Viktor Ivančić: Goli i bosni

(BILJEŽNICA ROBIJA K.)

Moja mama je na trosjedu u primaćoj kačkala miljetić. Tata je sidijo u hotelji i gledao je dnevnik. Ja sam na tapetiću igrao se sa robokapima. Tata je nagnijo se prema televiziji i rekao je: „Čoviče, kako ih je ova ekipa revijski napucala, svaka čast…“ Mama je šutila i kačkala je. Ja sam šutijo i igrao sam se. Tata je stisnijo šake na naslonu od hotelje i rekao je: „Jebešmi mater, da san ja sad u Bosni iša bi sa bovanima jurišat na zgradu vlade! Stavija bi maramu priko ćunke i palija bi bandu sa morotovljevin koktelima! Ono, sorija bi sve živo i neživo, mamicuin lupešku!“ Mama je kačkala i rekla je: „Ali nisi u Bosni, mišu, nego si u Hrvackoj! Tačnije, u primaćoj!“

Tata je rekao: „E znan, to me i jebe… Al da san u Bosni, ono, popizdija bi od bisa, časna rič! Iša bi na barikade, razumiš, napija bi se krvi pokvarenoj i korumpiranoj vlasti! Ne bi me niko živ moga zaustavit!“ Mama je rekla: „A možda da kupiš kartu za autobus i otpičiš do Sarajeva? Ili barenko do Mostara? Pa da se malo švogaš, mišu, a?“ Tata je rekao: „Ko će mi dat lovušu za bus, ženska glavo! Neman u žepu ni celera!“ Mama je rekla: „N bava kua? Ma nemoj mi reć da nemaš đengi ni za običnu autobusnu kartu?“ Tata je rekao: „A šta se sad ti praviš luda, jebaga patak! Znaš i sama da se ne sićan kad san zadnji put primija plaću!“ Mama je zadila konac u iglu i rekla je: „Ha, znači da je situacija u Hrvackoj deboto ista ka u Bosni…“ Tata je rekao: „Ne da je deboto ista, nego je trista posto ista!“ Mama je tatu pogledala koljački i dreknila je tuta forca: „Pa šta onda ne ideš itat bovane na splisku općinu, papane?!“

Tata je okrenijo se prema njoj sa zinutim ustima. Mama je viknila: „Šta me sad gledaš, klipsone?! Umisto šta sidiš doma u papučama, gledaš televiziju, grickaš slane štapiće i govoriš šta bi radija da si u Bosni, idi lipo ka čovik isprid Banovine i napij se bandi krvi! Sori in i zapali sve živo i neživo! Razbojnici su to zaslužili!“ Tata je zarumenkijo se po faci i gledao je mamu sa čudilom. Onda je on rekao: „Pa ne mogu sam, jebemu jarca… Mislin, da ja sad iden sam tamo arlaukat i gađat općinu sa stinama uvatili bi me ka redikula! Ono, mislili bi da san uteka iz ludare! Fali mi mnoštvo, razumiš!“ Mama je rekla: „E, miki, a zamisli koje mnoštvo Hrvata sad sidi isprid televizije u papučama i sere svojin ženama istu stvar!“ Tata je pitao: „Koju stvar?“ Mama je rekla: „Pa da ne mogu oni sami ić jebat mater vlasti, nego da in fali mnoštvo! Bereš li ti to, ogromno mnoštvo se žali da in nedostaje mnoštvo!“
Tata je skupljao usta i dumao je. Onda je on mami rekao: „Dobro ti govoriš, jebate led! Tu triba samo neko prvi počet!“ Mama je rekla: „Naravski da triba! Samo ko?“ Tata je rekao: „Šta sad mene gledaš?“ Mama je rekla: „Pa nisan ja govorila da bi išla sa bovanima jurišat na klasnog neprijatelja!“ Tata je mamu gledao drito u facu. Onda je on rekao: „Dobro ti kažeš, jebate dragi irud! Devedesdevet posto rulje misli da triba skašit onih jedan posto guzonja šta nas gaze! Samo šta svaki od devedesdevet posto rulje čeka da neko drugi počne!“ Mama je rekla: „Eto, sve si skužija!“ Tata je zaškarpunijo se i podviknijo je: „Neću ja to više trpit, čoviče! Neko mora počet! A kad počne, isti sekund će proradit radnička solidarnost!“ Onda je on skočijo se iz hotelje i rekao je: „Iden zvat Jolu i Maria, znan da su oni nadrkani ka i ja!“ Onda je tata otpičijo u hodnik na telefon. Ja sam mamu pitao: „Mama, šta se događa?“ Mama je rekla: „Tata ti od pizdunčića i pasivnog promatrača postaje revolucionarni subjekt!“

