Jugoslavija je tvorac moderne košarke

Američka košarka u protekle dve i po decenije doživela je velike promene, a da bi se one razumele neophodno je vratiti se na 1992. godinu, ali ne na američki Drim tim s Olimpijskih igara u Barseloni, već na najveći tim koji nikada nije zaigrao zajedno - reprezentaciju Jugoslavije, napisao je komentator "Rolingstouna" Tim Hoking.
On ističe da je istorija velikog jugoslovenskog tima dobro prikazana u dokumentarnom filmu "Jednom braća", kroz odnos dvojice velikana Vlade Divca i Dražena Petrovića, ali zaveštanje te ekipe ostalo je nedovoljno dokumentovano.
To je čudno, jer se radi o najuticajnijoj svetskoj ekipi u poslednjih 25 godina. Zaboravite Majkla Džordana, Sparse ili Voriorse, Jugoslavije je modernu košarku napravila ovakvom kakva je danas, kaže Hoking.
On ukazuje na činjenicu da se filozofija evropske i američke košarke oduvek razlikovala, jer se prva zasnivala na snažnoj timskoj igri, dok je u drugoj na prvom mestu individualizam i zabava.
Grubo rečeno, kaže Hoking, evropska košarka zasniva se na strogim pravilima, američka na atletizmu i sirovom talentu, evropska igra traži samoograničavanje, a američka samoisticanje.
Američki Drim tim iz Barselone bio je, ističe autor, zbir njegovih briljantnih delova i ništa više od toga, dok je, suprotno tome, jugoslovenski tim iz te godine na zbiru njegovih delova pravio nadgradnju. Ta ekipa imala je, podseća Hoking, velike NBA zvezde Petrovića, Tonija Kukoča i Divca, koji je čak i u najjačoj ligi na svetu potpuno redefinisao igru i ulogu centra, koja se do njegovog dolaska u Ameriku uglavnom svodila na tuču i laktanje pod košem. Samo to, međutim, ne bi bilo dovoljno da reprezentacija Jugoslavije bude savršen tim, kakav smo gledali na svetskom prvenstvu 1990, koje je s lakoćom osvojila. Njihova sposobnost da uguše protivnike nije se zasnivala na tome da budu jači i brži, već na disciplini i uzajamnom poverenju, ocenio je Hoking.
Prema njegovom mišljenju, to je bio vrhunac evropske košarke i bilo je logično da u poslednje dve decenije takav pristup igri počinju da prihvataju treneri u NBA ligi, jer posle Drim tima iz 1992, američka košarka, sledeći svoju filozofiju, više nije imala prostora za napredak. Bila je to teška promena, a da je neophodna definitivno je postalo jasno 2004. godine, kada se desilo nezamislivo i reprezentacija SAD na Olimpijskim igrama nije stigla ni do finala.
Posle toga je američka košarka doživela temeljne promene, najviše zahvaljujući Gregu Popoviću, koji je od San Antonija stvorio najuspešniji NBA klub u proteklih 20 godina zbog toga što je prekinuo tradiciju angažovanja isključivo igrača sa američkih koledža. Dovodio je
dosta neameričkih igrača, koji su postali velike zvezde, i rezultat je bio osvajanje pet šampionskih prstena.
Vrhunac je, ipak, prethodna sezona u kojoj su Voriorsi ostvarili rekordne 73 pobede, pri čemu su frapantno ličili na veliki jugoslovenski tim koji se raspao uoči najvećeg takmičenja, istakao je Hoking. On podseća da se već 24 godine svi pitaju šta bi se desilo u finalu olimpijskog turnira u Barseloni da se Americi suprotstavila Jugoslavija, a ne samo deo tog tima u dresu Hrvatske. To, naravno, nikada nećemo saznati, ali za mene nije najveća tragedija što nismo videli duel dva najveća nacionalna tima u borbi za zlato, već što nismo dobili priliku da gledamo sučeljavanje najvećih predstavnika američke i evropske košarkaške filozofije, kaže Hokins.
A možda, zaključio je, do njega nikada nije ni trebalo da dođe, jer na osnovu svega što se dešavalo u naredne 24 godine sve više liči da su prevladali Evropljani.

