Wednesday, September 25, 2019

Fikretovo pismo

Sa Fikretom Tufekom sam do rata devedesetih radio u Radio Banjaluci. Iako razlicitih zanimanja, iz razlicitih sredina, Fikret Tufek, novinar iz Sanskog mosta i Odgovorni urednik Radio Banjaluke, ja inzinjer iz Cajaveca, Sef Tehnike, brzo smo shvatili zajednicki cilj. Koristenje potencijala Bosanske krajine i programski i tehnicki razvoj, lokalne Radio Banjaluke. Republicko uredjenje BiH tada nije bas islo u korak sa nasim teznjama, jer BiH je bila centralizovana i iskakanje Radio Banjaluke iz lokalnog okvira i prerastanje u nekakvo regionalno glasilo, cemu smo mi tezili, nije bilo u skladu sa politickim uredjenjem republike i nije bilo rado prihvaceno u Sarajevu. No, i pored otpora, Radio Banjaluka je precutno prihvacena kao regionalna, jer joj je snaga predajnika omogucavala da se cuje u pola Evrope, sto se ni jednoj drugoj radio stanici u BiH, osim  Radio Sarajeva, nije dozvoljavalo. Ceste su i ponekad teske bile rasprave o statusu Radio Banjaluke, ali one nikada nisu imale nacionalni predznak. Jer i u Radio Sarajevu i u Radio Banjaluci su ravnopravno radili ljudi svih nacionalnosti. Sjecam se sa koliko je zara tada direktorica, a i sada nasa prijateljica,  Jelena Afgan,  branila taj status Radio Banja Luke. 
Ne znam zasto bas ovo sada pisem. 
Najvjerovatnije me potakao jos jedan kontakt sa Fikretom Tufekom, mojim drugom i radnim kolegom iz tih dana. On  danas zivi u Svedskoj i ponekad se, kad nam se putevi ukrste, sretnemo u Istri ili Banjaluci. Fikret i ja smo nase dobre kolegijalne odnose razvili u prijateljstvo bas onda kada su mnoga prijateljstva pucala. Ni jednog, ni drugog nacionalizam nije ponio. Cesto smo tada pricali o najvrucim temama, slusali jedan drugoga, dopunjavali, uvazavajuci misljenje drugoga, ispravljali, pitali i nalazili da nas nacionalne matice ne udaljavaju, jer shvatamo sta se desava; zapravo su nas, u to smutno doba cak i  zblizile - nas dvojicu, Muslimanu i Srbinu po nacionalnosti, a jugoslovenima po opredjeljenju . Fikret i u Svedskoj radi kao novinar. Sada je u penziji, ali i dalje pise.  Evo, s njegovom dozvolom, objavljujem poslednje pismo koje mi je nedavno poslao. 
****************************** 




Pozdrav poštovani i dragi Čanak,

Prelistah Blog ovlaš, i bijah pozitivno iznenađen, kako raznovrsnošću sadržaja, tako i pravom orijentacijom. Poznajući Predraga Čanka, inženjera i čovjeka, kazao bih ljudinu, i nisam previše iznenađen, jer bih kao novinar unaprijed smio potpisati sve ono što će Čanak pustiti da se objavi u pogledu moralnosti i visoke ljudskosti. To su atributi na kojima smo izgubli sadašnjost, prodajući je više nego jeftino za neizvjesnu budućnost.
Jugoslavija je bila, koliko-toliko država po mjeri, posebice kad se poredi s onim što se dešava „na brdovitom Balkanu“ nakon rata i svega onoga što nam se desilo. Posebna je odgovornost na svima nama koji smo bili članovi Saveza komunista, jer smo „šaptom pali“. Jeste to u mnogim pitanjima bilo jednumlje, ali puno bolje od današnjeg bijednog višeparijstva kroz gnusni i goli nacionalizam.

 Nažalost, čak i savremena socijademokratija u Evropi, iliti Europi, polako uzmiče pod najezdom desnice, posebno desnih vođa u cijelom svijetu koji polako zauzimaju primat. Partije stroge desnice, fašističke orijentacije, i u zemljama Nordena se bliže cifri od 20 procenata!

Živeći u Švedskoj, naučio sam da je u zemljama  Nordena (Sjevara), demokratija stvarnost, te da je njihov „kapitalizam“ ono o čemu smo sanjali u bivšoj nam Jugi, bar po pitanju socijalnih prava i jednakosti svih. Ono što me stalno začuđuje jeste da smo se svi mi sa prostora bišve Jugolsavije, i oni koji su došli i prije i poslije rata 1992-1995, pa i sukoba poslije toga – do kraja 20. vijeka, jako brzo „uklopili“ u društvene norme, što če reći, kad postoje zakoni, u pravim državama, naši ljudi žive u skladu s njima ne pitajući za nacionalnost. U zemljama Nordena često će radije zaposliti nas iz Juge nego svoje „rođene“ državljane, jer smo se iskazali radom, marljivošću i sposobnošću. Mladi su naša nada i budućnost, jer završavaju ovdje najprestižnije škole i fakultete. U Švedskoj je ca 85.000 osoba iz BiH, u Danskoj ca 25.000, u Norveškoj ca 20.000, a ima nas i u Finskoj i na Islandu, računajući samo dolaske nakon ratova 199-tih; ako se računaju i „radnici na privremenom radu“ (gasarbajteri), onda nas je u zemljama Nordena preko 200.000 s pordučja prethodne Jugoslavije. Sve više dolaze mnogi sa područja sedam država nastalih raspadom Jugoslavije, zadnjih godina ti su dolasci jako intenzivni, a zemlje Nordena, uz sve mjere „ograničenja“ dobivaju školovaniju radnu snagu od prosječne u svojim zemljama.

Ovo su samo razmišljanja „na prvu“, jer vrijeme neumitno prolazi, sve nas je manje na Balkanu, iliti „zemljama jugoistočne evrope“, a sve više na zapadu i sjeveru Evrope. Nekada me je teško „padalo“ kada o nama „Balkancima“ govore (i pišu) ovdje s primjesama podcjenjivanja, pa i s podsmijehom i sarkazmom. Nažalost, sve više uviđam, da su u mnogim „kritikama“, podosta u pravu! Znam da su Šveđani 1960-ti slali svoju delegaciju u Jugoslaviju da izučavaju naš model socijalizma, ali to su davna prošla vremena. Sada mi masovno dolazimo kod njih, da ovdje dostojno živim i učimo „školu života“! I mnogo više od toga, na čemu smo zahvalni. Učili su nas da smo najbolji u svemu, da smo najbogatiji u svijetu, da imamo najljepšu i najuređeniju zemlju, da smo u svemu „naj,naj“, da bi se, na vjetru Sjevera, ohladili i počeli uviđati da to baš i nije u svemu tako..!

Zamisli samo kada bi stanovnici Nordena imali takva prirodna bogatstva i klimu koju ima bivša Jugoslavija?! 
Kraja im ne bi bilo, ili bi počeli ratovati kao i mi koji od dobrote nismo znali kuda bi i šta ćemo...!

Fikret Tufek

No comments:

Post a comment