Tata je poslje telefonijade obuka stare rebe i jaketu. Plus je nabijo na glavu vunenu kapu. Plus je uzeo čekić i francuski ključ i stavijo ih je u žep od jakete. Onda su za kvarat od ure kod nas doma došli oni barba Jole i barba Mario. Barba Jole je nosijo crne cvike i mavao je sa bezbol palicom. Barba Mario je na glavuši imao motorističku kacigu. Plus su mu iz žepa od reba virile dvi velike kacavide. Onda su oni sili za stol u kužinu. Tata je njima sipnijo po bićerin travarice da drmnu prije akcije. Mama je u primaćoj kačkala miljetić. Ja sam na tapetiću igrao se sa robokapima.
Ekipa u kužini su kucnili se sa bićerinima. Moj tata je rekao: „Onda, ruljo, oćemol in jebat mater?“ Barba Jole je rekao: „Nego šta! Guzonje će konačno ositit radničku osvetu!“ Tata je rekao: „Dosta je više bilo tlačenja, mamicuin lupešku! Doveli su nas na prosjački štap, stoka korumpirana!“ Barba Mario je rekao: „Triba bandi konačno pokazat zube! Šta bi oni Bosanci bili bolji od nas!“ Tata je odmahnijo sa rukom i rekao je: „Ma kurac su oni bolji, gori su trista puta…“ Barba Jole je rekao: „Nemoj mi samo Bosance spominjat, to je svit na svoju ruku, ono, ne bi tija šta grubo reć, al stoj dalje od mene…“ Barba Mario je rekao: „Nema tu kulture, čoviče, to je sve sišlo sa brda, do juče su ovce čuvali…“ Tata je rekao: „Pogleaj samo šta su u Mostaru zapalili! Zgradu hadezea, molinte lipo! Od svega si naša palit baš zgradu hadezea! Ma daj, čoviče…“ Barba Jole je rekao: „To ka ono, nabrijani smo na vladajuću klasu, a vamo ćemo sprcat Hrvate! Ka da mi ne kužimo koja je to taktika…“ Barba Mario je rekao: „Dobro je pokojni Franjo govorija da se triba podilit i gotovo! Nema sa njima sriće, ekipa, virujte vi meni…“ Tata je rekao: „Kad smo kod Bosančerosa, jestel čuli onaj novi o Muji i Hasi…“ Onda sam ja mamu pitao: „Mama, šta se događa?“ Mama je rekla: „Revolucionarni subjekt postaje revolucionarni insekt!“

 Robi K. (IIIa)

Autorov blog, sajt:

 http://www.tportal.hr

Sretno Valentinovo!

Ponegdje se dan ljubavi ili zaljubljenih slavi u februaru, ponegdje u julu, ponegdje u avgustu, ponegdje...
Ali svugdje postoji dan koji obiljezava ljubav.
Istina, Valentinovo na danasnji dan, polagano ali sigurno postaje globalni praznik planete.
Na danasnji dan u velikom broju zemalja planete ljudi se osjecaju ljepse, jer  pokazuju i dijele ljubav.
Zato svima vama koji i dalje vjerujete u ljubav, koji vjerujete da ljubav u covjeku nikada ne nestaje, da godine samo pomazu ljubavi da bude razumnija zelim

sretno Valentinovo.

Sečanj u siječnju ili ljutom januaru

Sneg više nije padao, samo je neki strogi vetar od koga se čovek naježi kovitlao klupka sitnih duboko zamrznutih pahuljica sa krovova i zasipao nemilice ulicu, prolaz i automobile. Žena i čovek, pogrbljeni, čvrsto su se držali za ruke i sagnute glave zamakoše iza ugla, ispred čekaonice i restorana autobuske stanice gde su ljudi sedeli kao prikovani i gledali šta se događa na­polju. Malo je putnika, a većina za­pravo namernici jer su imali želju ili potrebu da putuju, ali su od toga odu­stali i sada čekaju tu da se vrate svo­jim kućama.

