Profesor i gospodin

Đaci banjalučke Gimnazije pamte mnoge profesore, ali sigurno je najomljeniji i profesor o kome ima najviše anegdota legendarni profesor latinskog Ivo Nakić.
Gospodin po ponašanju i pojavi tako neobičan u ona davna vremena. Obično se kaže gospodin sa velikim G da se naglasi da njegovo gospodstvo nema veze sa bogatstvom, već sa ponašanjem, koje je odudaralo od uobičajenog i onda i sada. Profesor latinskog jezika bio je poštovan i prepoznat od svih Banjalučana. Ako po ničemu drugom, svi su ga znali kao "gospodina sa leptir mašnom, aktn tašnom i kišobranom". Leptir mašnu je ponekad mijenjao kravatom, a na večernje izlaske na sva kulturna događanja je išao bez aktn tašne, ali kišobran je bio obavezan i "kad je kiša bila deset dana daleko". Priče o Nakiću su uglavnom urbane legende, pa ćemo ih ovdje klasirati u nekoliko grupa zabavnih anegdota, a stvarnu biografiju svešćemo na nekoliko crtica. Svi ga pamte po dirigovanju Gaudeamusa, koja je zahvaljujući njemu postala i zvanična i bila nezvanična himna Gimnazije Banjaluka. Đaci pamte latinske izreke na kojima je insistirao, ali prije svega osmijeh i jedinstvenu okretnost i uz njegovu korpulenciju gotovo neponovljivu gracioznost. Gracioznost dobroćudnog diva i moćan tenor bili su uzrok strahova prvačića. Vremenom su se ti strahovi pretopili u sjećanje koje izaziva osmijeh.

Umjesto biografije

Ivo Nakić je rođen 1908 godine u Drnišu. Bar tako stoji u zvaničnoj dokumentaciji, mada postoje i nezvanični izvori, pogotovo različita učenička svjedočenja koja tvrde drukčije. Ponekad je profesor daleko mlađi, a kao mjesto rođenja pominje se i Vrlika i Knin, u svakom slučaju Dalmatinska Zagora, početkom prošlog vijeka; najvjerovatnije 31.12.1907. O životu profesora Nakića nema pouzdanih podataka sve do 1957. Godine kada postaje profesor latinskog u banjalučkoj Realci. Gimnazija će mijenjati i ime i lokaciju, a profesor Nakić ostaće joj vjeran do penzionisanja. Tridesetak generacija đaka stvoriće legendu o najomiljenijem profesoru Banjalučke gimnazije.

Kratak životopis profesora prema svjedočenju jednog njegovog đaka: Ozrena Tinića.
Majka mu je poticala iz mjesta Vrlike, iz poznate porodice Begović. Poznate, nadasve po njenom bratu, Milanu Begoviću, najistaknutijem književniku što ga je dao taj kraj. Radio je
kao profesor u Splitu, dramaturg u Hamburgu, režiser u Beču, nastavnik na glumačkoj skoli u Zagrebu, te ravnatelj drame u Zagrebu.

Otac mu bješe trgovac, pristojno je zarađivao što je Ivi uveliko pomoglo da se mirno posveti svom obrazovanju. Odmah po završetku gimnazije 1927. g. krenuo je u Zagreb na studije. Nakon kraćeg vremena obreo se u Ljubljani gdje je završio Filozofski fakultet. Predmeti su bili teški: francuski, latinski i komparativna gramatika svih romanskih jezika....
Profesur je govorio francuski, talijanski, španski, portugalski, rumunjski i reto - romanski, a još iz klasične gimnazije poznavao je i klasični grčki jezik!
Profesuru je počeo u Daruvaru. Potom ga služba nosi u Novu Gradišku, pa u Dalmaciju, u Šibenik, Split i Makarsku a 1957. stiže u Banjaluku. Počeo je raditi u Gimnaziji kao glavni latinac a povremeno je predavao francuski i talijanski jezik.
Što se sporta tiče, profesor se bavio plivanjem, veslanjem, boksom, a jedno vrijeme je igrao i u "Hajduku".
Jedan drugi đak (čije ime mi nije moguće rekonstruisati na osnovu Nik Name) tvrdi da je profesor Nakić u vremenu od 1947. do 1952. bio u kabinetu poznatog diplomate i novinara Ive Vejvode (u tom periodu urednik u Tanjugu i ambasador u Brazilu i potom u Francuskoj, što bi odgovaralo komparativnom znanju profesora Nakića).
U svakom slučaju 1957. dolazi u Banjaluku, gdje ostaje do svoje smrti 1993. godine.

O samoj smrti profesora ispredaju se različite legende.
Tužna vremena i tužne priče... Priče o gladovanju demantuju neki njegovi učenici, koji su tada volontirali u Karitasu i redovito ga posjećivali i pomagali. Čak mu je navodno jedan učenik uplatio redovan obrok u hotelu Bosna.
Sve dok nije pao u postelju ostao je redovan posjetilac svih manifestacija i predstava u Pozorištu i Domu kulture. Činjenica je da je živio sam, a da ga ni godine ni vrijeme nisu baš mazile. Prema svjedočenjima nekolicine učenika preminuo je u bolnici pod punom pažnjom bivšeg učenika i tada uglednog kardiologa dr. Goronje.
Pošto nije imao porodice i spomen ploča na groblju je znak pažnje bivšeg učenika, tada direktora gradskog groblja.