(Fonet)

Mario M.: Objavljen Amirov roman

„Osvetinje“ su Amiru Alagiću prvi roman, što se ne bi reklo po težini teme, staloženosti izlaganja i umijeću pisanja. Spletovi Alagićevih rečenica podižu vještinu pripovijedanja na iznimnu razinu, približavajući čitatelje likovima toliko da svaki od njih prerasta roman – jer za autora ne postoji ništa toliko sitno da u tome ne bi mogao otkriti beskonačno. Nažalost, ljudi iz tog primorskog gradića u svojoj su unutarnjoj neizmjernosti posvećeni jedino osveti, oni su poput kuća koje dugo propadaju i naglo se uruše, poput zemlje koja se oko njih urušila u rat. Svjesni da srljaju u užasnu vječnost, odlučili su sve paklene muke isprobati za života.

(Boris Beck)

Amir Alagić rođen je 1977. godine u Banjaluci. Objavio zbirku međusobno povezanih priča „Pod istim nebom“ (2010). Priče i pjesme objavljivao u brojnim književnim časopisima i zbornicima. Scenarist i redatelj kratkog igranog filma „Poigravanja ili Pokvareni bojler“ (2012). Živi u Puli.
***
Ovako je neki dan izdavač, zagrebačka kuća Durieux, najavio novu knjigu Amira Alagića. S njegovim pisanjem smo se već upoznali. U Parkiću su gostovali i njegovi roditelji. Amir je pisac bosanskog porijekla, rodio se i školovao u Banjaluci, odakle je iščupan i presadjen u Pulu. Tamo je osmislio život i profesionalno se afirmirao. Dobar književnik kvalitetnih korijena... Čitaoci koji su pročitali ''Pod istim nebom'' s velikim nestrpljenjem iščekuju ''Osvetinje'', kao i roman u pripremi ''Stogodišnje djetinjstvo''.
(mm)

Umjesto pauze

Umjesto pauze

David Albahari: PET MALIH PRIČA O MOJOJ ŽENI

1

Moja žena bere cveće.
Ja skupljam marke.
Moja žena čita ljubavne romane.
Ja igram fudbal.
Moja žena gleda televiziju.
Ja idem na pijacu.
Moja žena dugo spava.
Ja nikada ne sanjam.

2

Moja žena i ja sedimo na klupi. Klupa je u parku.
„Volim jesen“, kaže moja žena.
„Jesen je uvek lepa“, kažem.
„Pogledaj lišće“, nastavlja moja žena. „Izgleda kao da je od zlata“
„Neke krošnje", kažem, „liče na buktinje."
„Mogu satima da ih gledam“, dodaje moja žena.
Ja malo ćutim, a onda kažem: „Jedino žalim što odleću ptice.“ „Ne brini“, smeši se moja žena, „ostaju nam vrapci."

3

Moja žena pere sudove i peva.
Ja brišem čaše i tanjire. Potom ih slažem na policu.
U dvorištu, na drvetu, sedi veverica.
Ostavljam krpu, uzimam foto-aparat i slikam je tri puta. Moja žena prestaje da peva. „Mene nikada“, kaže ona, „ne slikaš tri puta.“
„Ti nisi veverica“, kažem.
„Naravno da nisam", kaže moja žena. Onda me pogleda. „Da li bi me više voleo da imam rep?“
„Volim te i bez repa", kažem, podižem foto-aparat i slikam je četiri puta.

4

Svakog dana, tačno u podne, telefoniram svojoj ženi.
„Аlо“, kaže moja žena.
„Zdravo", kažem. „Kako si? Šta radiš?"
„Dobro sam", kaže moja žena. „Čitam knjigu."
„Šta čitaš?"
„Roman Prohujalo sa vihorom."
„То je tužna knjiga", kažem.
„Dok čitam", kaže moja žena, „držim maramicu u ruci."
„Koliko još imaš do kraja?"
„Pedeset strana", odgovara ona, „možda ni toliko."
„А kada ih pročitaš", pitam, „šta onda misliš da radiš?"
„Idem u šetnju sa Ljubicom."
„Pozdravi Ljubicu", kažem.
„A ti", pita moja žena, „kada dolaziš kući?"
„Kada napišem izveštaj", kažem i spuštam slušalicu.

5

Moja žena sedi u kuhinji i uvlači konac u iglu. Onda bira dugmad za svoju bluzu. Bluza je bela. I konac je beo. Samo je dugme crveno. Moja žena prišiva crveno dugme na belu bluzu. Malo posle, ona stavlja bluzu na dasku za peglanje. Vidim da je svako dugme druge boje. Kada obuče bluzu, moja žena izgleda kao beli oblak iza šarene duge.

