S kojeg drveta si ti pao???

S kojeg drveta si pao? Pronadji tvoj rodjendan i tvoje drvo. 
 Potjece od starog vjerovanja u keltskoj mitologiji.

Jabuka (Ljubav) – obicno vitki, karizmaticni, dopadljivi i atraktivni, prijatne vanjstine, rado flertuju, avanturisti, culni, uvijek zaljubljeni, hoce voljeti i biti voljeni, vjerni, njezni, veoma sirokogrudni, talenti za znanost, zive za danas, heute, bezbrizni filozofi sa snagom dobrog izlaganja.


Jasen (Ambicija) – neobicno atraktivni, raduju se zivotu, impulzivni, pozeljni, ne mare za kritiku, ambiciozni, inteligentni, talentirani, vole se igrati sa sudbinom, mogu biti egoisti, sehr pouzdani, vjerni ljubavnici, ponekad im mozak vlada nad srcem, ali veze shvacaju vrlo ozbiljno.

Bukva (Kreativnost) – imaju izrazeno dobar ukus, zabrinuti oko svog izgleda, materijalisti, dobro organiziraju zivot i karijeru, ekonomicni, dobre vodje, ne poduzimaju nepotrebne rizike, vispreni, velicanstveni zivotni partneri, veoma vode racuna da ostanu fit (dijete, sport, itd.)

Breza (Inspiracija) – raduju se zivotu, atraktivni, elegantni, ljubazni, zadovoljni, ne vole nista sto je pretjerano, ne podnose vulgarnost, vole zivot u prirodi i miru, nisu pretjerano strastveni, prilicno uobrazeni, nedovoljno ambiciozni, umiju napraviti mirnu, zadovoljnu atmosferu.

Smreka (Sigurnost) – obicno jako lijepi, umiju se udesiti, vole luksuz, dobrog zdravlja, apsolutno nisu stidljivi, pokazuju tendenciju gledati na druge s visine, samouvjereni , odlucni, nestrpljivi, vole utjecati na druge, mnogo talenta, zdravo optimisticni, cekaju pravu ljubav, sposobn donositi brze odluke.

Kesten (Iskrenost) – izrazito lijepi, ne vole pritisak, pravicni, raduju se zivotu, zainteresirani, rodjeni diplomati, ali u drustvu osjetljivi, cesto nesigurni u sebe, ponekad uobrazeni, osjecaju se neshvacenim, vole samo jednom, imaju problema u pronalazenju partnera.

Platan (Vjernost) – jaki, misicavi, odgovorni, uzimaju sve sto im zivot pruza, zadovoljni, optimisticni ,lakomi za novcem i priznanjima, mrze usamljenost, strastveni ljubavnici kojima nikad nije dosta, vjerni, uvredljivi, nestalni, pedantni i bezbrizni.

Brest (Plemenitnost) – prijatne figure, odjeveni sa ukusom, kazu glasno sto im ne odgovara, naginju tome da ne oprastaju tudje greske, veseli, vole biti vodje, ali ne i da nekome pripadaju, vjerni i iskreni partneri, vole donositi odluke za druge, plemeniti, sirokogrudni, veliki smisao za humor, prakticni.

Smokva (Osjecajnost) – veoma jaki, samovoljni, nezavisni , ne dozvoljavaju protivljenje ili svadju, vole zivot, obitelj, djecu i zivotinje, pravi drustveni leptirici, puni humora,vole besposlicarenje i dokolicu, talentirani za prakticno, inteligentni.

Jelka (Misterioznost) – puni ukusa, posteni, obrazovani, vole sve sto je lijepo, puni osjecaja, tvrdoglavi, egoisticni, ali se brinu za svoje bliznje, prilicno zadovoljni, talentirani, mnogo prijatelja ali i neprijatelja, veoma pouzdani.

Ljesnjak (Izuzetnost) – sarmantni, skromni, puni razumijevanja, znaju ostaviti dojam, aktivni borci za socijanu pravdu, omiljeni, osjecajni, komplicirani ljubavnici, iskreni, tolerantni partneri, posjeduju pravu predstavu o pravicnosti.

Zbun (dobar ukus) – hladna ljepota, brinu se o svom izgledu i kondiciji, dobar ukus, nisu egoisti, cine sebi zivot sto moguce prijatnijim, vode discipliniran zivot, od partnera traze priznanje i prijateljstvo, sanjaju o neobicnim ljubavnicima, rijetko su zadovoljni svojim osjecajima, ne vjeruju skoro nikome, uvijek su nesigurni u svoje vlastite odluke, veoma savjesni.

Limun (Sumnja) – ono sto zivot donosi prihvacaju s mukom, mrze svadju, stres i posao, ne vole dosadu i udobnost, blagi su i popustljivi, zrtvuju se za prijatelje, posjeduju mnogo talenta, ali nisu dovoljno ambiciozni da ih poboljsaju, stalno jadikuju i kritiziraju, veoma ljubomorni, ali vjerni.

