MLADEN: NAJDRAZE EROTSKE SLIKE (3)

Ja ne znam kako je sa vama ostalima, ali meni nije bilo lako gledati sve ove slike, obradjivati ih, downlodovati, i kontrolisati pri tom pljuvacne zlijezde.
Posto je vecina posjetilaca Parkica u uzrastu kada su intersovanja za mnoge druge zivotne aktivnosti u silaznoj putanji, a ove vezane za gastronomiju u uzlaznoj, mozda ne bi bilo lose da razmislimo o posebnoj stranici ( pored SLIKE, SALE...) : Nazovimo je " RECEPTI" . Ako ima zainteresovanih javite se, pa da otpocnemo. Vrlo rado bih citao kako su pravljena jela sa slika koje objavljujemo, a i neka druga; domaca. Specijaliteti. Ne ona iz Kuvara. Mogao bi nam to biti projektic kojim bismo otpoceli drugu godinu Parkica.
Hajde javite sta mislite o tome?

**************************** 
Istarski odgovor Najdraze erotske slike (2) sam shvatio kao provokaciju na koju moram reagirati, pogotovo posto sam jednom u Porecu ostao gladan pored punog stola (naravno da lazem, ali to je zbog dinamike teksta). Kao odgovor na odgovor evo nekoliko skromnih prijedloga na osnovu vlastitog iskustva:

Mjesto radnje: Otok Zirje

Vrijeme radnje: ljeta iza nas

Posto kao svaki prosjecan Balkanac pretjerujem, nakon ovakvog objeda bi bilo dobro poci na pocinak sa bocom hladne vode i lavorom pored kreveta.
Mladen

Obicno predjelo



Suvi bakalar, pet dana u hladnoj vodi



Taj isti bakalar kao zavrsni produkt

Hobotnica ispod peke kao jos jedno glavno jelo

Orade u zasjedi, ako glavnih jela nije dovoljno

Kiflice za svaki slucaj

I na kraju malo Bosne, domaca sirnica za bolje varenje

Rozato kao recept, nigdje brasna - samo jaja

****************************

Obrisite se oko usana

NATASA: NAJDRAZE EROTSKE SLIKE (2)

Nasa Dalmatinka Natasa nije izdrzala a da ne dopuni gastronomsku erotiku sa malo dalmatinskih jela, mome srcu jednako dragih. Stavise! 
Kao da vidim Mladena koji gleda ove erotske slike i topi se od miline.

**********************************************

Fuze

Ako se već insistira na mesu, ja sam radije za ovu kombinaciju:
istarski pršut, paški sir i vino, a jos vise za: istarske fuze s tartufima, ili bakalar ala bianco.

Fritule

a kad je riječ o erotici, u Parkiću, izabrala bih glazbu:
Leonard Cohen: Dance Me To The End Of Love

ako ne možete otvoriti, kao što ja ne mogu u RH, pogledajte ovu varijantu:
Leonard Cohen: Dance Me To The End Of Love

i argentinski tango.
Natasa

NAJDRAZE EROTSKE SLIKE

Poslao Mladen slike, oku drage, uz komentar:
Mozda za ove najdraze erotske (citaj holesterolske) slike sa nasih rostilja i tavana nadjes malo mjesta u blogu. Vjerujem da se nitko nece ljutiti. Samo, pazljivo biraj jer je steta bilo sto ispustititi....

Ako su slike izazvale reakciju refleksnog lucenja pljuvacne kiseline u vasim ustima, nemojte brinuti... Slobodno nastavite uzivati.

Kako znate da zivite 21. stoljecu

Znas da zivis u 21. stoljecu ako:

1 . Nesvjesno tipkas PIN-broj u mikrovalnu.
2. Vec godinama nisi igrao pasijans pravim kartama.
3. Imas listu od 15 telefonskih brojeva od obitelji, koja broji 3 clana.
4. Saljes e-mail kolegi koji sjedi odmah do tebe.
5 . Izgubio si kontakt sa prijateljima, jer nemaju e-mail adresu.
6 . Nakon napornog radnog dana stizes kuci i javljas se na telefon imenom
firme.
7 . Biras nulu s kucnog telefona, da te pusti dalje.
8. Dobijes napad panike, jer si bez mobitela izasao iz kuce i vratis se po

njega.

