U narativu na kom je izgrađen današnji globalni ekonomski sistem upravo je došlo do neočekivanog obrta. Od kraja Drugog svetskog rata, takozvani liberalni međunarodni poredak podrazumevao je slobodan protok roba, kapitala i finansija, ali izgleda da se to vreme bliži kraju.
Svaki tržišni poredak podržan je narativima – pričama koje pričamo sebi o tome kako sistem funkcioniše. To naročito važi za globalnu ekonomiju, jer svet, za razliku od pojedinačnih zemalja, nema jedinstvenu centralnu vladu koja utvrđuje pravila i nameće njihovo poštovanje. Ovi narativi pomažu u uspostavljanju i održavanju normi koje omogućuju uredno funkcionisanje sistema. Jednom internalizovane, prihvaćene norme stabilizuju globalna tržišta na način na koji međunarodni zakoni, trgovinski sporazumi i multilateralne institucije to ne mogu učiniti.
Globalni narativi su se kroz istoriju više puta menjali. U doba zlatnog standarda krajem 19. veka, globalna ekonomija je prikazivana kao samoregulišući i samostabilizujući sistem koji je najsigurniji onda kada se države uzdržavaju od bilo kakvog mešanja u njegov rad. Preovladavalo je uverenje da će slobodno kretanje kapitala, trgovine i zdrave makroekonomske politike na kraju doneti najbolje moguće rezultate, za svaku zemlju ponaosob i za svetsku ekonomiju u celini.
Kolaps zlatnog standarda i Velika depresija ozbiljno su uzdrmali narativ o dobroćudnim tržištima. Režim iz Breton Vudsa, ustanovljen posle Drugog svetskog rata na kejnzijanskom učenju o upravljanju makroekonomijom u cilju stabilizacije globalne ekonomije, dao je državama istaknutu ulogu. Iz perspektive ovog narativa jedino snažna država blagostanja može garantovati socijalnu sigurnost i pomoći ljudima koji su propali kroz pukotine tržišne ekonomije.
Breton Vuds je promenio i shvatanje odnosa lokalnih i globalnih interesa. Svetska ekonomija razvijana na modelu plitke integracije podređena je ciljevima pune zaposlenosti i izgradnje pravičnijeg društva. Zahvaljujući kontrolisanom kretanju kapitala i popustljivom režimu međunarodne trgovine države su mogle da razvijaju društvene i ekonomske institucije u skladu sa svojim osobenim preferencijama i potrebama.
Narativ neoliberalne hiperglobalizacije, koji postaje dominantan 90-ih godina 20. veka, uvodi kao prioritete duboku ekonomsku integraciju i slobodan protok novca i na više načina predstavlja povratak narativu zlatnog standarda i veri u blagotvorno delovanje samoregulišućih tržišta. Ovaj narativ takođe predviđa i važnu ulogu države: njen zadatak je da nameće pravila koja će svet učiniti bezbednijim mestom za velike korporacije i banke.
Zagovornici neoliberalnog narativa su verovali da će slobodna tržišta doneti korist i van ekonomske sfere, da će ekonomska dobit proistekla iz hiperglobalizacije okončati međunarodne sukobe i ojačati demokratske snage širom sveta, naročito u komunističkim zemljama kao što je Kina.
Narativ hiperglobalizacije ne poriče značaj društvene pravde, zaštite životne sredine i nacionalne bezbednosti, niti dovodi u pitanje odgovornost države za ostvarivanje tih ciljeva. Ali polazi od pretpostavke da se oni mogu ostvariti instrumentima i politikama koje se neće mešati u slobodu trgovine i kretanja kapitala. Drugim rečima, hoće i jare i pare. Ako su rezultati razočaravajući, kao što se i desilo, krivac neće biti hiperglobalizacija već odsustvo komplementarnih politika podrške u nekim drugim oblastima.
Hiperglobalizacija je u povlačenju od finansijske krize 2008. zato što nije uspela da prevlada svoje unutrašnje kontradikcije. Države koje su nadležnosti za razvoj globalnog narativa prenele na korporacije bile su preslabe da ih navedu da podrže socijalnu i ekološku agendu unutar svojih zemalja.
Svet odustaje od hiperglobalizacije i krajnje je neizvesno šta će je zameniti. Ekonomsko-politički okvir koji sam nazvao produktivizmom naglašava ulogu države u rešavanju problema nejednakosti, u pružanju usluga javnog zdravstva i tranziciji na čistu energiju. Postavljanjem tih zanemarenih ciljeva u prvi plan produktivizam potvrđuje unutrašnje političke prioritete, ne ugrožavajući pritom otvorenost svetske ekonomije. Režim ustanovljen u Breton Vudsu već je pokazao da politike koje podržavaju kohezivnu nacionalnu ekonomiju mogu istovremeno doprinositi promovisanju međunarodne trgovine i protoku kapitala na duži rok.
Druga paradigma u nastajanju može se opisati kao hiperrealizam, po tzv. realističkoj školi tumačenja međunarodnih odnosa. U ovom narativu ističe se geopolitičko rivalstvo Sjedinjenih Država i Kine i primenjuje logika nultog zbira na ekonomske odnose između velikih sila. U hiperrealističkom okviru ekonomska međuzavisnost nije izvor obostrane koristi već oružje koje se može iskoristiti protiv neprijatelja, kao što su Sjedinjene Države učinile kada su kontrolom izvoza onemogućile da kineske kompanije pristupaju naprednim poluprovodničkim tehnologijama i opremi za proizvodnju.
Kojim putem će poći svetska ekonomija zavisi od toga kakve će rezultate dati ovi konkurentski okviri ekonomskih politika. S obzirom na njihovo preklapanje u domenu trgovine, najverovatnije je da će u nekoliko narednih godina države usvojiti protekcionistički stav, vratiti proizvodne pogone u sopstvene granice i usvojiti industrijske politike kojima se promovišu napredne proizvodne tehnologije. Takođe je verovatno da će države birati zelene politike koje pogoduju domaćim proizvođačima, kao što je Zakon o smanjenju inflacije u Sjedinjenim Državama, ili uvoditi barijere na granicama, kao što čini Evropska unija kroz Mehanizam za prilagođavanje ugljenika na granicama. Takve politike istovremeno služe ciljevima domaće i spoljne političke agende.
Ipak, verovatno je da će geopolitički razlozi nadjačati sve ostale i osigurati pobedu hiperrealističkog narativa. Još nije jasno hoće li fokus na podsticanje napredne proizvodnje koji sada dominira industrijskim politikama doprineti smanjivanju nejednakosti unutar pojedinačnih zemalja, s obzirom da će dobra radna mesta budućnosti uglavnom biti u sektoru usluga koji nije od značaja za konkurentsko nadmetanje s Kinom.
Dopuštanjem da službe nacionalne bezbednosti preuzmu ekonomski narativ ugrožava se globalna stabilnost. Rezultat će biti sve opasniji svet u kome će uvek prisutna pretnja vojnog sukoba Sjedinjenih Država i Kine primoravati male države da biraju stranu u konfliktu koji nimalo ne služi njihovim interesima.
Imamo jedinstvenu priliku da ispravimo greške hiperglobalizacije i izgradimo jedan bolji međunarodni poredak na viziji zajedničkog prosperiteta. Ne smemo dozvoliti velikim silama da proćerdaju takvu priliku.
Project Syndicate, 09.03.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 23.03.2023.
No comments:
Post a Comment