IZMIŠLJANJE ISTORIJE
Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji
Mihiz je smatrao da tačka obrta duhovne obnove srpskog naroda jeste novo vrednovanje Prvog svetskog rata. Radovan Popović u Srpskom književnom zverinjaku citira pismo profesora Raška Dimitrijevića u kojem navodi da mu je Dobrica Ćosić ispričao kako je u sarajevskom Svijetu izišla izjava pesnika Slobodana Markovića Markonija da Dobrica nije pisao svoja dela – da mu je Korene napisao Davičo, a Vreme smrti Mihiz… U takvim stvarima ćutanje je najbolji odgovor, smatrao je Ćosić. On je često zahvaljivao Daviču i Mihizu na pomoći i podršci u književnom radu.
Neverovatnu energiju Dobrica Ćosić usmerava u pisanje trotomnog dela Vreme smrti, iz štampe će poput feljtona izlaziti od 1972. do 1975. godine. Zatvara se u svoju vikendicu u Grockoj, po dvadeset dana radi, u tišini, pod budnom pažnjom i požrtvovanom odanošću supruge Božice, gotovo da je izgubila glas, ćutala je a kada je govorila šaputala je da ga ne bi ometala. NJoj je delo i posvećeno. Onda po deset dana u gradu, jurnjava po kafanama, pražnjenje, pa ponovo na rad. Sa prijateljima i zemljacima koji su ga pohodili izvodio je ritual – kuvanje pasulja u „bakračetu“ na otvorenoj vatri iznad Dunava. Dobrica Ćosić je imao pedeset godina.
Vreme smrti izdaje vodeći beogradski i jugoslovenski izdavač Prosveta i postiže ogroman uspeh. Verovatno je to najčitaniji roman u srpskom narodu. Kritičar Petar DŽadžić i profesor Zoran Gavrilović ga hvalom dižu u nebo, u vrh srpskog i svetskog književnog stvaralaštva. Oglašavao se u Politici preko cele strane kao savremena kritička vizija epohe Prvog svetskog rata i srpskog društva. Još se isticalo da je: Drugi roman u ciklusu Koreni; Čovek u tragičnom sudaru sa istorijom; Raspinjanje ljudi i naroda u egzistencijalnim dilemama epohe; Trenuci opredeljenja za opstanak i slobodu po svaku cenu i – agonični dani kada je Srbija, vodeći istovremeno borbu protiv balkanskih kombinacija saveznika, celu sebe žrtvovala svojim ciljevima, višim moranjima i zabludama.
Vreme smrti je apsolutni hit u Jugoslaviji, verovatno nije bilo srpske porodice koja nije kupila tomove, ali ima mnogo veći značaj od bestselera – postalo je duhovno ognjište u srpskim kućama širom Jugoslavije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, na Kosovu, u Vojvodini… Usred takvog uspeha Srpska akademija nauka i umetnosti prima Ćosića u članstvo. Mihiz postavlja na pozorišne daske Kolubarsku bitku i Valjevsku bolnicu, adaptirana poglavlja iz Vremena smrti. Masovna posećenost. Radovan Popović podseća na to da je 1984, Predrag Matvejević pisao Dobrici Ćosiću i predlagao mu da kao autor traži da se predstava skine sa repertoara, jer: „Kad sam, na predstavi Kolubarske bitke, čuo i vidio kako na vojvodin poklič ’Pomoz Bog, junaci!’, gotovo cijela sala gromoglasno odvraća: ’Bog ti pomogao’, osjetio sam se slično kao 1970-1971. u Zagrebu, kada su pri pomenu imena Zrinskoga i dr. pojedinci (i grupe) padali u nacionalni trans.“
Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji. On oglašava defetističku ali i komfornu tezu: sudbina Srba ne zavisi od njih samih. Oni su takvi kakvi jesu, slični Mihizovim kalfama, misle kako misle, rade što rade i u borbi za opstanak nemaju nameru da se menjaju, njih bi svet trebalo da uzme onakve kakvi jesu, a ako neće i ako od njih traži da se prilagođavaju onda su im oni ili neprijatelji ili neiskreni prijatelji, u svakom slučaju ugrožavaju „našu slobodu“. Ali ćemo mi ginuti za nju – u svakoj sledećoj generaciji dok nas jednog dana ne bude bilo. Iz tih rečenica gotovo da izbija slast što je „naša“ sudbina takva, da ginemo. U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu Ćosić je priznao da je opsesivno razmišljao o samoubistvu, i da je imao spreman revolver ukoliko se konačno odluči. Ali, nijednom nije pokušao, živeo je 93 godine.
