Salman Ruždi o slobodi društva

O terorizmu, religiji i slobodi govora on kaže:

„Slobodna društva su društva u pokretu, a gde ima pokreta ima i trenja.“

„Ono što jedan pisac može da stvori sam u svoja četiri zida, nijedna vlast ne može lako da uništi.“

„U ovom svetu gde nema tihih kutaka, nema lakog bega od istorije, od nemira, od grozne bučne galame.“

„Jedno je reći: Ne sviđa mi se to što si mi rekao i smatram to nepristojnim i uvredljivim ali u  momentu kada koristite nasilje kao odgovor, dižete sve na drugi nivo, gde gubite sav kredibilitet koji ste imali.“

„Jedan od problema odbrane slobode govora je taj što često morate braniti ljude koje smatrate užasnim, neprijatnim i odvratnim.“

„Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate slobodnu državu.“

„Odgovor na religiju nije nestanak religije, već razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.“

„Ne postoji savršena sigurnost, samo različiti nivoi nesigurnosti.“

„Moramo nešto razjasniti: terorizam nije težnja ka legitimnim ciljeva uz pomoć nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice žele da postignu, stvaranje boljeg sveta sigurno nije jedan od njihovih ciljeva.“

„Jedna od neverovatnih stvari kada su u pitanju ljudi je da nezamislivo često postane realnost.“

„Mašta bombaša samoubice ga navodi da veruje u uzvišeno herojsko delo, dok se on zapravo samo bespotrebno raznosi i uzima tuđe živote.“

„Ponekad legende kreiraju realnost, i postaju korisnije od činjenica.“

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom pripadajućih.

Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim snovima koje naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

Stevan Raičković: Tako je dobro biti sam

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)

Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.

Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.

Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

Stevan Raičković

Sretan vam Božić!

Svima vama koji slavite želim sretno Badnje veče i  
sretan Božić!

Христос се роди !

VESNA PEŠIĆ: Balkanske noćne more: Srbija i Crna Gora

Foto: Slavica Miletić

Bilo je već dosta reči o fenomenu paralelizma gotovo svih važnijih organizacija, ljudi i događaja kojim se stvaraju dve oprečne priče. Jedna je autentična a druga lažna, ona režirana u kabinetu predsednika Vučića. Ovi duplikati služe stvaranju konfuzije u glavama ljudi. U koju priču da verujemo kad imamo bar dve verzije istog događaja? Efekat takvog zbunjivanja ljudi proizvodi politički nihilizam, dizanje ruku od politike, uverenje da su svi isti, da se nikome ne može verovati, uz poslovični defetizam da će umesto ovih doći drugi isti, ako ne i mnogo gori.

Poništavanje činjenica izmišljotinama najčešće se dešava kada je vlast uhvaćena u korupciji. A to se dešava upravo sada. Neki režimski poduhvati imaju dugoročnije efekte, na primer diskreditacija autentičnih (strukovnih) organizacija stvaranjem vladinih duplikata. One izgledaju kao original, ali ih osniva vlast i one rade za nju. To su GONGO organizacije (government–organized non–governmental organizations, odnosno vladine nevladine organizacije: VNVO) što se kod nas zapatilo i jeste karakteristično za autokratske režime. Najbolji primer Gongo udruženja je Udruženje sudija i tužilaca (UST), koje je napravio režim da bi marginalizovao i diskreditovao uticaj strukovnih Društva sudija i Udruženja tužilaca, koja rade na istinskoj izgradnji pravosudnog sistema u Srbiji.

Izvrtanje stvarnosti dupliranjem priča u režiji Vučićeve ekipe je toliko blesavo, gotovo do komičnosti, ali samo za posmatrače a ne za one koji su predmet „dupliranja“. Kada je Aleksandar Obradović proglašen za „našeg uzbunjivača“ u vezi sa korupcijom u Krušiku, Vučićevi ljudi su izmislili „svog uzbunjivača“, nekakvog Lešnjaka, koji je prijavio navodne lopovluke Marka Bastaća i torturu kroz koju je prošao od tog istog Bastaća, zajedno sa još nekolicinom ljudi koje je Bastać jednog za drugim vezivao za stolice. Sada je Lešnjak uvaženi analitičar na TV Pinku. Kad je u Jovanjici otkrivena plantaža marihuane koja ne može postojati bez podrške vlasti, visoke službenice policije su se bacile da nam na slikama prikažu Đilasa i njegovog šuraka koji je proglašen za narkomana: kao eto, vi ste zapravo drogirani. A obrtanje pitanja ko je koga tukao je stara priča: nismo mi iz SNS-a tukli odbornika DS-a, nego je on tukao nas. I tako do komedije od koje plačeš.