Javor (Nezavisnost) – neobicne osobe, izrazena moc izrazavanja i originalnost, bojazljivi i rezervirani, slavoljubivi, ponosni, sigurni u sebe, zeljni uvijek novih iskustva, ponekad nervozni, dobro pamcenje, lako uce, obicno imaju kompliciran ljubavni zivot, vole utjecati na druge.

Hrast (Hrabrost) – robustne prirode, jaki, nezavisni, nepopustljivi, osjecajni, ne vole nikakve promjene, nogama uvijek na zemlji, drze se cinjenica, jednostavno ne razmisljaju vec djeluju.

Maslina (Mudrost) – vole sunce, toplin lijepih osjecanja, razumni, puni razumijevanja, izbjegavaju agresivnost i nasilje, tolerantni, veseli, mirni, izrazen osjecaj za pravdu, osjetljivi, uobrazeni, nisu ljubomorni, vole citati, i da su u drustvu obrazovanih ljudi.

Bor (Izuzetnost) – vole prijatno drustvo, veoma izdrzljivi, znaju kako uciniti zivot prijatnim, veoma aktivni, prirodni, dobri pratioci, brzo se zaljubljuju, ali isto tako brzo gube interesiranje, brzo odustaju, mnogo mijenjaju dok ne nadju idealnog partnera kom vjeruju, pouzdani i prakticni.

Topola (Nesigurnost) – djeluju veoma dekorativno, nisu dovoljno sigurni u sebe, razumni samo kada je neophodno, potrebna im je podrska i prijatno okruzenje da bi se opustili i otvorili, vrlo probirljivi, cesto sami, jako nesigurni, umjetnicke prirode, dobri organizatori, naginju filozofiranju, pouzdani u svakoj situaciji, veze shvacaju ozbiljno.

Musmula (Culnost) – sarmantni, veseli, daju sve od sebe, a pri tome nisu egoisti, vole biti zapazeni, vole zivot, kretanje, nemir, cak i krize, istovremeno zavisni i nezavisni, dobrog ukusa, umjetnici, strastveni, naglasenih osjecanja, dobri pratioci, ne predaju se.

Orah (Strast) – nezavisni, cudni i puni kontradiktornosti, cesto egoisticni, agresivni, velikodusni, obrazovani, neocekivano reagiraju, spontani, neograniceno slavoljublje i ambicija, nisu fleksibilni, teski i cudni partneri, drugi ih rijetko vole, ali im se cesto cude, dobri stratezi, veoma ljubomorni i strastveni, ne prave nikakve kompromise.

Zalosna vrba (Melankolicnost) – divni, ali puni melankolije, atraktivni, veoma duhovni, vole sve sto je lijepo i ukusno, vole putovati, sanjari, neumorni, komplicirani, iskreni, moze se utjecati na njih, ali je sa njima tesko zivjeti, pozeljni, dobra intuicija, pate zbog ljubavi, ali ponekad pronadju partnera koji im daje oslonac.

Nataša: Edgar Degas u Klovićevim dvorima - skulpture

Što reći o izložbi?
Zanimljiva, meni nepoznat slikarov umjetnički opus, iako je i taj skulptorski izražaj tipično njegov; plesačice, kupačice i konji; svi u pokretu.
Središnji motiv izložbe je „Mala četrnaestogodišnja plesačica“, jedina skulptura koja je za njegova života bila predstavljena na izložbi.
Izazvala je zgražanje razmažene pariške publike.
Model je bila baletna debitantkinja Belgijanka Marie van Goethem.
Originalna skulptura je oblikovana od voska, bronce, s inovativnim materijalima, perike od pravih vlasi, svilene vrpce i originalnog tutu-a (baletnog dresa).
Degas je oblikovao plesačicu naturalistički, neuobičajeno za ono vrijeme, u stavu koji odražava napor pri koncentraciji, s poluzatvorenim očima i naprijed izbačenom glavom.

Privlačili su ga umjetnost plesa, pokreti plesačica, oblikovao je te skulpture s ljubavlju prema plesačicama, ali i skulpturi, kao načinu izražavanja sebe.
Bio je opčinjen tijelom u pokretu; plesačica, kupačica ali i konja. Kazališta i hipodromi bili su mu omiljena mjesta posjećivanja.

Ipak, Degas slikar mi je draži, volim njegove boje, kojima je izražavao svoj doživljaj plesa, njegovu ljepotu, ali i napor, umor, bol s kojima su se ta mlada bića nosila prije i nakon izlaska na scenu.
Bio je samac, opsjednut svojim radom; duboka starost u slabovidnosti, osamljenosti i depresiji koja ju je pratila, nije bila laka, ali je i tada neprekidno radio i eksperimentirao. Ostavio nam je brojna djela.

http://www.edgar-degas.org/ - zbirka od 1165 njegovih predivnih umjetničkih djela

http://www.galerijaklovic.hr/izlozba.aspx?id=55 - o izložbi

Ako se ove godine zateknete u Zagrebu, posjetite Gornji grad, i Galeriju,... i Kamenita vrata, i pogledajte kamenu Šenoinu junakinju, Doru Krupićevu i buzdovan na krovu Kamenitih vrata. Legenda kaže da je postavljen da se o njega sapletu plaštevi vještica – coprnica, kako ne bi ušle u grad.
Odmah lijevo, preko puta istočnih vrata Sabora nalazi se, meni jedna od najdražih kavana, koja je i mala prodajna galerija. Poslije svake izložbe redovito tamo navratim, srediti utiske u ljepoti ambijenta i tihoj opuštajućoj glazbi.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Kamenita_vrata

Prilog je predugo čekao u mojoj ladici, pa se izložbi približio kraj.
Bilo bi šteta barem s ovih nekoliko fotografija ne podsjetiti vas na ovog genijalnog umjetnika i neke lijepe kutke Zagreba.

