.jpg)
U intervjuu za Polis.ba, Svetislav Basara izdvaja dva događaja iz rane mladosti koja su mu bitno preusmjerila tijek života. S obzirom na našu svakodnevicu, smatra da je nemoguće izbjeći ogorčenje, ali je moguće izbjeći skrhanost ogorčenošću. Uvjeren je da su demonske sile, prije svega nacionalizam, u naše vrijeme društveno prihvatljiv model ponašanja. Govoreći o tome da knjiženost nije terapija nego dijagnostika, ističe da je obaveza pisca da dadne sliku stanja, i to preuveličanu da bila upečatljivija. „Ideologije su snažni analgetici koji u konačnici samo pojačavaju bol“, tvrdi. Progovara o svome susretu s Bogom, koji ga je bio „satjerao u ćošak“ da bi ga spasio. Pravoslavna i Katolička crkva, govori Basara, ne prihvaćaju Krista kao svjetlost koja osvjetljava njihove tame.
Polis.ba: Gospodine Basara, dopustite za početak možda indiskretno pitanje: Postoji li neki događaj iz djetinjstva ili iz rane mladosti koji Vas je u bitnome odredio i usmjerio?
Svetislav Basara: Ne postoje diskretna pitanja. Svako pitanje je indiskrecija. Ali odgovarati se mora. Bilo je nekoliko takvih događaja, pomenuću dva. Jednog jutra, mogao sam imati devet ili deset godina, rano sam se probudio u odličnom raspoloženju i iznebuha se „zapitao“ – prošlo je mnogo godina pre nego sam shvatio da sam zapravo bio „zapitan“ – zašto ja i sve ovo oko mene postoji. Nisam mogao naći ni jedan valjan razlog za to, pojmio sam na tren neutemeljenost pojavnosti, ali uopšte se nisam uznemirio. Tako to ide sa neposrednim saznanjima: momentalno ih zaboraviš i posle nastaviš decenijama da saznaješ.
Drugi događaj je povezan sa docnijom neobjašnjivom manijom da rastavljam budilnike. Naravno, nije mi polazilo za rukom da ih ponovo sastavim, donelo mi je to mnogo neprijatnosti sa majkom. Prilikom jednog od tih rastavljanja – mislim da je to bilo poslednje – pokušavajući da vratim delove na njihova mesta, nešto sam uradio sa oprugom, budilnik je najednom poskočio, zazvrčao i počeo da ide po stolu, na zapravo komičan način. Gegao se sa nožice na nožicu kao čovek koji preskače bare. Taj prizor me je doveo u stanje povišene koncentrisanosti i u magnovenju sam pomislio – ili me je opet pomililo – dakle, to je vreme. I to sam ubrzo zaboravio. Mislim da su ta dva događaja bitno preusmerila moj životni tok. Ne znam kako.
„Ne grešiti nije moguće, ali je moguće pokajati se.“
Komentirate političke i društvene aktualnosti. Pretpostavljam da dobronamjernom čovjeku, koji sluti kuda sve to vodi, nije lagano gledati na što nam sliči ta društveno-politička svakodnevica. Apatija je također sveprisutna. Kako biti dio svega, a ipak se držati na kritičkoj distanci i ne upasti u ogorčenje?
Da, komentarišem političke i društvene aktivnosti. Čak nalazim i izvesno zadovoljstvo u istraživanjima anatomije savremenog pokvarenjaštva, ali nastojim da sebe ne postavljam „iznad situacije“, pogotovo ne da se vidim kao žrtvu ili – daleko bilo – kao pravednika. U jednom naraštaju svi su podjednako pokvareni. Razlika – iako vrlo bitna – nije u stepenu pokvarenosti nego u poziciji unutar sistema pokvarenjaštva; svodi se na to da li pokvarenjaštva i nepravde nanosiš ili ih trpiš. Ne verujem da su svi pretpotopski ljudi bili jednako pokvareni, ali svi su podavljeni osim Noja i njegove porodice.