Jedna od najčudnijih i najviše zbunjujućih priča je ona o Rusiji, a sada i Crnoj Gori koja je izbila u prvi plan. Lider nekada vodeće građanske i liberalne stranke Čedomir Jovanović, zajedno sa mnogim bivšim „građanistima“ koji se i dalje tako predstavljaju iako podržavaju autokratski Vučićev režim (i isti takav režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori), napravio je paralelu o ruskom uticaju u Srbiji i Crnoj Gori. Dok su u Crnoj Gori Rusi 2016. izveli (sumnjivi i propali) državni udar na Mila Đukanovića, Jovanović smatra da to čeka i Srbiju ukoliko bi se opredelila da reši pitanje Kosova. On je ovih dana dao izjavu u kojoj tvrdi da je SPC danas „produžena ruka“ Rusije i nacionalističkih krugova koji imaju određeni zadatak. „Taj scenario znamo. Isti oni koji su 2016. godine tokom pokušaja puča u Crnoj Gori pitali da li treba odmah isto uraditi i u Srbiji, stvarajući haos po crnogorskim gradovima, danas šalju poruku vlastima u Srbiji šta ih čeka ako krenu u rešavanje Kosova“. Po njemu su Rusi i SPC još 2016. kad je napadnut Đukanović razmišljali da li da odmah smaknu i Vučića. Čini mi se da Jovanović ne vidi razliku u odnosima Rusije i Vučića (Srbije) i Rusije i Crne Gore. Zašto bi se Rusi nameračili da vrše udar i na Vučića, kad im je on sigurna karta u Srbiji u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom. Baš zbog toga je Srbija kao „putnica“ za EU neprekidno opominjana od zvaničnika EU i SAD, pri čemu se od nje traži da se opredeli da li je za EU ili Rusiju. Zbog kupovine ruskog oružja zamalo da nam SAD uvedu sankcije, pa je Vučić hitro odgovorio da to više neće raditi. On već sedam godina širi ogromnu i raskalašnu rusku propagandu kakvu dosad nismo videli, čime je podigao rusofilstvo do najvećih visina, a u Crnoj Gori toga nije bilo. Putinove slike u svim pozama i s famoznom šajkačom stavljane su u Vučićevim tabloidima na naslovnice preko 160 puta. Putin je reklamiran do besvesti kao naš spasilac koji spremno šalje trupe na naše granice, da brane Srbiju od Hrvata i Albanaca, koji nam po Vučićevoj propagandi stalno prete i navaljuju na naše granice. A Putin neće dati Srbiju, jer ima najmoćnije oružje na svetu.

Ima još toga mnogo. Setimo se kako smo za prošle izbore dobili brojne ruske stranke, zatim i desničarske i ekstremističke koje se i dalje neguju i šire; posećuju nas nevaspitani ruski zvaničnici i mutni tipovi i drže nam glupe lekcije za kretene. Konsultacije sa ruskim ambasadorom su redovne. Nikako ne treba zaboraviti da je predsednik Vučić 17 i slovima sedamnaest puta bio kod Putina, što je više od dva puta godišnje! Tamo mu se neprekidno zahvaljivao zbog svega što čini za Srbiju i čuva naše Kosovo i, posebno, zato što je spasao srpski narod od toga da bude proglašen za „genocidni narod“. Rusija je naime obustavila Rezoluciju o osudi genocida u Srebrenici koju je Velika Britanija podnela u UN-u. Kad smo već kod toga, ova vlast se jako potrudila da se ratni zločini negiraju ili poništavaju tuđim zločinima, a pritom je na velika vrata i s velikim uvažavanjem dočekivala osuđene ratne zločince. Haški tribunal je za nju antisrpski, to se podrazumeva. Svi „državni udari“ protiv Vučića, a bilo ih je nekoliko, naravno izmišljenih, pripisani su našim krvnicima na zapadu. Najbezobraznije radikalske kadrove postavio je na važne državne funkcije. I šta tu ima da se ne dopadne Rusima?