10. Ustanes ujutro i prvo otvoris Outlook, pa onda kuhas kavu.
11.Naginjes glavu da bi se nasmijao.
12. Citas ovaj tekst i smijes se.
13. Jos gore, vec znas kome ces ga proslijediti dalje.
14. Previse si u frci da bi primijetio da na ovoj listi nedostaje broj 9.
15. Sad se vratis da pogledas, jel' stvarno nedostaje?
9 . I onda se smijes..... i sad salji dalje...

Usput: Jedan juznoamericki naucnik je nakon dugotrajnih i kompliciranih
istrazivanja utvrdio, da osobe sa smanjenom seksualnom aktivnoscu citaju
mailove sa rukom na misu.

Ne moras sada sklanjati ruku, kasno je...

Irma Markulin, banjalucka slikarka iz Belina

Hiljade banjaluckih porodica, kao i porodica iz cijele bivse Jugoslavije rasuto je po cijelom svijetu. Vecina njih su u novim zemljama vec 15 do 20 godina. Za to vrijeme desile su im se mnoge promjene. Djeca narasla. Djeca se rodila. Djeca djecu dobila....
Zato ne bismo pisali i o toj nasoj djeci koja su uz nas, a da nisu imali mogucnosti da odlucuju o tome,  prosli kroz svoje zivotno cistiliste, teske i traumaticne trenutke u novim sredinama. Kao i vecina  onih koji su, sa svojim roditeljima ostali u Banjaluci, ta djeca su prolazila i danas prolaze kroz iskustva kakva mi, zbrinuti u svom gradu, nismo nekada imali.
Vecina te nase djece, kojima smo svojom ili tudjom odlukom promijenili normalan zivot i razvoj, se nakon pocetnog soka ipak snasla u novim sredinama i siguran sam da sa velikom vecinom njih mozemo biti ponosni.
Pisimo o njima. Pisimo o traumama kroz koje su prolazili. Pisimo o njihovim zivotima danas, o njihovim porodicama, njihovom uspjehu. A uspijeh je ako su se osamostalili i svojim postenim radom grade svoje porodice, i ako su oni sada zadovoljni.
Nedavno je Mario pisao o Alemu Korkutu, mladom banjaluckom kiparu koji sada zivi u Zagrebu.
*************************

Evo danas jedne price o mladoj banjalucanki, 28- godisnjoj slikarki Irmi Markulin, koja je rodjena i odrasla u Banjaluci. Tokom rata, sa 15 godina odlazi u Zagreb, zatim Nju Jork, Roterdam, Prag, Pariz. Danas zivi u Berlinu. Ima sad vec i svoju porodicu.

Irma Markulin se u svojim radovima bavi ljudskim tijelom. Odgajana u strogom katolickom duhu na prelazu izmedju socijalizma i nacionalizma Irmine teme su  vezane za vjeru, ali im ona prilazi na drugi, netradicionalan nacin, kao u temi "Adam i Eva, Eva i Adam" koje predstavlja kao danasnje ljude, ne idealizujuci ni njihove proporcije kako je to uobicajeno.

U gradovima u kojima je zivjela a posebno u Pragu i sada Berlinu ona osjeti da je umjetnost dio istorije tih gradova ali i dio svakodnevnog zivota i kaze: "“Ja dolazim iz zemlje u kojoj je ta povijest uvijek brisana, ono cega se sramimo je stavljano na stranu. U Berlinu kada hodam ulicom stoje plocice kao znak da se tu nesto desilo iz povijesti sa cime se treba konfrontirati i zivjeti. Ovaj grad je kao muzej koji jednostavno prica o povijesti. Nikada ne bih ovako radila i ne bi dobila ovaj stil da zivim negdje drugdje."