Pad nije jednokratni čin, nešto što se dogodilo, pre je to nešto što se neprestano događa. Svet naprosto pada sve niže, zla je sve više jer Duh izgoni sve više zla. Nema u svetu nikakvih anomalija, sam svet je anomalija. I to najavljena. Nije li pisano – improvizujem po sećanju – videćete ratove, zemljotrese, itd. Zašto se onda iznenadimo kad ih vidimo? W. B. Yeats je to ovako postavio u proročanskoj pesmi „Drugi dolazak“: Kružeć i kružeć u sve širem luku/ Soko ne čuje više sokolara./ Sve se razliva; središte popušta;/ Puko bezvlašće preplavljuje svet– Kulja krvomutna plima, na sve strane/ Obred nevinosti davi se u njoj;/ Najbolji ni u šta ne veruju, dok se/ Najgori nadimaju od žestine. Moglo bi se u svemu tome naći i razloga za optimizam. Uvećanje svetskog meteža je obrnuto proporcionalno blizni Drugog dolaska. Nema recepta. Ogorčenje je nemoguće izbeći, ali je moguće izbeći skrhanost ogorčenošću. Ne grešiti nije moguće, ali je moguće pokajati se. Može se uzdići iznad straha do prokletstva – najjačeg demonskog oružja – i pritom ne pasti u iskušenje očekivanja nekakve nagrade. Nekoliko puta tokom dana pomisliti – i zaista tako misliti – neka bude tvoja volja; naći će već Proviđenje načina da te uskladi sa svojim naumima. Ne očekivati previše od liturgija, misa, rituala i – naročito – litija. Moj prijatelj, mladi teolog Blagoje Pantelić, nedavno je ovako rekao: nikad nisam bliži ateizmu nego na liturgiji ili kad slušam propoved nekog episkopa. Slično i sa mnom. Ponekad pomislim – „Bože, da li je moguće da si spao na ove dripce“ – ali se odmah ujedem za jezik. Kakvi smo mi, današnji ljudi, takvi su nam i episkopi. Rekoh već: nema anomalija.
„Idolatrija Zlatnog teleta mnogo je manje zlokobna od poklonjenja idolu nacije.“
Vi se kroz romane, kolumne, razgovore, suočavate s važnim egzistencijalnim i društvenim temama. Je li pokušaj da se nešto objasni i razumije ujedno i oslobođenje, izmicanje zarobljavajućim demonskim silama – idolima koji se postavljaju iznad čovjeka – koje uvijek prijete da ovladaju ljudskom dušom?
Veliko je pitanje da li su sve te egzistencijalne i društvene teme doista toliko važne ili im je pridato previše važnosti. Moja publicistička tehnika i prozna poetika u suštini se svode na demistifikacije, na Weberovo Entzauberung (raščaravanje), na – ovde ću upotrebiti hrvatsku reč jer je preciznija – nijekanje prevelike važnosti pridodate relativnim stvarima. Uključujući tu i smrt. Ako je smrt apsolutna – a danas se uglavnom tako doživljava – čemu onda hrišćanstvo, šta onda znači priča o uskrsnuću, kako je moguća nada. Uglavnom pribegavam humoru. Đavo nema smisla za humor. Ozbiljnost – naravno lažna, izveštačena, onakva kakva je uglavnom u ovim sumornim vremenima – jedno je od njegovih najubojitijih oružja.
Moje drugo poetičko oruđe – preuzeto od René Girarda – je skandalozno mišljenje. Pa čekajte, nije li i Isus skandalozno mislio, nije li se skandalozno i ponašao po standardima važećim u onovremenoj Judeji. Valja naglasiti da su današnji standardi – ako se uopšte mogu nazvati standardima – neuporedivo niži nego standardi u Judeji Hristovog doba. Treba, međutim, naglasiti da su demonske sile – na prvom mestu nacionalizam – u naše vreme društveno prihvatljiv model ponašanja, čak i u crkvama. Idolatrija Zlatnog teleta mnogo je manje zlokobna od poklonjenja idolu nacije. Jedno od najstrašnijih posrnuća pravoslavnih crkava – mada ni druge nisu mnogo bolje – je aktivno saučešće u nacionalnim idolopokloničkim kultovima. Tu već počinje kontrainicijacija i demonske sile deluju kroz obesvećena sveta mesta. Pogledajte Kirila moskovskog kako osveštava balističke rakete „sotona“ i videćete tu gnusobu opustošenja.
Po gradskim kvartovima i selima, barem što se tiče Bosne, najveći autoriteti mladima su dileri i razbojnici, koji imaju novac i moć. Nekad su to bili učitelji, profesori… O kakvom se poremećaju radi?
