Hajde, sa nama!
Krajem osamdesetih u vreme događanja naroda Pavle Ugrinov je posetio Mihiza u njegovom mračnom, neprovetrenom stanu u tzv. Ankeru, u zgradi Borbe, na Trgu Marksa i Engelsa. Bio je okružen mnoštvom ikona i slikama Miće Popovića. Salone su krasile bidermajer garniture. Tako namešten stan bio je dokaz velikog uspeha, i drastično se razlikovao, primetio je Ugrinov, od betonske sobice iz ustaškog logora na Starom sajmištu gde su se pedesetih upoznali. Malo je nazebao prethodnog dana na zboru u Valjevu, povodom otkrivanja spomenika vojvodi Mišiću. Bilo šta iz srpske prošlosti da je posredi, primećuje Ugrinov, Mihajlović je neizostavno prisutan, u njoj nalazi ostvarenje svog sna.
Profetski se obraća Ugrinovu i tvrdi da su se “Srbi digli, podigli svoj glas, na Kosovu, u Vojvodini, u Crnoj Gori, a dići će se iduće godine, i u Hrvatskoj i Bosni! U svim tim krajevima oni traže svoja prava koja su im oduzeta i oni će ih dobiti, milom ili silom”. Po njemu se videlo, dodaje Ugrinov, da je ta odluka o pobuni Srba još sveža i da se “te stvari moraju rešiti, jer su oni (Srbi) tako rešili”. Mihiza uopšte nije interesovalo šta Ugrinov misli i zašto je došao kod njega, bio je zanet veličinom događaja koji se pokreću i ubeđen da je kucnuo veliki čas ustanka. On očinski vrbuje svog gosta:
“Treba da dođete na pravu stranu, tamo gde Vam je oduvek bilo mesto, među poštene i ispravne građane! Vi ste značajan srpski pisac, i treba da budete gde su i svi ostali značajni srpski pisci. Dakle – sa nama! Ali morate se sasvim osloboditi iluzija socijalizma! Vi nikada niste bili pravi komunista, Vi ste građanin, isto kao, na primer, Selenić ili Ćirilov!”
Hajde “sa nama” – tako Mihiz poziva Ugrinova, dakle, ne samo “sa njim”. A ko su bili ti mi sa kojima se Mihiz tako bezrezervno identifikovao i nastupao kao svoj i njihov agitator? Da li je već postojala neka struktura ili se tek stvarao pokret? Mihiz je želeo vaskrs srpske. Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda nacije i pozivao je i opraštao svim unijatima, odnosno Jugoslovenima, među kojima je bilo najviše Srba. Želeo je demontiranje socijalizma i Jugoslavije i uspostavljanje srbijanske monarhije. Izdaja zemlje i pljačka Karađorđevića, njihovo bekstvo sa celim dvorom, generalštabom i sanducima zlata, nije ga moralno uznemiravala. Abolirao ih je, kao i Slobodana Jovanovića: “Osnivača i mentora Srpskog kulturnog kluba navešće opasnost koja se nadvila nad sudbinom zemlje da postane potpredsednik u koncentracionoj vladi 27. marta i odvesti ga u londonski egzodus”. Opasnost ih je, dakle, “odvela u londonski egzodus” i ona je odgovorna jer se “nadvila nad sudbinom zemlje”, a nisu oni pobegli glavom bez obzira, svađajući se usput, čak na drugi kontinent, u Afriku. Iz tog sofističkog kalambura, on napada otadžbinu, jer: “Zahvalna otadžbina osudiće Jovanovića na dvadeset godina robije”. Znači, i otadžbina je kriva jer se nije zahvalila Jovanoviću što je pobegao iz nje.