Riječ, dvije iz Banjaluke

NISMO SVI MOMIR ĆELIĆ

Nama je normalno da ugledni građani doktoriraju kod nevladinih organiza­cija, da se o tome ćuti, normalno je da narodni poslanik prizna otmicu "zbog političkih razloga", nagodi se sa tužilaštvom i plati kaznu od četiri hiljade ma­raka, a onda nastavi raditi na donošenju zakona

Piše: Tanja Topić

Momir Ćelić je profesor na Banjaluč­kom univerzitetu, na Elektrotehnič­kom fakultetu. Nakon gostovanja u jednoj televizijskoj emisi­ji, u kojoj je govorio jasno, bez uvijanja, stvari nazivao imenom i prezimenom, ukazivao na žarišta korupcije u akademskoj zajednici, po­stao je čovjek o kojem se priča u Banjaluci i di­vi njegovoj hrabrosti.

Probuđeni studenti su našli novog "Milu", stajući uz profesora sa parolom "Svi smo mi Mo­mir Ćelić", i unatoč tome što ih najveći dio trči po diplomiranju pod partijske skute, kako bi ovom prečicom došli do željenog posla.

Nismo mi svi Momir Ćelić, on je jedan, izu­zetak, ostalo je demagogija.

Ali kad to postane poželjno onda ćemo svi stati iza Momira Ćelića, uporno uvjeravaju­ći sve druge, pa i sebe same, da smo oduvi­jek bili baš on.

Istinski borci protiv korupcije.

Šta sa onima koji daju novac za ispite, pri­jete pominjući mame i tate, i ne govore po­put Ćelića. Oni su većina.

Možda studente i ne treba osuđivati, ako se pogleda sudbina profesorke italijanskog jezi­ka Branke Špirić, koja ni sa prosjekom od 9,94 nije uspjela da se zaposli na katedri za ovaj je­zik na fakultetu.

Primljeni su oni sa znanjem ruskog ili španskog.

Profesor Ćelić je glasno rekao sve ono o čemu se godinama, decenijama šapuće po banjaluč­kim kuloarima, prozvao je kolege koji su zna­nje ovjeravali prema partijskom i političkom ključu, kao i mamine i tatine sinove, zbog ko­jih su "padale" profesorske glave.

Onih profesora kojima nije palo na pamet da ocjene u indeks upišu ispod stola, a zbog ko­jih se većina njegovih kolega suzdržavala da o tome i misli, a kamoli otvoreno priča.

Pričao je o svemu ovome Ćelić i ranije, ali oči­to da ga nisu slušali ni oni kojima to stoji u opisu radnog mjesta.

Zato što je govorio bio je nepoželjan na ne­kim fakultetima.

Oni koji su o tome govorili iz drugačije pozicije odavno su oblaćeni kao strani plaćenici, koji ruše postojeću nam idilu.

Do ove emisije profesor Ćelić gotovo da nije bio prisutan u medijima.

Momir Ćelić će, ako ništa drugo, ostati upam­ćen u javnosti, jer je jedan od rijetkih iz aka­demske zajednice koji govori.

I koji je u manjini.

Većina je drugačija, oportuna, uvezana u klijentelističke, političke i nepotističke veze, bez namjere da se zamjera.

Mediji su prije nekoliko mjeseci pisali o ne­potizmu na fakultetima, o tome kako djeca magistriraju kod očeva, a poslije ostanu radi­ti na njihovim predmetima ili fakultetima, sa­svim je svejedno.

To je ona javna tajna uz koju se u Banjaluci ispijaju kavice.

I onda kad to neko kaže u lice kamere, svima usta ostanu otvorena od tobožnjeg iznenađe­nja i zaprepašćenja.

Kao da prvi put čujemo riječ korupcija, kao da prvi put čujemo da je ima, iako je posta­la stil življenja.

Valjda zato što nam i premijeri kažu kako je to najnormalnija stvar na svijetu, prihvatili smo je zdravo za gotovo.

I onda se zgražamo valjda zato što neko o to­me govori javno i na drugačiji način.

Mislim da se većina više „zgrozila" nad time da je neko uopšte toliko hrabar, unatoč svim "rizicima" da o tome javno govori.