Rutina ispitivanja i šablon časa

Profesor Nakić se striktno pridržavao određenih rutina. Njegov čas je uvijek imao istu strukturu i dinamiku. Kod njega je bilo sve po šablonu.
Prije ulaska profesora Nakića, a svi znamo da ne kasni niti jedne sekunde, pripremimo sveske i rječnike, jer znamo da će svaki, ama baš svaki put isto reći: Molim zadaće i rječnike.
Svakom učeniku parafira zadaću, a onda otvori dnevnik i kaže: "Izađi na lekciju" pa prozove nekoga. Ako ne znaš tri uzastopne riječi, ne samo da ti da jedinicu, nego kaže: "Druže, (ili drugarice, pa slijedi ime) bićeš zapisan u crnu svesku". Đaci, uglavnom nesretni prvačići bi se pogubili. A kako i ne bi: 196 cm i 130 kg djelovali su impozantno i bez gromkog glasa. Kasnije bi skontali da ta njegova crna sveska ustvari ništa ne znači. Kasnije smo svi imali četvorke ili petice, a latinski smo i znali i učili toliko da i oni najslabiji mogu da se sjete bar pedesetak latinskih izreka.
Ako se radi nova lekcija, on njezin naslov ispiše na tabli pa upita:”Koji je naslov današnje lekcije?”
Zanimljivo, ali svaki drugi čas, bar u prvom razredu, neko ne bi znao naslov.
Legendarno je bilo i pitanje najčešće na kraju časa: KOJI JE NAJLJEPŠI JEZIK NA SVIJETU?
Ubrzo bi svi naučili da je jedini očekivani i ispravni odgovor: ŠPAAANJOOOOLSKIIII!!!
Tako je! - uzvikne popularni Nakara i onda slijedi odmahivanje sa obje ruke uz tajanstveni osmijeh dobroćudnog ‘medvjedića’, baletni zaokret ogromnog tijela i kraj časa sa aplauzom i profesoru i nama što smo preživjeli još jedan čas.
Danas, u vrijeme interneta i Googla, ovakva rutina i šabloni se čine suvišnim i krutim, ali ostavlja se otvoreno pitanje: Kako razviti sposobnost memorisanja?


Prvi red pozorišta

Bilo koja premijera u Narodnom Pozorištu, ili u Domu Kulture, od sredine šezdesetih pa do početka devedesetih, imala je jednog redovnog posjetioca. Profesor Nakić je sjedio, a neki kažu i drijemao u prvom redu.
Što se tiče karata, profesor ih je u pravilu dobijao besplatno i to uvijek najbolje. Uvijek je neki đak bio ili blagajnik, ili inspicijent, ili glavni glumac, ili scenarista, a bogami i direktor i portir, tek da se zna da je Gimnazija uvijek bila elitna škola.

Aktovka, šešir i kišobran
Zaštitni znak dnevne rutine profesora Nakića bila je aktovka. U aktovci se navodno uvijek nalazila i pidžama. A na pitanje: Zašto? On bi rekao "Nikada se ne zna gdje", uz šeretski osmijeh i pogled "i s kim će čovjek zanoćiti".
Sem aktovke, znak prepoznavanja bio je legendarni kišobran koji je veličinom podsjećao na suncobran i uvijek besprekorno izglancane cipele.


Ivine stepenice

Kao podsjetnik na profesora jedno krilo sadašnje Gimnazije nosi njegovo ime, što dokazuje tabla sa njegovim imenom.


(‘Parkić’ je ovaj tekst posudio sa sajta blinfo)

Balkane moj!

Ratovi na Balkanu nikada nisu bili samo agresija jedne države na drugu.

Ratovi na Balkanu nikada nisu bili ni samo gradjanski.

Ratovi na Balkanu su uvijek i agresija i gradjanski.

Tako je bilo i u Drugom svjetskom ratu kada su
domaci jedni drugima pocinili vise zlocina nego
Nijemci, Italijani, Bugari i saveznici - svi zajedno!

Aleksandar Ravlić: Biranje Kraljice banjalučkih zabava dvadesetih godina

Banjalučki apotekar Tomo Mirković, gospodin pariških manira, u svojim vrijednim literarnim zapisima, ostavio nam je više slika o Banjaluci dvadesetih godina dvadesetog vijeka. Tako je onovjekim ‘izfabriciranim’ damama i inim skorojevićima, sa puno cinizma čitao lekcije o lijepom ponašanju. U tom svom podastriranju svjetske baštine, osobito je bio uspješan kad je progovorio o biranju "kraljice" (ili "kralja") koji su se u to vrijeme "birali po raznim zabavama u Banjoj Luci". U njegovoj opservaciji o tom činu, između ostalog, pročitali smo i ovo:
"Koja naša dama ne bi pristala da bude ‘kraljica’, a kamo li 'kraljica nad kraljicama’? Kako bi naša 'kraljica' digla nos i prskala usnicama, da joj niko ne bi bio ravan! Za nju bi Banjaluka i Bosna bila manja, nego šio je bila Macedonija za Aleksandra Velikog! Dodijala bi Bogu i narodu!
A vidite: u Parizu se o to neki ne otimlju, pogotovo ne gospode iz boljih krugova.