(iz knjige kratkih priča ‘Krava je usamljena životinja)

***
Pisac i prevodilac David Albahari (1948.) do sada je objavio četrnaest romana, četrnaest knjiga priča i pet knjiga eseja.

Most radija Slobodna Evropa: Druga strana saradnje sa Kinezima

Novinar Omer Karabeg je razgovarao sa Mijatom Lakićevićem, ekonomskim analitičarem, i Milanom Kovačevićem, savjetnikom za strana ulaganja o kineskom privrednom angažmanu u Srbiji.

MIJAT LAKIČEVIĆ: Kina je zemlja specifičnih karakteristika u svakom pogledu, pa i kada se radi o ekonomiji. Kinezi vole da računaju na jako duge rokove. Ovo što oni sada rade sa Železarom Smederevo nije trenutno isplativo. Kupovina Železare najpre ima strateški i politički značaj, pa onda ekonomski. Verovatno se računa na dugoročniju korist od ovog aranžmana, ako je ikada bude. A ako i izgubi 50 ili 100 miliona evra - to je za kinesku državu sitnica.

MILAN KOVAČEVIĆ: Ne treba zaboraviti da su Kinezi kupili samo imovinu Železare Smederevo bez ikakvog opterećenja i duga. Dobili su kapacitet na evropskom tlu, pa se Evropa buni, jer se boji da će imati konkurenciju. Ako oni budu povećavali kapacitete, a to im je namera, Železara u jednom trenutku može postati rentabilna. Kupovina Železare Smederevo se uklapa u njihovu strategiju. Njihov pogled na ekonomiju je drugačiji od američkog. To je zemlja u u kojoj država ima značajnu ulogu u privredi i u kojoj se usklađuju politički i ekonomski ciljevi. Tokom posete predsednika Kine ovde je bilo mnogo populizma. Malo je bilo pravih informacija. Proglašeno je velikim uspehom to što su zaključena 22 sporazuma, a kada malo bolje pogledate te sporazume - među njima je devet memoranduma koji nikoga ne obavezuju. Zaključena su samo dva ozbiljnija sporazuma.

LAKIĆEVIĆ: Kinezi mogu da odluče da čelik prodaju ispod cene, da idu sa takozvanim dampinškim cenama, što oni i inače rade i protiv čega se Evropa buni. To je deo njihove dugoročne strategije. Oni mogu sebi da dopuste da rade sa gubitkom i po nekoliko decenija, da bi nakon toga možda došli na zelenu granu. Osim toga Kinezi i nisu baš nešto poznati kao najbolji investitori. Oni su imali dosta promašenih investicija. Danas u Kini imate čitave gradove koji zvrje prazni jer, kada grade, oni ne pitaju za cenu. To može da prođe zahvaljujući političkom režimu kakav postoji u Kini. Kada je reč o 22 sporazuma, koji su potpisani za vreme posete kineskog predsednika Si Đin Pinga, najveći deo tih sporazuma je čisto protokolarni. Nema ministra u vladi Srbije koji ih nije potpisao. I Verbić, I Tasovac, i Antić, i Ministarstvo odbrane, i Ministarstvo finansija - svi su potpisali poneki sporazum, zapravo memorandum, a to su potpuno neobavezujući papiri. Onaj ključni, od koga se najviše očekivalo, a to je izgradnja pruge Beograd - Budimpešta, nije potpisan. Jedini komercijalni ugovor je onaj o prodaji telekomunikacione opreme kineske kompanije Huawei srpskom Telekomu. Opet mi ništa ne prodajemo, nego kupujemo od Kine i povećavamo ogromni spoljnotrgovinski deficit u robnoj razmeni koji imamo sa tom zemljom. Toliki deficit ni približno nemamo ni sa jednom evropskom zemljom. To baca dosta negativno svetlo na našu ekonomsku saradnju sa Kinom.

KOVAČEVIĆ: Autoput od Surčina do Obrenovca će se graditi po modelu kao most Zemun - Borča. Taj most je praktično uvezen iz Kine, jer su ga izgradili Kinezi, a finansiran je kreditom koji
smo dobili od kineske banke uz kamatu od tri posto. Drugim rečima, mi smo povećali deficit, pa moramo na nečem drugom zaraditi da bi vratili taj kredit. Slično će biti i sa autoputem od Surčina do Obrenovca.