Nama je normalno da ugledni građani doktori­raju kod nevladinih organizacija, da se o tome ćuti, normalno je da narodni poslanik prizna otmicu "zbog političkih razloga" nagodi se sa tu­žilaštvom i plati kaznu od četiri hiljade maraka, a onda nastavi raditi na donošenju zakona.

I to bez ijedne riječi moralnog zgražanja i od sopstvene partije, koja je na sva zvona najavi­la odlučnu bitku protiv korupcije, kriminala, zloupotrebe položaja, i koja "loše momke" po­ziva na raport kod predsjednika.

Istina, da se zna, sve to zbog tih strašnih me­dija i njihovih napisa, koji očito ništa drugo ne rade do uznemiravaju narod.

Na kraju ove televizijske debate, svi redom, od ministara do rektora, optimistički su vjerovali u pobjedu nad ovom pošasti na univerzitetu. Samo je profesor Ćelić bio pesimističan, rekavši kako će ova borba potrošiti njene istinske po­bornike, a suštinski ništa promijeniti neće.

Zna čovjek o čemu govori, jer se već dugo bo­ri protiv vjetrenjača.

Radomir Konstantinović: Politički vašar u režiji dosade

Ako je žrtva ovog duha (kao žrtva verovanja u mogućnost apsolutno-zatvorenog kao apsolutno-smislenog sveta) neizbežno od sebe željeni političar, to je zbog toga što, isto tako neizbežno, nije i ne može da bude biće ljubavi i ljubavne misterije. Prividno protivrečeći svojoj neizbežnoj vernosti idealu ravnodušnog stava (i, iz njegove nemogućnosti, stavu lenjosti kao rada protiv rada) ovim svojim stavom političara, duh palanke međutim suštinski i ovde sebe potvrđuje onako kako se programom potvrđuje njegov trezvenjački ateizam apsolutne smislenosti kao apsolutne moći Dana. Njegov politički stav, koji izgleda kao stav duha delatnosti, i kao sušto oličenje same te delatnosti, je-ste u stvari ne samo produženje pokušaja da se ravnodušnost učini mo-gućom, već je čista funkcija same ravnodušnosti, i to kao neizbežnenjegove ravnodušnosti prema iracionalno-noćnom, ovde prema iracio-nalno-noćnom ljubavi.

Ako je političar, on je to zato što nije ljubavnik, ali i zato da bi odbio iskušenja ljubavi; njegova ljubav za politiku jeste njegova ne-ljubav za ljubav, jedna u sebi samoj protivrečna ljubav-ne-ljubavi, pa zbog toga je to jedna prividna ljubav onako kao što je i njegov politički duh, u čistoj svojoj delatnosti (ako ostaje verno u sferi duha politike), jedan sasvim prividno politički duh. Zaveren trajanju koje je nepomirljivo sa preobražajem, on je zaveren protiv svakog preobražaja, pa time i protiv svake delatnosti koja ne može da bude drugo nego delatnost preobražaja. Ova delatnost je samo privid delatnosti ili prividna delatnost: ne samo bez tvoračkog subjekta već i okrenuta protiv tog subjekta, samom svojom prividnošću, ona je od izuzetnog značaja za duh palanke. Njen značaj dolazi upravo od potrebe da se odbije svaka stvarnija subjektivna delatnost, kao svaki preobražaj (koji, jer je preobražaj u svetu ali i u svesti, nužno je i upoznavanje iracionalnog: svest se preobražava kroz kritičke trenutke svesti koji sutrenuci iracionalnog), ali taj značaj dolazi od nužnosti da se neka delatnost u bitno-delatnoj (neotuđivo-delatnoj) egzistenciji ipak održi.Kao što je u svojoj van-tragičnosti morao da dođe do sentimentalizma i, ne manje, kao što je u svojoj nesposobnosti za doživljaj ali i u svom odbijanju doživljaja (kao sukoba poznatog sa nepoznatim, staroga sa novim, racionalnog i onog što, još nepoznato, za njega je (iracionalno) morao da dođe do posebnog isticanja događaja (kao pokušaja da se doživljaj njime zameni, da se učini nekakvim „spoljnim", eksteriorizovanim i zato bezopasno-racionalnim „doživljajem"); najzad, kao što je u nemogućnosti apsolutne ravnodušnosti morao da dođe do lenjosti kao sasvim specifičnog svog oblika rada protiv rada, on je morao da dođei do ovog privida političke delatnosti.