Pretnja da će Rusi rušiti Vučića, čega se Čedomir Jovanović boji, vezana je za rešavanje pitanja Kosova, ali i tu stvari stoje odlično. Da je Vučić hteo da normalizuje odnose sa Kosovom, čemu su se mnogi nadali, u koje spadam i ja, za ovih šest godina otkad je potpisao Briselski sporazum – da je hteo stigao bi. Ta šansa se izgubila i postala gotovo zaboravljena. I samo Kosovo se nekako ućutalo i ne zna šta će. Da je ozbiljno rešio da normalizuje te odnose, Vučić ne bi toliko pumpao građane rusofilstvom i stalnim pretnjama koje navodno stižu iz susednih zemalja, nego bi ih za takvu odluku pripremao i žurio ka EU. Suprotno tome, on je za svaku svoju nepriliku optuživao zapad, gasio institucije i demokratiju, dok se nijednom rečju nije zamerio Rusiji. Doduše ostaje malo sumnjiv onaj video o ruskom špijunu; to je ostala nerazjašnjena stvar. I Putin se nije ljutio.

Najbolje odnose u regionu Vučić ima sa mafijaškom državom Mila Đukanovića koji vlada Crnom Gorom već 30 godina. Iako ima takvih pretpostavki, Vučić neće krenuti protiv Mila i čini mi se da je to pogrešna procena Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji u njegovom Apelu za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda. Na bar dva mesta u tom apelu se kaže da velikosrpske pretnje Crnoj Gori dolaze od zvanične vlasti iz Beograda, a ko će biti ta moć ako ne Vučić. Taj metafizički virus velikosrpskog nacionalizma koji uvek sedi u zasedi i vreba priliku zastarela je svest i preuveličana opasnost, jer je velikosrpski nacionalizam poražen u ratovima devedesetih. Vučić voli da se duva, ali je čini mi se toga svestan. Poraz velikosrpstva dokazuje i činjenica da je jedino Srbija izgubila teritorijalni integritet, dok su sve ostale republike SFRJ ostale cele. Teritorijalne pretnje Crnoj Gori ne dolaze iz Srbije (mada nacionalističkih ludaka i galamdžija ima k’o pleve), nego možda baš iz Crne Gore, od njenih velikosrba. I utisak je da se Milo i Vučić dobro slažu, mada se upadljivo ne druže i ne viđaju, ali ih opslužuju i savetuju isti ljudi i povezuju zajednički finansijski interesi. Povezuje ih i isti vladajući model: mekano („udvorički“) prema spolja i jačima, a feudalna stega iznutra prema svojim slabim društvima.

Đukanović danas ima svoj izvorni problem koji nije dobro sagledao ili ga je potcenio. On je propustio veliku šansu da od nezavisne Crne Gore napravi prvu balkansku građansku državu, koja bi naciju formirala iz države koja ima istorijsko utemeljenje od davnina, kao i iz vremena jugoslovenske federacije. Crna Gora je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. i bila je 27. nezavisna evropska država. Umesto da bude osnivač moderne Crne Gore, sa širokim integrativnim potencijalom, on se opredelio da državu zasnuje na etničkoj osnovi i crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, baš tamo gde je Crna Gora kao država najtanja i gde će samu sebe dovoditi u opasnost. Ovo što mu se sada dešava nije došlo od velikosrpskog nacionalizma iz Srbije, nego od njegove pogrešne zamisli da vladar može da prekrsti i imenuje narod i njegovu veru. Kad se crnogorska država osamostaljivala, izgleda da je Đukanović podlegao zastarelom običaju u ovom delu sveta da se svaka državnost mora zaokružiti etničkom (pravoslavnom) crkvom. I zato je osnovana Crnogorska pravoslavna crkva (CPC) koja nije u narodu prihvaćena. A Milo se nameračio da se obračuna sa Srpskom pravoslavnom crkvom, što je izazvalo nerede. Opozicioni Srbi iz Demokratskog fronta u većini jesu velikosrbi, mada ne iz Srbije; oni svaku priliku koriste da napadnu manjinske narode, što su i ovom prilikom činili i još jednom se obrukali. A to ruši multietničku Crnu Goru i proizvod je njihove želje da je vrate u nekakvu zajedničku državu sa Srbijom.