Moramo vam unaprijed reći, da je običaj biranja 'kraljica', običaj pariških pralja. Da li i naše 'kraljice' imaju kakve srodnosti sa pariškim praljama, to mi ne možemo znati. Inače to bi izgledalo kao neki trač, a mi iz principa ne peremo tuđi prljavi veš!
Iako je Paris nešto veći od Banje Luke, iako u Parisu ima aristokratskih familija, koje su vijekovima njegovali svoje tijelo, ipak se ni jedna aristrokratska dama nije htjela birati za 'kraljicu'. One tu slavu prepuštaju onima, iz čije je sredine izašao taj običaj.
Danas i u Parisu svijet voli da manje radi, a više da bude gospodin. I pralje, koje su mutile Senu, napuštaju svoj posao i idu korzo i na zabave i zamjenjuju zanat sa lakšim, unosnijim i uglednijim.
S toga je ove godine otrgnuta ta slava pariškim praljama i prešla u bolje ruke. Od 20 pariških 'kraljica' ni jedna nije bila pralja. Njihova su mjesta i slavu otele - časno ili nečasno - ove: jedna je po zanimanju modiskinja, jedna maneken (koja oblači za probu haljine), jedna je radnica na dijamantima, sedam prodavačica i deset daktilografkinja (molim: pisarica).
Kao što vidite, pralje nema ni jedne, ali još manje kontese, viskontese ili vojvodkinje.
To se zbiva o Karnevalu.
Dakle, kao što smo vidjeli, ostali svijet bira 'kralja' ili'kraljicu' samo jednom u godini, - kod nas se biraju kod svake zabave - a tih ima kao pasjih repova. Običan svijet voli krupne razgovore i kabaste stvari!
Nas bi vrlo interesiralo, kad bi kakav besposlenjak iznio imena svih 'kraljeva' i 'kraljica', koji su se birali po raznim zabavna u Banjoj Luci. Njihova imena i zanimanja dala bi vjernu sliku naših zabava i društvenih prilika. Dobro bi bilo iznijeti i to, kako je po našim zabavama bilo bijenih i šamaranih. Samo ne bismo želili, da se nađe neko, koji bi iznio statistiku, koliko je bilo - uštinutih.
- A šta i štipanje hoda po našim zabavama?
- Šta se tu praviš Inglez! Ti dobro znaš, da ne bi ni pola svijeta došlo na zabavu, da ne misli neku da uštine ili neko da je uštine.
- Ali to mora da je laganiji svijet?
- Pa i nije. Vidiš: Hajro kad dođe hoće nekog da uštine, a i regent Berković kad dođe, opet hoće da neku uštine.
- Zar i on ... onako matuv?
- On je lani na Nadinom (Hrvatsko pjevačko društvo "Nada") maskenbalu dobio jednu ćušku, što je jednu gospođu uštinuo. Ali to, molim te, neka ostane među nama.
Ali, džaba ti, što štipaju ženske, već hoće da i muške dobro uštinu."

(ulomak iz napisa T. Mirkovića o banjalučkim maskenbalima dvadesetih prošlog vijeka)

Aleksandar Aco Ravlić (‘Banjalučke vesele zgode i anegdote’)

Smijeh je lijek

Što više gledam i slušam današnje političare

sve se više smijem!

Smijeh je lijek!

Buba - švabe

Jedini koji preživljavaju sve promjene,
i klimatske i političke i ine druge su udbaši;
policijski, vojni, CIA, KGB...
Glavno oružje im je - informacija.
Oni su prvi koji informacije doznaju, prvi koji ih prenose,
prvi utiču na formiranje mišljenja o nekome ili nečemu...

Organizovani su kao porodica. Velika, svjetska porodica.
Brane se kao što se porodica brani.
Pozicije prenose sa generacije na generaciju.
Prirodne zakone mimikrije i mutacije doveli su do savršenstva.

Iako ih je lako prepoznati - skoro ih je nemoguće iskorijeniti,
jer svakoj vlasti su potrebni.

Most Radija Slobodna Evropa: Da li bi Dodik mogao ugroziti popularnost Vučića u Srbiji?

 Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je popularnost Milorada Dodika u Srbiji. Sagovornici novinara Omera Karabega su bili Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i Vladimir Pejić, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus iz Beograda.
Omer Karabeg: Ne prođe nijedna manifestacija u Srbiji a da na njoj nije Milorad Dodik i to odmah pored Vučića. On je i čest gost najvećih televizija u Srbiji. Reklo bi se da je jako popularan u Srbiji.

Vladimir Pejić: Izvesno da je gospodin Dodik prisutan na svim manifestacijama, ne samo u poslednje vreme, nego u poslednjih desetak i više godina otkako je na vlasti u Republici Srpskoj. Ranije smo imali prilike da ga vidimo sa Koštunicom, pa sa Tadićem, a sada je stalno sa Vučićem. Njegova popularnost zavisi i od popularnosti onoga za koga se vezuje. Sigurno je da se deo Vučićeve popularnosti prenosi i na Dodika. Mislim da on sam ne uživa neku naročitu popularnost, već da je ona rezultat Vučićeve popularnosti i želje građana Srbije da imaju dobre odnose sa Republikom Srpskom.

Žarko Korać: Ja ne mislim da je on kao ličnost popularan. On je institucionalno prihvaćen. To je politički brak iz računa. Taj brak donosi korist i Vučiću i Dodiku. U poslednje vreme mnogo više Dodiku, jer prisustvom na apsolutno svakoj manifestaciji u Srbiji Dodik potvrđuje svoju tezu da je Republika Srpska provizorij, da će se Bosna i Hercegovina raspasti i da će Republika Srpska postati deo Srbije. Čak je rečeno da je Banjaluka najzapadniji srpski grad, iako Banjaluka nikada nije bila u sastavu Srbije. Dodik želi da se prikaže kao deo srpskog političkog establišmenta.

Omer Karabeg: Ovih dana, na otvaranje autoputa, koji nema veze sa Republikom Srpskom, pored Vučića je stalno bio on, a ne premijerka Brnabić. Nedavno su se na autoputu pojavili bilbordi sa likovima Vučića i Dodika i sa natpisom “svetlo na kraju tunela“.

Vladimir Pejić: Video sam te bilborde. Koliko god da je Dodik prisutan na tim manifestacijama, Vučić je uvek u prvom planu, a Dodiku treba da bude čast što je uz Vučića. Očigledno je da i jednom i drugom to prija. Dodik vrlo vešto koristi to gostoprimstvo i politički poentira u Republici Srpskoj.