Ovaj privid, međutim, on podržava tim više što je protiv stvarne delatnosti: on nije samo deo njegove nesposobnosti za delatnost već i njegovog nehtenja delatnosti, onako kao što je i kult sentimentalizma, teatralno-događajnog sveta, pa i sam tradicionalizam (koji je u krajnjoj liniji kult racionalnosti oličene u „programskoj" svesti su-protstavljenoj svesti ljubavi) delo jedne nemoći preobražene u načelo upravo nemirenjem svesti sa njom; prividnost egzistencije na koju je osuđen nemoću za egzistenciju, on pretvara u svoje načelo. I ovde, on je majstor načela bez premca već po osnovnom svom lukavstvu (nađenom u sukobu sa istorijom) da prinudu, time što je pretvara u načelo, pretvori u stvar sopstvenog izbora. Onemogućen kao stvarni činilac, kao onaj koji se zaista „pita", on svuda hoće ovu svoju onemogućenost, ali zato da bi onemogućio dalje onemogućavanje, da bi na neki način porekao dalje poricanje sebe. On hoće da neće delatnost, kao delatnost preobražaja, onako kako hoće da neće rad; ali on to hoće (da neće) jer ne može da neće ma kakvu delatnost, jer je prisiljen na delatnost, onako kako je prisiljen na govor ili na lenjost (kao rad protiv rada), i kao što je prisiljen na osećajnost kojoj suprotstavlja sentimentalizam, ukoliko ga ova ne odvede nasilju, duhu izgredništva. On nije sentimentalist samo zato što ne može da bude tragičan, već je on to i zbog toga što neće da bude tragičan. Primoran, međutim, da hoće ono što neće, protivrečan samom sebi jer protivrečan egzistenciji, on je u stalnom i nezavršivom „poslu" ovog suprotstavljanja osnovnim radnim načelima egzistencije, i to tako što će, zaista, uvek iznova pokušati egzistenciju da „zadovolji" time što će da je predstavlja, što će da joj podražava, i podražavanjem da se, bitno, u njoj zadrži na neki način izvan nje. Osnovna njegova delatnost je delatnost protiv delatnosti, ili delatnost na pretvaranju svake delatnosti u jednu prividnu (i zato bezopasnu delatnost). Egzistencija, koja zahteva od njega delatnost, na ovaj način se još više pretvara u igru prividnosti. Ona postaje jedna beskrajna igra prividnosti. Sam za sebe svoj sopstveni privid, on tone u očajanje kojim ima da „plati" svoju „sigurnost". On je siguran jer je prividan. On je sklonjen u privid. Očajanje, koje ovde nalazi, jeste očajanje same egzistencije, nepomirljive sa prividom, ali očajanje koje vodi sve grozničavijem stvaranju ovog privida i ove prividnosti u svemu.


Na samom rubu ništavila, u svojoj van-subjektivnosti maksimalno moguće zatvorenog sveta, on je na samom rubu pustinje koja je ništavilo jer je nepokret. Značaj dešavanja (događaja), koji je on našaou bekstvu od iracionalno-doživljajnog (bežeći od doživljaja kao provale racionalnosti datog reda), tako postaje još veći i utvrđuje se u sebi samom, pa zbog toga njegova politička delatnost samo prividno ostaje ovde delatnost „programa" (ili ostaje to sasvim delimično), a postaje delatnost na stvaranju događaja.

 Ovde je ova delatnost značajnija od delatnosti koja ima za cilj određeni „program" već samim tim što je značajniji zahtev egzistencije za pokretom od njenog zahteva za određenim smislom koji je za nju smislen samo ukoliko je izraz i jemstvo pokreta i jedino kao takav. Program je na neki način obuhvaćen ovim stvaranjem događaja, ovim nagonom za događanje, onako kako je, neizbežno, smisao obuhvaćen egzistencijom kao čistim pokretom, pa donekle čak i funkcija ovoga događanja (egzistencije svođene na događanje), kao što je funkcija kretanja. Međutim, pošto je ovde program izraz nemoći za iracionalnost, a ne izraz moći za prihvatanje živog i životvornog odnosa racionalnog i iracionalnog, posedujućeg i neposedujućeg, on je jedan unapred dati „smisao" koji, lišen stvarnog odnosa sa besmisleno-iracionalnim, i čak ovakav oblik odbijanja tog odnosa, ostaje samo jedan prividan smisao a kretanje koje bi tu on morao, kao smisao, da omogući, samo je skroz prividno kretanje. Doživljaj, koji je suštinsko kretanje (kao red doveden u pitanje i, time, suočen sa iracionalnim kao ne-racionalnim, još ne-racionalizovanim), i jemstvo daljeg kretanja, ovde je uporno odbijan u ime događanja kao pokušaja nekakvog apsurdnog jer nemogućeg racionalnog doživljaja.

 U tom smislu, ova programska svest je protivna kretanju, i zbog toga protivna stvarno-tvoračkoj egzistenciji koja je ovde „zadržana" u nepokretu, ali time je duh ovde još nužnije upućen događanju kao kretanju koje je samo po sebi svrha i koje je, upravo zato, nemoguće, jer je kretanje nužnosti izraz onoga što pokreće a ne neka samoizvornost. [Kretanje nije svoj sopstveni subjekt. Ono se ovde izjednačava, međutim, sa subjektom, u van-subjektivnosti koja ga, kao takva, i traži, uronjena u nepokret i egzistencijalno nepomirljiva sa njime, ali nesposobna da dođe - kao van-subjektivnost - do stvarnoga pokreta kao pokreta subjekta ili kao ispunjavanja subjektivnosti, pa zbog toga sposobna da dođe do ovoga„čistog" kretanja, odnosno do iluzije o mogućnosti takvog kretanja.