Za jednim stolom tik pored peći, koja je dobovala kao da udara neki ritam prateći razbuktalu vatru.

-   E, moj Momo, jesi teška budaletina, ja ti kažem, a joj, tvrda glavurdo, kud si kreno, kućeš - čuo se jedan od putnika u malom prostoru.

-   Kome govorite, pardon, pita ga jedan stariji gospodin pored kojega su stajale supruga i ćerka. Tu su i tri povelika kofera.

-  Nemojte molim vas da obraćete pažnju, izvinjavam se, ja ovo govo­rim sam sa sobom, ja sam Momo.

Čovek se nasmeja, pruži ruku i upoznaše se.

-      Moj gospodine, nevolja nas sa­stavi, ja gledam da se što pre vratim kući, u Krajišnik, a na put više neću kretati do proleća.

-  Pa i ja bih kući, ali sam mnogo da­leko, došao sam jutros iz Rijeke i sve je bilo u redu do Novog Sada, ali jedva sam stigao ovde, a idem kod rodbine u Sutjesku. Je, u pravu ste, u siječnju, oprostite januaru, nije za putovanje.

- Ne morate mi prevoditi. Znam šta je siječanj, pa ovo mesto se zove Sećanj, ta to je isto - odgovara Momo i nastavlja:

- Ja se kanda tim malo bavim, baš sam čito kako su ruski i ukrajinski arheolozi u Lepesovki blizu Kijeva otkrili stari slovenski kalendar, još iz drugog veka. Dane u nedelji Sloveni isto zovu, četvrti, a petak peti dan u nedelji. Za subotu važi da dolazi od jevrejskog šabat. Mi kažemo utorak. Rusi vtornik, Slovaci utorok, a Poljaci vtorek, sve je jasno. A meseci, samo ima male razlike to što se na lužičkosrpskom kaže vulki rožk, na ukra­jinskom sičenj, češki leden, a na beloruskom studeni. A sve su to izrazi za hladni januar.

- Manite se ljudi priče, došo je Toma sa autobusom, kaže da može da se probije do Sutjeske.

-  E, prvo prolazimo kroz Krajiš­nik, pa ćemo da popijemo jedno kuvano vino, rakiju ili čaj, pa onda na­stavljate, pozivam vas, vašu suprugu i kćerku da svratite do mene, a onda posle do Sutjeske imate nekih šest- sedam kilometara - insistira Momo.

A napolju se uhvatila ledena kora pa se trotoar i kolovoz opasno cakle. Ljuta košava štipa obraze, a putnici namernici se radosni ukrcavaju u au­tobus te zamičemo prema Kraji­šniku, kao da bežimo, sa pesmom Strečera i Breslin, pa se razleže pri­godno walking through your town in the snow, u stilu Vudija Gatrija. Mnogo za petak i boginju Mokošu, po slovenskoj mitologiji zaduženu na taj dan.

Boro Soleša (Danas)

U zdravom tijelu - zdrav duh! (2)

Evo i jedan stari u vezi kalcijuma:
Sretao Slovenac svoga komsiju Bosanca svako jutro prije posla i pozdravljao:
" Dobro jutro, glupi Bosanac!"
Bosanac svako jutro mirno odgovara:
"Dobro jutro komsija, Vi imate manjak kalcijuma!"
I tako svako jutro..."...glupi Bosanac..." "...manjak kalcijuma..."
Ni jedan, ni drugi se ne bune. Danima. Nedjeljema. Prodje i godina...
Ipak jedno jutro Slovenac popusti ( nece valjda Bosanac?!) i upita:
"Dobro komsija, ja te svako jutro vec godinu dana  podravljam sa ...glupi Bosanac.. i ti se ne ljutis.
To i mogu nekako shvatiti. Ali ne shvatam zasto ti meni govoris da imam manjak kalcijuma?"
"E, vidis , komsija" kaze Bosanac " Svo ovo vrijeme ja ti se sa zenom.... a ne vidim da su ti rogovi narasli.
To je ziher zbog manjka kalcijuma!"
(Seveda!)