O odnosu prema umjetnosti i umjetnicima, kod nas i u svijetu kaze:
“Mislim da se kod nas treba promijeniti stav i pogled prema umjetnicima. Ovdje imate galerije koje stoje iza umjetnika. S druge strane, umjetnik se obavezuje da galeriji da 50% od prodate slike. To je mnogo i sumnjam da bi neko u Hrvatskoj mogao sebi predstaviti da proda sliku za 4.000 evra, a da svom galeristi da 2.000. Kod nas nije sazrelo to umjetničko trziste, i zato su umjetnici izfrustrirani. Nema proizvodnje. Inspiracija dolazi i od same provokacije. Ako si prihvacen kao umjetnik, onda imas i volju da se time bavis. Inace, vecina nasih umjetnika sa Akademije ode u prosvjetu i bude nastavnik.”

"Да нам живи, живи рад"

Учитељица нас је питала да ли знамо шта је то 1. мај - и сви су
ћутали, само сам се ја јавио: "То је дан када би тата требало да прими
плату, али је не прими! Није ни 1. априла, ни 1. марта, ни фебруара,
јануара... У децембру је позајмио за прасенце од тече, али му још
није вратио, и кад год зове, ми морамо да кажемо да тата није ту, иако
се крије у ве-цеу као да теча може да види кроз слушалицу."
Лупила ми је чвргу и рекла да седнем...
Објаснила нам је да је реч о празнику рада и рекла да свако од
нас, када га прозове, устане и каже чиме му се родитељи баве и шта би
волели да будемо кад порастемо?
Када је дошао ред на мене рекао сам:
- Мој тата привремено ради на железници, лежи на шинама... Свако
јутро се обуче као да иде на посао у стару фирму, коју је сад купио
чика Миле који је некада био портир, и оде с колегама да мало леже на
прузи, а мама залупи врата и каже: "Дабогда вам налетео теретни из
Лапова кад нисте хтели са Милетом у странку..."
Мама је завршила неки тешки факултет, али у туби за диплому сад
држи флашицу ракије за коју тата не зна, па отпије неколико
"семестара" чим он изађе из стана... После се свађа са комшиницом чији
муж често пијан пишки у лифту... и ради у неком министарству као
експерт за нешто?
Иначе, мама је некада радила у банци, али јој је шефица дала отказ
зато што се испоставило да има превише школе да би остала на радном
месту које се свиђало шефициној козметичарки, и премало груди да би је
пребацили на шалтер...
Хтела је да прода татиног "југа" и дедин Орден рада са златним
венцем и скупи паре за јаку "четворку" - рекли су јој да за те паре не
може да среди ни курје очи, а камоли да набаци транзиционе груди...
На срећу, она комшиница није злопамтило, па понекад позове маму да
јој за 500 динара очисти стан... и ориба лифт кад се комшија експерт
врати с посла.
Није комшиници тешко да то и сама уради, али нема времена од када
се заинатила да заврши средњу школу...
Каже да успешног мужа мора да прати и амбициозна жена, а и не може
другачије да је убаци код себе у министарство као саветника...
Што се оног дела "шта бих волео да будем кад порастем" тиче, ту
сам баш био у недоумици!
Мислим, двоумим се да ли да постанем тајкун, као Ђурин тата, у
чијој фирми разредна по подне ради као секретарица, па јој се и у
школи понекад омакне да Ђури каже "шефе", или да постанем политичар?
Када смо били мали , Ђурин тата је често ишао у Забелу, ваљда су
тамо имали викендицу, али мама никада није хтела да води и Ђуру када
би викендима ишла у посету чика Јоци.
Колико сам схватио, он се тамо активно бавио пољопривредом и
изгледа да му је баш супер ишло чим је после неколико година купио
неколико фирми, па за њега данас раде чак и чика полицајци који су
некада долазили по њега да га воде у викендицу, а он им лупа заушке,
тера их да раде склекове и не даје им плату.
Стварно не знам да ли то или да идем у посланике?
Тата је више за ово друго, нарочито откад су јавили да је нека
полугола тета покушала да уђе у Скупштину, а он дрекнуо на телевизор:
"Оставите је на миру - чула жена да је политика курва, па дошла код
својих! Ето, сад имате кворум!"
- Добро је, сине, изгледа да ј.. у још неког осим нас у мозак -
окренуо се према мени и помиловао ме по глави, додавши: "У посланике
ће тебе тата, у посланике, али да зовеш и тату у посланички клуб кад
вам дођу овакве делегације у узвратне посете"...
Мој узор је чика Веља, он се бије и псује за плату и нико га не
тера у ћошак као мене...
Иначе, изгледа да се ситуација код тате на послу поправља, откад
им је био у посети неки фин чика, Расим, ћале се више не враћа онолико
укочен кући - добили су неке анатомске улошке за дуготрајно лежање на
шинама, па сад каже да могу тако и до пензије!
Мама и даље навија за онај теретни из Лапова, хватајући се за
"диплому" све чешће, а ја за ту пензију коју тата помиње - каже то је
сигурна лова на коју могу да рачунам уколико се оствари мамина жеља?
Ето, признајем да ми ни после свега није ништа јасније зашто је
тај 1. мај толико важан датум кад од целе породице ради само бака,
уместо да се код куће одмара и гледа шпанске серије?
Мада, није јој лоше - по цео дан седи испред неког ве-цеа и даје
људима тоалет папир у замену за неку сићу... Каже да често сретне и
неке од својих бивших студената, они јој дају више пара него што треба
- и не траже кусур.
Отпевао сам мами и тати песму коју нас је учитељица научила - "Да
нам живи, живи рад" - добио сам шамар од тате, а мама ме је гађала
дипломом...
Тек сад ништа не разумем - зашто славимо нешто што нас све нервира?
Изем ти празник кад су сви љути на њега!!!

