Jedno je reći: Ne sviđa mi se to što si mi rekao i smatram to nepristojnim i uvredljivim ali u  momentu kada koristite nasilje kao odgovor, dižete sve na drugi nivo, gde gubite sav kredibilitet koji ste imali.“

„Jedan od problema odbrane slobode govora je taj što često morate braniti ljude koje smatrate užasnim, neprijatnim i odvratnim.“

„Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate slobodnu državu.“

„Odgovor na religiju nije nestanak religije, već razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.“

„Ne postoji savršena sigurnost, samo različiti nivoi nesigurnosti.“

„Moramo nešto razjasniti: terorizam nije težnja ka legitimnim ciljeva uz pomoć nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice žele da postignu, stvaranje boljeg sveta sigurno nije jedan od njihovih ciljeva.“

„Jedna od neverovatnih stvari kada su u pitanju ljudi je da nezamislivo često postane realnost.“

„Mašta bombaša samoubice ga navodi da veruje u uzvišeno herojsko delo, dok se on zapravo samo bespotrebno raznosi i uzima tuđe živote.“

„Ponekad legende kreiraju realnost, i postaju korisnije od činjenica.“

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom pripadajućih.

Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim snovima koje naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

Stevan Raičković: Tako je dobro biti sam

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)

Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.

Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.

Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

Stevan Raičković

Sretan vam Božić!

Svima vama koji slavite želim sretno Badnje veče i  
sretan Božić!

Христос се роди !

VESNA PEŠIĆ: Balkanske noćne more: Srbija i Crna Gora

Foto: Slavica Miletić

Bilo je već dosta reči o fenomenu paralelizma gotovo svih važnijih organizacija, ljudi i događaja kojim se stvaraju dve oprečne priče. Jedna je autentična a druga lažna, ona režirana u kabinetu predsednika Vučića. Ovi duplikati služe stvaranju konfuzije u glavama ljudi. U koju priču da verujemo kad imamo bar dve verzije istog događaja? Efekat takvog zbunjivanja ljudi proizvodi politički nihilizam, dizanje ruku od politike, uverenje da su svi isti, da se nikome ne može verovati, uz poslovični defetizam da će umesto ovih doći drugi isti, ako ne i mnogo gori.

Poništavanje činjenica izmišljotinama najčešće se dešava kada je vlast uhvaćena u korupciji. A to se dešava upravo sada. Neki režimski poduhvati imaju dugoročnije efekte, na primer diskreditacija autentičnih (strukovnih) organizacija stvaranjem vladinih duplikata. One izgledaju kao original, ali ih osniva vlast i one rade za nju. To su GONGO organizacije (government–organized non–governmental organizations, odnosno vladine nevladine organizacije: VNVO) što se kod nas zapatilo i jeste karakteristično za autokratske režime. Najbolji primer Gongo udruženja je Udruženje sudija i tužilaca (UST), koje je napravio režim da bi marginalizovao i diskreditovao uticaj strukovnih Društva sudija i Udruženja tužilaca, koja rade na istinskoj izgradnji pravosudnog sistema u Srbiji.

Izvrtanje stvarnosti dupliranjem priča u režiji Vučićeve ekipe je toliko blesavo, gotovo do komičnosti, ali samo za posmatrače a ne za one koji su predmet „dupliranja“. Kada je Aleksandar Obradović proglašen za „našeg uzbunjivača“ u vezi sa korupcijom u Krušiku, Vučićevi ljudi su izmislili „svog uzbunjivača“, nekakvog Lešnjaka, koji je prijavio navodne lopovluke Marka Bastaća i torturu kroz koju je prošao od tog istog Bastaća, zajedno sa još nekolicinom ljudi koje je Bastać jednog za drugim vezivao za stolice. Sada je Lešnjak uvaženi analitičar na TV Pinku. Kad je u Jovanjici otkrivena plantaža marihuane koja ne može postojati bez podrške vlasti, visoke službenice policije su se bacile da nam na slikama prikažu Đilasa i njegovog šuraka koji je proglašen za narkomana: kao eto, vi ste zapravo drogirani. A obrtanje pitanja ko je koga tukao je stara priča: nismo mi iz SNS-a tukli odbornika DS-a, nego je on tukao nas. I tako do komedije od koje plačeš.