U ovoj iluziji nju drži sama njena van-subjektivna subjektivnost koja uvek izvan svega i u svemu, na svakoj ravni, vidi samo spoljašnost fenomena, ali drži je u toj iluziji i želja da od kretanja dobije egzistenciju, putem suprotnim od jedino mogućeg puta: od subjekta egzistencije ka kretanju. Duh zaveren ovom kretanju događanju) izjednačenom sa egzistencijom deli ovde zabludu i sudbinu duha izgrednika, sve do poistovećivanja sa njim: nestvaran za samog sebe, a bivajući pamfletističko-individualistički duh sukoba Ja i ne-ja, duh nasilja, on veruje da se egzistencija može iznuditi od kretanja, kao što izgrednik veruje da se od sveta, kao njegovog ne-ja, može iznuditi njegovo Ja, „sklonjeno" (na silu zatvoreno) u to ne-ja, odnosno da se može oteti od reda tog ne-ja, izgredom, kao izuzimanjem iz tog reda (koji je gred u ostvarivanju, kretanjem, pa je gresti ovo kretanje po jednom redu, kojim taj red i ostvaruje sebe). Podela sudbine ovog majstora „programa" sa izgrednikom po tome je nužna i potvrđuje pretpostavku o nebitnosti samog programa, o njemu samo kao o funkciji ovoga događanja kao idealno-čistog kretanja.] Otuda svest koja se ovde javlja kao svest o ništavilu jeste svest pustinjskog sveta mirovanja, užasnuta od njega i užasom posvećena daljem uzaludnom traženju spasenja u kretanju koje je samo sebi svrha i koje bi iz samog sebe išlo (i samom sebi se vraćalo), odnosno još dublje posvećena stvaranju pustinje. Osnovni (iako ne jedini) izraz ovog stvaranja pustinje strahom od nje, jeste jedan veliki „politički"vašar kao vašar ovog neprestanog „događanja", jedan politički vašar čiji glavni junaci su onemogućeni ljubavnici i koji režira Dosada kao svest o ništavilu egzistencije koja se ne „događa" i koja je zbog toga beskrajno željna „novosti" pa duh mora da režira događaje za buduće novosti koje nikad nisu dovoljno „nove", kao što i ovaj duh, izvan stvaranja, i kao na samom dnu duha, talog duha, na samoj granici idealno-jezive nepokretnosti, beskrajno stariji od sebe samoga, starošću svoje predviđenosti, svoje nepreobražajnosti, nikada ne može novinom da se objavi samom sebi i njome da se otme od ove utaloženosti ili da bar doživi iluziju svetlosti. Ukoliko je ovde život prazniji (manje život a više pustinja), utoliko je on više događanje, ali ono koje, jer ne može život da „iznudi" životu već ga samo pretvara u privid, uvek ostaje obećanje „pravog" života kao „pravog" događaja, uvek neki budući veliki događaj, i tim više taj događaj što je subektivno-tvoračka moć ovde manja. (Egzistencija sveta zaverenog zatvaranju, maksimalno približenog zatvorenosti, jeste maksimalno svedena na događaj: što je svet zatvoreniji to je on nužnije svet događaja ili što je manje subjekta to je više događaja: duh i događanje nalaze seu obrnutoj srazmeri.)

Bezumne političke strasti sveta palanke potiču iz ove bez-strasnosti (doživljajne nemoći kao moći ništavila, dosade zatvorenog sveta), ali koja bez-strasnost je načelno neprihvatljiva onako kako je neprihvatljiva idealna ravnodušnost (ili samo ništavilo). Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije (sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne, najzad pojedinačne jer nesubjektivne) kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla na istoriju događaja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Načelo lukavstva je vrhovno „radno" načelo ove politike koja je bezpolitična jer bez cilja, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nad-igravanja i iz-igravanja. Ne biti prevaren je ovde i dalje osnovni imperativ koji, u praksi, znači prevariti jer praksu svest ovog imperativa neprestano oseća kao moguću prevaru.