KAKO JE PUTOVAO KRLEZA

Maria je tema o kojoj se poslednjih dana suskalo po Parkicu inspirisala da posalje kraku pricu o jednom putovanju koju je Enesu Cengicu ispricao Miroslav Krleza.
*******************

Miroslav Krleza, crtez Zuke Dzumhura

- Prije Lirike objavio sam 1917. kao prvijenac malu knjižicu pod naslovom Pan u vlastitoj nakladi u sedam stotina primjeraka. Novac, četiri stotine i pedeset kruna, posudio mi je Ljubo Babić. Knjigu sam brzo rasprodao i kad sam podmirio sve troškove ostalo mi je gotovo pet stotina kruna. Toliko sam otprilike zaradio kao svoj prvi honorar 1914. za tekstove u »Književnim novostima«. Stavio sam taj prvi honorar u džep i otišao u kavanu »Medulić«, nešto popio, pa onda kod Bednjanca pojeo hrenovke i dva jaja na oko, popio kriglu piva i pošao u šetnju prema Savskom mostu. U nekoj kavani kod mosta opet sam popio pivo i krenuo prema Remetincu. Mislim, tu ću sačekati vlak, a onda natrag u grad. Dođem na stanicu, kad nailazi vlak za Karlovac. Tada su vlakovi bili tako točni da su ljudi prema njima satove navijali. Hajde, mislim, da skočim do Karlovca. Ionako tamo nisam dugo bio. Prošetao sam gradom, večerao i pošao na stanicu s namjerom da se vratim u Zagreb. Taman dolazim u staničnu zgradu, a ulazi brzi vlak za Rijeku. Ukrcam se u nj, dođem u Rijeku i tamo prespavam u hotelu. Ujutro šetam gradom i gledam svoje cipele. Loše i jadne. Odem i kupim cipele. Pogledam kaput, i on je dotrajao. Kupim kaput, a onda i košulju, pa prošetam do luke. Na pristaništu samo jedan brod i on zvoni oglašavajući polazak za Veneciju. Uskočim brzo i tako odem u Veneciju, a zatim u Milano i Torino. Vratim se u Zagreb s još nešto gotovine. Nitko me na cijelom putu nije upitao ni kamo putujem, ni tko sam, ni što sam. Tako se onda, eto, putovalo.

(Miroslav Krleža u „Balada o životu koji teče“, Enesa Čengića)

KAMO PLOVE OVI GRADOVI?


Kamo plove ovi gradovi
sa dimnjacima i zvonicima
na blatnom oknu s tužnim licima?

Što trunu ovi truli krovovi
i blatne ulice i prazna zvonjava,
a nebo je sivo kao ponjava?