Iz šire perspektive gledano, Milo Đukanović je mogao da izbegne sadašnje neprilike da je drugačije postavio Crnu Goru kao državu. Ne bi mu se desilo da donosi ovakav Zakon o slobodi veroispovesti koji podstiče i zaoštrava podele, a gledano i s pravne strane taj zakon ima nedostatke, pa će verovatno završiti na Evropskom sudu za ljudska prava, koji već ima iskustva sa ovakvim slučajevima.

Đukanović je zapravo jedini imao šansu da krene drugim putem i zaobiđe balkanske strahote i predrasude da su etničko poreklo, vera i crkva osnove državnosti i jedina obeležja nacionalnog identiteta. Crna Gora je mogla biti država slobodnih i jednokopravnih građana, svih vera i crkava, kojoj nikakav velikosrpski nacionalizam ne bi mogao da naškodi. Njegovi poslednji potezi koji su napravili haos u zemlji pokazuju da je Milo Đukanović izgubio strpljenje ili osećaj za realnost. A to će ga koštati. Društvo, ljudi, institucije, vera i nacija jesu naši, ljudski konstrukti, ali ne mogu biti čista izmišljotina u režiji i po volji vladara.

Peščanik.net, 04.01.2020.

Sretna vam Nova 2020. godina!

Dragi moji,

neka vas i sve vaše u Novoj godini posluži zdravlje, 

vedar duh i memorija koja nam je sada potrebnija 

više nego ikada!

****************

P.S. Čestitku je, u ime Parkića, svojom idejom i rukom napravio Mario M.

DRAGAN MARKOVINA: Nije vam posve jasno što se događa u Crnoj Gori? Upravo raskidaju sve veze sa srpskim nacionalizmom

Mislio sam da sam sa politikom na blogu, bar u ovoj godini, zavrsio. Ali dogadjaji i reakcije na njih mi ne daju da predahnem. Pa evo, ni ja vama ne dam da predahnete jer mislim da treba da procitate i misljenje Dragana Markovine o najnovijim dogadjanjima u Crnoj gori.

**************************

Za sve one koji su imali tu sreću da su propustili uživo gledati scenarije događanja naroda, mitinge istine, nošenje moštiju svetaca, jogurt-revolucije i slične specijalne efekte koji su korišteni u svrhu postizanja ili održavanja nacionalističkih ciljeva srpske politike, ali i tu nesreću da žive s posljedicama istih, ovih dana se u Crnog Gori održava, tko zna koja po redu, loša repriza svih navedenih događaja.

Baš kao u filmu “Beskrajni dan”, ponavljaju se sve iste radnje, s potpuno nerazumljivim uvjerenjem da će jednog dana ipak dati drukčiji rezultat. Za one neupućene, pojednostavljeno govoreći u Crnoj Gori se upravo privodi kraju proces definitivnog raskidanja svih veza te zemlje sa srpskim nacionalističkim projektom. Taj je proces započeo onog časa kad je Milo Đukanović, bilo vlastitom intuicijom i odlukom ili nečijom sugestijom, što je u konačnici nebitno, odlučio okrenuti leđa tom projektu koji je i sam aktivno podržavao.

PRIJEPORI TRAJU JOŠ OD 1918. GODINE

Iako je jedno vrijeme konačni ishod te borbe izgledao neizvjestan, s obzirom na odnose snaga na terenu, ali i s obzirom na odluke međunarodne zajednice koja je, primjerice, tražila da je za valjanost referenduma o nezavisnosti potrebno 55 posto plus jedan glas za nezavisnost, ili inzistirala da državna zajednica Srbije i Crne Gore nastavi egzistirati još neko vrijeme, bilo je jasno da je od onog časa od kojeg je Milo Đukanović, tj. stvarna vlast izabrala nezavisnost, ta politika ima znatno veće izglede.