Svakako, podmet ovog bezumno-strasnog političkog života, koji je sam sebi svrha, i čija bez-svrhovitost, prividno neutilitarna, jeste nužna posledica utilitarizma dovedenog do same njegove nemogućnosti (do svesti, ma kako mutne i pometene, o ovoj nemogućnosti) - javlja se u različitim vidovima, a možda je to, pre svega: 1) pojedinac koji u agoniji plemenskog jedinstva upoznaje agoniju plemenskog nad-ja (njegove normativnosti) kao mogućnost sopstvenog Ja, i to pre svega kao „važenja" i „moći" (tim više što je ova agonija očiglednija i što je on, lično, dublje proživljava; sopstvena moć se prihvata sa strahom, kao izraz otpadništva i kao „greh" slobode, ali i kao pokušaj da se u njoj nađe zaborav istog „greha"); 2) pojedinac koji, protivan svojom pojedinačnošću jedno-obraznosti nad-jau praksi na smrt osuđenog plemena, nije protivan i plemenskoj svesti o socijalnom životu kao životu singularizma, i koji singularizam nad-ja pokušava da produži kroz sopstveno Ja, osećajući se kao pleme (koje jedino kroz njega progovara a ne kroz druge) jer je plemenski nepomiren sa ma kakvim pluralizmom, i, najzad, 3) strogo determinisan pojedinac čija nesloboda je i ovde jemstvo neodgovornosti kao ove slobode za učestvovanje u ovom političkom vašaru, odnosno strogo determinisan pojedinac koji, prihvatajući svoju neslobodu kao neodgovornost, stvara od neodgovornosti tu slobodu koja nije sloboda stvaralačka i zato je sloboda za učešće u događajima. Ali, uvek je on duh koji u politici kao događanju traži spas od ništavila, sa groznicom koja raste srazmerno iskušenju ništavila. Ako ova njegova delatnost ne može da bude stvarna, kao što ni subjekt ove delatnosti ne može sebe u njoj stvarno da nađe, ona ne može da ostane idealno izvan delatnosti i izvan naloga za stvaranje subjekta. Upravo nalog delatnosti njega i upućuje na ovaj pokušaj „prevare"egzistencije, na ovaj pokušaj pretvaranja sveta palanke u jedan veliki politički vašar na kome je sve „privid" a ne stvarnost, i na kome je sve, zbog toga, kao u snu, s onu stranu svake tragične opasnosti; služba ovom vašaru je neželjena pohvala delatnosti stvarne egzistencije, tako uporno odbijane: samo prisustvo ove delatnosti kao zapovesti u duhu može da nadahne za ovu prevaru u kojoj učestvuje čitav jedan svet ukobljen istom kobi, jedinstven po jedinstvenoj svojoj nemogućnosti da spase idealno (plemensko) jedinstvo, ono koje ovde ostaje samo prividno van-vremeno jer je idealna stvarnost što stvara budućnost poricanjem „stvarne" stvarnosti kao nedovoljne, jedan utopijski san koji „pokreće" istoriju, najzad jedna iluzija bez koje nema istorije.



*Odlomak iz “Filosofije palanke” (iz e-Novina)

"Kefalice" (TV Avala)

"Dete je otac čoveka", rekao je, ako se ne varam, Frojd.

Upravo tom vodiljom poslužili su se ljudi koji su napravili jednu od najzabavnijih emisija ikada - "Kefalicu" (TV Avala). U ovom, sada već kultnom serijalu, klinci odgovaraju na tako obična, a tako teška pitanja. Suština odgovora često je nedokučiva odraslima. Jednako kao i suština duhovitosti. Jednako kao i suština života. Ovo je samo jedan, mali delić njihove životne filozofije:

Šta je dijeta?
Dijeta je kad ne smeš ništa da jedeš sem onoga što smeš.

A fakultet?
To je kad učiš i nikad ne naučiš.

Reklame?
One služe da ideš da piškiš ako ti se piški.

Bogatstvo je
kad kupuješ, kupuješ, kupuješ pa ti opet na kraju bude dosadno.

Političari su
ljudi koji prave politanke.

Aerobik?
U to veruju samo ružne tete.

Prezime
služi da se ljudi ne bi zvali sa "ej".

Gde je Amerika?
To su oni što ne znaju gde je Srbija. Tamo su živeli kauboji i indijanci, ali su se poubijali pa sad žive samo glumci.

Venčanje je... kad se udaš za nekog lepog momka. A prvo... kao što moja tetka ima dečka Vladu, sad ga gleda, spava s njim, da vidi da li je dobar, da je slučajno ne zezne!
Brak je... kad momak i devojka odu prvo u crkvu, a posle u banku ili poštu, nisam baš siguran. Kod nas se muškarci mogu oženiti samo sa jednom ženom. To se naziva monotonija.

Ljubav?
To je kada nekog voliš i ljubiš i kad ti srce drnda.

Kako se prave bebe?
Prave se noću, zato bebe žmure kad se rode. Bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si džabe bio dobar.

Šta je poltika ?

To je nešto što se stalno svađa.

I za kraj, antologijska izjava jednog klinca na pitanje: Zašta služi kompjuter?
On služi da mama i tata ne spavaju više zajedno!

Danilo Kiš: O nacionalizmu

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna”, da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, “potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta”.
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo “pakao to su drugi”, u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, Kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo, kad se mora, ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikoga do Boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan kao i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi, blesavi rođak.
Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. “To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija…

Istinita prica iz Vankuvera ( Kanada)

Georges Phillips, stariji covjek koji zivi u u Vancouveru, u Kanadi, se
spremao u krevet kada mu je zena rekla da je kroz prozor vidjela da je
ostavio svjetlo u ostavi sa alatima, u dvoristu.

Georges je otvorio straznja vrata kuce da ugasi to svjetlo, kada iznenada vidi
da ga ljudi (lopovi) pljackaju.

Zvao je policiju koja ga je pitala:

- ... "netko je usao kod vas ?"

On odgovori:

- ... "ne, ali neki ljudi su mi usli u ostavu sa alatom i kradu mi stvari."