Sudeći po dijalozima u romanu, Ćosićevi junaci pojma nemaju u kom svetu žive. Uostalom, oni izranjaju iz sredine koja je potpuno nepismena i neobaveštena o svetu. Saveznike, koji su jedva znali gde je Srbija, optuživaće za neverstvo, štaviše da su oni krivi što smo „mi“ poraženi. Projektujući stavove komunističke istorije Drugog svetskog rata o vezivanju nemačkih divizija na Balkanu i pomoći SSSR-u, tvrdiće da smo „mi“ kod Valjeva „dali naše živote za Pariz i Francuze; a na Kolubari smo za Engleze branili Dardanele; a na Milovcu smo lili krv za Ruse i Ukrajinu; a kod Bačinaca smo nastradali od ruku naše hrvatske braće, dajući naše živote za njihovu slobodu…“ Ne , ne, reći će Ćosićev Nikola Pašić francuskom ambasadoru Bopeu, nismo mi odbili bečki ultimatum da bismo sebe branili, već se Srbija žrtvovala za evropske demokratije i Rusiju, kao što se žrtvovala za hrišćanstvo i Evropu u četrnaestom veku da bi zaustavila tursku invaziju. „Mi“ radimo isključivo za „visoke principe“, a saveznici „nas“ izdaju iz sebičnog koristoljublja. I geografske udaljenosti samo potvrđuju našu nesebičnost i požrtvovanost, pogotovu kada se i Evropa i Azija smeste u granice kraljevine Srbije pa ih „mi“ branimo. A što da ne, može i cela planeta da stane u Srbiju.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
Neverovatnu energiju Dobrica Ćosić usmerava u pisanje trotomnog dela Vreme smrti, iz štampe će poput feljtona izlaziti od 1972. do 1975. godine. Zatvara se u svoju vikendicu u Grockoj, po dvadeset dana radi, u tišini, pod budnom pažnjom i požrtvovanom odanošću supruge Božice, gotovo da je izgubila glas, ćutala je a kada je govorila šaputala je da ga ne bi ometala. NJoj je delo i posvećeno. Onda po deset dana u gradu, jurnjava po kafanama, pražnjenje, pa ponovo na rad. Sa prijateljima i zemljacima koji su ga pohodili izvodio je ritual – kuvanje pasulja u „bakračetu“ na otvorenoj vatri iznad Dunava. Dobrica Ćosić je imao pedeset godina.
Vreme smrti izdaje vodeći beogradski i jugoslovenski izdavač Prosveta i postiže ogroman uspeh. Verovatno je to najčitaniji roman u srpskom narodu. Kritičar Petar DŽadžić i profesor Zoran Gavrilović ga hvalom dižu u nebo, u vrh srpskog i svetskog književnog stvaralaštva. Oglašavao se u Politici preko cele strane kao savremena kritička vizija epohe Prvog svetskog rata i srpskog društva. Još se isticalo da je: Drugi roman u ciklusu Koreni; Čovek u tragičnom sudaru sa istorijom; Raspinjanje ljudi i naroda u egzistencijalnim dilemama epohe; Trenuci opredeljenja za opstanak i slobodu po svaku cenu i – agonični dani kada je Srbija, vodeći istovremeno borbu protiv balkanskih kombinacija saveznika, celu sebe žrtvovala svojim ciljevima, višim moranjima i zabludama.
