Otišao je sinonim Jugoslavije

Plakati za Marijanom Benešom znači vratiti mu, bar na simboličan način, makar i jednom suzom, onu ljubav kojom je on tako izdašno obasipao sve, ama baš sve ljude

 Znalo se već duže da legenda jugoslavenskog boksa Marijan Beneš, već potpuno narušenog zdravlja, boksuje posljednji meč na svom, ovog puta ne bokserskom, nego životnom putu. I znalo se da je u tom meču iz runde u rundu sve slabiji. U posljednju rundu tog meča protiv smrti, protivnika kojeg još niko nije pobijedio, ušao je potpuno inferioran. Ipak, taj fajter nad fajterima nije se predavao, borio se, borio sve do samog kraja. A onda se, 4. septembra 2018. godine, oglasio posljednji udarac o gong: umro je Marijan Beneš. Benešov voljeni grad Banja Luka je najprije zanijemio, a onda je gradom na obalama Vrbasa zavladala tuga. Tuga za čovjekom koji je bio brend ovog grada i kojeg nisu mogli zasjeniti ni nosioci zlatnog olimpijskog odličja, njih osmorica, koliko ih je iznjedrio ovaj grad sporta. Bilo je dovoljno Ta tuga za Benešom prenijela se u sve krajeve bivše nam domovine Jugoslavije, koju je Beneš neizmjerno volio, a i ona ništa manje njega. I Evropom, a i izvan nje, brzo se pronijela vijest o smrti Beneša. Pri tome nije trebalo pomenuti da se radi o bokseru Marijanu Benešu. Reći samo Marijan Beneš, bilo je dovoljno. Jer, kada se kaže Marijan Beneš, asocijacija je boks i obratno - kada se kaže boks, asocijacija je Marijan Beneš. Baš tako, Beneš i boks bili su kao pupčanom vrpcom spojeni. Tih nekoliko dana, od kada je Beneš umro pa do dana kada je sahranjen, bezbroj puta su se prepričavali uspjesi koje je postigao: 272 pobjede (većina nokautom) u ukupno 299 mečeva, 32 pobjede (21 nokautom) u ukupno 39 mečeva u profesionalnom boksu, mnogobrojne titule prvaka Jugoslavije, te kruna svega - titula prvaka Evrope u amaterskom, a potom i u profesionalnom boksu. Ovu posljednju titulu, da podsjetimo, osvojio je u njegovoj Banjoj Luci 1979. godine. Po ko zna koji put rečeno je ovih dana: na jugoslavenskom nebu samo je jedna zvijezda sjajnija od Benešove - zvijezda neponovljivog Mate Parlova.


A na sam dan sahrane, 7. septembra, medijski prostor, prije svega Bosne i Hercegovine i država nastalih raspadom Jugoslavije, prosto je bio preplavljen tekstovima o sahrani Marijana Beneša. To je potpuno razumljivo, jer toga dana nije sahranjivan bilo ko, nego neko. Ali, ne neko ko je to postao samo sticajem sretnih okolnosti. Tog dana sahranjivan je neko s velikim N. Tu titulu Neko više nego iko zaslužio je Marijan - svojim nespornim talentom, bespoštednim treninzima (neki kažu da ih čovjek nije imao hrabrosti ni gledati), borbenošću u ringu i, iznad svega, svojom skromnošću i plemenitošću u ringu (mada je bio nokauter), a napose van njega. Marijan će ostati neko s velikim N sve dok je svijeta i vijeka. Mnogi pišu da je prilikom komemoracije i sahrane bilo mnogo suza. Plakali su, kažu, Banjolučani, a i oni koji su u Banju Luku došli na Marijanov posljednji ispraćaj. Plakali smo i mi koji tog dana nismo bili u Banjoj Luci. Plakali smo, možda i ponajviše, mi koje je nesretni rat rasuo diljem svijeta. A plakati za takvim čovjekom kakav je bio Marijan Beneš nije nikakva slabost. Za takvim čovjekom plakati znači vratiti mu, bar na simboličan način, makar i jednom suzom, onu ljubav kojom je on tako izdašno obasipao sve, ama baš sve ljude - bez obzira na “boju dresa”. S petokrakom naravno Međutim, plakalo se istovremeno i za vremenom kada je “boja dresa” bila samo jedna, odozgo idući: plava (kao nebo), bijela (kao čista duša) i crvena (kao krv partizanska). S petokrakom naravno. A za tim vremenom i za tom bojom dresa vječito je patio, možda ponajviše, Marijan. I nije to htio kriti. Naprotiv, javno je to ispoljavao. On je bio sinonim i tog vremena i te boje dresa. Zato veliko hvala organizatoru komemoracije i sahrane što je on na posljednji počinak ispraćen njemu (a bogme i nama mnogima) dragom himnom “Hej Slaveni” i s njemu (a bogme i nama mnogima) dragom trobojnicom, odozgo idući: plavo-bijelo-crvenom. S petokrakom, naravno. Počivaj u miru, šampione. Ali znaj, smrt te nije nokautirala - tvoj posljednji meč izgubio si na poene.