Nekolika starih slika banjaluckih kosarkasa

Sopen mi poslao ove stare slike. Vrijeme se pobrinulo da narusi njihov kvalitet, ali ne i vrijednost. Ko god je pratio banjalucki sport i kosarku  sezdesetih i sedamdesetih sjetice se likova sa slike. Slike su  iz ranih sezdesetih, iz vremena kada sam se, i zbog likova sa ovih slika, zaljubio u kosarku.

Potpisi ispod slika Sopenovi.

Angel Trajkovski i Bato Jelic, igraliste teh skole

6 maja 1962 utakmica sa Zeljom

pamtim Bajrovica,Rabenstajna,Cengica(mislim da je bio brat od pok sudije). Ja sam bio semafor.

Bato Jelic,Davor Crnic i Angel Trajkovski

Sarajevo 11 Septembar 1962.

Meni je bas lijepa i draga slika.

Vrag je došao po svoje

Da li se radi o " bosanskom proljecu"ili ne? Da li se radi o necemu sasvim drugom? Mislim da se o proljecu sigurno ne radi, jer jos je zima, ali aluzije ili zelje radi nekima je ljepse da to povezu sa dogadjanjima naroda u arapskim zemljama. Hiljade je razloga za bunt naroda Bosne i Hercegovine! Hiljade je onih koji bi ga zeljeli kanalisati i iskoristiti za svoje ciljeve. Da li ce opravdani bunt biti zloupotrebljen? Da li ce rezultati biti slicni rezultatima u arapskim zemljama - sustinski minorni? Da li ce nacionalisti ponovo zloupotrijebiti narodni bunt u svoje svrhe? 
Naredni dani , nedjelje i mjeseci donijece neke od odgovora.
Evo, nudim vam jedno od misljenja. Ne mogu reci da se u svemu slazem , ali vrijedi ga procitati.

*****************************

Piše: Zlatko Dizdarević

Nisam iznenađen apsolutno ni jednim detaljem storije o kaosu u Federaciji BiH. Bitno je ne previdjeti ovu činjenicu – u Federaciji, za sada ne i u Republici Srpskoj! Stvar je bitna za razumijevanje cijele priče, ma kako izgledala bizarna.

Što se iznenađenja tiče, zapravo sam u čudu kako se sve skupa nije dogodilo i ranije. Naprosto zato što su postojali svi udžbenički elementi za eksploziju.

Prvo, potpuno poniženje u svakom pogledu goleme većine stanovnika Bosne i Hercegovine, posebno ovog njezinog frankenštajnskog "dejtonskog" dijela koji se zove Federacija BiH. Morali su odreagirati spontano još ranije. "Spontanost" je ovdje bolnija varijanta od nekakve velike zakulisne organiziranosti.

Drugo, potpuna nesposobnost, zapravo nepostojanje nečega što bi se trebalo zvati državom u bilo kakvom racionalnom i poznatom obliku. I uporno zatvaranje očiju pred time kod onih koji su državnog i ustavnog monstruma stvorili, pa pričaju priču o ljudima u BiH koji to "sami moraju ispraviti". Valjda kao u Ukrajini, na Bliskom istoku ili tko zna gdje... Ako oni ne izvuku nikakav zaključak, eto problema odavde sutra u njihovom sretnom dvorištu.

Treće je tipični urnek ovdje iskazan u punoj mjeri, a odavno poznat u svijetu – kako spontanu "revoluciju" prvog dana ukradu druge noći najradikalniji fakini i lupeži u lepezi od huligana do, sutra, ekstremista raznih nijansi.

Uništena srednja klasa

Ukratko, vrag koji se u slučaju tzv. dejtonske Bosne i Hercegovine – koja je apsolutno nasilje nad povijesno i dokazano mogućom funkcionirajućom, postojećom, realnom i ljudskom Bosnom i Hercegovinom – morao pojaviti iz svoje jazbine, stigao je po svoje. Rekao bih na gromoglasne pozive odavde, čak i s ozbiljnim zakašnjenjem. Sve ostalo su nijanse.