Nije to tako samo u Bosni. I nije to od juče, samo je sada vidljivije nego u ranijim vremenima. Sklonost prema anomiji duboko je ukorenjena u ljudskoj prirodi. Da se ponovim: nije to poremećaj, samo se takvo ponašanje više ne suzbija.
U romanu Kontraendorfin (Beograd, 2020.), pišete o mržnji koja uništava i izobličuje, na originalan način razobličujete nacionalističku megalomaniju i prevladavajući mentalitet. Na kakvim to (ne)moralnim osnovama počiva naše društvo? Iz kojih se žlijezda luči kontraendorfin, hormon nesreće?
Hormon nesreće je samo metafora, mada, ruku na srce, i empirijske žlezde luče svašta. Preambiciozno je od mene kao pisca fikcije očekivati da odgovorim na pitanje šta stoji iza nacionalističke megalomanije i drugih zala; to konačno nije ni zadatak pisca. Obaveza pisca je da da sliku stanja, mnogostruko preuveličanu da bi bila upečatljivija. Književnost je dijagnostika, ne terapija. Uostalom i književnost je relativna; ima romana i poezije koji izazivaju društvene bolesti. Takvi imaju najbolju prođu.
„Adam je samim pokušajem pravljenja izbora ‘stvorio’ zlo koga nije trebalo ni biti. Ali to je cena koja se morala platiti za slobodu. Bez izbora zla nema slobode.“
Imenica sreća, ukoliko se ne varam, dolazi od glagola sresti. Kakvi bi trebali biti naši susreti da bismo bili sretni?
Etimologija puno objašnjava. Sreća zaista potiče od sresti. Što implicira udeo Promisli u susretima. Franju Asiškog ili Džingis Kana srešćete naoko slučajno, ali uvek sa dobrim razlogom. Ne toliko u smislu da ste to „zaslužili“, nego u smislu šta će ispasti iz tog susreta. Nekog će susret sa Franjom upropastiti, nekog će opet susret sa Džingis Kanom okrenuti na dobro. Stalno se zaboravlja da je Adam pao zato što se odvažio da prevremeno napravi razliku između dobra i zla. Budući da sam pisac fikcija i da imam privilegiju da govorim bez skrupula obavezujućih za teologe i filozofe, reći ću da je Adam samim pokušajem pravljenja izbora „stvorio“ zlo koga nije trebalo ni biti. Ali to je cena koja se morala platiti za slobodu. Bez izbora zla nema slobode.
Zbog čega su ideologije tako privlačne? Osjećamo nemoć pred pomahnitalom identitetskom razuzdanošću. Zar se čovjek do te mjere boji samoga sebe da spasenje mora tražiti u objektivaciji, u neegzistencijalnom, umjesto u poniranju u sebe, u empatiji…?
Kako sam napred karikaturalno skicirao, ljudski život je poprište neizvesnosti i velikog nespokoja. Nikada ne znate koga ćete susresti, nikada ne znate šta će iz tog susreta ispasti. Osim neizvesnosti, tu je i nepotpunost i opšta „nezgrapnost bivstvovanja“ (Levinas), tu su još i krivica i odgovornost. Ideologije su snažni analgetici koji u konačnici pojačavaju bol. Priznaćete da je obećanje hiljadugodišnjeg Reicha, besklasnog društva ili nacionalne Zemlje Dembelije primamljivije od „na svijetu ćete imati žalost“ i „kroz mnoge muke nam valja ući u Carstvo nebesko“.
„Problem sa modernim čovekom je basnoslovno precenjivanje moći saznanja i još basnoslovnije neuviđanje zastrašujuće slabosti i propadljivosti.“
Je li ideologija bolest koja se predstavlja kao zdravlje? U Vašem romanu Uspon i pad Parkinsonove bolesti (Beograd, 2006.), povijest jedne epohe predstavljate kao bolest (bolest samu sebe predstavlja kao zdravlje). Nije li paradoks da propovjednici i izvršitelji ideologije (danas nacionalističke, patriotske, identitetske…) širenjem bolesti hoće da izliječe društvo?