Berislav Blagojević: LOVOROV VIJENAC BORISA SPASKOG

Berislav Blagojević (1979. Brod Slavonski), banjalučki književnik objavio je desetak knjiga. Proza i poezija mu je prevedena više jezika

Neke tajne ostaju neotkrivene godinama, decenijama čak, čekajući pravi trenutak da zaprepaste zagrižene zavjeraše ili rasplaču preživjele učesnike nekog tragičnog događaja. Ili da jednostavno nasmiju dokoni publikum. Dakako, ima tajni za koje zna svekoliki umreženi svijet, ali i onih za koje ne zna gotovo niko. Saznanje o postojanju ovih potonjih najčešće dugujemo pukoj slučajnosti i sasma nehajnom razotkrivanju. Tako je u jednom nedavnom intervjuu sada već vremešni i bolesni Boris Spaski otkrio sudbinu lovorovog vijenca koji su mu okačili oko vrata pošto je postao šampion svijeta (da, da… nekad su oni najbolji dobijali pravi pravcati vijenac od lišća pravog lovora) – dao ga je supruzi da ga koristi za kuvanje. Neki su prokomentarisali kako je to ponižavajuće za ženu, drugi su smatrali da je gest simpatičan, a siguran sam da je bilo i onih koji su matematičko-šahovskom kombinatorikom pokušavali da odrede broj prijatelja koji su im dolazili na ručak i koji su, jedući serviranu čorbu, srkali i djeliće velikog uspjeha njihovog domaćina. Kako bilo, učinilo mi se da ova crtica iz poodavne prošlosti sadrži klicu za neku priču, pa sam na papir zapisao mogući naslov: Lovorov vijenac Borisa Spaskog. Pregršt sličnih ideja i naslova gužva se u jednom izblajhanom rokovniku koji ima sasvim pristojne šanse da postane zgodno ukoričen Spomenar nedorečenosti.
Otprilike u vrijeme nastanka ovog naslova, naš pas je otišao. Zbrčkane genetike i bez truna pedigrea, on je od one vrste koja se podjednako voli radi privrženosti i tihe prisutnosti koliko i zbog sitnih nepodopština i zadivljujuće tvrdoglavosti. Budući potpuno bezopasan, čak i pretjerano druželjubiv, nije bio vezan i mogao je da ode bilo kad i bilo gdje. To je i činio, ali nikad nije izbivao iz dvorišta duže od nekoliko sati. Zapravo, mislim da mu je rekord bio dan i po, ali to je bilo prilikom posebnih okolnosti prošle zime, onda kad su sva njegova čula, sem jednog razumije se, poklekla pred zanosnim mirisom lokalne ženke.

Tražili smo ga po okolnim ulicama, išli obodom atara i po nekoliko kilometara daleko, dozivali ga uprkos tome što smo vrlo dobro znali da se rijetko odazivao na ime, tačnije, samo kad mu je bio ćeif. Narednih jutara tvrdoglavcu smo redovno ostavljali hranu i mijenjali vodu, samo da bismo po povratku s posla zaticali netaknute posude i… tišinu. Potpunu, vakuumsku tišinu, mada je sve oko nas vrilo od života: ljudi su orali arhivskim primjercima Zetora, motorne pile svirale su prilično monoton hevi metal u šumi, a ovce su se neobično glasno horski oglašavale svaki put kad bi kakvo ljudsko biće prošlo blizu ograđene livade. Ali ništa od toga nismo čuli, jer naše su uši bile isključene za sve zvukove osim za jedan specifičan lavež i zveket kotrljajućeg šljunka pod njegovim šapama. Međutim, ova kalibracija sluha nije dala nikakav rezultat, jer niti se čulo njegovo lajanje, niti je klikere od oblutaka pokretao njegov trk. Ponekad bi nas prenapregnuti receptori u mozgu prevarili i mi bismo pohrlili napolje njemu u susret, ali tamo ne bi bilo nikoga. Osim one nesnosne tišine. I njegovih igračaka (dvije loptice, trobojni kanap s golemim mornarskim čvorom na jednom
kraju i gumena Mini Maus lutka što skiči kad je stisnu) koje su, nakon višednevnog mirovanja, bile jedva vidljive u travi.
Čekali smo. Tišina da je uskomeša i na kriške nareže repom kao sabljom, igračke da ožive i zaigraju se, mi da ga ponovo zagrlimo. Čekali smo, smišljajući nemoguće odgonetke za tajnu njegovog odlaska.

A onda je jednog popodneva, ne bez doze fanatične odlučnosti i ubjedljivosti (kao da je znala nešto što ja nisam) u glasu, moja žena iznenada rekla: Vratiće se kad bude pun mjesec!
Neka druga priča završila bi ovako – probdio sam noć punog mjeseca i nekad pred svitanje naš pas se vratio i onda smo ga nahranili i on se sklupčao pod našim nogama dok smo pili kafu, smijali se i plakali. Ali, istina je da sam tu noć spavao mirnije i čvršće od svih prethodnih otkako je otišao. Iako bez umirenja savjesti, eto, jedna sramotna tajna je otkrivena. Tajna njegovog odlaska, međutim, još leluja kroz naše misli i razgovore.

Ujutro, vidjevši da se naš pas nije vratio, odlučio sam da vlastiti stid zakamufliram pričom o ljubavi, nadi, čekanju i, naravno, o tajnama. Uzeo sam rokovnik i ispod naslova Lovorov vijenac Borisa Spaskog zapisao rečenicu: Neke tajne ostaju neotkrivene godinama, decenijama čak, čekajući pravi trenutak da zaprepaste zagrižene zavjeraše ili rasplaču preživjele učesnike nekog tragičnog događaja.

Berislav Blagojević
(časopis BOKATIN DIJAK, 2018.)