LAKIĆEVIĆ: Kod mosta Zemun - Borča otprilike dve trećine, ako ne i tri četvrtine kineskog kredita - otišlo je nazad u Kinu. To je loš aranžman, jer naša država ne razvija našu, nego stranu ekonomiju. Naša preduzeća su išla u Kinu i tamo su sa domaćim partnerima osnivala zajedničke firme, ali sa Kinezima je jako teško raditi. Vršački Hemofarm je osnovao zajedničku firmu, pa je iz Kine vrlo brzo bio izbačen naglavačke, partneri su mu oteli i kapital i imovinu. Među privrednicima se to vrlo brzo pročulo, pa se malo ko usuđuje da ide u Kinu. Sada naša firma vodi spor pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu. To pitanje je trebalo postaviti prilikom posete kineskog predsednika, jer su razgovori bili vrlo prijateljski. Ali nije bilo postavljeno.

KOVAČEVIĆ: Najveći problem u Srbiji je to što vlast sve tajno radi, pa mi ne znamo koliko ona loše radi. Kada čitate ugovore koje su oni zaključili, čudite se kako je neko mogao toliko dati, a tako malo dobiti. Uzmimo samo kinesko-francusku fabriku Mei Ta u Bariču kod Obrenovca, čija je izgradnja počela u aprilu ove godine. Investicija je vredna 60 miliona evra i, nećete vjerovati, u ugovoru koji je zaključio naš ministar privrede, piše da oni moraju uložiti bar četvrtinu te sume, a mi ćemo ostalo. Mi smo se obavezali da ćemo im u kešu uplatiti 23 miliona, da ćemo im besplatno dati zemljište, izgraditi infrastrukturu i regulisati Savu u blizini te lokacije. Mi već za njih o našem trošku obučavamo radnike. Kinezi moraju dati bar četvrtinu, ali prema ugovoru to može biti i kredit koji će oni uzeti. Vrhunac svega je što oni tu fabriku, kada bude gotova, mogu i prodati, pa uzeti novce i nešto drugo s njima raditi - i to neće biti kršenje ugovora. I sve je to ministar Sertić potpisao. Pričalo se da će ta fabrika zaposliti na hiljade ljudi, a obaveza investitora je da zaposli 1.400 radnika i za to će dobiti 23 miliona evra u kešu. Iz ugovora se ne vidi kolike će biti zarade zaposlenih, a biće vrlo niske. Većina stranih ulagača, koje mi kapom i šakom plaćamo da bi došli u Srbiju, grade pogone u onim delatnostima u kojima se zapošljava jeftina radna snaga.

LAKIĆEVIĆ: Kinezi nisu kupili Železaru Smederevo, odnosno nisu kupili preduzeće. Da su kupili preduzeće, oni bi sa preduzećem kupili i radnike, pa bi se onda moglo i pregovarati o tome kakav će biti njihov položaj i kakve će im biti plate. Ali oni su kupili samo imovinu - zemljište i opremu. Kupili su 500 hektara zemlje između koridora 10 i Dunava - odlično parče koje se može za svašta upotrebiti. I ako Železara nestane, to će ostati kineska zemlja. Kinezi osnivaju novo preduzeće i oni s radnicima zasnivaju nove ugovore. Radnici nemaju nikakva prava na osnovu toga što su radili u starom preduzeću, odnosno u staroj Železari. Videćemo kakav će biti njihov položaj i kakve će biti plate.

(Radio Slobodna Evropa)