Žarko Korać: Firma Integral, koja je radila autoput, je u stvari vlasništvo Dodika. Dodik ima vilu na Dedinju. Imao je i stanove u Beogradu koje je, kako je izjavio, prodao. Početkom 2000. godine imao je nekakvu firmu za nameštaj na periferiji Beograda. Mislim da je posle propala ili je on prodao, ali znam da je imao proizvodnju nameštaja. Priča se da njegov sin gradi stambene zgrade po Beogradu. Tu apsolutno postoji materijalni interes. Tako da slika na autoputu nije slučajna, jer to radi njegova firma. Naravno, on nije rekao: ovo je moja firma ili meni bliska, ja sam posredni vlasnik, ali ljudi koji se u to razumeju - znaju. Znači, on je dobio taj posao u Srbiji kao neku nagradu. Dodik je nedavno rekao da je Srbija dala 25 miliona evra Republici Srpskoj. Republika Srpska je u finansijskoj krizi. Dodik i njegov sin rade poslove po Srbiji, a Vučić izdržava Republiku Srpsku koja je u dosta teškom ekonomskom položaju. I još nešto, malo ljudi zna čak i u Republici Srpskoj, praktično svi lideri Republike Srpske imaju stanove u Beogradu. I to ne na periferiji, nego u najstrožem centru. Mnogi bivši ministri Republike Srpske žive u Beogradu i ovde imaju biznise. Imaju stanove i kuće.

Omer Karabeg: Za Vučića glasaju pristalice Srpske napredne stranke, ali za njega neće nikada glasati pristalice opozicije. Međutim, Dodika podržavaju ne samo članovi i pristalice Srpske napredne stranke nego i dobar deo opozicije, desne opozicije.

Vladimir Pejić: Teško je poverovati da bi on mogao da postane popularniji od Vučića. Ne treba zaboraviti da je Dodik pragmatičan političar koji je u svojoj političkoj karijeri iz korena menjao svoje stavove. On se pojavio na političkoj sceni kao liberal, kao građanski orijentisani političar - da bi došao na poziciju desničara koji predstavlja simbol srpstva. On je u jednom trenutku bio vrlo blizak Zapadu, a sada je rado viđen gost kod Putina i oslanja se na Rusiju. I mene ne bi čudilo da on za izvesno vreme postane jedan od glavnih protagonista ulaska Bosne i Hercegovine u NATO.

Žarko Korać: Kada je zabranjena Karadžićeva stranka, Zapad je doveo Dodika na premijersko mesto kao čoveka koji nije bio kompromitovan u ratu. Dodikova popularnost u Republici Srpskoj je vrlo uslovna. Održava ga njegov radikalizam. Republika Srpska nije velika. Ljudi znaju da tamo vlada korupcija, znaju šta sve radi Dodikovo okruženje, znaju šta radi Dodik. Ali oni njega podržavaju zato što govori ono što se drugi ne usuđuju - mi ćemo se otcepiti, mi odlazimo, nezavisna Republika Srpska je rezultat rata. Generalno, premijeri Srbije i oni koji su vodili Srbiju bili su iz Srbije. Bilo je političara i uglednih ljudi koji nisu bili poreklom iz Srbije, ali oni to svoje poreklo nisu isticali. Srbija više voli svoje političare.

Vladimir Pejić: Naravno da je to što govori Dodik muzika koja prija ušima mnogih građana Srbije i Republike Srpske. Dodik je grub u svojim kvalifikacijama i govori bez kočnice. Svoju popularnost zasniva - da tako kažem - na hajdučkom pristupu. Među Srbima u Srbiji i regionu postoji ogromno nezadovoljstvo zbog epiloga ratova, a Dodik im govori da će Srbija biti mnogo jača i mnogo veća.

Žarko Korać: Dodik govori ono što prija Vučićevim biračima, jer je Vučić zadržao ceo svoj nacionalistički koprus, praktično sve glasače Srpske radikalne stranke. Za Vučića je Dodik i korist, i šteta. Za sada veća korist nego šteta Ne mislim da će lider bosanskih Srba ikada postati lider Srba u Srbiji. Srbi iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji naprave neku političku karijeru u Srbiji, obično imaju drugorazredne položaje. Neće Dodik ovde postati nikakav lider. Osim toga, ovde ima toliko pretendenata na to mesto da Dodik neće stići da dođe na red.

Vladimir Pejić: Slažem se sa profesorom Koraćem. Dodik ne može postati konkurent Vučiću.

(Radio Slobodna Evropa)

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (6)

Hajde, sa nama!

Krajem osamdesetih u vreme događanja naroda Pavle Ugrinov je posetio Mihiza u njegovom mračnom, neprovetrenom stanu u tzv. Ankeru, u zgradi Borbe, na Trgu Marksa i Engelsa. Bio je okružen mnoštvom ikona i slikama Miće Popovića. Salone su krasile bidermajer garniture. Tako namešten stan bio je dokaz velikog uspeha, i drastično se razlikovao, primetio je Ugrinov, od betonske sobice iz ustaškog logora na Starom sajmištu gde su se pedesetih upoznali. Malo je nazebao prethodnog dana na zboru u Valjevu, povodom otkrivanja spomenika vojvodi Mišiću. Bilo šta iz srpske prošlosti da je posredi, primećuje Ugrinov, Mihajlović je neizostavno prisutan, u njoj nalazi ostvarenje svog sna.

Profetski se obraća Ugrinovu i tvrdi da su se “Srbi digli, podigli svoj glas, na Kosovu, u Vojvodini, u Crnoj Gori, a dići će se iduće godine, i u Hrvatskoj i Bosni! U svim tim krajevima oni traže svoja prava koja su im oduzeta i oni će ih dobiti, milom ili silom”. Po njemu se videlo, dodaje Ugrinov, da je ta odluka o pobuni Srba još sveža i da se “te stvari moraju rešiti, jer su oni (Srbi) tako rešili”. Mihiza uopšte nije interesovalo šta Ugrinov misli i zašto je došao kod njega, bio je zanet veličinom događaja koji se pokreću i ubeđen da je kucnuo veliki čas ustanka. On očinski vrbuje svog gosta:

“Treba da dođete na pravu stranu, tamo gde Vam je oduvek bilo mesto, među poštene i ispravne građane! Vi ste značajan srpski pisac, i treba da budete gde su i svi ostali značajni srpski pisci. Dakle – sa nama! Ali morate se sasvim osloboditi iluzija socijalizma! Vi nikada niste bili pravi komunista, Vi ste građanin, isto kao, na primer, Selenić ili Ćirilov!”