Milutin Mitrović: Pop-politika

                                                               Foto: Predrag Trokicić

Sećate li se onih viceva kao što je: Može li komunizam da uspe u Švajcarskoj? Može, ali to bi bila šteta. Aktuelni te vrste je: Može li demokratija da dovede na vlast osione prostake? Može, ali to bi bila šteta za koju je znao još Platon, tvrdeći da demokratija nije prirodan poredak, jer tiranin može biti izabran demokratskim putem, ali ne i smenjen (ovo je dakako krajnje vulgarizovano Platonovo stanovište). Dva nesumnjivo najeksponiranija evropska prostaka sa podjednako nesumnjivim diktatorskim ambicijama sastali su se 28. avgusta u Milanu sa namerom da menjaju Evropu. Jedan od njih, Mateo Salvini, lider italijanske desnice i potpredsednik italijanske vlade, nadahnuto je izjavio: „Na ivici smo istorijskih promena, započinjemo stvaranje jedne dugačije Evrope“. Opskurni ljudi pate od neumerenih ambicija.

Drugi akter, mađarski premijer Orban, bio je toliko oduševljen ovom izjavom da je rekao: „Mateo je moj heroj“. Tako je svoju kolekciju heroja, koja je započela Berluskonijem u vreme njegove vladavine, dopunio još jednom italijanskom „intelektualnom gromadom“. Inače, uzajamno divljenje Orbana i Trampa dostiže dimenzije obožavanja. Stiv Benon je Orbana nazvao Trampom pre Trampa. Salvini je po Orbanu „jedini političar koji je preuzeo odgovornost da zaustavi imigrante što podrivaju evropske građanske i hrišćanske vrednosti“. Štaviše nabrojao je: „Brisel, Nemci, Francuzi i Španci naivno žele da bolje upravljaju imigracijom, a naš cilj je da je zatremo“. Zatim su u duetu napali francuskog predsednika „koji je najveći neprijatelj francuskog naroda“.

Makron je upravo započinjao turneju po nordijskim zemljama, tražeći saveznike za blok otpora „suverenistima“ i nastojeći da spase Evropu od „višegradskih varvara“ kojima se pridružuje i Italija. To objašnjava zašto je on glavna meta. „Ako smatraju“, kaže Makron, „da je Francuska neprijatelj nacionalizma, politike mržnje, da ne podnosi one koji od Evrope samo traže, a ne prihvataju nijednu formu odgovornosti i solidarnosti, onda zaista imaju pravo – Francuska je njihov protivnik broj jedan“.

Prvi generalni sekretar italijanske Demokratske partije, ideološka savest levice, Valter Veltroni, iz svog intelektualnog egzila (od kada je napustio politiku piše romane i snima filmove) pojavio se u najtiražnijem dnevnom listu La Repubblica sa programskim tekstom o levici u kontekstu jačanja „najgorega što je desnica do sada proizvela“. On pre svega smatra da je neadekvatno zvati te ljude populistima. Suverenistima još i nekako, ali „njihov militantni otpor svakoj manjini dovodi u pitanje vrednosti reprezentativne demokratije, a podrška njima znači davanje glasa najekstremnijoj desnici“. Veltroni se pribojava da je u pravu Lućano Galino, sociolog i svojedobno inicijator humanog kapitalizma u fabrikama Olivetti, kada piše: „Destrukcija jedne političke zajednice, kraj demokratije, mogući su u svakom trenutku“.

Još ubedljiviji dokaz nudi Vilijam Šeridan Alen u knjizi The Nazi seizure of power / Nacističko preuzimanje vlasti, gde na primeru istorije Hanovera 1922-45. pokazuje kako je u jednom izrazito levičarskom gradu za samo 5 godina nacistička partija sa 5 porasla na 62,3 odsto! Poučno za sve koji sadašnje bujanje desnice ne shvataju ozbiljno. Veltroni ima nesrećnu sudbinu jednog Nikezića ili Obame, ljudi koji su držali razumne i lepe govore bez političkih efekata. Meni je zasmetala njegova romantičarska izjava: „Levica je ili narodna ili je nema“. Levica, bar ona u kojoj sam ja sazrevao, nije smatrala da treba da bude lautsprecher (razglas) naroda – to je domen populista i njihovih manipulacija. Njeno je da bude avangarda – da prosvećuje narod, da ga izvlači iz zaostalosti, posebno u političkom smislu. Narod sam po sebi nije neka zadivljujuća kategorija.1

Sve vreme trajanja sastanka Salvini-Orban u Milanu je demonstriralo desetak hiljada civilizovano nezadovoljnih građana. Sutradan su nešto slabije demonstracije održane u Rimu, a u Trstu je prema organizatorima bilo hiljadu demonstranata, dok ih je policija prebrojala 600… Jesu li oni popolo/narod? Jesu dakako, ali – manjina. I bili bi manjina čak i da ih je više nego svih ostalih zajedno, ako ne poštuju sveto pravilo demokratije da se manjina i većina ustanovljavaju jedino izlaskom na izbore. Ne bih voleo da mi se pripiše naklonost Njegoševim stihovima: Pučina je stoka jedna grdna – dobre duše, kad joj rebra puču. Moja pripadnost je uvek bila manjinska, ali nije enochlophobia (strah od gomile).

Populistička politika neminovno vodi antagonizaciji sa svime što je humano, otvoreno, tolerantno, sa civilizacijskim tekovinama Evrope. Pop-političari svoju volju sprovode glasno i trijumfalno, tako da im nije potrebna nikakva opsesija zaverom. Recimo, 23. jula pojavila se agencijska vest da je Stiv Benon, bivši glavni menadžer i politički savetnik predsednika Trampa (sklonjen zbog neodmerenih ultradesnih ambicija), osnovao u Briselu centar za koordinaciju desnih pokreta u Evropi, a cilj mu je kako kaže da: „ujedini desno orijentisani populistički nacionalizam… koji će se izboriti za pojedinačne nacionalne države sa svojim identitetima i u sopstvenim granicama“. Da nije gadljiv na saveznike pokazuje da je samo 5 dana kasnije primio u posetu predsednicu vlade Republike Srpske Željku Cvijanović. Pravi potencijalni partneri su mu Marin Le Pen, Gert Vilders, nemačka AfD, austrijska FPÖ, švedski demokrati… Balkanski pop-političari za sada se takmiče u pop-pevanju: Kolinda Grabar sa svojim kolonijalnim trupama u Avganistanu, Dačić u svakoj prilici, Dodik svojom omiljenom „Pukni zoro“, Marija Zaharova u Guči… Da li je tačna izreka da ko peva zlo ne misli?

