Tekst danasnjeg Predsjednika vlade Srbije nisam odabrao zbog onoga ko ga je pisao, vec zbog onoga sta je on napisao. Koliko god sam, zbog njegove politicke proslosti, oprezan i rezervisan prema ovom politicaru, uvjeren sam da je ono sto on danas govori i radi jedini put da se Srbija, a s njom i cijeli region, izvuku iz kaljuge.
Moze li se njegovim rijecima vjerovati? Mislim da tu drugog izbora nema.
Da li je on diktator? Da. Demokrata? Ne.
Ali, put danssnje Srbije do demokratije je kroz diktaturu.
Jer bolest drustva je tolikoo duboka da je demokratija ne moze tek tako postaviti.
Za demokratiju treba pripremiti teren.
Vrijeme ce pokazati da li je Vucic politicar i covjek i za demokratsku fazu.
****************************
Piše: Aleksandar Vučić
Naslov ovog teksta je, vrlo namerno, preuzet iz kampanje Frenklina Delana Ruzvelta, demokratskog kandidata, uoči predsedničkih izbora u Americi, 1933. godine. Vrlo jednostavno – ako postoji neko na koga treba da se ugledamo (ne da se poredimo, ta ambicija bi bila nesuvisla), onda je to čovek koji je bio trideset drugi predsednik SAD, i od kojeg sam, lično, naučio: Pod jedan, da je jedina stvar koje treba da se plašimo, sam strah i to je ono, što mislim, da je ključno za svakog ko se bavi javnim poslom, posebno politikom. Sa drugom stvari koju je rekao, bar u našem, srpskom slučaju, ne mogu da se složim, a to je da je svakoj zemlji potrebno smelo, i istrajno, eksperimentisanje
Naime, kao narod i država eksperimentisali smo, pokušavajući da malo radimo, mnogo kukamo i tražimo da budemo plaćeni za sve ono što nismo zaradili. U međuvremenu, poverovali smo u sopstvene opsene da vredimo više od onoga što je realno i niko živi ne može da nas razuveri u tome.
Drugim rečima, danas, kada Srbiji predstoji usvajanje niza reformskih zakona, Zakona o radu, privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, kao i set Zakona koji regulišu medijsku sferu, što je svakako najsmeliji politički potez u poslednjih dvadesetak godina, ono osnovno što imam da kažem jeste nešto vrlo kratko:
Ova vlada se neće plašiti. I neće odustati. Pri tom, za sve one koji će odmah povikati da im je dosta teškog života i mučenja, reći ću da smo živeli bolje i mnogo bolje od onoga što smo zaslužili i zaradili. Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da samo u periodu od 2008.do 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 %, kao i da povećanjem penzija i plata u javnom sektoru koji je urađen bez ekonomske podloge i bilo kakvog racionalnog razloga podignemo nivo javnog duga sa 34,2 na 62,5% bruto domaćeg proizvoda.
Danas, možda po prvi put u savremenoj srpskoj politici, imamo jasan plan za uspostavljanje stabilne ekonomije, čvrste države sa uređenim javnim finansijama, ali do tog svetla moraćemo da prođemo kroz mnogo trnja u mračnom tunelu, ali sam potpuno siguran da će na kraju mandata Vlade Srbije, mnogi koji nas danas kritikuju morati da priznaju da smo uradili veliki posao za našu zemlju i za našu decu.
Oni koji to ne razumeju, neka pogledaju kratki film koji je, svojevremeno, da bi motivisao ljude da pokušavaju, napravio Majkl Džordan, najveći košarkaš svih vremena. Srbija je kao Džordan. Bezbroj puta promašivala, ali, uveren sam, posle mnogo teških mera, kao i njegovih napornih treninga dolazi do neslućenih uspeha. Inače, ceo film o Džordanu je sastavljen od snimaka njegovih promašaja, uz vrlo kratku poruku – da li znaš koliko puta treba da probaš, i koliko puta da promašiš, da bi postao Majkl Džordan?
