Kad god vidim gomilu naroda na televiziji ili u novinama kako demonstriraju protiv neke autokratske vlade, osećanja su mi pomešana: divim se njihovoj spremnosti i hrabrosti da podignu glas, i ujedno se bojim da od toga ništa neće ispasti. Do ovog tužnog zaključka došao sam godinama gledajući silne plemenite ciljeve i masovne pokrete kako se gase. Ali čak i pored ove mračne realnosti, poraz demokratskih pokreta širom Bliskog istoka i Severne Afrike, nakon protesta koji su izmamili milione ljudi na ulice, upravo je zaprepašćujući. Nisu to bile jedine zemlje gde je narod zahtevao promenu. Bilo je masovnih demonstracija u Grčkoj, Bugarskoj, Meksiku, Brazilu, Peruu, Španiji, Portugalu i mnogim drugim državama, izazvanih svetskom ekonomskom krizom i nametanjem mera štednje, ali ono što se dogodilo u zemljama poput Sirije i Egipta, sada i u Ukrajini, mnogo je ozbiljnije, jer su demonstranti doveli u pitanje legitimitet države i postavili zahteve za korenitu reformu ili obaranje ljudi i institucija koji stoje na putu narodnoj volji.
Iako većina nas ne zna mnogo o istoriji i kulturi ovih zemalja, videli smo lica demonstranata, starih i mladih iz svih krugova društva, i iako ti ljudi možda izgledaju drugačije od naših sugrađana, možemo razumeti njihov gnev i gađenje spram političkog sistema pod kojim žive i njihovu odlučnost i ranjivost dok se sukobljavaju sa naoružanim predstavnicima korumpirane države. Koliko je bilo uzbudljivo 2011. gledati stotine hiljada ljudi kako izlaze na ulice i na smrt prepadaju vlastodršce. To me je podsetilo na one hrabre dane protesta protiv ratova u Vijetnamu i Iraku, na naivno ubeđenje nas učesnika kako će se naš glas čuti i nadjačati ono što smo tada videli kao, a kasnije se pokazalo da zaista jeste, čin moralnog i strateškog idiotizma, koji je doveo do pokolja bezbroj ljudi i uništenja njihovih zemalja.
Ali nedeljama, pa čak i mesecima, dok smo posmatrali narod na Tahriru i drugim mestima, bili smo puni nade. Njihovi zahtevi zvučali su ne samo razumno nego i neumoljivo, iako je bilo dosta nagoveštaja da vlastodršci nameravaju da uzvrate udarac. Sećam se, na primer, kako sam na televiziji gledao snimak demonstracija u Bahreinu, ili nekoj drugoj zalivskoj državi, gde se odigrala sledeća scena. Stariji čovek dostojanstvenog držanja, u belom odelu, iskoračio je iz gomile i prišao vodu naoružanih vojnika sa podignutim puškama. Govorio im je smireno kada je, bez ikakvog upozorenja, jedan vojnik podigao pušku i upucao ga u glavu. Bilo je još takvih nasilnih prizora tokom meseci takozvanog Arapskog proleća, ali posebno mi je privukla pažnju brutalnost koju su policajci i vojnici čuvali za žene i studente u narodu. Isto nasilje će se ponoviti nekoliko meseci kasnije u slikama policajaca koji prskaju suzavcem devojke na demonstracijama Occupy Wall Street u našim gradovima. Moglo se prosto osetiti zadovoljstvo sa kojim ti ljudi kažnjavju neposlušnu decu svojih sugrađana, dok ih je čovek gledao kako se prezojavaju dok ih mlate i šutiraju.
Zato ne verujem političarima i kolumnistima koji se redovno sablažnjavaju i zgražavaju nad brutalnim tretiranjem demonstranata u drugim delovima sveta. Oni nekim čudom ne primećuju kako se demonstranti tretiraju kod nas ili kako naši vojnici postupaju sa njima u zemljama koje poslednjih godina okupiramo. Što je nepravda udaljenija, reklo bi se, utoliko su oni glasniji, iako su i tada selektivni i zagovaraju humanitarnu pomoć samo kada je ona u skladu sa našim interesima. Ako je premlaćivački režim naš saveznik, niko u Vašingtonu neće ni pisnuti. Ako nije, onda je uobičajeni recept ovih dušebrižnika vojna intervencija. Ako verujemo ljudima poput senatora Džona Mekejna, dovoljno je na te zemlje pobacati određenu količinu bombi i sloboda i demokratija će niknuti iz ruševina, kao što se, pretpostavljam, dogodilo u Iraku, Avganistanu i Libiji. On i drugi entuzijasti vojnih intervencija nemaju strpljenja za ljude koji kažu kako nije naš posao da ispravljamo svaku nepravdu u svetu, niti za one koji ističu da, kada se umešamo, obično pobijemo mnogo nevinih ljudi i izazovemo etničke i verske strasti, što dovodi do lokalnog i regionalnog haosa koji ne umemo da obuzdamo.
Upravo me taj selektivni moral naših intervencionista vređa. Oni ne sude o izlivima nasilja po posledicama, nego po tome da li smo počinioci mi ili neko drugi – ako nasilje vršimo mi, ono obično ima njihovu punu podršku. Licemeri, slepi ili ravnodušni prema strahotama u svojoj zemlji, nisu dobri kandidati za ulogu moralne savesti sveta, naročito kada njihovi zahtevi za demokratiju u ovim namučenim zemljama imaju dugu i zloglasno sumnjivu istoriju. Kao što redovno možemo da vidimo, otkad smo zbacili izabranu vladu u Iranu pre šezdeset godina, Sjedinjene Države više vole da imaju posla sa državama pod autokratskom ili vojnom vladavinom, jer demokratske države koji iskreno reaguju na želje birača umeju da budu nepredvidive i nezavisne, pa da se nađu u raskoraku sa našim strateškim i poslovnim interesima.
Kakav je uzdah olakšanja ispustio Vašington kada je egipatska vojska oborila demokratski izabranu vladu! Preko noći je zaboravljen narod okupljen na Tahriru, a političari i kolumnisti koji su ga idealizovali ućutali su, čak i kad su vojska i bezbednosna služba počele da pucaju u ovaj narod na ulicama i da hiljade ljudi trpaju u zatvor. Što bi se reklo, taj film smo gledali bezbroj puta. Malo je stvari na ovom svetu koje se nikad ne menjaju, ali jedna od njih je gotovo sigurnost da će oni koji podignu glas protiv nepravde na kraju biti iznevereni.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.03.2014.