Ono što ukazuje na moguću prvu akciju Benonovog centra je serija sinhronizovanih napada na Papu Franciska. Italijanski desni lider Salvini već se proslavio deljenjem lekcija Papi koji „pokrećući dijalog sa islamom izdaje katolike“. U otvoreniji sukob krenuo je Karlo Maria Vigano, bivši nuncije u Vašingtonu koga je Francisko poslao u penziju. Nuncije Vigano je tokom službe u SAD uspostavio čvrste kontakte sa najkonzervativnijim krilom tamošnje katoličke crkve. Kardinal tradicionalista, američki arhiepiskop Rajmond Leo Burke, eksplicitno je izrazio podršku Viganu, a obojica otvoreno koordiniraju akcije sa Stivom Benonom. Njihov cilj je da se Papa Francisko prinudi da podnese ostavku ili da se bar podrije njegova popularnost. Tako nuncije Vigano tvrdi da Papa nije preduzeo nikakve mere protiv kardinala Mekarika kada ga je Vigano optužio za pedofiliju. Budući da je proces prešao proceduru od „sumnje“ u fazu „optužbe“ na 11 strana (otkriveno je da je to zapravo napisao Marko Tosati – novinar provokator), neminovno je da bude sazvan koncistorijum da o tome raspravlja. Kao što je kod Orbana i Salvinija pitanje imigranata efikasna alatka za rušenje EU, tako je i optužba da Papa prikriva pedofile alatka za obuzdavanje Papinih etičkih, političkih i egalitarističkih ambicija.

Alberto Meloni, profesor istorije hrišćanstva, komentariše: „Tradicionalisti oko kardinala Burkea rešili su da nastupe kao blok na konklavi. Rigorozna desnica – američka i evropska, crkvena i politička, taj crni talas od Minhena preko Budimpešte, Gdanjska, Rima do Vašingtona sniva o tome da razori Evropu mira i jednakosti i vrati je u okrilje bogova rata“.

Sve na ovom svetu ima cenu, pa tako i Italija, koja je od najegzaltiranije proevropske postala antievropska zemlja, svoju degradaciju plaća na dva načina: bukvalnim i ekonomskim urušavanjem. Ruše se kuće, mostovi, crkve – raspadaju se putevi, pruge, avio kompanije. Stoji postojano samo ono što je izgrađeno od antičkog Rima do renesanse! Nesposobnima i lopovima, znamo iz iskustva, uvek je kriv neko drugi, pa je tako Italiji krivac postala EU. Istina je da danas Italija uplaćuje u budžet EU 20, a povlači 17 milijardi evra. Shodno visini svog BDP-a ona daje 3 milijarde godišnje za razvoj manje razvijenih članica. Sve do proširenja Unije siromašnim zemljama 2004, Italija je bila najveći korisnik fondova EU.

Sprega političara, kapitala i mafije osnovna je razorna snaga u italijanskom društvu. U doba raspada Prve republike (1994) otkriveno je da su proizvođači betona2 i armaturnog gvožđa, posredstvom Berluskonija, podmićivali premijera Kraksija, koji je pobegao u Maroko kada je sve to otkriveno. Njemu su ostali milioni, a Italiji bezbroj nepotrebnih mostova i vijadukata od „trulog“ betona i gvožđa koji se sada raspadaju. Italija ima rekordnih 30.000 mostova i vijadukata. U proteklih 5 godina srušilo ih se ravno 10. Veliki kapital je dobitnik koncesija za eksploataciju autoputeva iz kojih cedi koliko god može. Godišnje veliki koncesionari tako zarade 9 milijadri evra, a u investicije ulažu 200 miliona manje nego što je obaveza. Od 2001. do 2017. oni su inkasirali 43,7 milijardi evra, a država je na osnovu poreza i anuiteta dobila svega 2 milijarde. Nije država neuka, nego korumpirana. Isto je sa privatizovanim izvorima vode: godišnje se inkasira 7 milijardi, a država od toga dobija 18 miliona; komunikacije inkasiraju 54 miljarde, a državi pripadne 108 miliona; plaže zarade 15 milijardi, a plaćaju koncesije samo 103 miliona i tako redom. I na drugim mestima je tako, ali u Italiji je najgore.

Krajem pošlog i početkom ovog veka Italija je krenula u privatizaciju. Najvidljivije je da je od jedne od vodećih zemalja u svetu u baznoj hemiji ostala praktično bez tog sektora proizvodnje – inostrani investitori pokupovali su fabrike da bi se dočepali patenata i pozatvarali pogone kako ne bi konkurisali sami sebi. Ne tvrdim da su državna preduzeća bolja, nego da nije istina da su privatna apriori bolja i produktivnija. U svojih 4 hiljade godina civilizacije Apeninsko poluostrvo je videlo i preživelo i gore stvari.

