Demokratska predsednička debata je bila zaista nešto sasvim drugo u odnosu na republikanske debate u avgustu i septembru. Tamo se 16 kandidata nadmetalo u tome ko će više prestraviti Amerikance neprijateljima koji vrebaju sa svih strana. Pomenuti su ilegalni imigranti koji masovno ulaze u zemlju da prodaju drogu i seks i da nam prenesu svakakve boleštine; državni službenici u vojničkim čizmama koji otimaju puške majkama koje samo žele da u svojoj kući zaštite svoju decu od provalnika; Iran, Rusija i Kina koje nas sprečavaju da celu planetu pretvorimo u kolevku demokratije – ovim zemljama su republikanski kandidati obećali ultimatume i vojne akcije čim se usele u Belu kuću. Bunili su se što usred Amerike zaposleni iz Planiranog roditeljstva komadaju žive bebe i prodaju njihove delove; obećavali da će zatvoriti federalne agencije za zaštitu potrošača i ukinuti propise koji ometaju rad banaka i biznisa; da će ukinuti ili smanjiti većinu programa za siromašne – od Obamakera preko socijalne pomoći do Medikera.
Od političara koji se bore za fotelju očekuju se imbecilnosti i presne laži, ali ne i neskrivena zloba i želja da se povrede drugi ljudi. Republikanske predsedničke kandidate kao da pokreće pre svega mržnja. Žene, mladi, crni ljudi, imigranti, homoseksualci, liberali, učitelji – njihov spisak nema kraja. Stekao sam utisak da se radi o ljudima koji jedva čekaju da upropaste živote milionima svojih sunarodnika. Većini gledalaca se to dopalo i mnoge od njihovih bezdušnih izjava su dobile aplauz. To nije bila reakcija koja se očekuje od publike okupljene da izabere predsednika jedne ustavne demokratije.
Zato ne čudi što je demokratska debata republikanskim glasačima bila dosadna. Ima li ičeg dosadnijeg od senatora Bernyja Sandersa koji govori o najvećoj stopi dečijeg siromaštva u razvijenom svetu, ogromnim razlikama u bogatstvu i primanjima i kako je SAD jedina razvijena zemlja koja ne garantuje zdravstvenu zaštitu svim građanima, kao pravo koje se stiče državljanstvom. Svakako im je bila dosadna i Hillary Clinton koja je zahtevala uvođenje obaveznog plaćenog porodiljskog odsustva, nasuprot republikanskoj predsedničkoj kandidatkinji Carly Fiorini, prvoj ženi generalnoj direktorki kompanije Fortune 20, koja je tvrdila da će ako vlada nametne plaćeno porodiljsko odsustvo mala i srednja preduzeća “smanjiti broj zaposlenih i radnih mesta”. Sve to uprkos činjenici da je Kalifornija, država veća od mnogih zemalja, uvela plaćeno porodiljsko odsustvo bez posledica od kojih Fiorina strahuje.
***
Priznajem da nisam imao visoka očekivanja od demokratske debate, ali jesam očekivao manje zaluđivanja i više informisanja glasača. I kandidati me nisu razočarali. Govorili su o kontroli vatrenog oružja, Bliskom istoku, moći Volstrita, studentskim zajmovima, neregistrovanim imigrantima, globalnom zagrevanju, pokretu Crni životi su važni, socijalnoj sigurnosti, antiterorističkom Patriot Actu, državnom nadzoru i raširenoj korupciji koja će sprečavati promene sve dok se ne obavi reforma finansiranja političkih kampanja. Pomenut je čak i Edward Snowden. Sanders ga je hvalio, uz ogradu da kršenje zakona mora biti kažnjeno. Hillary Clinton je rekla da Snowden treba da se “suoči s posledicama” i dodala, doduše neubedljivo, da bi kao uzbunjivač dobio zaštitu u Americi, iako je ukrao važne informacije koje su završile u pogrešnim rukama.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva, ne verujem sasvim ovoj političarki. Ona zvuči kao strasni borac za istinu, ali u svom dugom političkom životu nije pokazala čvrstinu suočena sa Volstritom i ratnim huškačima, i zbog ličnih ambicija je povremeno odustajala od svojih progresivnih ideja. Očekivao sam vatromet kada se ona nađe na sceni zajedno sa Bernyjem Sandersom, koji zvuči kao sindikalni govornik iz moje mladosti u Čikagu. Strepeo sam i od opšteg utiska o ovom događaju. Debate predsedničkih kandidata su prerasle u raskošne spektakle i više nisu ozbiljni politički događaji, važni za život zajednice. Tu su svetlosni efekti, ekrani u publici i dugi prekidi za reklame, čija banalnost i preteranost, uprkos besprekornoj produkciji, više pristaje dodeli Oskara ili izboru za mis Amerike koji vodi Donald Trump.