U te "nijanse", naslonjene na ovo gore, ide i sljedeće: u ovoj i ovakvoj državi živi su ljudi koji su radili, stvarali, bivali plaćeni, ljudi koje je rangirao u životu neki drugi sistem vrijednosti, mnogo realniji, prihvatljiviji i logičniji od ovoga koji je danas na snazi. Ljudi koji su znali što je individualni i kolektivni dignitet. Postojao je red veličina veoma blizak onome koji je vladao unaokolo po svijetu. Sve skupa, postojao je, i to baš u gradovima poput Sarajeva, Tuzle, Mostara, Bihaća, Banjaluke...okoliš u kojem je narastala kao dominantna srednja klasa. Pojedinci "tajkuni" mogli su se progutati čak i uz osmijeh. Luzeri su za svoje stanje bili uglavnom sami krivi. Ta i takva srednja klasa danas je brutalno, reklo bi se "genocidno" uništena, satrta, ismijana, ponižena do srži i proglašena šprdnjom. Od koga? Siledžija, kriminalaca, onih što ismijavaju obrazovanje, pamet, kulturu. Od bahate nove elite izrasle na svemu onome što je kontravrijednost onome što je bilo.

Nije ovdje u pitanju povijest, nešto nekad što ima samo u knjigama. U pitanju je činjenica da je poniženjem poklopljena generacija koja je znala da može i kako može drugačije i pravednije, uspješnije i sretnije, a evo već dvadesetak i kusur godina gleda da sve, ciljano, ide u suprotnom pravcu i protiv njih i njihove djece. U pitanju je generacija koja se svako malo ponosno dizala na himnu što je negdje svirana uz medalje i prva mjesta, a danas joj himna čak ni teksta i riječi nema, a ne svira se nigdje i bezmalo nikad. I zastavu su joj drugi nacrtali, bez ikakve veze s vlastitom poviješću i vrijednostima. U pitanju je generacija čiji sinovi očevima postavljaju pitanje – a što i ti ne kradeš pa da i mi imamo... Konačno, u pitanju je generacija koja je počela doslovce da kopa po kontejnerima ne zato što su orkani, poplave ili zemljotresi poharali zemlju, već zato što su lopovi ukrali tu zemlju i njezina blaga strpali sebi u džep. U ime nacije, etnosa, vjere i nedovršenog rata.

Ništa to ne čudi

I nije zato čudo što je sve krenulo iz Tuzle, koja je bila i ostala posljednji bastion kakve-takve građanske sredine protiv koje je od prvog dana nakon rata krenuo pritisak svake vrste ne bi li joj se to lice unakazilo i promijenilo. Normalno je, zato, što su tamo i policajci stali na stranu poniženih, jer su ista krvna grupa.

Nije čudo ni to što je najkrvavije i najbrutalnije bilo u Sarajevu. Taj je grad ponižen ponajviše i nekadašnji genetski kod mu je uništen na najgori način. I u vezi s njegovom realnošću najstrašnije se lažemo. Rušilo se ciljano i projektirano u ratu, a onda mirno, uporno i primitivno nakon rata. Rekli bi mnogi, logično. Sarajevo je danas najdalje od onoga što je nekad bilo. I tu ranu ponajbolje osjećaju oni koji su u njemu ostali, a djeca im se ne snalaze u sudaru roditeljskih nostalgičnih sjećanja i brutalne ulične realnosti. Poslastica za vraga.

Idiotski Dayton

Što reći o unutarnjem ustavnom konceptu kaosa, u kombinaciji s adekvatnim domaćim izvođačima radova. O Daytonu kao idiotski pročitanom projektu kojim su veliki unaokolo htjeli sebi da zakače medalju, na kojem je trebalo zaraditi tajkunske novce, ukrasti resurse, onemogući i satrati svježe ideje nepodobne korporativizmu, promijeniti autohtonu pamet i razmijeniti je za uvezene i domaće idiotluke i debile, eksperimentirati na modelu teritorijalizacije nacionalizma kao državotvorne paradigme koja će se ponuditi sutra drugim nepoćudnim državama...