Policija mu odgovori:

- ... "sve nase jedinice su zauzete. Zatvorite se u kucu i nekoga cemo
poslati cim bude slobodan."

Georges odgovori:

- " O.K."

Poklopi slusalicu, priceka 30 sekundi i nazove ponovo policiju:

- " Dobar dan, ja sam vas maloprije nazvao da mi lopovi pljackaju ostavu sa
alatom ... Ne trebate se brinuti za to ... ubio sam ih !"

Pa je poklopio.

Za pet minuta, 6 policijskih auta, ekipa snajpera, helikopter, dva
vatrogasna auta, hitna pomoc dosla su pred njegovu kucu i zaustavili lopove
tijekom pljacke.

Policajac mu kaze:

- ... " mislio sam da ste ih ubili ..."

AB Georges mu odgovori:

- ... " a ja sam mislio da ste mi rekli da nemate nikoga slobodnog za
poslati ..."

Pouka: Ne za........te se sa starim ljudima.
 

Antirecept o rostilju

Rostilj je jedina vrsta spremanje hrane koju muskarci poznaju,a izgleda ovako:
Sastojci

1 muskarac

1 zena

1 rostilj

gosti

Priprema

1. Zena ode u prodavnicu i kupi sve sto je potrebno.

2. Zena napravi salatu,pripremi priloge i desert.

3. Zena pripremi meso za rostilj,slozi ga na tacnu i odnese ga do rostilja gdje muskarac

ceka i pije pivo.

4. Muskarac stavi meso na rostilj.

 

5. Zena udje u kucu da pripremi priloge i postavi sto.

6. Zena izlazi napolje i kaze muskarcu da meso gori i da ga treba skidati sa vatre.

 

7. Muskarac skida meso sa rostilja i dodaje zeni da ga nosi.

8. Zena ga postavlja na sto i servira.

9. Svi hvale muskarca kako je dobro ispekao rostilj i govore zeni kako je srecnica sto ima

takvog muza.

10. Zena poslje jela posprema sto i pere sudje.

 

11. Muskarac pita zenu da li je zadovoljna sto je imala "slobodno vece",a kad ga ona

pogleda ispod oka,on gundja kako zene nikad nisu zadovoljne.

Kako je Sopen proslavio ovaj 1. Maj u USA

Canci moj,
skromno ali sam ga proslavio.
Izasao sam ranije sa posla, kupio divne komade jagnjetine, "putericu salatu".
Bijelo se hladilo, a mlade krompirice je Mladenka izvadila iz rerne kada je dosla.
Nista nije znala, tako da je bila prijatno iznenadena i pridruzila mi se da ipak na kratko
proslavimo ovaj lijepi praznik.
Zivio 1 MAJ!

Joco Bojović: PRVI MAJ

Rad je najduži praznik. Prvi je MAJ.

 

Sam sam na ladari, na »čeki«, poviše rijeke mezim, sla­vim svoj rad.

 

Sva glad vremena, stala bi u čanak jošikov (izum karav-

 

laški), nekad, sini ju bosansku.

Radnički je dan, slava radnička.

Zna se — radnik se hrani tamo gdje radi.

Neke godine, na istom mjestu, na »čeki«, bi fazan pečen.

Iskon u meni, neki, progovori — naredi — uhvati

ga živa, a htjeli su, slobodi ga pustiti.

Posta fazan plijen gozbeni, pečenka na trpezi zbivanja, jelovnik.

Pjesma dopire, gozbeno raspoloženje.

Grlići od flaše, okrenuti na gore, u svom spaso­nosnom iskakivanju i poskakivanju, promiču rijekom,

do prvih bukova.

Neosjetno vazdušno strujanje raznosi sklupčanu paučinu, vrbino sjemenje.

Glava mi je stalno nad rijekom, nad životom. Vrba bi htjela nići mi iz glave.

Danas uspomenama — uzdama zadovoljstva — pustih na

volju da slave nanovo, a sutra je već rad.

Niko me danas ne pozva, ne prozva na gozbu, na slavlje,

osim mog rada, i našeg djeteta iz uspomena.

Iskon sam morao dosegnuti i staviti ga na trpezu vječnosti.

Rijeku u oko utkati, u lobanji život nositi, u sebi sve imati,

da bih u trenutku mogao darivati, uživati s dru­gima.

Nikad toliko sunca, ptičije pjesme, mira, slobode, lju­bavi, kao danas PRVOG MAJA 1977.

Oko mojih nogu, dvije mačke pletu svoju umiljatu »pre­đu«,

ne znajući za uslovne reflekse, guštere hvataju da prežive.

Reptili su vječni kao i ljudske gluposti, ne priznaju pro­laznost.

Čovjek onejača, sjećanja i nagoni okraćaju, sječivo se okrene svemu i nebu —

huli život, bjesni rijeka.

Djeca dobiju svoje, starci se raduju prošlosti, nabuja rijeka života.

RAD JE POTREBA I MORANJE (KAO I SAN), ALI NIJE VJEČAN.

Joco Bojović