Miodrag Perunović: Mišolovka

Poslije otvaranja spomenika, vraćajući se kući, razmišljao sam o svemu; prebirao po utiscima: da li ćemo se ikada više vidjeti? Ne vjerujem, mada, nikad se ne zna…
Za njega sam čuo u ranom djetinjstvu, negdje krajem šezdesetih; sjećam se pomiješanih osjećanja nevjerice i oduševljenja: da li je moguće da tamo, u tom dalekom, velikom, tajanstvenom svijetu, postoji naš čovjek (Jugosloven), koji je jedan od najboljih boksera? A, koliko je tek bilo moje ushićenje, kad sam saznao da će da se bori sa Kasijusom Klejom (Muhamedom Alijem) zatitulu prvaka svijeta!...
Marta 1982. godine sam stigao u Sarajevo, gdje je „Splitski kamp“ (koji smo činili Beneš, Rusevski, Rubelj i ja) trebalo da u „Skenderiji“ održi reviju profesionalnog boksa. Kada sam od ljudi iz našeg kampa saznao da iz Kanade stiže on, sa dva svoja boksera, sjetio sam se svog djetinjstva i što mi je tada značio. Čudno sam se osjećao, prepoznajući kako u meni ona dječačka nevjerica popušta pred činjenicom da će jedan od junaka iz moje mašte sada da „oživi“ i da ću ga upoznati...
Poslije nekoliko mojih pobjeda na uspješno organizovanim revijama širom Jugoslavije, došlo je vrijeme da se okušam i na jednoj od velikih svjetskih scena profi boksa. Krajem aprila smo otputovali u Toronto! Tamo je u ogromnoj „Koloseum“ dvorani bio zakazan moj meč sa prvakom Kanade, Lanselotom Inisom. U Torontu sam proveo 12 dana, trenirao sam u bokserskim salama prepunim uglavnom tamnoputih atleta, i imao nekoliko žestokih sparinga sa tamošnjim profesionalcima. On je gostoljubivost posvjedočio u više navrata, izvodeći nas u najelitnije restorane gdje smo bili u društvu sa istaknutim ljudima biznisa i sporta, i uvjeravali se koliko je uvažavan i poštovan. U noći između 4. i 5. maja odboksovao sam izvanredan meč od osam rundi, i slavio značajnu pobjedu. I nikada mi trener u uglu nije toliko značio, njegovo prisustvo, savjeti u pauzama između rundi, i dovikivanje za vrijeme borbe... ne toliko zbog onoga što sadrže, već od koga dolaze, a dolazili su - od Džordža Čuvala!
U decembru 2011. sam dobio poziv da u Ljubuškom otvorim spomenik Džordžu Čuvalu! Građani Ljubuškog su odlučili da za života podignu spomenik svjetskoj bokserskoj legendi, čiji su roditelji kao stanovnici tog grada otišli u Kanadu „trbuhom za kruhom“. Obradovao sam se pozivu, povodu, i prilici, da poslije skoro 30 godina ponovo vidim meni veoma dragog čovjeka. Pitao sam se, kako li sada izgleda? Pamtim ga kao izuzetno krupnog, snažnog čovjeka, koji mi je izgledao kao sušto oličenje snage i čvrstine. Računao sam: `82. je imao 45 godina, sada ima 74...