Sadašnja mlada i agresivna pop-koalicija se kune da će sve to srediti, ali od kako je 4. marta pobedila na izborima rezultati njenog delovanja najbolje se vide po porastu spreda.3 Kada su preuzeli vlast (25. aprila) spred je iznosio 113,6 a do 31. avgusta popeo se na 285 poena, što praktično znači da će Italija do kraja godine, ako se spred zadrži na tom nivou platiti približno 3 milijarde evra više servisiranje svojih javnih dugova. Meril Linč rejting agencija prognozira da će spred do kraja godine preći granicu od 400 poena. To vodi daljem povećanju cene duga i kamata na kredite, kao i padu ugleda kod poslovnih partnera. Pop-političari trljaju ruke – njihova je orijentacija što gore to bolje – dakle, ako poverioci pritisnu Italiju biće lakše svaljivati probleme na njih i preći na završnu fazu razlaza sa Evropskom unijom. To nisu neodgovorne, nego terorističke kalkulacije.

Umesto bilo kakve poente naveo bih samo imena političara koji žele da ruše zajedničku Evropu: Salvini iz Italije, Orban iz Mađarske, Marin Le Pen iz Francuske, Jaroslav Kašćinski iz Poljske, Gert Vilders iz Holandije; Tomio Okamura kao vođa češke desnice; Jimi Akeson iz Švedske, britanski šarlatan Faraž…

Nepremostiv jaz deli ih od onih koji su Evropu stvarali, a to su: Šarl Degol, Vinston Čerčil, Konrad Adenauer, Robert Šuman, Alćide de Gasperi, Fransoa Miteran, Helmut Kol…

Peščanik.net, 01.09.2018.

________________

1. Kao dečak imao sam prilike da vidim kako funkcioniše „Narodni sud“. Mart 1945, selo Umka, dvojicu četničkih koljaša narod je oteo od partizana sprovodnika i rešio da im sudi. Za svagda sam zapamtio kako su očas uhapšene pretvorili u krvavu masu mesa, čak im odgrizli noseve i komade lica. To je, nadam se, jedna od ekstremnih formi populizma u kojoj popolo/narod ima definitivnu reč.
2. Kompaniji Italcementi, koja je držala monopol na proizvodnju betona, u doba Kraksija 2011. počelo je suđenje jer se ispostavilo da je njen dominantni vlasnik Cosa Nostra!
3. Spred (spread) je razlika u kamatama između državnih obveznica (na 10 godina) Nemačke i neke druge zemlje evrozone (u ovom slučaju Italije). Ako je kamata na italijanske državne obveznice (BTP) 3,8%, a na nemačke (BUND) 1%, onda je razlika 2,8. Ona se radi lakšeg svakodnevnog preciznog odmeravanja pomnoži sa sto, pa je spred 280 poena. U izvesnom smislu spred je merilo prikrivene inflacije manje solidnih zemalja od Nemačke. Na osnovu njega se određuju kamate na javni dug dotične zemlje.

In memoriam: Marijan Benes

Dugo je bolovao i danas stize vijest da je u Banjaluci umro bokserski sampion, istinska legenda grada, Marijan Benes.

11.6.1951. - 4.9.2018.

U Banjaluku je dosao sa 16 godina,  1967. godine. U BK Slavija je proveo svu svoju blistavu karijeru. Bio je momak i covjek kome su se banjalucani divili i voljeli ga u isto vrijeme. Bio je neustrasiv bokser, cak i previse neustrasiv, jer je posljedice povreda od sporta kome je dao sve osjecao do poslednjeg trenutka. 1973. je osvojio titulu amaterskog prvaka Evrope u svojoj kategoriji a 1979. je osvojio i  profesionalnu titulu prvaka Evrope. 1983. je, nakon gubitka oka i bezuspjesnih pokusaja da vrati sportsku slavu, definitivno ostavio takmicarski boks.

Nakon briljantne sportske karijere posvetio se nekim drugim ljubavima koje je boks potisnuo u mladosti. Pisao je poeziju, svirao flautu... druzio se sa ljudima koji su ga postovali i voljeli.

Neka ti je laka banjalucka zemlja, sampione!

Yanis Varoufakis: Grčka nije spasena

Dilema o koristi Evropske unije postoji od njenog osnivanja. Ona je uvijek imala i svoje zagovornike i protivnike. Uvijek je pruzala odredjene benefite ali i trazila odricanje. U poslednjih nekoliko godina u Evropi je na vlasti  sve vise desnicara koji su otvoreni protivnice ili zastupaju ideje o potrebi korijenite reforme  Evropske Unije. Oba clanka prenosim iz Pescanika. Prvi govori o iskustvu Grcke kao clanici Evropske unije a drugi, koji ce ici sutra, govori o pobjedi desnicara u nekim Evropskim zemljama i porastu otpora ideju Evropske unije.

************************ 

Zatvorene radnje u Solunu, foto: Sakis Mitrolidis/AFP/Getty Images

Prošle nedelje svetski mediji su objavili da je završen program finansijskog spasavanja Grčke koji su 2010. započeli EU i MMF. Naslovi su nazdravljali grčkom oporavku i verovatnom ukidanju mera štednje. Optimistički izveštaji su osmogodišnju intervenciju Evrope u Grčkoj opisivali kao pobedu solidarnosti u EU i trijumf stroge evropske ljubavi prema svojoj crnoj ovci.

Pažljivije tumačenje činjenica razotkriva mnogo turobniju stvarnost. Iza slika o ukidanju mera štednje i ponovnoj finansijskoj nezavisnosti Grčke pomalja se prizor opustošene zemlje koja je upravo stupila u novi period od 42 godine (2018-2060) nemilosrdne štednje i još težih dužničkih okova. Prošla nedelja bi trebalo da bude zapamćena i izučavana kao primer postizanja međunarodne saglasnosti na temelju apsurdne laži.