Vreme smrti je apsolutni hit u Jugoslaviji, verovatno nije bilo srpske porodice koja nije kupila tomove, ali ima mnogo veći značaj od bestselera – postalo je duhovno ognjište u srpskim kućama širom Jugoslavije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, na Kosovu, u Vojvodini… Usred takvog uspeha Srpska akademija nauka i umetnosti prima Ćosića u članstvo. Mihiz postavlja na pozorišne daske Kolubarsku bitku i Valjevsku bolnicu, adaptirana poglavlja iz Vremena smrti. Masovna posećenost. Radovan Popović podseća na to da je 1984, Predrag Matvejević pisao Dobrici Ćosiću i predlagao mu da kao autor traži da se predstava skine sa repertoara, jer: „Kad sam, na predstavi Kolubarske bitke, čuo i vidio kako na vojvodin poklič ’Pomoz Bog, junaci!’, gotovo cijela sala gromoglasno odvraća: ’Bog ti pomogao’, osjetio sam se slično kao 1970-1971. u Zagrebu, kada su pri pomenu imena Zrinskoga i dr. pojedinci (i grupe) padali u nacionalni trans.“
Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji. On oglašava defetističku ali i komfornu tezu: sudbina Srba ne zavisi od njih samih. Oni su takvi kakvi jesu, slični Mihizovim kalfama, misle kako misle, rade što rade i u borbi za opstanak nemaju nameru da se menjaju, njih bi svet trebalo da uzme onakve kakvi jesu, a ako neće i ako od njih traži da se prilagođavaju onda su im oni ili neprijatelji ili neiskreni prijatelji, u svakom slučaju ugrožavaju „našu slobodu“. Ali ćemo mi ginuti za nju – u svakoj sledećoj generaciji dok nas jednog dana ne bude bilo. Iz tih rečenica gotovo da izbija slast što je „naša“ sudbina takva, da ginemo. U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu Ćosić je priznao da je opsesivno razmišljao o samoubistvu, i da je imao spreman revolver ukoliko se konačno odluči. Ali, nijednom nije pokušao, živeo je 93 godine.
Sudeći po dijalozima u romanu, Ćosićevi junaci pojma nemaju u kom svetu žive. Uostalom, oni izranjaju iz sredine koja je potpuno nepismena i neobaveštena o svetu. Saveznike, koji su jedva znali gde je Srbija, optuživaće za neverstvo, štaviše da su oni krivi što smo „mi“ poraženi. Projektujući stavove komunističke istorije Drugog svetskog rata o vezivanju nemačkih divizija na Balkanu i pomoći SSSR-u, tvrdiće da smo „mi“ kod Valjeva „dali naše živote za Pariz i Francuze; a na Kolubari smo za Engleze branili Dardanele; a na Milovcu smo lili krv za Ruse i Ukrajinu; a kod Bačinaca smo nastradali od ruku naše hrvatske braće, dajući naše živote za njihovu slobodu…“ Ne , ne, reći će Ćosićev Nikola Pašić francuskom ambasadoru Bopeu, nismo mi odbili bečki ultimatum da bismo sebe branili, već se Srbija žrtvovala za evropske demokratije i Rusiju, kao što se žrtvovala za hrišćanstvo i Evropu u četrnaestom veku da bi zaustavila tursku invaziju. „Mi“ radimo isključivo za „visoke principe“, a saveznici „nas“ izdaju iz sebičnog koristoljublja. I geografske udaljenosti samo potvrđuju našu nesebičnost i požrtvovanost, pogotovu kada se i Evropa i Azija smeste u granice kraljevine Srbije pa ih „mi“ branimo. A što da ne, može i cela planeta da stane u Srbiju.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
No comments:
Post a Comment