Ljubomir Živkov : Prijatelj sporta

Foto: Videodoctor

Izabrani premda još nekrunisani kralj Republike Srbije osvojio je zlatnu medalju na svetskom prvenstvu u odbojci, jedinstveno odličje dobitniku je uručio selektor odbojkaške ženske momčadi gospodin Terzić Zoran: mislio sam da će je srećnom dobitniku okačiti oko vrata, ali mu je predao u ruke junačke, pošto nije bilo postolja na koje bi se šampion popeo.

Pre toga su dva srpska vladara dobila dve ispotpisivane odbojkaške lopte, da, da, popularni Mile, večito u tranziciji između Banjaluke, Beograda i Pala, stajao je rame uz rame sa ocem srpske odbojke, gospodinom Vučićem, jer su dve igračice poreklom iz Republike Srpske (igračici rođenoj u Prištini niko nije došao): ono što još nije moguće u stvarnosti i u Ujedinjenim nacijama – koje lično ja cenim koliko cenim i SANU – moguće je na prijemu kod počasnog profesora kazahstanskog univerziteta i moguće je na počasnoj tribini – ujedinjenje RS i RS. Republika Srbija i Republika Srpska dve su duše u jednom telu, ili, još pre, dva su tela, dva takoreći entiteta u jednoj duši, a svedok njihovog jedinstva je osebujni živalj kojem uspeh sportske posade služi kao uteha i radost za sve što u Srbiji podnosi kad nije svetsko prvenstvo u nekom kolektivnom loptanju!

&

Junak dana je izbornik Terzić, čije reči sam, gle, stenografisao u okv. sv. mogućnosti: „Dobro veče! U ovakvim prilikama je uvek i tradicija i red, jel tako, da se predsedniku države uruče pokloni, za sve ono što država i sam predsednik rade za nas i za način na koji nam pomažu!“ (Da sam juče umro, ne bih spoznao tradiciju i red.) „Danas je malo drugačija situacija, u tom smislu da ne dajemo poklon samo predsedniku, jer predsednik Aleksandar Vučić, koliko smo mogli da vidimo, zaista preživljava s nama svaki poen, pratio je sve naše utakmice, zna apsolutno sve što se dešavalo na svetskom prvenstvu!“

Moguće je zamisliti šefa države, koji kraj tolikog svog opštepoznatog celodnevnog izgaranja, uvek izdvoji par sati da na televiziji prati orlove, delije, delfine i evo odbojkašice, ali nisam znao da i selektor, da li preko skajpa ili nekog video-linka, gleda predsednika: kao što trijumf odbojkašica nadahnjuje predsednika da se još hrabrije bori i iznurava, tako su predsednikova trema i radost bile dostupne selektoru, dajući potonjemu dodatnu snagu i visprenost, da, Terzić i igračice koje su trenutno van igrališta prate čas borbu, čas pogleduju u screen gde predsednik sa njima preživljava svaki poen.

„To su stvari koje nama daleko više znače od bilo kog novca na ovom svetu“, nastavio je apoteozu Terzić, „tako da poklon ne uručujemo ovog puta predsedniku države samo, nego pre svega prijatelju, odbojke, i našem, naravno, zato je taj poklon specijalan: zlatna medalja sa svetskog prvenstva!“

Je li selektor poklonio svoju medalju, ili je zamolio organizatore u zemlji izlazećeg sunca da, uz razumnu doplatu, iskuju još jednu medalju, za onoga bez koga ne bi bilo ni vrhunske odbojke, ni Gugla, ni Lidla, ni boga oca? Ili je vođa puta, prihvativši priloge igračica i uprave, poručio repliku medalje kod vodećeg tokijskog zlatara, u kojem je slučaju odličje moralo biti dodatno osveštano u svetskoj odbojkaškoj organizaciji i u odbojkaškom savezu Japana? Da je kojim slučajem i Njegova Svetost patrijarh Irinej preživljavala svaki poen, bi li bila iskovana još jedna medalja?

&

Tito je bio pokrovitelj svega živog, njegovi apostoli dokazivali su nam da bez našeg najboljeg sina ne bi bilo ni pčelarstva, ni zavarivanja, ni pošumljavanja, ni dobrovoljnog davanja krvi, ali ni Tito nije čuo hvalospev koji bi bio ravan Terzićevom, što će reći da je novi kult ličnosti, kult nove ličnosti, koja još nema titovski staž, još žešći nego što je bio kult Tita: bolje, brže, jače!“

Odlikovani se, uzrujan, ali i ozaren, zavetovao da će medalja stajati u Predsedništvu te će ljudi koji dolaze u ovu zgradu moći uvek da je vide (ja ću koliko sutra navratiti, dosad nisam obitavao u Predsedništvu, ali sad bi bilo neučtivo da ne odem). Dobitnik medalje je odmah potom zajahao liubimogo kon’ka: “Ovo zlato ste vi iskovali, a ja sam samo radio svoj posao, kao i mnogi drugi ljudi…” – Pa nemojte tako, dragi osvajaču zlatne medalje! Tačno je da su zlato terzićevci iskovali lično za vas, ali reći da ste radili svoj posao kao i mnogi drugi ljudi!… Za nas je to šok, i svetogrđe, jer ako i ima slučajeva da još neko osim vas radi, to je i dalje neuporedivo sa onim što vi, samo vi, radite od praskozorja do ponoći, a sve na polzu odbojke, penzionera, košarke, medicinskih sestara, tekvonda, oficira, veslanja, Milorada Dodika, vaterpola, ruskosrpskog prijateljstva, a daće Bog i fudbala!

Odlikaš je iskazao blagodarnost ktitoru odbojke, Poštanskoj štedionici, koja očito nije škrtarila sa neophodnim: „Ja sam zamolio da u narednih pet godina nema tih problema…“

Naš predsednik ne naređuje, naš predsednik zamoli (kao što zvona sa katoličke crkve vernike teraju na službu, a pravoslavna zovu), vrhuška Štedionice može da se ogluši o skromno iskazanu molbu, ili da da još više nego što je molilac imao na umu, ali zašto je vladar rekao pet godina? Toliko će samo još da bude na našem čelu?! A njegov naslednik, ako mu bude ravan, neka u PŠ pokuša da izbori još pet godina blagodeti za naše zlatne devojke?…

&

Ni zahvalna beseda dakako nije mogla proći bez naše najslavnije teorije, krvi i tla: „Video sam da su se Tijana i Brankica najviše obradovale kad su videle Mileta ovde, dakle i njihov predsednik je došao…“ Nema za podanika veće radosti nego kad se njegov predsednik ukaže: mene tata pita/voliš li ti Tita/a ja tati velim/da najviše želim/da drug Tito dođe…

Govoreći o Miletu kao o izvoru čistog endorfina, nosilac zlatne medalje govorio je još više o sebi: ako je prostodušni Mile ovim dvema devojkama radost, koliko tek ja radujem ostale igračice, rođene istočno od Drine, i naravno Terzića, koji je kao i ja iz Beograda, uh, umalo ne rekoh ‘na vodi’!

Peščanik.net, 23.10.2018.