Počnimo od definicije termina. Šta je finansijska pomoć i po čemu je grčki slučaj izuzetan? Posle svetskog finansijskog sloma 2008. gotovo sve vlade su spasavale svoje banke. Zna se da su Britanija i SAD odobrile Engleskoj banci, odnosno Federalnim rezervama da doštampavaju brda državnog novca da bi obezbedile opstanak banaka. Pored toga, vlade tih zemalja su pozajmljivale ogromne svote za dalju pomoć oslabljenim bankama, a njihove centralne banke su finansirale veliki deo tih dugova.

Na evropskom kontinentu se odigravala daleko teža drama zbog neobične odluke EU iz 1998. da stvori monetarnu uniju čiji će temelj biti Centralna evropska banka, koja nema političku podršku EU, već samo 19 vlada odgovornih za spasavanje sopstvenih banaka u vremenima finansijskih potresa. Šta je uzrok ovog čudnog aranžmana? To što je nemački uslov za prelazak s nemačke marke na evro bio da se svakoj centralnoj banci – na primer italijanskoj ili grčkoj – najstrože zabrani finansiranje banaka ili vlade.

Dakle, kada su se 2009. francuske i nemačke banke pokazale još nesolventnijim od banaka Volstrita ili Sitija, nije postojala centralna banka koja bi raspolagala zakonskim autoritetom ili političkom voljom za njihovo spasavanje. Te godine je čak i nemačku kancelarku Angelu Merkel obuzela panika kada su je obavestili da njena vlada preko noći mora da prebaci 406 milijardi evra poreskih obveznika u nemačke banke.

Ni to nije bilo dovoljno. Nekoliko meseci kasnije saradnici su obavestili gđu Merkel da prezadužena grčka država, baš kao ni nemačke banke, ne može da se izbori sa dugovima. Da su objavile bankrotstvo, Italija, Irska, Španija i Portugalija bi krenule istim putem, što znači da bi se Berlin i Pariz suočili sa spasavanjem njihovih banaka za koje bi bilo potrebno više od jednog biliona evra. U tom trenutku je odlučeno da se grčkoj vladi ne sme dozvoliti da kaže istinu, to jest da prizna bankrotstvo.

Da bi održala tu laž, Atina je dobila, iza dimne zavese „solidarnosti s Grčkom“, najveći zajam u ljudskoj istoriji. Da bi se umirili razljućeni nemački parlamentarci, gargantuovski zajam je bio uslovljen nametanjem surovih mera štednje koje će grčke građane držati u stanju neprekidne akutne krize.

Ako zaista želite da shvatite pustošenje koje je usledilo, zamislite šta bi se dogodilo u Britaniji da su Škotska kraljevska banka, Lojds i druge banke u Sitiju spasavane bez ikakve pomoći Engleske banke, već samo pomoću spoljnih zajmova trezoru. I to pod uslovom da se britanske plate smanje za 40 odsto, penzije za 45 odsto, minimalna nadnica za 30 odsto, a troškovi zdravstva za 32 odsto. Britanija bi danas bila pustinja Evrope, onakva kakva je postala Grčka.

Ali zar se taj košmar nije završio prošle nedelje? Ne. Tehnički govoreći, spasavanje Grčke sastoji se iz dva dela. Prvi je da EU i MMF daju grčkoj vladi neke finansijske olakšice kako bi izgledalo da ona otplaćuje svoje dugove. Drugi su surove mere štednje u vidu besmisleno visokih poreskih stopa i divljačkog smanjenja penzija, plata, sredstava za zdravstvo i obrazovanje.

Prošle nedelje je okončan treći paket pomoći, kao što je drugi okončan 2015. a prvi 2012. Sada imamo četvrti takav paket, koji se od prethodnih razlikuje na dva beznačajna načina. Prvo, umesto novih zajmova otplata 96,6 milijardi evra duga koji je trebalo da dospe početkom 2023. odložena je do kraja 2032, kada se taj novac mora otplatiti s kamatom, zajedno s drugim, ranije planiranim velikim otplatama. I drugo, umesto da to nazove četvrtim paketom pomoći, EU je trijumfalno smislila naziv „kraj spasavanja“.

Smešno visoki PDV i porezi za mala preduzeća će se naravno nastaviti, kao i nova smanjenja penzija i novi kazneni porezi na dohodak najsiromašnijih, koji su predviđeni za 2019. Grčka vlada se takođe obavezala da će održavati dugoročni budžetski višak bez obzira na otplaćivanje duga (3,5 odsto nacionalnog dohotka tokom 2021. i 2,2 odsto u periodu 2022-2060), što zahteva stalne mere štednje. Prema proceni samog MMF-a, verovatnoća da to ikad ostvari ijedna zemlja evrozone manja je od 6 odsto.

Ukratko, pošto su spasili francuske i nemačke banke na račun najsiromašnijih građana Evrope i pošto su bacili Grčku u dužnički zatvor, grčki kreditori su prošle nedelje odlučili da proglase pobedu. Gurnuvši Grčku u komu, postarali su se da to stanje postane trajno i nazvali ga „stabilnost“: bacili su naše građane u bezdan i to slave kao oporavak. Kao što bi rekao Tacit, napravili su pustinju i nazvali je mir.

The Guardian, 26.08.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 01.09.2018.