Pri tom, da ponovo budemo načisto, nemamo ni tu vrstu, džordanovske ambicije, da budemo najbolji, ili najveći, bez obzira na broj promašaja. Nemamo ni vremena za to. Ako promašimo, ovaj put, u ovom mandatu, ja neću samo završiti na klupi, nego ću morati, zauvek, oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički teren. Biće to i moj, lični poraz, u poslu u kojem nema ničeg ličnog. Zato je ovde, prosto, reč o nasušnoj potrebi, jedne zemlje, da bar proba da se promeni. Da pokuša da izađe iz začaranog kruga u kome se našla. Da se pokrene, i da, konačno, prestane da se plaši tog pokretanja.
I jasno je da to nije lako, kao što je i jasno da su ljudi ovde i umorni, i konstantno depresivni, i sluđeni, i da im je u glavi češće „dosta mi je svega“, od bilo kakve želje za promenom.
Šta da se radi, takva nam je Srbija danas. Zemlja svakakve prošlosti i teških navika i zemlja koju najviše volimo. Večno podeljena na dva, do kraja nedefinisana, tabora, čiji se članovi vrte na nekom čudnom ringišpilu, čije je kretanje teško razumeti, i još teže predvideti, ali koji svima omogućava da danas, za istu stvar, budu „protiv“, a sutra, opet za istu stvar, „za“, a da pri tom nikako ne odstupe od svog osnovnog prava, da, u oba slučaja, baš oni, jedini, budu – u pravu.
Da, da ne zaboravim, i našu potrebu da uvek neko drugi bude kriv; i potrebu da onoga koji iskače vratimo u istu ravan; i stalnu želju za uravnilovkom u nemanju – ako nemam ja, ne možeš ni ti da imaš – i želju da što manje radimo; i da sve završimo na neku foru; da ne ustajemo za posao od trista evra... i, na kraju, još jednom, onu najveću, konstantnu potrebu da ništa od toga ne promenimo. Nikada!
A, ako se neko drzne, ako proba, pokuša, krene... onda se ringišpil zavrti i oni koji su bili za reforme, odjednom budu protiv; oni koji su bili za zakone, uglas viču kako su zakoni loši; zastupnici prava poslodavaca, postanu zastupnici prava sindikata; levičari postanu desničari, desničari pređu u levicu; intelektualci mašu pesnicom; radnici odbijaju da rade... I jedini koji, u svemu tome, ostane napušten, ojađen i kriv, jeste upravo onaj ko je nešto pokušao. Kako si se usudio?! – viče mu, složno, Srbija.
Oni koji se sukobe sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima, uvek su bili osuđeni na propast. To kolo i taj začarani krug, jednom zauvek, moramo da prekinemo. Da pobedimo sebe, kako bismo imali šansu, kakvu takvu.
Setim se, kada mi je najteže, kada, recimo, čitam liberalne mislioce koji se, samo da bi bili protiv, vraćaju marksističkim korenima, ili kada vidim kako nekadašnji zagovornici reformi, pričaju kako reforme treba odložiti do nekog povoljnijeg trenutka... e, tada se setim, da sam na izborima pobedio baš zato što sam obećao reforme, i akciju, i promene. I da je gotovo polovina onih koji su izašli na izbore reklo „da“ baš tom planu i tom pozivu. To predstavlja, bar za mene, i svojevrsnu obavezu.
Najpre, da kažem, veoma jasno, da smo za sve što nam se dogodilo, u najvećoj meri sami krivi i da nema nikakvih zavera, belosvetskih zavrzlama, vanzemaljaca, vatikansko-pravoslavno-budističko-cionističko-šamanskih urota, predskazanja, uroka...
Mnogo je prostije od toga, i to toliko da mi je, neki put, i samom žao. Što bar vanzemaljaca nema, kao opravdanja. Za sve nas. Ali, nema. Ima nečeg drugog. U Srbiji se, na primer, nedeljno radi devet sati manje nego u Evropi. Kada se to pomnoži sa brojem nedelja – godišnje radimo puna dva meseca manje nego Evropljani.