U Autobiografiji Mihiz oprezno nudi argumente za moguću rehabilitaciju Milana Nedića. Njegovi oproštaji vode, ako bi bio dosledan, i do relativizacije krivice i odgovornosti za one kojima ne oprašta. On, međutim, ne abolira njih ni pod kakvim uslovima. Za Tita i komuniste, Hrvate, Austrougare i Nemce nema oproštaja. Njegova dobra volja ide samo do podele mi i oni, naši i njihovi. Sukob je onda neizbežan, a Mihiz je, ne krije, pristrasan. Žika Pavlović je 9. novembra 1991. zabeležio:
“Zbabonjan, bez zuba, sinoć je ostareli Mihiz na slavi Vladete Jankovića pljuvao do duboko u noć po Srbima i Srbiji i Slobodanu Miloševiću i JNA – razočaran. Razočaran je što Srbi, i dalje drogirani fiks-idejom o potrebi postojanja Jugoslavije vode suludi rat koji gube i koji ih gura u propast.
Ne kaže: ‘Mi Srbi’ nego ‘Vi’.
Pitam se da li je zaboravio šta je godinama neprestano govorio, ili se svog nacionalizma i srpstva, zbog svega što je mislio i govorio, sada, u ova rugobna vremena, stidi.
Jer on je čovek častan. Mada opasan”.
Gojko Tešić se priseća kako ga je iznenadila ta pristrasnost u Ninovom žiriju za roman godine 1989, elitne nagrade u Jugoslaviji, Beogradu i Srbiji u vreme kada je zemlja u konfuziji, a Jugoslavija pred raspadom.
Tri meseca pre zasedanja žirija Milorad Vučelić (tada novinar Nina) rekao je Tešiću da je već odlučeno da nagradu dobije Vojislav Lubarda za roman Vaznesenje. Dejan Jović naziva apokaliptičkom literaturom romane i publicistiku koji se pojavljuju osamdesetih godina prošlog veka. Razarali su se mitovi i tabui socijalizma: “Jedan za drugim, autori poput Draškovića, Lubarde, Radulovića (koji su imali i osobnih iskustava iz Bosne, i/ili rubnih dijelova Hrvatske) obnavljali su teme ustaških zlodjela, tvrdeći da su komunisti namjerno prešutjeli i minimizirali zločine protiv Srba, da bi smanjili tenzije između Srba i ostalih”.
Vučelićevu tvrdnju Tešić je primio kao šalu, ali prvog dana nove godine uveče zvao ga je, prvi i jedini put u životu, Antonije Isaković, potpredsednik SANU, i molio ga da ima Lubardu na umu kada u žiriju bude odlučivao. Podrazumevajući da su na istoj bratskoj strani poverio se i da je bio u kontaktu sa još trojicom članova žirija sa istom molbom. Na kraju razgovora pisac Kašike i Trena, kao usput, dodao je “Znam da Vam žena ne radi”, što je delovalo kao obećanje da se u tome Tešiću može pomoći. Ishod glasanja bio je onakav kakav je Isaković priželjkivao, odnosno kako ga je Vučelić najavljivao tri meseca ranije. I posle 25 godina Tešić o tom događaju potreseno priča. Najviše ga je iznenadio Mihiz koji je spremno, čim je izglasan pobednik, izvadio iz džepa referat i pročitao pred novinarima obrazloženje sastavljeno ranije i negde drugde. Na fotografiji sa tog događaja zabeležena je drama – Mihiz hladno čita, a preko puta njega Tešić zgrčen od negodovanja. Svi to vide, atmosfera je neprijatna i da bi ga opustio i smirio, Mihiz mu prilazi i očinski, utešno, spušta ruku na rame te mu tonom pouzdanog i iskusnog znalca u nastaloj vrevi govori: “Ne sekirajte se, tako se to uvek radilo”. Tešić je, međutim, javno na RTS progovorio o lažiranju i razvila se polemika u kojoj je Mihiz iskazao znatnu netrpeljivost prema “strasnom nakostrešenom isterivaču zađevica i uporne kvaziigre kod nas koji je našao pa zašao”. Favorizovanje Lubarde nazvao je Mihiz prirodnim radom žirija, a polemiku sa Tešićem sitnom i beznačajnom. Ukorio je patriotski mladog kolegu: “U ovim teškim i za sudbinu našeg naroda presudnim danima i Vi i ja bismo svakako morali imati važnija posla…”
Posle ove polemike Mihiz se odao isključivo politici, a Tešić je bio izvređan od mihizovaca i nikada više nije bio pozvan u žiri Nina.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
No comments:
Post a Comment