Hajde “sa nama” – tako Mihiz poziva Ugrinova, dakle, ne samo “sa njim”. A ko su bili ti mi sa kojima se Mihiz tako bezrezervno identifikovao i nastupao kao svoj i njihov agitator? Da li je već postojala neka struktura ili se tek stvarao pokret? Mihiz je želeo vaskrs srpske. Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda nacije i pozivao je i opraštao svim unijatima, odnosno Jugoslovenima, među kojima je bilo najviše Srba. Želeo je demontiranje socijalizma i Jugoslavije i uspostavljanje srbijanske monarhije. Izdaja zemlje i pljačka Karađorđevića, njihovo bekstvo sa celim dvorom, generalštabom i sanducima zlata, nije ga moralno uznemiravala. Abolirao ih je, kao i Slobodana Jovanovića: “Osnivača i mentora Srpskog kulturnog kluba navešće opasnost koja se nadvila nad sudbinom zemlje da postane potpredsednik u koncentracionoj vladi 27. marta i odvesti ga u londonski egzodus”. Opasnost ih je, dakle, “odvela u londonski egzodus” i ona je odgovorna jer se “nadvila nad sudbinom zemlje”, a nisu oni pobegli glavom bez obzira, svađajući se usput, čak na drugi kontinent, u Afriku. Iz tog sofističkog kalambura, on napada otadžbinu, jer: “Zahvalna otadžbina osudiće Jovanovića na dvadeset godina robije”. Znači, i otadžbina je kriva jer se nije zahvalila Jovanoviću što je pobegao iz nje.

U Autobiografiji Mihiz oprezno nudi argumente za moguću rehabilitaciju Milana Nedića. Njegovi oproštaji vode, ako bi bio dosledan, i do relativizacije krivice i odgovornosti za one kojima ne oprašta. On, međutim, ne abolira njih ni pod kakvim uslovima. Za Tita i komuniste, Hrvate, Austrougare i Nemce nema oproštaja. Njegova dobra volja ide samo do podele mi i oni, naši i njihovi. Sukob je onda neizbežan, a Mihiz je, ne krije, pristrasan. Žika Pavlović je 9. novembra 1991. zabeležio:

“Zbabonjan, bez zuba, sinoć je ostareli Mihiz na slavi Vladete Jankovića pljuvao do duboko u noć po Srbima i Srbiji i Slobodanu Miloševiću i JNA – razočaran. Razočaran je što Srbi, i dalje drogirani fiks-idejom o potrebi postojanja Jugoslavije vode suludi rat koji gube i koji ih gura u propast.

Ne kaže: ‘Mi Srbi’ nego ‘Vi’.

Pitam se da li je zaboravio šta je godinama neprestano govorio, ili se svog nacionalizma i srpstva, zbog svega što je mislio i govorio, sada, u ova rugobna vremena, stidi.

Jer on je čovek častan. Mada opasan”.

Gojko Tešić se priseća kako ga je iznenadila ta pristrasnost u Ninovom žiriju za roman godine 1989, elitne nagrade u Jugoslaviji, Beogradu i Srbiji u vreme kada je zemlja u konfuziji, a Jugoslavija pred raspadom.

Tri meseca pre zasedanja žirija Milorad Vučelić (tada novinar Nina) rekao je Tešiću da je već odlučeno da nagradu dobije Vojislav Lubarda za roman Vaznesenje. Dejan Jović naziva apokaliptičkom literaturom romane i publicistiku koji se pojavljuju osamdesetih godina prošlog veka. Razarali su se mitovi i tabui socijalizma: “Jedan za drugim, autori poput Draškovića, Lubarde, Radulovića (koji su imali i osobnih iskustava iz Bosne, i/ili rubnih dijelova Hrvatske) obnavljali su teme ustaških zlodjela, tvrdeći da su komunisti namjerno prešutjeli i minimizirali zločine protiv Srba, da bi smanjili tenzije između Srba i ostalih”.

Vučelićevu tvrdnju Tešić je primio kao šalu, ali prvog dana nove godine uveče zvao ga je, prvi i jedini put u životu, Antonije Isaković, potpredsednik SANU, i molio ga da ima Lubardu na umu kada u žiriju bude odlučivao. Podrazumevajući da su na istoj bratskoj strani poverio se i da je bio u kontaktu sa još trojicom članova žirija sa istom molbom. Na kraju razgovora pisac Kašike i Trena, kao usput, dodao je “Znam da Vam žena ne radi”, što je delovalo kao obećanje da se u tome Tešiću može pomoći. Ishod glasanja bio je onakav kakav je Isaković priželjkivao, odnosno kako ga je Vučelić najavljivao tri meseca ranije. I posle 25 godina Tešić o tom događaju potreseno priča. Najviše ga je iznenadio Mihiz koji je spremno, čim je izglasan pobednik, izvadio iz džepa referat i pročitao pred novinarima obrazloženje sastavljeno ranije i negde drugde. Na fotografiji sa tog događaja zabeležena je drama – Mihiz hladno čita, a preko puta njega Tešić zgrčen od negodovanja. Svi to vide, atmosfera je neprijatna i da bi ga opustio i smirio, Mihiz mu prilazi i očinski, utešno, spušta ruku na rame te mu tonom pouzdanog i iskusnog znalca u nastaloj vrevi govori: “Ne sekirajte se, tako se to uvek radilo”. Tešić je, međutim, javno na RTS progovorio o lažiranju i razvila se polemika u kojoj je Mihiz iskazao znatnu netrpeljivost prema “strasnom nakostrešenom isterivaču zađevica i uporne kvaziigre kod nas koji je našao pa zašao”. Favorizovanje Lubarde nazvao je Mihiz prirodnim radom žirija, a polemiku sa Tešićem sitnom i beznačajnom. Ukorio je patriotski mladog kolegu: “U ovim teškim i za sudbinu našeg naroda presudnim danima i Vi i ja bismo svakako morali imati važnija posla…”