U Srbiji, pored toga, gubimo najmanje nekoliko stotina miliona evra godišnje zbog sive ekonomije. A, kada smo poslednji put, uzimajući pljeskavicu u kiosku, tražili fiskalni račun? A, posle takvog, našeg nemara, pitamo se gde su nam putevi, pruge, škole i bolnice.
U Srbiji, kako smo se ponašali prema sopstvenoj zemlji, i prema sopstvenom dobru, koliko smo malo radili, a koliko smo lagali, i sebe i druge, nismo ni tako loše prošli. Zdravstvo nam je na poslednjem mestu u Evropi, prosveta tu negde, infrastrukture nema, privrede takođe... A mi smo još tu. kako, niko ne zna. Kao što se ni ne zna koliko bismo još izdržali da nastavimo po starom. Ipak, od predviđanja i prognoziranja kliničke, ili stvarne smrti, draži su mi život i budućnost.
Taj deo obaveze koju su mi ti izbori doneli, jeste da, pošto otvoreno kažem gde smo i šta smo, da, probam, zajedno sa svojim kolegama, to i da promenim. I da to probam po svaku cenu i uz svaki otpor. Uzgred, u srpskoj istoriji je poznato da je svakoj dobroj i zdravoj meri pružan najveći otpor, a da su najviše i najjače pozdravljene odluke bile najlošije i najštetnije za naš narod.
Srbija, jednostavno, mora da počne da radi. I neka se buni ko god hoće, svaku raspravu ću i lično da podržim, ali od jedne stvari neću da odstupim, jer mi je to i pravo i dužnost. Neću odstupiti od reformi i od zakona kojima je rad upravo i svrha. Oni treba da omoguće brže i lakše zapošljavanje (nova radna mesta), treba da podstaknu investicije (nova radna mesta), da pokrenu privredu (opet nova radna mesta), da suzbiju sivu ekonomiju (još jednom: Nova radna mesta!).
I uopšte ne tvrdim da je svaka od mera koje smo predvideli za oporavak zemlje i njene ekonomije najbolja na svetu. Tvrdim samo da su neophodne. I da su samo prve od mnogih koje moramo da preduzmemo. I da sve imaju samo jedan cilj. Da ljudi u Srbiji rade.
A – rad – je, naročito ako shvatimo da nema drugih krivaca, jedini način da nam i zaista bude bolje.
Rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš glavni zalog za svaku i svačiju budućnost. Rad mora da bude naš poslednji eksperiment, i poslednji pokušaj!
Mi, građani Srbije, moramo da prestanemo da sanjamo da ćemo, ako ne budemo umeli da radimo, umeti nešto drugo. Stradali smo, sanjajući takve snove, i sada je red da se probudimo. I da naučimo da radimo. I zato, na kraju, ovaj prilog raspravama o reformama i reformskim zakonima, završavam sa onim čime je ova vlada i dobila mandat na izborima:
Reforme, odmah!
Zakoni, odmah!
Rad, odmah!
I neka se niko ne nada da ću od toga da odustanem. A svaku raspravu ću, ponavljam, da podržim, čak i onu čija me dokonost nervira. Ali, vremena za gubljenje više nemamo.
Uostalom, mi Srbi dobili smo podršku i nakon mnogo godina istinsko i iskreno poštovanje iz sveta, od Merkelove, Valsa, Ponte, Fajmana, Orbana, Putina i mnogih drugih, ne zato što misle i cene našu doslednost u provođenju loših navika i politike istog, već zato što se i oni nadaju našem uspehu, promeni svesti kod nas Srba, većoj marljivosti i odgovornosti, a ja sam siguran da Srbija želi, može i hoće da očuva i takve odnose, ali i sebe da menja. Snažno i hrabro.
* Autorski tekst predsednika Vlade prenosimo iz dnevnika "Informer"