Inače, prijepori oko političkog smjera Crne Gore u tamošnjem društvu traju još od prijelomne Podgoričke skupštine iz 1918. i tijesne odluke da se ta zemlja bezuvjetno pripoji Srbiji, odnosno budućoj jugoslavenskoj zajednici i tako zapravo dokine vlastitu samostalnost te ukloni vlastitu dinastiju s prijestolja. Ti su prijepori nekad bili izraženiji, kao u Drugom svjetskom ratu ili posljednjih godina, nekad niskog intenziteta, kao u socijalističkom razdoblju, ali nikad nisu prestali i prilično je izgledno i da neće nakon što se aktualna bura stiša.

ĐUKANOVIĆ ODUZIMA MOĆ SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI

No, ono što je također prilično izgledno i predstavlja konačnu novost, jest činjenica da se trend promijenio i da je ideja bliske povezanosti sa Srbijom i srpskim nacionalizmom prije svega doživjela ozbiljan poraz. Upravo zahvaljujući nemogućnosti da se taj poraz prihvati i da se od te ideje odustane, pored toga što društvo iznova vodi ka iracionalnom nasilju, u punom smislu riječi onemogućava opoziciju da smijeni Đukanovića s vlasti, za što postoji čitav niz realnih argumenata koji jednostavno padnu u vodu kad se građani suoče s tim što je s druge strane, a to su vječne devedesete.

Zahvaljujući svemu navedenom, Đukanović ima podršku svih nacionalnih manjina, naravno s izuzetkom srpske, ako nju uopće možemo promatrati u tom ključu. Nakon što je oduzeo moć svim drugim faktorima otpora, posljednja je preostala Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori, vođena od strane uvjerenog nacionaliste Amfilohija Radovića, čije huškačke i besmislene izjave zatrpavaju javni prostor već desetljećima. Jednu od pamtljivijih je svojevremeno Feral Tribune izabrao za “Shit of the week”, kad je u ratu rekao da “hoće Bog nešto veliko od ovog naroda, čim ga stalno gura u žižu svjetskih zbivanja”.

SRPSKI NACIONALIZAM IZGUBIO JE SVE POLUGE MOĆI

Dakle, pored procesa pokušaja definitivnog legaliziranja autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve, što će puno teže ići, Đukanovićeva vlast je jučer u burnoj atmosferi i na rubu građanskog rata, izglasala novi Zakon o slobodi vjeroispovijesti, s ključnom stavkom o nacionalizaciji crkvene imovine, koja je do 1.12.1918., odnosno prije utemeljenja Kraljevine SHS bila u državnom vlasništvu.

Bez obzira na snažan otpor, vođen od strane tamošnjeg SPC-a i opozicijskih stranaka te u bliskoj vezi s Beogradom, vrlo je izvjesno da će se stvari na koncu smiriti bez ikakve mogućnosti da se ova odluka promijeni, jer je srpski nacionalizam jednostavno izgubio sve poluge moći. Ono što je negdje duboko iza svega zapravo tužno, je činjenica da mnogi ljudi odbijaju napustiti takvu matricu razmišljanja i inzistiraju na nečemu što realno nema nikakve veze sa stvarnim životom, živeći duboko ukopani u prošlost i u devedesete. Otprilike kao aktualna predsjednica Hrvatske.

(Telegram, Foto: Avangarda)

Andrej Nikolaidis: Da nije članica NATO-a, sinoć bi Crna Gora gorjela u nju bi ušle paravojne jedinice iz Srbije i Republike Srpske

SPC odbija da bude dio pravnog poretka države Crne Gore. Ona odbija da se registruje u Crnoj Gori i da na bilo koji način poštuje zakone te države. Ona tvrdi da je starija od države i aktivno odbija prihvatiti postojanje te države, ma kako suludo to moglo djelovati. Istovremeno, iako u njoj pravno ne postoji, Srpska pravoslavna crkva tvrdi da je vlasnik svih crkava i manastira u Crnoj Gori.