Hajde da to postavim ovako. Čovek je neizlečiva bolest. Čovek – uostalom i čitava tvorevina ne mogu biti izlečeni, popravljeni, poboljšani. Mogu biti samo presazdani u procesu koji se, po meni netačno, naziva “spasenje”. Šta i koga spasavati? Ništa nije izgubljeno. Da, mnogo toga nestaje iz našeg vidnog polja, mnogo toga naoko propada, ali naše vidno polje je katastrofalno ograničeno. Mi smo gotovo slepi i gluvi. Čak i unutar tog suženog opsega vidljivosti i perceptibilnosti vidimo i percipiramo slično onim spodobama iz Platonove pećine. Problem sa modernim čovekom je basnoslovno precenjivanje moći saznanja i još basnoslovnije neuviđanje zastrašujuće slabosti i propadljivosti. Tome na ruku idu moderni episkopi i biskupi koji trućaju o ljudskom dostojanstvu i sličnim stvarima. Smeo bih se opkladiti da najmanje dva veka ni jedan biskup ili episkop nije pastvi rekao u lice – ne ex catedra, sa predikaonice – „pokajte se, približilo se Carstvo nebesko“. To čine još samo jurodivi proroci sa Times Squarea.
Historijsko vrijeme, čitamo kod pojedinih egzistencijalističkih filozofa, rađa iluzije: konzervativnu iluziju u odnosu na prošlost i iluziju progresa u odnosu na budućnost. Je li razlog bijega, odnosno izmještanja egzistencijalnog središta, u prošlost ili budućnost taj što čovjek ne osjeća puninu sadašnjeg trenutka?
Egzistencijalistički filozofi, filozofi uopšte, stvaraju mnoštvo iluzija, što ne znači da one najbolje ne treba čitati. To je kao ispiranje zlata. Treba preturiti preko ruku mnogo blata da bi se ovde-onde naišlo na zrnce mudrosti. Pre svega, nema većih iluzija od prošlosti i budućnosti. Vreme nema nikakvu „dubinu“. Kad „prođe“, juče je podjednako „daleko“ kao i „pre pet hiljada“ – ili čak „milona“ godina koje neki priviđaju. Prošlost – to je (vrlo nepouzdano) pamćenje ili (češće) zlopamćenje. Budućnost – to su nadanja, očekivanja, projekcije. To, naravno, nije tako već iz anđeoske perspektive, koja vidi širu sliku. Ali za nas je tako. I biće sve gore.
Rekao bih da smo, mislim na naš exyu kontekst, od prošlosti napravili otrov koji neprestano konzumiramo, a ne primjećuje se da baš i imamo neku viziju, nadu u pogledu budućnosti. Gdje je izlaz za pojedinca koji osjeća da mu je duh zarobljen, da se guši, koji čezne za unutarnjom slobodom?
Očekivanja i strepnja od budućnosti su neizbežne. Izlaz je u tome da se pojedinac strpljivo guši, da što mirnije oseća zarobljenost duha i da čezne za unutrašnjom slobodom. Gušenje, zarobljenost duha i unutrašnja nesloboda su lekovi. Gorki. Ali drugih nema.
„Isus je ostavio samo dve zapovesti; ko je u stanju da ih održi, tome ne treba ekonomska politika, jurisdikcija i etika.“
Većina radnog svijeta u našem društvu dobila je radno mjesto preko partija, stavljajući se na taj način u materijalno ovisan položaj; žrtvujući slobodu za kruh. Smatrate li to duhovnim zločinom? Sa stajališta Evanđelja to je blago rečeno nedopustivo. Isus je oslobađao ljude, odbacio je sve kušnje da vlada nad ljudima, i onu da ih potkupljuje kruhom da bi ga slijedili.
Da, to je duhovni zločin, ali zločin za koji odgovornost ne snosi zločinac nego žrtva. Ali sa stanovišta Evanđelja ne postoji ni jedna nedopustiva stvar. Postoji samo odgovornost za sve. Pa i Isus je nahranio hiljade sa nekoliko hlebova i dve tri ribe. Ne potcenjuje Isus važnost hleba zemaljskog. Za razliku od judaizma i islama, hrišćanstvo nema nikakvu ekonomsku politiku, nikakvu jurisdikciju, pa čak ni etiku. Isus je ostavio samo dve zapovesti; ko je u stanju da ih održi, tome ne treba ekonomska politika, jurisdikcija i etika. Ko pak nije, tome ne pomažu nikakve ekonomije, jurisdikcije i etike.