Ali čim je debata krenula, shvatio sam da grešim. Sve vreme mi je držala pažnju, a naknadno čitanje transkripta je potvrdilo prvi utisak. Pitanja Andersona Coopera su bila neujednačena, ali smišljena tako da isprovociraju zanimljive odgovore. A odgovori kandidata su često prevazilazili moja očekivanja. Posle debate, medijski gurui i neke ankete proglasili su Hillary Clinton za pobednicu: Joe Klein iz Timea ju je nazvao glasom razuma. Na mrežama se opet tvrdilo da druge ankete pokazuju da je pobednik Sanders. Svih petoro demokratskih kandidata govorilo je o pitanjima koja su važna mnogim Amerikancima, a koja Republikanska partija ignoriše ili s prezirom odbacuje. Evo Sandersovih uvodnih reči:
Mislim da većina Amerikanaca shvata da se naša zemlja danas suočava s nizom besprimernih kriza. Srednja klasa ove zemlje se tanji već 40 godina. Milioni Amerikanaca rade duže za manje plate, a ipak gotovo sav novi prihod i novostvoreno bogatstvo odlaze jednom procentu na vrhu.
Zbog pogubne odluke Vrhovnog suda u slučaju Citizens United naš sistem finansiranja izborne kampanje je postao toliko neotporan na korupciju da potkopava američku demokratiju. Milioneri i milijarderi sipaju neverovatne svote novca u politički proces kako bi finansirali super-pakove i birali kandidate koji zastupaju njihove, a ne interese radnih ljudi.
Naučna zajednica je danas gotovo jednodušna: klimatske promene su stvarnost, izazvane su ljudskom aktivnošću i imamo moralnu obavezu da transformišemo svoj energetski sistem, to jest da pređemo s fosilnog goriva na energetski efikasnu i održivu energiju, i da ovu planetu učinimo mestom na kome će moći da žive i naša deca i unuci.
U Americi danas imamo više ljudi u zatvorima nego bilo koja druga razvijena zemlja. Nezaposlenost afroameričke omladine je 51 odsto. Nezaposlenost hispano omladine je 36 odsto. Čini mi se da bi umesto gradnje novih zatvora i fabrikovanja novih zatvorskih kazni, možda – kažem možda – trebalo da uložimo novac u obrazovanje i otvaranje novih radnih mesta za našu decu.
U ovoj kampanji radi se o tome da li možemo da mobilišemo građane da upravljanje zemljom preotmu od šačice milijardera i stvore dinamičnu i podsticajnu demokratiju kakvu možemo i treba da imamo.
***
Hillary Clinton nije bila toliko direktna u analizi gorućih problema, ali i ona je predložila neke politike koje bi konzervativci verovatno nazvali “ludačkim”. Govorila je o planovima za stvaranje većeg broja dobro plaćenih poslova investiranjem u infrastrukturu i čistu energiju, omogućavanjem ulaganja u nauku i istraživanje i korišćenjem prilika koje nam pružaju klimatske promene da ostvarimo ekonomski rast. Rekla je da je cilj njene kampanje povećanje svih plata, i minimalnih, ubeđivanje kompanija da dele profit sa radnicima koji su im pomogli da ga ostvare, garantovanje plaćenog porodiljskog odsustva kao prava ostvarenog u svim drugim zapadnim demokratijama.
Naravno, mnogi naši mediji ozbiljno shvataju lažna ekonomska rešenja koja predlažu republikanci. Ti mediji će reći da je sve što govore demokrati liberalizam tipa “golub na grani”, bez ikakve šanse da bude ostvaren. Kada pogledamo svoj korumpirani Kongres i uvažimo činjenicu da mnogi glasači ne poznaju političku prošlost svoje zemlje – istoriju duge i teške borbe radnika da se sindikalno organizuju i budu pristojno plaćeni za svoj rad, i podjednako važnu istoriju postepenog razgrađivanja tih tekovina u poslednjih 30-40 godina – ispada da su cinični novinari u pravu.
Američki radnici nisu uvek bili ovako nemoćni. Moj prvi posao posle završene srednje škole 1956. bio je u novinama Chicago Sun-Times, gde sam sa još nekoliko mladića raznosio poštu po različitim odeljenjima lista. Bio sam najmlađi pa su mi uvalili slovoslagačnicu i štampariju u podrumu, i parking gde se odštampane novine tovare u kamione. Pošta je stizala tri puta tokom radnog dana, pa sam dosta vremena provodio u podrumu, gde sam upoznao neke starije radnike. Po mom govoru su shvatili da sam nedavno stigao u SAD i preuzeli na sebe da mi objasne šta je suština te zemlje. Tokom te godine su mi rekli mnogo toga što sam sada opet čuo od vermontskog senatora Sandersa u demokratskoj debati. I ti radnici su na osnovu dugog iskustva sa štrajkovima i sindikatima dobro znali ko su im neprijatelji i nisu se zavaravali nadom da će se promena desiti sama od sebe.