Naš susret je bio veoma srdačan, susret ljudi koji su povezani lijepim uspomenama iz jednog perioda života, i zajedničkim iskustvom posebne vrijednosti, koje u sebi krije borba u ringu. Pred sobom sam vidio finog, krepkog, sportski građenog, starijeg gospodina u teget odijelu sa svijetlo plavom kravatom. Iza te jasne otmenosti, osjećala se neka čudna snaga, ne ona iz vremena našeg prvog poznanstva - moćna, fizička - nego snaga prekaljenog dostojanstva, stečenog i potvrđenog djelima i cjelokupnim životom. Dakle, nije bilo ništa od one, gotovo medveđe građe
i snage, koju sam upamtio... Među prisutnima u lokalu gdje smo se našli, i kojima je počeo da priča o onom mom meču u Torontu, bili su i Škaro, Mavrović, Vujković, T. Kačar... Reče, kako je želio da se vratim, da budem kod njega, da tamo nastavim karijeru i da mi bude menadžer, jer, bio je siguran da bih imao velikog uspjeha. Čudio se, zašto nisam došao? A, poslao mi je bio garatntno pismo... Rekoh mu, da sam to pismo dobio tek kad sam već bio potpisao ugovor u Parizu, i da mi je žao što se negdje na putu do mene, očigledno bilo zadržalo.
Poslije nam je pričao o strašnoj sudbini koju je doživio: tri sina su mu umrla od droge (jednog sam upoznao u Torontu, bio je ragbi igrač), a žena mu se ubila ne mogavši da podnese te tragedije. Reče, kako od tada ide širom svijeta i drži predavanja o narkomaniji. Bori se da što manje tuđe djece doživi sudbinu njegove, da ga to održava, daje mu snagu i obezbjeđuje smisao postojanja, jer tako ima osjećaj da njegovi sinovi nijesu postojali i umrli uzalud. Bio sam potrešen tom strašnom pričom. I bi mi jasno, zašto se istopila ona gromada od čovjeka, i otkud onaj osjećaj da stojim pred osobom prekaljenog dostojanstva, i neke gotovo mistične karakterne snage.
Poslije otvaranja spomenika, vraćajući se kući, razmišljao sam o svemu; prebirao po utiscima: da li ćemo se ikada više vidjeti? Ne vjerujem, mada, nikad se ne zna…
- Lijepa je bila ova manifestacija, dobro organizovana - kažem u sebi - neobično je da živom čovjeku podižu spomenik, ali i lijepo. Njemu to ipak, puno znači. Uvjerio se koliko ga ljudi iz njegove postojbine cijene i vole, koliko im znači što je zahvaljujući njemu, i njihov grad ušao u anale svjetskog sporta, pa su mu za uzvrat pokazali da će im on - njihov Jure, zauvijek biti ponos i simbol. Da, sve je to lijepo, ali, da li je toliko vrijedno, mislim i na titule, priznanja, pobjede, slavu, popularnost, da bi on sad poslije svega što mu se dogodilo, imao utisak i ukus ostvarenog cilja, i smisla života? Svakako da ne! - zaključio sam. - A, eto, svi mi težimo da ostvarimo „velike rezultate“, steknemo poštovanje, slavu, i drugima budemo primjeri uspješnosti -„zvijezde vodilje“. Od početka griješimo... Pođemo za tim opojnim mirisom, žurimo, borimo se, dajemo sve od sebe da dosegnemo njegov izvor, i uživamo u kušanju te željene slasti. I kad u svemu tome uspijemo, zadovoljni i siti zastanemo, osvrnemo se oko sebe i vidimo - da smo u MIŠOLOVCI!