Lukovi crkveni s mrtvim svecima
i blatne krpe gnjilih novina,
sa lažima i smradnim recima.

I sve se mota mutno, lajavo,
ko klupko zmija, mračnih otrovnica.
Nad gradom šumi čađav lepet ptica.

Miroslav Krleža



PJESMA O PJESMI

Dugo već, dugo, sunčana ptica oblijeće moju dušu.
Jučer sam čitav je dan ganjao umoran
i kad je svibanjsko podne
azurnim sjekirama cijepalo Zemlju,
i kada su krmaka krda rovala tihe hrastike,
o ja sam tu sunčanu pticu
ko bolesni Pan,
ganjao umoran.
I nisam je zgodio, nisam,
strijelom podnevnog stiha.
A sada,
kad Mirozov ropski trube u dvoru žute kasarne,
i kada se luči pale
i pada kiša,
sada je ranjena pala goruća sunčana ptica
u ovu turobnu tminu.
I ja je na grudima nosim, ranjenu, krvavu, toplu.
A onda?
O jadan, što ću?
Rotacije gdje laju i danju i noću
tamo ću je ponijeti iz ove očajne tmine,
I tamo će krvavi cvrkut njen
da bolno ugine.

Miroslav Krleža

ESAD ART

Nedavno sam pisao da mi se javio Esad Salkanovic, moj drug iz studenstkih dana. Zajedno sa suprugom Radom i kcerkom Jasnom (25), Eso zivi u Perth-u, Australija.
Ono sto Esinu pricu cini posebno zanimljivom je da se on u slobodno vreme, kada , kako kaze "...ama bas nista nemam da radim, bavim nekim modernim slikarstvom." I dodaje: " Tako lecim dusu."
Pogledajte neke od njegovih radova. Meni se veoma svidjaju!
Drago mi sto su proizvodi "lijecenja duse" mog druga ovako lijepi i sto i nama mogu pomoci da lijecimo i nasu dusu.

A ako vam se ovo sto ste do sada vidjeli svidjelo, pogledajte i vise od ovoga ovdje.

George Chuvalo

Red na aerodromu se otegao stotinu metara. Svi mirno stoje, cekaju svoj red i vjerovatno kao i ja posmatraju one oko sebe. Ugledam poznatu mi facu. Na brzinu prelistam sav svoj zivot da bih znao u koji dio da ga smjestim i sjetih se: George Chuvalo.
George je cuveni bokser, kanadjanin, ali "nase gore list", koga smo sredinom sezdesetih gledali na TV u njegovim mecevima sa Kasiusom Klejem (kasnije Mohamed Ali). To je onaj stameni bokser koga Klej  nikako nije mogao oboriti. U dva meca sa Klejem, koji je tada bio u vrhuncu svoje karijere i koji je rusio sve ispred sebe, George Chuvalo je pokazao prije svega hrabrost ali i vjestinu i  izdrzljivost, koji su kasnije postali legendarni. Prozvan je bokserom "celicne brade".

Mi smo ga naravno tada odmah prisvojili jer je on, iako rodjen u Torontu, ali od roditelja doseljenih iz Hercegovine, svima nama postao sportski ponos, a u to doba Jugoslavija jos nije imala boksere evropske ili svjetske vrijednosti. Tek kasnije su se pojavili sampioni Mate Parlov, Marijan Benes...
Na zalost, Georga (rodjenog Jura) Chuvala zivot nije mazio ni u ringu, niti van njega. Tri sina i prva supruga su mu tragicno zavrsili. Droga je odigrala presudnu tragicnu ulogu u njegovoj porodici. Ali George se nije predao. Kroz sve tragedije prolazio je slicno kao kroz meceve u ringu. Dobio je vise udaraca nego deset prosjecnih boksera nego stotinu prosjecnih ljudi, ali je sve svoje meceve docekao na nogama. I jos uvijek je na nogama i dobro se drzi. I nakon svega, nakon sto je bokserske rukavice okacio o klin, George je nastavio borbu. Ovog puta nesto drugaciju. Vec godinama aktivno ucestvuje u humanitarnim akcijma, seminarima i predavanjima na kojima prenosi iskustva svoje porodice sa drogom, pokusavajuci da tako pomogne onima koji su posli tim istim tragicnim putem.