Rezultat je do boli prepoznat u vatri na ulicama duhovno i materijalno dekomponiranog Sarajeva i brutalno nacionalistički podijeljenog Mostara, prije svega. U entitetu u kojem praktično ne postoji ni jedna jedina organizacijska vertikala koja znači naredbodavnu i funkcionalnu hijerarhiju, konkretne nadležnosti i posebno odgovornosti, nego je sve u artificijelnim horizontalama koje se nigdje ne dodiruju, nitko nikome ne odgovara, a sve je u mehanizmima blokade bez ijednog mehanizma deblokade – jasno je zašto napadnute institucije te "države" nitko ne brani. Zapravio i nema tko. Čak i da je bilo naredbi da se to radi, suglasnost je moralo da potvrdi desetak instanci. Institucija, zapravo, nema ni u promilu koji je izvan te najprizemnije politike. Umjesto toga, policijom naređuje ministar jer je on politika, a politika je ovdje lični dobitak. Idu izbori, valja biti "humanist", a istorija je potvrdila da ono "niko ne sme da vas bije" daje pouzdan rezultat.

Država RS, brutalna realnost

I konačno, zašto do ovoga časa tog raspada sistema i puštanja na volju "otimanju revolucije" nije bilo u Republici Srpskoj. Zato što kakve-takve kvazi-države, temeljene na jakoj hijerarhiji s vođom (ma kakav on u totalitarizmu i hegemoniji bio) ima, zato što ima mehanizme da naredi i provede naređenje, zato što nema međunivo u nekakvim kantonima kojima rukovode raznorazne koalicije k'o guske u magli, zato što se zna tko krade i za koga, a tko tu ne igra. Zvuči prilično nedemokratski ova "pohvala" tamošnjem centralizmu kojim se, upravo odatle, maše kao crvenom krpom kada je BiH kao država u pitanju?

Ovo je, ipak, brutalna realnost. Na prostorima na kojima se dogodio kaos, najjednostavnije kazano, nema države sposobne da se kaosu odupre. A nema je jer postoje dva, objektivno međunarodno podržana modela lopovluka i krađe. Jedan je nepostojanje države pa moćni lopovi mogu što hoće. To se zove Federacija BiH, entitet. Drugi je ukradena država od jednog vođe, totalitarista, koji je uspješno prodao nacionalizam pod populizam, odsjekao veze s ostatkom "države" i u svojoj nahiji drži stvar pod kontrolom. Za sada. To se zove Repblika Srpska, entitet.

Ni u jednom ni u drugom slučaju nikoga se ama baš ni najmanje ne tiče što povijesne teorije o demokraciji o tome kažu. One ne samo da nisu važne, one su ovdje krajnje nepoželjne i opasne i protiv njih se valja boriti svim silama. Nisam baš siguran da i sam vrag na tom terenu za sada uopšte traži još neki dodatni primamljivi teren za sebe. I ovako kako je, njemu je puna šaka duge brade.

*Tekst prenosimo sa sajta Forum.tm

Angel i Jack na snijegu

Boise,4.February 2014.
Prosle nedelje na kosarkaskoj utakmici: lokalni BSU protiv S.Jose St.
sa unukom Jack-om,a odmah zatim prema planinama (MC Call 5 dana). U Mc
Call-u snijega u izobilju,vrijeme prekrasno i jos kao divan dodatak
"Snjezni festival": bezbroj ogromnih umjetnickih skulptura od leda i
snijega,a najatraktivnija i ujedno pobjednik te snjezne izlozbe je -
"Piramida". Oni koji su bili sa mnom ovdje u ljetnom periodu prepoznace
neka mjesta samo sto su u drugom zimskom ruhu.
Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama. Angel

RUDI CAJAVEC (2): Cajavec PE

Glamocka ulica

Vasina torta

Na danasnji dan obicno sam jeo tortu. Stefaniju ili Vasinu. Nije bitno, ne znam koja je bolja.

Evo, Mario i Ljilja mi poslase Vasinu tortu. Pa rekoh, hajde da je podijelim s vama.

********************************

Vasina torta je mitska torta srpske kujne. Svoj trijumfalni po­hod počela je sa stranica kuvara koji je pre Drugog svetskog rata objavila "Politika", a sastavila gaje Spasenija Pata Arsenijević. Čim je objavljen, postao je hit među srpskim domaći­cama koje su počele da kuvaju po receptima iz Patinog kuva­ra. Zašto se među stotinak recepata za torte koje su objavlje­ne u Patinom kuvaru izdvojila baš Vasina torta? Tajna leži u njenoj specifičnosti: sastoji se od jedne kore koja se prekriva sa dva krema koji Vasinoj torti daju raskošan ukus.