Posle ove polemike Mihiz se odao isključivo politici, a Tešić je bio izvređan od mihizovaca i nikada više nije bio pozvan u žiri Nina.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (5)

Čovek častan, mada opasan

U lavirintima depresije Mihiz je hvatao zalet za svojevrsno bekstvo iz života. Najveći i najlucidniji besednik među piscima, svedok i učesnik važnih i manje važnih događaja, kako su neke kolege pisci ocenjivali Borislava Mihajlovića, nije više hteo da živi među Srbima. Mogao je da bira – i izabrao je smrt.

Pretvarao se u nepokretnu tačku prvo u sobi, pa u krevetu, sve manju i manju, sve dalju i dalju, do iščeznuća. Sa čemerom u duši napustio je sve položaje i ofanzive koje je vodio u hramovima čijim se bogovima klanjao i molio – od književnosti Nacije i agitpropa His master’s voice (Dobrice Ćosića), preko Fortune kockarskog stola, kroz oltare udbovaca i egzibicionizma kafane, do zavičajno gorštačkog utočišta i prela u Francuskoj 7. I umesto da se uznese i uživa na lovorikama nacionalne slave, zavukao se u pećinu, kako je to Dobrica Ćosić primetio. Samovao je do smrti.

Mihiz je doživeo aporiju – da ga pregazi i uništi surova priroda i stvarnost njegovog romantizovanog pojma Narod. Sa tom romantikom napadao je i u pojmu rušio socijalizam i kult Cara-Maršala pod čijom je egidom inače odlično živeo, ne bi li otvorio vrata bezmernoj svetini i tipovima iz mulja, te anahronim oblicima društvenog života, a koji su najpre njega duhovno i duševno destruirali. Dijagnoza Dobrice Ćosića je bila: “Razboleo se od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost… Zgadio mu se svet i zgadio se on sam sebi u tom svetu”. Ali, pre nego što se razboleo od njih, on se sa uživanjem upustio u igru sa njima, sa igračima besmisla. Kasno je spoznao ono što je mislio da dobro poznaje i što je svim silama pokušavao da vaspostavi na pijedestal nasuprot svetskoistorijskim narodima. Javno je isticao samozadovoljstvo i kaćiperstvo u tom pevanju i mišljenju, ne osećajući da vara sebe i gradi uobraženja. Kada je račun stigao, gorko je platio.

Umro je razočaran kao mnogi panonski velikani – Todor Stefanović Vilovski, Jakov Ignjatović, Milutin Milanković, Vasko Popa, Danilo Kiš, Radomir Konstantinović, Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov… Svi oni su se pred kraj života osetili prevareno, i da su u utopiji sa kojom su počeli život – izdani. I sam His master’s voice, Dobrica Ćosić, je već usred raspada Jugoslavije prebacivao Srbijancima da ih je preplavila “samoživost i pokvarenjaštvo, lopovluk svuda. Ne znam da li će narednih generacija Srbija prevladati titoizam, rušenje Jugoslavije i kriminalnu restauraciju četničke kontrarevolucije”. Surovo izražava prezir zbog odnosa Srbijanaca prema bosanskim Srbima: “Gadna je Srbija i gadni smo svi mi”.

Mihiz se bavio izmišljanjem kulturno i politički kompaktne nacije. Pre svog povlačenja u pećinu objavio je Portrete i Kazivanja i ukazivanja u kojima potvrđuje i ne odustaje od svoje nacionalne misije. NJima je dodao i veselu i bistru kao planinski potok Autobiografiju – o drugima.

Dobrica Ćosić je sve do sredine šezdesetih očekivao da će se stvoriti jedna nadnacija, a Mihiz je od samih početaka javnog delanja pa do kraja imao tezu da je jugoslovenstvo, da se poslužimo terminima i stavovima ruskog hemičara i politologa, antizapadnjaka, Sergeja Kara Murze, demontaža srpskog naroda. Uprkos tome što se Jugoslavija srušila, u svakom Srbinu, primećuje Mihiz sa jadom, čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u staru unijatsku propast. Iz petnih žila se trudio da posredstvom književnosti, monarhije i crkve montira iznova svoj narod.

Milutin Milanković je primetio da sećanje Srba o svom poreklu dopire uglavnom do dede, a da se ne dobacuje do pradede. U Autobiografiji – o drugima opis predaka zaustavlja se na ocu i majci, usput su pomenute dede. Babe nisu. A o pradedovima i prababama – ni reči. Ko su oni? Da li su autohtoni, da li su se naselili sa Čarnojevićem ili posle njega? Mihiz je montirao vekovima duge kontinuitete srpske kulture i istorije, a svoje poreklo je diskontinuirao na najbližu porodicu.

Sa tekstom Raspevani kalfa Mihiz počinje knjigu Portrete, a tekst U znaku kukuruza uvodi u knjigu Kazivanja i ukazivanja. Prvi tekst je iz 1949, a drugi iz 1959. godine. Obe knjige je doterao i izdao u vremenima događanja naroda, krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Sa novim objavljivanjem u drugačijem političkodruštvenom kontekstu ovi tekstovi su dobili i nova značenja.