Zakasnjeli komentari

Tek sad sam otkrio da sam imao desetak komentara prispjelih u poslednjih nekoliko mjeseci. Obicno informacija  o novom komentaru stize na moju email adresu nakon cega ih ja objavim. Vec nekoliko mjeseci te informacije nisu stizale, a ja sam to tumacio ljetom i nasom zauzetoscu uzivanjem u njemu. 
Sad, kad je taj sistem popravljen, kada su svi komentari prispjeli u poslednjih nekoliko mjeseci objavljeni, nadam se da cete uvaziti moje izvinjenje i poslati komentar kada za to osjetite potrebu.

Vjeko i The Balvenie whisky

Danas je dan oceva u Australiji. Kod nas u Kanadi Dan oceva je uvijek trece subote u junu.
Kao i svi praznici, i ovaj se koristi da bi se nesto prodalo i tako omogucilo radnom narodu da potrosi nesto od bogatstva koje zaradi svakog mjeseca.

Povodom tog praznika nasem Australijancu Vjeki je stigla ponuda da, uz popust, kupi skotski viski. Ali ne bilo kakav viski vec ovaj, The Balvenie, 50 godina star i tezak 46.000 dolara. Istina, australskih, ali ipak 46.000! Vjeko tu radosnu ponudu podijeli sa Mariem, Mario sa mnom i ja se prisjetih da sam, istina, mnogo jeftiniju i mladju, ali jos uvijek veoma dobru verziju tog viskija, jednom probao. I danas, desetak godina nakon te degustacije, se sjecam i mjesta i trenutka i blazenstva koje sam tada osjetio.

Sjetih se i vijesti od prije desetak godina da su dvije boce tog, 50 godina starog viskija, kostale po 30.000 dolara. U prodavnicu alkohola su dovezene na promociju u oklopnim vozilima. Ne treba ni isticati posebno da su obje boce unaprijed prodane. Prije toga je softver prodavnica alkohola, koje su u Kanadi jos uvijek drzavno vlasnistvo, morao biti izmijenjen jer je u cijenovnik morala biti dodana jos jedna nula, da bi se cijena ove dvije boce mogla ubaciti u racunarski sistem.

Viski The Balvenie, proizveden u Destileriji Dufftown u Skotskoj,  drzan je od 1952. godine u hrastovom buretu oznacenom sa Cask 191. Nakon 50 godina originalna kolicina viskija, zbog isparenja alkohola prilikom dozrijevanja u buretu ili probavanja kvalitete u tih 50 godina - to se nikada ne moze sa sigurnocsu doznati, se veoma smanjila i viski je 2002. godine pretocen u samo 83 boce od po 750 ml. Bila je to najmanja kolicina ovog viskija ikada pretocana u boce. Viski koji u buradima stari, na primjer 10 do 20 godina pretoci se u oko 250 boca. 

The Balvenie je jedan od najkompleksnijih, najelegantnijih i najfinijih viskija, ciji recept je naravno tajna, ali na ciji okus i miris uticu bure slatkog hrasta u kome je cuvan, grozdjice, tresnje, kupine, orasi, ljutina djumbira, cimet, slast meda od cvijeta djeteline, cokolada...  

Sve to, i ko zna sta jos, se u odredjenim kolicinama u odredjeno vrijeme dodaju prilikom destilacije ili kasnije.

I onda, kada tu, tako napravljenu bozanstvenu tecnost pomirisite, pa nakon toga uz zatvorene oci u malom gutljaju probate,  blazenstvo osjecaja koji se tada razlije u vama i oko vas ponese vas direktno u raj na zemlji! 

Zivjeli i sretan vam australijski dan oceva!

P.S.

I bez The Balvenie viskija Vjeki nije bilo dosadno za Dan oceva. Poslao je cak i komentare na neke nedavne dogadjaje. Neke sam skontao - neke bas i nisam. Ali razmislicu pa ce mi nadoci.

Pomalo lud (nemoj da ko dobacuje)

Inace, ne bih se ja ni danas javio da nisam procitao da Pedja pise o alkoholu i nekom blazenstvu. A bio me pravo zabrinuo kad je pisao negativno o Serbedzijinoj flasi vina na pozornici (sto ti je memorija, moja.) Pa ja bez flase vina prije pozornice (zna Mario) ne bi ni stupio na istu... Doma kulture...

Radna kolegica bez jakne

E kako me u zadnje vrijeme ova dva drugara navlace da se javim. Ajde nek' im bude, da se upecam. Nisam odavno, a i imam vremena. Nakon odradjenog posla u restoranu, rucak ocevima koji ne rade, pocastio se i ja talijanskom lozom pa da otipkam koju. Dobro nisam ni ja lose prosao. Jedna meni cestitala, a ja Drugoj. Ova Druga u cudu sto njoj, oceva je dan. Znam, al' nisam ja kriv sto si se uprav' razvela pa ne mogu cestitati muzu ti, a moram nekome. Poslije dok je rucala obukla jaknu k'o zima joj, a ja odmah prisao, zavukao ruke da provjerim da li jakna dobro grije. Nije se bunila, briga za radne kolegice. Cak mi je nedavno u preporuci poslodavac napisao kako sam pazljiv i spreman pomoci svakoj...a i pomalo lud.

Slatki osmijesi

“Cime li je samo izmamio ovako slatke osmijehe!?” Pita Pedja. Nije lijepo ne odgovoriti.
Jednostavno, rekao im istinu. Da obicno, bogatstvo/zlato ljudi cuvaju u sefovima, a one svoje (bogatstvo) u zlatu. Sve je uvijek u istini. A ne k’o urednik nam.