Miodrag Perunović, stav
(Vijesti)

Ratka Jovanović – Vukotić: Beharanje granata u Mostaru

(uz dodjelu POVELJE MIRA Mili Đukanoviću u Mostaru)

- Gledaš li ovu sprdnju iz Mostara?
- Ne, što je bilo?
- Dali su Milu Đukanoviću Povelju mira.
- A, to ti je neka od onih kupljenih, sjećaš li se Medalje za demokratiju?
- Ama, nije! Uključi taj televizor. I bosanski premijer je tamo. Bruka! Mostar ne zaboravlja prijatelje, tako se valjda zove skup...
Stigoh tek na kraj govora. Đukanović je, kažu, cijeli svoj politički angažman prožeo njegovanjem dobrosusjedskih i komšijskih odnosa...
Stvarno, ko ođe još nije poludio, nikad nije ni bio normalan. Zbog tog cijelog političkog angažmana zamalo su nam uzeli Sutorinu prošle godine. U znak odmazde za sprženu Bosnu i Hercegovinu. Još se sjećam kako je ta prijateljska prošlost izgledala 1991. godine.
***
Lukovo kod Nikšića. Mrkli mrak. Kiša se sliva niz kapuljače i kabanice. Momir Bulatović i Milo Đukanović bodre rezerviste. Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva. Uz tu himnu, krenuli smo na Mostar. U gorepomenuti politički angažman.
Na tom strašnom putu, zlosrećnicima koji su se odazvali na poziv otadžbinske vlasti pukla je sramotna pogibija. Stradali su čak i od vlastitih metaka, greškom priučenih komandanata. Punih elana da isprave greške priučenih avnojevskih kartografa. Čuli od premijera... Sa te Bitke na Neretvi, Crna Gora se vratila crna obraza. Nema povelje dovoljno velike da ga pokrije...
Mostarom probeharale granate, javio je ponosno izvještač Pobjede. To nijesu Crnogorci, poručio je Jevrem Brković u pismu izvinjenja hercegovačkim Muslimanima i Hrvatima. Za njim je odmah raspisana potjernica. Koju je Pobjeda slavodobitno objavila. Ne zajući da će taj policijski raspis obrukati Crnu Goru u svijetu brže i više nego mnogi strašniji zločini... Brković je morao da bježi iz domovine...
***
Koliki je bio učinak crnogorskih trupa u razaranju Mostara, ne znam. Ali vidim da je taj grad raspolućen i dan-danas! Podijeljen više nego mirno, preko nišana. Zato ni četvrt vijeka kasnije mladi ne prelaze na drugu stranu mosta. Što ću tamo, oni nas mrze, reče đevojka u emisiji Perspektiva na TV Vijesti.
Ni mrtve još ne mogu da pomire. Sabirala sam ih sa tri odvojena nacionalna spiska. Bošnjaci vojnici - 950, civili - 614. Hrvati vojnici - 411, civili - 95. Srbi vojnici - 267, civili 133... Naravno da nijesu sve pobili Crnogorci. Ali, ako su i jednoga, trebalo je da povelju uruče preko suda! I premijeru i podanicima...
***
Sad će da se probude depeesovski Spavači na portalu... Ova je novinarka jednostrana... Vijesti je plaćaju da pljuje premijera... Sebe mrzi do podne, a popodne Mila Đukanovića... Što je trebalo da uradi s Poveljom, da je baci...
Slažem se, naš premijer je vaspitan. Nije mogao da je vrati darodavcima. Ali, jeste mogao da pokaže koliko je častan.
Veoma sam zahvalan, ali ovakvo priznanje nijesam zaslužio. Mogao bih da prihvatim pohvalu za to što Crna Gora nije učestvovala u borbama na Kosovu. Za rat u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, međutim, osjećam se odgovornim. Zato ću, uz vaše dopuštenje, čim se vratim u Crnu Goru ovu povelju predati u prave ruke...
***
Mogao je, mirne duše, to da kaže i ne bi morao mnogo da se dvoumi. Kratak je taj spisak - Liberalni savez, Monitor ili SDP. Možda bi bio rizičan bliski susret premijera sa preživjelim liberalima i monitorovcima. Gone ih njegovi po sudovima i ćoškovima evo 26 godina... Sa esdepeovcima je odskoro u nezbor. Biće, međutim, sasvim bezbjedan ako umnoži Mostarsku povelju mira i odnese je onima koji mu više ne mogu nauditi... Nijesu predaleko grobovi Miroslava Vickovića, Ratka Perovića, Ćana Koprivice, Miodraga Vukmanovića...
Znam, neće premijer to uraditi. Idu izbori, svaki glas je važan... A to nema mnogo veze sa čašću. Više sa opstankom! Ne bila ja u njegovoj koži, ako izgubi u oktobru...
P.S. Nemam saznanja o tome što je Đukanović uradio sa Poveljom iz Mostara. Bila ona na zidu ili u fioci, nadam se da je na njenoj poleđini, iskreno pokajnički, prepisao stari podgorički grafit: Oprosti, Slavko, ali posa je posa...

Ratka Jovanović – Vukotić (‘Vijesti’)

I dodatak: jedan komentar iz Crne Gore na ovu vijest:
Лауреати: Денис Звиздић звани Звизда и Мило Ђукановић звани ...

KUĆA PORED MORA - Arsen Dedić

Sule: No.9 - Ron McKerrnan

RON MCKERRNAN

08.09.1946. -08.03.1973.

Pigpen je prvi iz „Grupe smrti“ koji se u nju i uvjerio.

Rođen je u San Brunu, Kalifornija, 8. septembra 1946. godine. Sin bijelog disk-džokeja koji je obožavao crnu muziku.

Naučio je da svira klavir, harmoniku i orgulje, a sa nepunih sedamnaest godina sreo je gitaristu Džerija Garsiju

 – „Izgledao je kao da ima petnaest, a rekao je da ima dvadesetjednu godinu“ –

koji ga je odveo u grupu „Warlocks“ iz koje izrasta „Greateful Dead“.

Velika grupa San Franciska i kulture koja se formirala u drugoj polovini šezdesetih u Kaliforniji.

Ron je bio značajna figura benda, ali se zbog narušenog zdravlja krajem 1972. povukao sa živih (maratonskih) nastupa. Umro je 8. marta 1973. godine od ciroze jetre.

Pod nadimkom Pigpen, ostao je upamćen kao jedna od tipičnih figura Hajt Ašberi miljea, esid roka i instrumentalista velikih mogućnosti.

*********

Devetog avgusta 1995. godine, na nebu mu se pridružio i  njegov mentor Džeri Garsija.

Za naredni mjesec preporučujem grupu Free i njihov istoimeni album iz 1969.godine.

S poštovanjem, Little Sule.