U vremenima euforije radno-seljačkih masa koje je predvodila komunistička partija, pod bakljama socijalističkog realizma, raspevani kalfa iz austrijskog društva 18. veka mogao je biti preteča “srpske građanske književnosti”. Što su te kalfe siromašno jednostavne i banalne, po Mihizu im samo daje na vrednosti i autentičnosti. Upravo to ih čini nezamenljivim dokazom da smo mi oni, a oni naši. Jer vrednost te banalnosti je u našoj iskrenosti, bilo da se ispoljava u nekom onovremenom bircuzu, bilo u serenadi ispod koket-fenstera. Mihiz je pratio aktuelni trend i uzdizao je malog čoveka na tron kreatora najviših vrednosti društva i naroda.

Posleratna masovna opijenost pobedom nad nacistima, nad Germanima, išla je naruku Mihizovom animozitetu prema Austrijancima i njihovoj kulturi. Tako, raspevane Mihizove kalfe po obodu južne Austrije imaju veću vrednost od izveštačene bečke književnosti. A kalfe, po Mihizu, ne da nisu mogle da dostignu nivo evropskog romantizma i prosvetiteljstva, nego jednostavno nisu htele! A da su htele, mogle su! Ali, nisu htele! One su baš htele da budu onakve kakve su od rođenja!

Krajem 20. veka taj esej ubeđuje javnost i priziva osećaj da postoje slavne kulturne preteče još među neidentifikovanim kalfama u Austriji, a i u Budimu, pre austrijske okupacije, gde je bilo, kako tvrdi Mihiz, više Srba nego Mađara. Više puta je Dobrica Ćosić primetio da Mihiz voli “sve da izmisli” zarad dobrog retorskog efekta. Jer, već u sledećem eseju, on, i dalje hvaleći “ceo vek jedne odbačene poezije” upravo pokazuje i njene stvarne domete: ta poezija “nije velika, mucava je i usplahirena, nezaštićena iskustvom, užasno starmala, neučeno eruditna, mnogoglagoljiva i mnogojezična bez reči i bez jezika, ali naša, porazno naša i onda kada je (a vrlo je često) bila tuđa”. Grci su na svoje književne početke stavili Homera, a on kafanske kalambure i berberske doskočice. U opsesiji kalfama, bricama, kao nosiocima narodnog preporoda i kulture, apsurdne i zacerekane bačenosti u blesavljenja raznih zadribalada i poluinteligenata Mihiz će zaista biti duhovni otac akademiku Dušanu Kovačeviću.

Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda. Mihizov kukuruz je ciničan prema urbanoj civilizaciji. I bratstvo po kukuruzu je, tvrdi, spojilo njega iz Srema i Dobricu Ćosića sa Morave. A o kukuruzu im priča deda Jeftimije Ćosić “nekako sveti starac, od koga je unuk nasledio korene svog dara pripovedanja”.

Dok se pred njima u bakračetu puši puno vedro skuvanog kukuruza, taj sveti čovek im je obznanjivao “navike, karakter, i prgavu narav kukuruza”. Otkud prgava narav kukuruzu? Da li to kaže deda ili piše Mihiz? Personifikacija ili projekcija? Jesi ono što jedeš, ili, onaj koji jede daje karakter jelu? Nafora i jedenje boga, egzistencijalna i bratska toplina na prgavom kukuruzu? Da li Mihiz u vreme događanja naroda ponovnim objavljivanjem teksta U znaku kukuruza pobočava karakternu crtu koja će u politici izazivanja velikih sila tražiti svoj izraz i slavu? Uz gunjac i opanak ide i prgavi kukuruz. Naš kukuruz! Kukuruz, naravno, nije naš. Za nas su ga izmislile velike kolonijalne sile, kada su ga na brodovima i sa posadama u 15. veku prenele preko okeana u Evropu i tek dva veka kasnije prosledile na Balkan. Pet vekova pre Mihiza i Dobrice, te dede Jeftimija, čovečanstvo je jelo kukuruz. I mnogo pre nego što se Mihiz, čak iz Srema, spojio sa Dobricom, čak sa Morave, kukuruzom se povezala cela planeta. Dakle, uopšte nije prgav, na uslugu je svima.


Fenomeni, Oktobar 2016.


(Nastavice se)

NOVI FOSILI - ZA DOBRA STARA VREMENA (OFFICIAL VIDEO)

GOJKO BERIĆ: Tuča u balkanskoj krčmi

U romanu “Vražji nakot” (University press, Sarajevo, 2017), inspirisanom književno-filosofskim djelom Radomira Konstantinovića, Bora Ćosić tematizira sudbinu cijelog jednog naraštaja jugoslovenskih intelektualaca koji su se formirali kao svojevrsna unutarnja opozicija u razdoblju socijalizma, ali nisu pristali na zov nacionalističkih ideologija nastalih na zgarištu komunizma. Međutim, za temu ove kolumne najzanimljivija ličnost nije niko od niza takvih disidenata, nego čovjek po imenu dr. Mihailo Konstantinović (1897-1982), otac pisca kultne knjige “Filosofija palanke”.

Vrijedi prepričati ovu epizodu iz “Vražjeg nakota”, jer su neke asocijacije na trenutnu situaciju u BiH evidentne. A mogle bi biti i poučne, ako za to već nije kasno, imajući u vidu mentalni sklop naših političkih elita, kao i činjenicu da su stvari u ovoj zemlji otišle predaleko u lošem pravcu, slično onima koje su podrivale Jugoslaviju neposredno pred izbijanje Drugog svjetskog rata.