Setio sam se njihovih lica i priča kada je Anderson Cooper sa nevericom upitao Sandersa: “Vi sebe ne smatrate kapitalistom?” Sanders je ozbiljno shvatio pitanje i elaborirao: „Smatram li sebe delom kockarskog kapitalističkog procesa koji takvoj manjini daje toliko mnogo, a većini toliko malo, i kojim se pohlepa i bezobzirnost Volstrita služe da bi uništile ovu ekonomiju? Ne, ne smatram se.“
Hillary Clinton je onda primetila da kada kaže kapitalizam misli na “mala preduzeća osnovana zato što u našoj zemlji ljudi imaju mogućnost i slobodu da to učine i da tako sebi i svojoj porodici obezbede dobar život”. Nazvati vlasnika piljarnice na ćošku kapitalistom je smešno. To može biti porodični biznis, ali svrstati ga u istu kategoriju sa franšizama i velikim korporacijama koje imaju mnogostruke delatnosti na raznim mestima, čisto je lupetanje koje ne priliči razumnom čoveku.
I Sanders je par puta prodavao maglu, mada manje od Hillary Clinton. Takav je bio njegov odgovor na pitanje zašto je 5 puta glasao protiv zakona o prevenciji nasilja od vatrenog oružja (Brady Bill, zakon koji traži proveru svakog kupca oružja). Rekao je da proizvođači oružja nisu odgovorni za masovna ubistva i pravdao se time da živi u ruralnoj državi kakva je Vermont. Tu ga je lako pobio guverner Martin O’Malley istakavši da je taj zakon prihvaćen u njegovom Merilendu i da nije u koliziji sa lovačkom tradicijom ljudi iz ruralnih oblasti. Ni Hillary Klinton nije oklevala: “Mislim da ne smemo da zanemarimo činjenicu da od oružanog nasilja gubimo 90 ljudi na dan. To predugo traje i vreme je da svi ustanemo protiv NRA.”
***
Još jedna zanimljiva razmena mišljenja odnosila se na Siriju. Sanders je preporučio da se ne ulazi u to živo blato, Clinton se založila za uvođenje zone zabrane letova, a O’Malley je rekao da bi to bila greška: naime, ruske snage su već u vazduhu, pa bi puki slučaj mogao da izazove eskalaciju sukoba. Rekao je da bi se on kao predsednik mnogo teže od Hillary Clinton odlučivao za vojnu intervenciju. Onda je ona objasnila zašto su SAD bombardovale Libiju i radile na zbacivanju njene vlade:
Prisetimo se šta se tamo događalo. Imali smo krvoločnog diktatora Gadafija, sa američkom krvlju na rukama, koji je, sigurno se toga sećate, pretio da će masakrirati veliki broj Libijaca. Našim najbližim saveznicima u Evropi usijali su se telefoni dok su nas preklinjali da im pomognemo u sprečavanju – ovo su njihove reči – masovnog genocida. Imali smo na našoj strani i Arape koji su govorili: ’Želimo vašu pomoć u obračunu sa Gadafijem’.
Naš odgovor – po mom mišljenju odgovor pametne sile u najboljem izdanju – bio je da SAD neće predvoditi napade. Mi ćemo staviti na raspolaganje znatne, jedinstvene sposobnosti kojima raspolažemo, ali Evropljani i Arapi moraju prvi da pređu crtu. Nismo iskrcali nijednog američkog vojnika na libijsko tlo…
Libijski narod je imao prve slobodne izbore od 1951. I znate šta, glasali su za umerene snage, sa nadom u demokratiju. Kasniji metež je nastao zbog Arapskog proleća i mnogih drugih stvari.
Ovo pokazuje da ništa nismo naučili. Ako ona zaista veruje u to što govori i smatra da je surovu borbu između libijskih plemena, milicija i drugih delom izazvalo i Arapsko proleće, onda joj nisu poznate činjenice, što sa sobom povlači sledeću opasnost: ako postane predsednica, ona će nastaviti da pravi ogromne greške u zaključivanju. Sanders je opet suviše realističan da bi poverovao da može da pobedi na izborima: on se kandiduje zato da bi obavestio javnost o realnim problemima koje od nje skrivaju korumpirani političari i poslušni mediji, i da bi među mlađim biračima pokrenuo masovni pokret zasnovan na liberalnim vrednostima kojima je privržen.
Jedva čekam sledeću debatu.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 03.11.2015.
