AVANGARDNI STEVAN SREMAC
Tako i Vukadin Krkljić u priči Stevana Sremca uspeva da uradi ono što još nikome nije pošlo za rukom u celom svetu. U cirkusu, uz muziku „polka galop“, on savladava „neukrotivo čudovište“ magarca Bucefalosa, uzdajući se u svoju pamet, a još više u svoje dugačke noge koje je vezao „na mašliju“ ispod Bucefalosovog trbuha. Ono što su Berlin, Beč, London uzalud pokušavali, uspeo je Vukadin. Četiri puta je obišao na magarcu celu arenu, dobio je nagradu od dvadeset dukata. On je junak o kome novine javljaju:
„Celom svetu je poznato kakav je Srbin na bojnom polju i da se na tom polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali dok su drugi sretni narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu. Stoga smo doskora na drugim poljima kulturne utakmice zaostali i o nama se nije čulo. Tako je bilo do juče. Ali 14. jula – baš na sam dan razorenja Bastilje! – jedan sin ove zemlje, Vukadin Krkljić, pokazao je i da se na tom polju možemo takmičiti sa sretnijim narodima, sa sinovima Gordoga Albijona i zemlje gde rastu limuni i narandže. Toga večera je jedan sin ove zemlje ukrotio Bucefalosa, onoga Bucefalosa kojega cela Jevropa nazva ’neukrotimim čudovištem’! I taj Vukadin, nažalost, još je i danas samo jedan bedni praktikant sa platom još od trideset devete godine! Toliki se ministri izređaše i niko se ne seti ovog bednika, čiji su dedovi potocima lili krv za ovu neblagodarnu zemlju. Ali, još se da sve popraviti. Ako mu se učinjena nepravda što pre popravi i ukazno zvanje da, daćemo dokaza da i zaslužujemo velike ljude jer ih umemo i ceniti; jer narod koji ne ceni svoje velike ljude ne zaslužuje ni da ih ima! – G. Ministar ima reč!“
Ovu satiru Sremac je napisao 1896. godine, ali je teško prizvati se pameti iz levantinskog narcizma malovaroške civilizacije (termin i pojam Gerharda Gezemana), pa sedamdeset godina kasnije, u „modernoj“ Srbiji, Ćosić pada u tragičnu patetiku, i umišljenu srpsku posebnost kojoj se Sremac ruga, on pretvara u svetskoistorijsku žrtvu i kudi „saveznike“ koji nisu svesni njene veličine.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
„Celom svetu je poznato kakav je Srbin na bojnom polju i da se na tom polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali dok su drugi sretni narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu. Stoga smo doskora na drugim poljima kulturne utakmice zaostali i o nama se nije čulo. Tako je bilo do juče. Ali 14. jula – baš na sam dan razorenja Bastilje! – jedan sin ove zemlje, Vukadin Krkljić, pokazao je i da se na tom polju možemo takmičiti sa sretnijim narodima, sa sinovima Gordoga Albijona i zemlje gde rastu limuni i narandže. Toga večera je jedan sin ove zemlje ukrotio Bucefalosa, onoga Bucefalosa kojega cela Jevropa nazva ’neukrotimim čudovištem’! I taj Vukadin, nažalost, još je i danas samo jedan bedni praktikant sa platom još od trideset devete godine! Toliki se ministri izređaše i niko se ne seti ovog bednika, čiji su dedovi potocima lili krv za ovu neblagodarnu zemlju. Ali, još se da sve popraviti. Ako mu se učinjena nepravda što pre popravi i ukazno zvanje da, daćemo dokaza da i zaslužujemo velike ljude jer ih umemo i ceniti; jer narod koji ne ceni svoje velike ljude ne zaslužuje ni da ih ima! – G. Ministar ima reč!“
Ovu satiru Sremac je napisao 1896. godine, ali je teško prizvati se pameti iz levantinskog narcizma malovaroške civilizacije (termin i pojam Gerharda Gezemana), pa sedamdeset godina kasnije, u „modernoj“ Srbiji, Ćosić pada u tragičnu patetiku, i umišljenu srpsku posebnost kojoj se Sremac ruga, on pretvara u svetskoistorijsku žrtvu i kudi „saveznike“ koji nisu svesni njene veličine.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
No comments:
Post a Comment