Sve ono što se u Crnoj Gori desilo 26. decembra 2019. i u noći na dvadesetsedmi – kao i u danima koji su prethodili tom danu i noći, uostalom – bio je golemo „već viđeno“.

VEĆ VIĐENO

Nisu li, baš kao što je Amfilohije kroz Nikšić pronio kosti Svetog Vasilija Ostroškog, u predvečerje ratova devedesetih sveštenici Srpske pravoslavne crkve, u pratnji, kako su ga nazivali „vjernog naroda“, misleći pritom na naoružani narod, gradovima i selima nosili kosti svetaca, obilježavajući, pokazaće se, tako buduće granice i vojne ciljeve nedosanjane „Velike Srbije“?

Nisu li srpski intelektualci i političari tada, kao i danas, povodom usvajanja Zakona o slobodi vjeroispovijesti u crnogorskom Parlamentu, uzvikivali: „ugroženost“, „ugroženost“, „otimaju naše“, „otimaju naše“?

Nisu li promoteri velikosrpskog nacionalizma onda po čitav dan trubili o užasima titoizma, kao što i danas o „zločinima titoizma“ mlati Emir Kusturica, upozoravajući pritom da je „titoizam najjači upravo u Crnoj Gori“, te je stoga neminovno da Crna Gora „napadne pravoslavlje“?

Nisu li ondašnje „balvan revolucije“ i „događanja naroda“, kao i kasniji ratovi u Hrvatskoj i Bosni, kao džojstikom, vođeni iz Beograda, kao što je iz Beograda upravljano i sinošnjim nemirima u Crnoj Gori? Naime: nakon što je izvođač radova, Demokratski front, saopštio da odustaje od prvobitnog plana da, kako su govorili, „spale skupštinu“, njihovi lideri, Andrija Mandić i Milan Knežević avionom vlade države Srbije odvedeni su u Beograd, tamo primili instrukcije, stavljeni pod direktnu komandu srpskog Patrijarha Irineja i istim tim avionom vraćeni u Podgoricu da tu izazovu najveći nered koji su u stanju izazvati i tako spriječe usvajanje zakona. Po dolasku u Podgoricu, kao i više puta u skupštini tokom zasijedanja, iz Fronta su poručili da za sve što čine imaju blagoslov Irineja, koji je blagoslovio njihovu borbu i u skupštinskoj sali i na ulici. Irinej ih je, hoćemo li pretjerati ako to tako kažemo, pozvao u sveti rat.

JEDINA RAZLIKA

Andrija Mandić, četnički vojvoda te lider Fronta, i njegovi saradnici sa skupštinske govornice su poručivali, rekosmo, da će oni:

spaliti skupštinu, što zasad nisu jer ih je Amfilohije zamolio da to ne učine;

spaliti sebe u skupštini;

poginuti za crkvu, jer nema ljepše stvari od toga (uzgred, njihovu argumentaciju o tome kako i zašto treba poginuti za vjeru do zadnjega slova potpisao bi svaki komandant i ideolog ISIL-a);

upasti u porodične kuće predsjednika Đukanovića i premijera Markovića i tamo se obračunati sa njima i njihovim familijama;

prognati iz njihovih domova poslanike i ministre koji glasaju za zakon;

fizički, nasiljem, spriječiti usvajanje zakona;

blokirati čitavu Crnu Goru, što su sa skupštinske govornice i pozvali svoje pristalice da učine;

započeti građanski rat u Crnoj Gori, odnosno, kako je to formulisao Andrija Mandić: „pozivam svoje ratne drugove da se pripreme“…

Mandić je u crnogorskom parlamentu govorio kao onomad, kada je najavio nestanak Bošnjaka, Radovan Karadžić u parlamentu Bosne i Hercegovine. Čak im je i držanje bilo isto: zadriglo i osiono.

Na koncu, na poziv Mandića, zapravo Irineja, zapravo službenog Beograda, njihove pristalice blokirale su puteve, kao onomad u Borovom Selu, kao onomad po Bosni…

Da, sve je to bilo isto.