Jedna od najčudnijih i najviše zbunjujućih priča je ona o Rusiji, a sada i Crnoj Gori koja je izbila u prvi plan. Lider nekada vodeće građanske i liberalne stranke Čedomir Jovanović, zajedno sa mnogim bivšim „građanistima“ koji se i dalje tako predstavljaju iako podržavaju autokratski Vučićev režim (i isti takav režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori), napravio je paralelu o ruskom uticaju u Srbiji i Crnoj Gori. Dok su u Crnoj Gori Rusi 2016. izveli (sumnjivi i propali) državni udar na Mila Đukanovića, Jovanović smatra da to čeka i Srbiju ukoliko bi se opredelila da reši pitanje Kosova. On je ovih dana dao izjavu u kojoj tvrdi da je SPC danas „produžena ruka“ Rusije i nacionalističkih krugova koji imaju određeni zadatak. „Taj scenario znamo. Isti oni koji su 2016. godine tokom pokušaja puča u Crnoj Gori pitali da li treba odmah isto uraditi i u Srbiji, stvarajući haos po crnogorskim gradovima, danas šalju poruku vlastima u Srbiji šta ih čeka ako krenu u rešavanje Kosova“. Po njemu su Rusi i SPC još 2016. kad je napadnut Đukanović razmišljali da li da odmah smaknu i Vučića. Čini mi se da Jovanović ne vidi razliku u odnosima Rusije i Vučića (Srbije) i Rusije i Crne Gore. Zašto bi se Rusi nameračili da vrše udar i na Vučića, kad im je on sigurna karta u Srbiji u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom. Baš zbog toga je Srbija kao „putnica“ za EU neprekidno opominjana od zvaničnika EU i SAD, pri čemu se od nje traži da se opredeli da li je za EU ili Rusiju. Zbog kupovine ruskog oružja zamalo da nam SAD uvedu sankcije, pa je Vučić hitro odgovorio da to više neće raditi. On već sedam godina širi ogromnu i raskalašnu rusku propagandu kakvu dosad nismo videli, čime je podigao rusofilstvo do najvećih visina, a u Crnoj Gori toga nije bilo. Putinove slike u svim pozama i s famoznom šajkačom stavljane su u Vučićevim tabloidima na naslovnice preko 160 puta. Putin je reklamiran do besvesti kao naš spasilac koji spremno šalje trupe na naše granice, da brane Srbiju od Hrvata i Albanaca, koji nam po Vučićevoj propagandi stalno prete i navaljuju na naše granice. A Putin neće dati Srbiju, jer ima najmoćnije oružje na svetu.

Ima još toga mnogo. Setimo se kako smo za prošle izbore dobili brojne ruske stranke, zatim i desničarske i ekstremističke koje se i dalje neguju i šire; posećuju nas nevaspitani ruski zvaničnici i mutni tipovi i drže nam glupe lekcije za kretene. Konsultacije sa ruskim ambasadorom su redovne. Nikako ne treba zaboraviti da je predsednik Vučić 17 i slovima sedamnaest puta bio kod Putina, što je više od dva puta godišnje! Tamo mu se neprekidno zahvaljivao zbog svega što čini za Srbiju i čuva naše Kosovo i, posebno, zato što je spasao srpski narod od toga da bude proglašen za „genocidni narod“. Rusija je naime obustavila Rezoluciju o osudi genocida u Srebrenici koju je Velika Britanija podnela u UN-u. Kad smo već kod toga, ova vlast se jako potrudila da se ratni zločini negiraju ili poništavaju tuđim zločinima, a pritom je na velika vrata i s velikim uvažavanjem dočekivala osuđene ratne zločince. Haški tribunal je za nju antisrpski, to se podrazumeva. Svi „državni udari“ protiv Vučića, a bilo ih je nekoliko, naravno izmišljenih, pripisani su našim krvnicima na zapadu. Najbezobraznije radikalske kadrove postavio je na važne državne funkcije. I šta tu ima da se ne dopadne Rusima?

Pretnja da će Rusi rušiti Vučića, čega se Čedomir Jovanović boji, vezana je za rešavanje pitanja Kosova, ali i tu stvari stoje odlično. Da je Vučić hteo da normalizuje odnose sa Kosovom, čemu su se mnogi nadali, u koje spadam i ja, za ovih šest godina otkad je potpisao Briselski sporazum – da je hteo stigao bi. Ta šansa se izgubila i postala gotovo zaboravljena. I samo Kosovo se nekako ućutalo i ne zna šta će. Da je ozbiljno rešio da normalizuje te odnose, Vučić ne bi toliko pumpao građane rusofilstvom i stalnim pretnjama koje navodno stižu iz susednih zemalja, nego bi ih za takvu odluku pripremao i žurio ka EU. Suprotno tome, on je za svaku svoju nepriliku optuživao zapad, gasio institucije i demokratiju, dok se nijednom rečju nije zamerio Rusiji. Doduše ostaje malo sumnjiv onaj video o ruskom špijunu; to je ostala nerazjašnjena stvar. I Putin se nije ljutio.