Istaknuti pravnik, Mihailo Konstantinović je u to vrijeme, sa tek navršenih četrdesetak godina života, bio ministar bez portfelja u jugoslovenskoj vladi. Disparatne nacionalne ambicije, prvenstveno srpske i hrvatske, proključale su. Konstantinović je nudio rješenje zasnovano na pravu. “Bio je”, piše Ćosić, “srce i duša komplikovanog sporazuma Cvetković - Maček iz godine 1939. Kada je sve već bilo pri pucanju i raspadu, kako se to dogodilo i u ratu protiv okupatora, nanovo beše skupljeno Titovom rukom, pa kada ove ruke više nije bilo, konačno se odigrao nedavni krvavi rasplet.”

Nakon potpisivanja pomenutog sporazuma, profesor Konstantinović je bio izložen žestokim kritikama velikosrpskih nacionalista, jer su Hrvati dobili svoju banovinu, praktično državu u državi. Srpski nacionalistički lobi optužio je Konstantinovića da je antisrbin, da je Cincarin, komunista i mason i da je Hrvatima ustupio Dubrovnik!? Hrvatski Dubrovnik, nego čiji! Slovenački ministar za Sloveniju takođe zahtijeva nešto slično banovini.

U “visokoj vrućici”, kako Ćosić opisuje atmosferu nastalu po objavljivanju sporazuma, profesorov “grijeh” postaje neoprostiv, pa su bila najmljena dva oficira da ubiju pravnika Konstantinovića, jednog od najumnijih Srba svog vremena. A što se ovo nije desilo, veli Ćosić, “takođe ulazi u iracionalne poteze povesti”. Ono što se u toj zajednici nije moglo, a to je da se i na našem balkanskom tlu “među ljude, robusne, hrabre, a još uvek prilično primitivne, unese duh zakona, onaj iz vremena enciklopedista, govori o tome u kakvoj je sredini živeo Konstantinović”.

Zanimljivo je pritom da on nikada nije bio član nijedne političke partije. Nakon što je u znak protesta izašao iz vlade koja je pristupila Trojnom paktu sa Njemačkom, marta 1941, Konstantinović odlazi u imigraciju u London. Na poziv komunističkih vlasti, odmah po završetku rata vraća se u Beograd i stavlja na raspolaganje novom režimu. Dopisniku američkih listova je izjavio kako ga jedino interesuje odnos sile i prava. U Beogradu je ostvario zavidnu pravničku karijeru, bio je u tri navrata dekan Pravnog fakulteta i sve do kraja života donosio zakone koji se prvenstveno tiču pojedinca. Umro je osam godina prije nego što će različite nacionalne nakane, ovog puta manifestovane kao nacionalističko ludilo, zauvijek pokopati zajedničku južnoslovensku državu.

Ćosić, nimalo slučajno, navodi sljedeću rečenicu iz Konstantinovićevih dnevničkih zapisa: “A najpre ne znam da li ću ikada stići da se setim svih gluposti izraženih preda mnom”. Autor “Vražjeg nakota” tome dodaje svoj komentar: “Jer ljudi od pameti osuđeni su da žive među mnogima koji bez te pameti jesu, i tu nema nikakve popravke”.

Kao što vidimo, previše je ovdje toga što asocira na naše aktuelne balkanske i postdejtonske prilike, bolje reći neprilike. U taj kontekst spada i jedan razgovor vodećeg hrvatskog političara Vladka Mačeka i ministra Konstantinovića, vođen neposredno pred početak Drugog svjetskog rata, kad Maček kaže: “Mi smo u najboljoj situaciji: diktatura je prestala, a demokratija nije došla”.

Parafrazirajući ovu Mačekovu misao o “najboljoj situaciji” za Hrvate, moglo bi se reći: Rat u BiH je prestao, a demokratija nije došla! Tako je stvoren brisani prostor, onaj Mačekov iz jugoslovenskih godina i ovaj današnji, bosanskohercegovački, “gdje je sve dozvoljeno, gdje su važeće sve smicalice i sva sila taktiziranja, ispunjena varkama i maskiranjem”. Kad Dodik ponosno kaže: “Kakva demokratija, nema ovdje demokratije”, on zna da to govori sa pozicije člana državnog vrha i da to zvuči kao sarkazam. Ali Dodik govori istinu.

Kako za njega, tako i za Dragana Čovića i Bakira Izetbegovića taj brisani prostor je idealan za razmjenu retoričke pucnjave, za spletke, nebuloze, varke i maskirne vježbe. U takvoj politici nema mjesta za ljude koji tome nisu makijavelistički vični i koji politiku shvataju kao častan posao u kojem je javni moral samorazumljiv.

Višemjesečna postizborna kriza, u kojoj trenutno dogorijevaju dva zapaljena fitilja, jedan koji vodi ka instituciji zvanoj Vijeće ministara, a drugi ka famoznom Godišnjem nacionalnom programu (GNP), kojim se trasira put ka članstvu u NATO-u, nije ništa drugo do nastavak rata političkim sredstvima. Vođeni etničkim emocijama, ovu tuču u balkanskoj krčmi birači prihvataju kao svoju i tako postaju saučesnici u razvaljivanju države. Ako je situacija postala nešto dramatičnija nego inače, znak je da nacionalisti učvršćuju svoju vlast. A to, kao što znamo, nema nikakve veze sa gomilom teških problema pod kojom država stenje poput pretovarenog kljuseta. Sve u svemu, vražji nakot je jedna od najboljih metafora za armiju balkanskih kriminalaca, ubica, hulja i korumpiranih političara koje su regrutovale i proizvele nacionalističke ideologije.

Što se BiH tiče, ona i ovako rovita, sa nacionalističkim strukturama na vlasti, koje su ugradile “osigurače” u sistem svoje nesmjenjivosti, može trajati dugo. Pitanje je, međutim, kuda sve ovo u krajnjem ishodu vodi i kako to preživjeti? Ako nemate pametnijeg odgovora, potražite ga pred kapijama stranih ambasada.

(Oslobodjenje)