Ali jedno nije.

I to jedno napravilo je svu razliku ovog svijeta.

Crna Gora je članica NATO.

Da nije, sinoć bi Crna Gora gorjela. Da nije, sinoć bi u nju ušle paravojne jedinice iz Srbije i Republike Srpske, kao što su razni „dobrovoljci“ , „psi rata“ i ostale životinje u ljudskom obličju onomad upale u Hrvatsku i Bosnu.

Uzgred…

ZAŠTO JE ZAKON PROBLEMATIČAN

Zakon zbog kojeg je Beograd preko Demokratskog fronta Crnu Goru gurao ka građanskom ratu liberalan je, evropski zakon. Na kojem se radi od 2014. Koji je odobrila Venecijanska komisija, a Vlada Crne Gore prihvatila i u tekst zakona unijela sve sugestije te komisije – zakon je to, dakle, posve u skladu sa evropskom pravnom stečevinom. To je zakon koji važi i za Islamsku zajednicu i za katoličku crkvu, kao i Crnogorsku pravoslavnu crkvu, pa su se sve te vjerske zajednice izjasnile „za“ zakon, dok je samo SPC do neba digla galamu o svojom navodnoj ugroženosti i krađi.

Srpska pravoslavna crkva zakon smatra neprihvatljivim zbog, u suštini, dvije stvari.

SPC odbija da bude dio pravnog poretka države Crne Gore. Ona odbija da se registruje u Crnoj Gori i da na bilo koji način poštuje zakone te države. Ona tvrdi da je starija od države i aktivno odbija prihvatiti postojanje te države, ma kako suludo to moglo djelovati. Istovremeno, iako u njoj pravno ne postoji, Srpska pravoslavna crkva tvrdi da je vlasnik svih crkava i manastira u Crnoj Gori.

Država Crna Gora novim zakonom od svih vjerskih zajednica (kao i od svih građana, uostalom) traži pismeni dokaz o vlasništvu nad imovinom. Zakonom je predviđeno šestostepeno dokazivanje imovine, sa sudom u Strazburu kao konačnom pravnom instancom. Ako ne može dokazati da je neki vjerski objekat njeno vlasništvo, vjerska zajednica će taj objekat moći nastaviti koristiti, ali kao vlasništvo države Crne Gore.

Zvuči li to vama kao nepravda, otimanje, krađa i dobar razlog za građanski rat?

Žurnal.info

Miting i kontra-miting

Preksinoc su ponovo u Banjaluci odrzan miting i kontramiting. To sada vec postaje pravilo: kada opozicija zakaze miting - vlast odgovori time sto ga odobri, ali u isto vrijeme organizuje svoj kontramiting, da pokaze svoju snagu i slabost opozicije, naravno rizikujuci pri tom potencijalne sukobe. Na srecu, do sukoba do sada nije doslo i to samo zbog toga sto je opozicija svjesna koliko je fizicki slabija od vlasti i, i pored agresivne retorike, na svaki nacin nastoji da do sukoba ne dodje.

Svi mitinzi i kontramitinzi su do sada pokazali i dokazali da je osnova i jednog i drugog - nista drugo no nacionalizam. Dok je tako, "sve ostalo su samo varijante...", pokusaji da umjesto sadasnjih oni dodju do vlasti. akle, nema sansi da se nesto promijeni.

Ustvari uocio sam da ima jedna promjena!
Cavic,  covjek kome su Banjalucani nekaa vjerovali, covjek koji se nedavno za direktorsku funkciju javno prodao Dodiku, je prije par godina bio za govornicom opozicije a preksinoc je stajao uz Dodika, koji ga je nekada, dik je bio u opoziciji, javno i beskrupulozno sutao i ponizavao.
Kako taj covjek moze proci Banjalukom?!

O dva mitinga organizovana u isto vrijeme u Banjaluci pisao sam i ranije. Vrijedi procitati jer osim u Cavicu i vremenu koje je uzaludno proteklo - razlike zapravo nema!

2016.

2019.