Aleksandar Ravlić: ALKAP nije kratica od AL KAPONE

Banjalučki humorist Alkap, kojeg su Banjalučani dobro poznavali, osjetio je početkom 1970. godine potrebu da nekim zlim jezicima, a osobito brojnim došljacima koji su s potresom "nagrnuli" u Banjaluku, da pojašnjenje o svom humorističnom imenu. Učinio je to na lucidan način. U svom "ALKAPOVOM EFTIČNOM PRILOGU (brez mesa)", u tadašnjem ''Glasu'' pod naslovom "MALO MEDICINE" pojasnio je neke pojave ovako:
VISOKI TLAK - pojava koja nije uzrokovana visokim C, već visokim cijenama.
GUŠENJE - upadanje u dugove do guše.
UŠČAKLOST - posljedica promahe u našim komfornim prikolicama.
FATAMORGANA - optička iluzija običnog čovjeka o brzoj sanaciji grada.
KRATKOVIDNOST - bolest koja smeta ČISTOĆI da vidi smeće u gradu.
Ispod ovih pojašnjenja je stavio svoj puni potpis - "Dr. Alija Kapidžić - Alkap", ali i dopisao postskriptum: "Iz ovog potpisa se vidi da Alkap nije kratica od Al Kapone, kao što neki misle, već od Alija Kapidžić".

Da bi se bolje razumjelo zašto je Alkap uzeo na nišan određene pojave, valja znati da su poslije zemljotresa banjalučke obitelji, osobito one koje su imale djecu učenike raštrkane po školama za izbjeglice gotovo u svim krajevima tadašnje Jugoslavije, ulazile u dugove, takorekuć glavom bez obzira; da su kamp - prikolice bile, najčešće, njihov dom; da se odveć sporovozno odvijala opravka zgrada; da poduzeće "Čistoća" nije bilo baš hitro i učinkovito u održavanju čistoće grada.

Aleksandar Ravlić (Vesele zgode banjalučke)

Covjek i noj

Kazu da nojevi veoma dobro oponasaju ljude!
Ili obratno, nisam vise siguran!

Pogledajte ovih nekoliko slika nojeva.

Da li poznajete nekoga kome bi neka od slika odgovarala?
Na kojoj slici vidis sebe?

Nikola Bertolino: GUŠTER

Tih toplih i mirnih dana kasnog leta, boraveći sa ženom na jednom od jadranskih ostrva, svakodnevno sam s njom odlazio na prelijepu hrid visoko uzdignutu nad morem, delimično izloženu suncu, a delimično pokrivenu senkom visokog bora. S nje smo imali lak pristup obali, a i izvanredan pogled na more i okolne otočiće, pa smo se tu sunčali, kupali, i često ostajali ceo dan, donoseći sa sobom i hranu. Uz to, uživali smo u potpunoj samoći.

Ali ipak, ne baš potpunoj. Već prvog dana, dok je moja žena raširenih ruku ležala na leđima i izlagala se suncu, neopazice joj je prišao čudan pridošlica. Bio je to mali gušter jarkozelene boje koja je pod glavom i na trbuhu prelazila u žutu. Kad ga je moja žena opazila, trgla se jer joj je dodirnuo prst, a on je utekao u najbližu pukotinu u steni. No minut-dva kasnije vratio se na isto mesto odakle je pobegao. Mislili smo da ga privlači naša hrana, ali ne, on se smestio pored prsta moje žene i kao opčinjen gledao u kamen na njenom prstenu. Bio je to granat čije su se boje u suncu menjale i presijavale kao plamen; za naše oči taj dragulj bio je sićušan, ali za minijaturne oči malog zanovetala svakako je bio ogroman i u toj ogromnosti krio tajne nedostupne našem poimanju. Barem smo takav dojam imali, jer gušter se nije odmicao od bleštavog kamenčića, a kad bi moja žena pomakla ruku, pomakao bi se i on, prateći svoju čaroliju. Odlazio bi nekim svojim poslom samo kad bi moja žena ustala i sišla s hridi da bi se okupala. Dok smo ručali, ili dok je ona čitala, on se kretao po toj steni koja je zacelo bila njegov dom, ali ne udaljavajući se previše od nas, kao da je čekao da se ruka s njegovim malim suncem vrati na tlo. Na naše veliko čuđenje, to se ponavljalo svih sledećih dana. Gušterčić se i pripitomio; kad bi moja žena podigla ruku i stavila je u krilo ili preko noge, hitro bi se popeo na nju kako bi i dalje bio blizu predmeta svoje žudnje.

A ja sam, gledajući ga, pokušavao zamisliti ono što ga u tom dragulju toliko privlači. Šta on to vidi u granatu na prstenu? Da li je u memoriji njegove vrste, stare dve-tri stotine miliona godina, postojao, upisan u gene, neki fantastičan prizor koji mu se, prenoseći se tim vremenskim ponorom, u krajnje smanjenim razmerama ukazuje kroz kamen koji ga je začarao? Nastojao sam sebi u duhu predstavili taj prizor, ali bez uspeha. A onda mi je sinulo da je verovatno taj isti pogled već pre 40.000 godina imao homo sapiens dok je gledao munju ili ognjene potoke što se slivaju iz vulkana; ali imali su ga i naši savremenici, ljudi koji su posmatrali ogromne plamene pečurke nad pustinjom u Novom Meksiku, nad japanskim gradovima ili nad tihookeanskim otocima. A jamačno sam i ja imao te gušterove oči kad sam prvi put primetio postojanje zvezdanog neba, a imam ih i danas, kad god uronim pogledom u svemirske dubine. U stvari, ponašanje guštera nije trebalo da me čudi: trebalo je da shvatim da smo on i ja, u suočenju sa tajnama, lepotama i užasima sveta, veoma srodna bića.

Nikola Bertolino (Kutija za snove)