Čovjekovom duhu je svojstven logos koji u sve unosi smisao. Je li duh u kojem se sjedinjuju ljudsko i božansko, osobno i univerzalno, veća realnost od materije?
Da, čovekovom duhu je svojstven logos. Nezgodno je što je pad prouzrokovao raspad hijerarhije i insubordinacuju logosa, koji su, samo po sebi, zadržali svoju nestvorenu, neukaljanu prirodu. Napred pomenuto “spasenje” je ponovno uspostavljanje poretka, apokatastaza, ali ne pretpadnog poretka, nego jednog još boljeg. Kažu da Bog ništa ne radi dvaput. Uvek radi bolje. Opet ću iskoristiti privilegiju pesnika slobode i napisati da se nadam da će naposletku sve biti uređeno tako da ne samo da će izbrisati svako sećanje na ovaj čemerni svet i vek, nego i učiniti da se suštinski nikada i ne dogodi. Šta svemoći stoji na putu da ne učini tako?
Za literaturu kažete da je izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Što Vam znače neizgovorivi misteriji kršćanstva, Kristovo utjelovljenje u čovjeku i uskrsnuće?
Sami kažete da je taj misterij neizgovoriv. Kad smo već kod toga, pomenuo bih mistika (zaboravio sam mu ime) koji je pisao da bi se Isus utelovio, sve da se Pad – čin slobodne volje – nikada nije dogodio. Naš praotac je izabrao teži put.
„Susretu sa Bogom, najpre prethodi susret sa soptvenom tamom, prepuštenost na milost i nemilost strastima, spuštanje do ivice očajanja, gađenje nad samim sobom.“
Sveti Augustin je tragao po svojoj nutrini, hrabro se suočavajući sa svim manama koje su mu zakrivale dušu. Tu se u duši dogodilo iskustvo jednog susreta koje mu je radikalno promijenilo život – susret s Bogom. Gospod kaže: Stojim, evo, na vratima i kucam. Posluša li tko moj glas i otvori li vrata, ući ću k njemu i skupa ćemo blagovati (Otk 3,20). Gospod je kucao i na Vaša vrata. Niste imali straha otvoriti ih? Blagujete skupa?
Da, treba se stalno vraćati Avgustinu. Susretu sa Bogom, najpre prethodi susret sa soptvenom tamom, prepuštenost na milost i nemilost strastima, spuštanje do ivice očajanja, gađenje nad samim sobom. Inače, mom otvaranju vrata je prethodilo mnogo straha. Uvek govorim da me je Bog, tvrdovratog kakav sam, grubom silom naveo da mu otvorim vrata. Saterao me je u ćošak. Maltene me tukao da se spasem. Pamtim taj momenat. Ali to nije za priču. Nisam siguran ni da je Avgustin baš sve rekao.
Imate li Vi dojam da se katolička i pravoslavna Crkva, kao institucije, na našim prostorima boje susreta s Kristom, jer se boje pogledati u lice svojoj sadašnjoj i prošloj praksi? Kao da uporno izbjegavaju autentično poslanje, ili je naprosto od institucije, makar nominalno bila i duhovna, previše očekivati da bude vjerna utemeljujućem idealu?
Pravoslavna i Katolička crkva na našim prostorima se boje sopstvenih senki, kamoli susreta sa Hristom. Neću mnogo preterati ako kažem da su i od Hrista uspele da naprave idola. Formalno, one mu služe, slavoslove i kade, ali očekuju – ako uopšte i očekuju – da im se Isus javi u sili i sjaju, a ne kao svetlost koja osvetljava njihove tame.
Može li se biti kršćanin izvan Crkve?
Naravno da može. Krajnje je nisko, zapravo varvarsko, poimanje Boga koji spasava samo članove katoličke ili pravoslavne crkve. Velika je to oholost. Dolazi vreme kad će se samo izvan crkve moći biti hrišćanin.
Koliko vjera i Evanđelje utječu na Vaš rad?
O veri i evanđeljima ovisi svet, zašto bi moj rad bio izuzetak.
Razgovarao: Jozo Šarčević, Polis.ba
https://polis.ba/intervju-sa-svetislavom-basarom-susretu-s-bogom-prethodi-susret-s-vlastitom-tamom/