Most Radija Slobodna Evropa: BiH i NATO

Da li je BiH na putu u NATO?

Novinar Omer Karabeg je razgovarao sa Milošem Šolajom, profesorom Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke i Jasminom Ahićem, profesorom Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije iz Sarajeva.

Miloš Šolaja: BiH je članica Partnerstva za mir, ona je preuzela konkretne obaveze i mora da ostvari neke reforme. Da bi neka zemlja postala članica zapadnog vojnog saveza ona mora da iskaže političku volju za članstvom na demokratski način. Pošto je Republika Srpska element odlučivanja u takvim procesima, jasno je da u ovom trenutku u BiH nema političke volje za članstvo u tom vojnom savezu. I sam NATO ne želi takvu novu članicu.

Jasmin Ahić: U Zakonu o odbrani BiH, koji je jednoglasno usvojen 2005. godine, kaže se da će Parlamentarna skupština, Vijeće ministara, Predsjedništvo i subjekti odbrane u okviru svoje ustavne nadležnosti provesti potrebne aktivnosti za prijem BiH u NATO savez. Ne možemo time što smo promijenili stav odustati od naših obaveza i tako rušiti vlastiti kredibilitet u okviru međunarodnih odnosa.




Šolaja: Neke stvari su se promijenile u odnosu na situaciju kakva je bila 2009. godine kada je Predsjedništvo BiH poslalo usaglašenu aplikaciju za Akcioni plan za članstvo u NATO paktu. Rusija je mnogo jače prisutna u regionu i postoji pozitivna inklinacija javnog mnjenja Republike Srpske prema Rusiji. I ne samo Rusija. Ovih dana se dosta intenzivno govori i o perspektivama kineskog prisustva kada je u pitanju bezbjednost.

Ahić: Rusko propagandno-obavještajno i medijsko djelovanje dovelo je do toga da je lokalni nacionalizam u Republici Srpskoj dosegao takve razmjere da se otvoreno prijeti secesijom, što je političko-sigurnosnu situaciju u BiH učinilo vrlo, vrlo kritičnom. Korumpiranje političara u Srbiji i Republici Srpskoj i prodor u državne institucije preko njih, energetska ovisnost od Rusije, Srpska pravoslavna crkva, kulturne institucije i humanitane organizacije koriste se za jačanje veza između Rusije i Srbije, odnosno Republike Srpske. Taj uticaj je negativan.

Šolaja: Ja zaista ne mogu da prihvatim da sve što dolazi iz Rusije ne valja, a da sve što dolazi sa Zapada valja. Kada je u pitanju NATO, u ovom trenutku u statusu quo koji je dostignut negdje oko 2009, kada je podnijeta aplikacija za Akcioni plan za članstvo u toj organizaciji. Ono što se je u međuvremenu promijenilo to je da je Republika Srpska odustala od podrške članstvu u NATO savezu.

Ahić: BiH je na putu ka članstvu u NATO paktu. Otišla je još jedan korak dalje jer je 5. decembra prošle godine dobila poziv od NATO saveza da pošalje Godišnji nacionalni program. Poslala je
Program reformi koji je određena forma Godišnjeg nacionalnog programa. Time je postala punopravni član Akcionog plana i otvorila put za članstvo u toj organizaciji. Nadam se da će za dvije, pet ili deset godina Bosna i Hercegovina biti član NATO saveza.

(Radio Slobodna Evropa)

Sretan vam Božić!

Ne mislite danas na doktore, testove i preglede,
ne mislite na one koji su vas povrijedili, 
na one koji su vas zaboravili...
Budite zadovoljni svojim danasnjim zivotom
jer drugog i boljeg nemate, jer, zapravo, 
imate hiljade razloga da budete zadovoljni.
Trebate ih samo pozvati, sjetiti ih se, pomoci im da 
potisnu ruzna sjecanja koja se uvijek guraju 
da budu ta koja ce vam pokvariti dan.
Ne mislite danas na ruzne svari, budite pozitivni, 
ne samo danas jer imate mnogo razloga da budete takvi!

Svima vama koji danas slavite zelim sretan Bozic
i ispunjenje svih vasih zelja!