Pre Drugog svetskog rata bila je torta građanske Srbije. Njen visoki status potvrđen je i u komunizmu jer je tada Patin kuvar doživeo mnogobrojna izdanja pod nazivom "Veli­ki narodni kuvar", a Vasina torta preko tog kuvara nastavila je da se širi Srbijom.

Postoji više teorija o tome kako je Vasina torta dobila ime. U vreme kada je Pata objavila kuvar, mislilo se da je torta do­bila ime po Vasi Pelagiću, autoru knjige Narodni učitelj, u ko­joj je objavio niz recepata za narodne lekove po kojima su lečene mnoge generacije. Druga priča kaže da je torta dobila ime po Vasi Čokrljanu iz Paraćina. Njegova žena Jelena bila je trudna i lekari su mu rekli da nisu sigurni da će ona i dete preživeti porođaj. Vasa je ženu odveo u Beč, gde se porodila 1908. godine. Jelenina majka je u znak zahvalnosti zetu tor­tu koju je zamislila nazvala njegovim imenom.

U "Zabavniku" je svojevremeno objavljena i ova priča o tome kako je torta dobila ime. Spasenija Pata Arsenijević bila je urednica "Ženske strane" u "Politici". Sedela je za svo­jim stolom u redakciji i sređivala recepte za kuvar koji je nameravala da objavi. Pred njom se nalazio recept za tortu koja nije imala ime. U redakciju je ušao neki čovek i prišao Pati­nom stolu. Kazao joj je koga traži i predstavio se. Ime mu je bilo Vasa. Pata je iznad recepta napisala "Vasina torta" i po­tom odvela čoveka do onoga koga je tražio. Ne znam koja je od ovih priča o tome kako je Vasina torta dobila ime tačna, ali one svedoče o tome koliko je ova torta bila popularna i da ljude zanima kako je dobila ime.

Decenijama nisam jeo Vasinu tortu. Teško da bih je jeo i sada, da moja drugarica Anđa nije insistirala da mi napra­vi tortu za rođendan. Objašnjavao sam joj da je glupo pravi­ti tortu nekome ko puni četrde­set osam godina, ali je ona bila uporna. Na kraju sam pristao i rekao joj da mi napravi Vasinu tortu. Kada je videla recept, ne samo da nije bila impresioni­rana, već mi je rekla da Vasina torta u stvari i nije torta jer ima samo jednu koru, a prave torte imaju više kora. Bilo je to sveto­grđe koje sam pripisao tome što je Anđa mnogo mlađa od mene i ostao sam uporan u svojoj želji da za rođendan dobijem baš Va­sinu tortu.

A kada sam je probao, u istom trenutku sam ponovo bio onaj mali dečak koji je za rođendan dobijao tu blještavo belu posla­sticu jedinstvenog ukusa.

Ponovni susret sa ovom tor­tom otkrio je još toga. Anđa nam je odsekla parčad kao što se da­nas seku torte. Jedva smo ih pojeli jer su bila prevelika. Vasi­na torta je "jaka" torta i seče se u tanjim parčićima. Zbog toga je i bilo moguće da se na rođendanima mog detinjstva bulu­menta dece nahrani samo jednom tortom. Kome god sam se pohvalio da sam za rođendan dobio Vasinu tortu, sa setom je konstatovao da je već dugo nije jeo. Razmišljao sam o tome i shvatio da je Vasina torta nestala sa naših trpeza devedese­tih godina, jer je u vreme inflacije njeno pravljenje bilo pre­skupo. Kada su devedesete prošle, već smo se navikli na neke druge, jeftinije torte. Anđina primedba da Vasina torta nije prava torta, jer ima samo jednu koru, navela me je na istraži­vanje. Najstarija poznata torta, Lincer torta, ima samo jednu koru baš kao što je jednu koru nekada imala i Saher torta, što govori o tome da je Vasina torta stara poslastica.

Izgleda da većina današnje dece nikada nije probala Va­sinu tortu, a to je šteta. Vasina torta je jedan od gastronom­skih simbola Srbije, baš kao što je to i Karađorđeva šnicla. Napravite Vasinu tortu svojoj deci ponekad, ali se držite originalnog recepta. Samo tako ćete dobiti taj neponovljivi ukus.     

VLADAN STOŠIĆ