Najbolje odnose u regionu Vučić ima sa mafijaškom državom Mila Đukanovića koji vlada Crnom Gorom već 30 godina. Iako ima takvih pretpostavki, Vučić neće krenuti protiv Mila i čini mi se da je to pogrešna procena Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji u njegovom Apelu za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda. Na bar dva mesta u tom apelu se kaže da velikosrpske pretnje Crnoj Gori dolaze od zvanične vlasti iz Beograda, a ko će biti ta moć ako ne Vučić. Taj metafizički virus velikosrpskog nacionalizma koji uvek sedi u zasedi i vreba priliku zastarela je svest i preuveličana opasnost, jer je velikosrpski nacionalizam poražen u ratovima devedesetih. Vučić voli da se duva, ali je čini mi se toga svestan. Poraz velikosrpstva dokazuje i činjenica da je jedino Srbija izgubila teritorijalni integritet, dok su sve ostale republike SFRJ ostale cele. Teritorijalne pretnje Crnoj Gori ne dolaze iz Srbije (mada nacionalističkih ludaka i galamdžija ima k’o pleve), nego možda baš iz Crne Gore, od njenih velikosrba. I utisak je da se Milo i Vučić dobro slažu, mada se upadljivo ne druže i ne viđaju, ali ih opslužuju i savetuju isti ljudi i povezuju zajednički finansijski interesi. Povezuje ih i isti vladajući model: mekano („udvorički“) prema spolja i jačima, a feudalna stega iznutra prema svojim slabim društvima.

Đukanović danas ima svoj izvorni problem koji nije dobro sagledao ili ga je potcenio. On je propustio veliku šansu da od nezavisne Crne Gore napravi prvu balkansku građansku državu, koja bi naciju formirala iz države koja ima istorijsko utemeljenje od davnina, kao i iz vremena jugoslovenske federacije. Crna Gora je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. i bila je 27. nezavisna evropska država. Umesto da bude osnivač moderne Crne Gore, sa širokim integrativnim potencijalom, on se opredelio da državu zasnuje na etničkoj osnovi i crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, baš tamo gde je Crna Gora kao država najtanja i gde će samu sebe dovoditi u opasnost. Ovo što mu se sada dešava nije došlo od velikosrpskog nacionalizma iz Srbije, nego od njegove pogrešne zamisli da vladar može da prekrsti i imenuje narod i njegovu veru. Kad se crnogorska država osamostaljivala, izgleda da je Đukanović podlegao zastarelom običaju u ovom delu sveta da se svaka državnost mora zaokružiti etničkom (pravoslavnom) crkvom. I zato je osnovana Crnogorska pravoslavna crkva (CPC) koja nije u narodu prihvaćena. A Milo se nameračio da se obračuna sa Srpskom pravoslavnom crkvom, što je izazvalo nerede. Opozicioni Srbi iz Demokratskog fronta u većini jesu velikosrbi, mada ne iz Srbije; oni svaku priliku koriste da napadnu manjinske narode, što su i ovom prilikom činili i još jednom se obrukali. A to ruši multietničku Crnu Goru i proizvod je njihove želje da je vrate u nekakvu zajedničku državu sa Srbijom.

Iz šire perspektive gledano, Milo Đukanović je mogao da izbegne sadašnje neprilike da je drugačije postavio Crnu Goru kao državu. Ne bi mu se desilo da donosi ovakav Zakon o slobodi veroispovesti koji podstiče i zaoštrava podele, a gledano i s pravne strane taj zakon ima nedostatke, pa će verovatno završiti na Evropskom sudu za ljudska prava, koji već ima iskustva sa ovakvim slučajevima.

Đukanović je zapravo jedini imao šansu da krene drugim putem i zaobiđe balkanske strahote i predrasude da su etničko poreklo, vera i crkva osnove državnosti i jedina obeležja nacionalnog identiteta. Crna Gora je mogla biti država slobodnih i jednokopravnih građana, svih vera i crkava, kojoj nikakav velikosrpski nacionalizam ne bi mogao da naškodi. Njegovi poslednji potezi koji su napravili haos u zemlji pokazuju da je Milo Đukanović izgubio strpljenje ili osećaj za realnost. A to će ga koštati. Društvo, ljudi, institucije, vera i nacija jesu naši, ljudski konstrukti, ali ne mogu biti čista izmišljotina u režiji i po volji vladara.

Peščanik.net, 04.01.2020.