Cim mi se odmotao film, uljudno se javim Georgu jer on stoji na koji centimetar od mene. Kazem da ga prepoznajem. Pita me odakle sam. Odgovorim. " O Banjaluka! Znam. Lijep grad. Moji su iz hercegovackog kamenjara." Tecno prica nas jezik i cak nastoji da ga ne mijesa sa engleskim. Prevodi nas dijalog lijepoj prosjedoj gospodji pored sebe, koju mi predstavlja kao svoju suprugu. Ja, iz obzira prema njoj, prelazim na engleski, ali on, kao da se zazelio, pa nastavlja na nasem.

Sjeca se Marijana Benesa. Pita za njega. Kaze:" Strasan borac!" Interesuje se kad sam dosao u Kanadu, sta radim, kako mi je, kako cesto idem u Banjaluku. Prica da ima cetvoro unucadi i ocekuje peto za koji dan. Najstarijem unuku je vec 26 godina. Pita me koliko djece imam. Ja se hvalim mojom unukom Milom. Iza grubih crta na licu urezanih tragedijama i dvadesetgodisnjom bokserskom karijerom, pojavljuje se prijatan, rekao bih cak, blag covjek. Osjecam da i njega prica sa mnom raduje. Gleda oci dok prica. I ja gledam u njegovo ogrubilo, tipicno bokserko lice, i iznenadjujem se njegovom vitalnoscu, bistrinom, inteligencijom.
Red ispred nas se suvise brzo smanjuje i kao da nam je obojici zao sto se rastajemo. Zahvaljujem mu se na lijepom razogovoru. On pruza svoju ogromnu ruku. Rukujemo se. I on se zahvaljuje i dodaje: "Zelim ti sve najbolje i molim te ne zaboravi pozdraviti Benesa od mene!"
Obecavam da hocu.
Boco, na tebi je da ovo preneses Marjanu. Bice mu drago. Njih su dvojica jedna porodica.

PONEDJELJAK

Nikad nisam volio ponedjeljke. Nekada davno, u skoli, zadaca za vikende se uvijek nekako pomijerala do u zadnji cas. Kad je bila velika nedjelja, ona kad se u ponedjeljak u skolu ide u popodnevnoj smjeni, i nije bio problem. Bio je tu ponedjeljak prijepodne da se uradi ono sto se nije uradilo ranije.

Na fakultetu, pripreme za bilo koji ispit pocinjale su od ponedjeljka. I ako ne pocnes u ponedjeljak nije ni vrijedilo pocinjati u ostale dane, pa se obicno cekalo do slijedeceg ponedjejka. Zato je tada, taj slijedeci ponedjeljak osjecao poseban pritisak. Kako tek onaj iza njega...
Kad sam poceo raditi, bio je nekako lakse. Nije trebalo uciti, ali ipak ponedjeljak je prekidao divnu neobaveznost vikenda.
Sada, kada se ulazi u zavrsnu radnu fazu, ponedjeljak je ponovo dan koji bas nikako ne volim. Jer ponovo prekida odmor od svega i vraca u realnost. Ponovo, voznja do posla. Ponovo, posao. Ponovo, vracanje i jos duza voznja u povratku s posla . I tako cetiri puta svake nedjelje. Petak je nesto kraci radni dan i njemu se radujem.
Ovako nekako o radnim danima razmislja bar milijardu radnih ljudi u svijetu. I zbog toga su proivodi koji se prave ponedjeljkom losije kvalitete od onih radjenih u druge dane.
Kazu, da treba izbjegavati kupovinu auta koji su montirani u ponedjeljak.
Kazu, opet, auta montirana u petak su najbolja. Slazem se...
Evo citam, postoje i Klubovi mrzitelja ponedjeljka.
Boze dragi, kakvi sve klubovi postoje!?
Necu se uclaniti samo zato sto klubove volim manje od ponedjeljaka.
Ipak, poslusajte:
Monday, Monay - The Mamas and the Papas