MIJAT LAKIČEVIĆ: Kina je zemlja specifičnih karakteristika u svakom pogledu, pa i kada se radi o ekonomiji. Kinezi vole da računaju na jako duge rokove. Ovo što oni sada rade sa Železarom Smederevo nije trenutno isplativo. Kupovina Železare najpre ima strateški i politički značaj, pa onda ekonomski. Verovatno se računa na dugoročniju korist od ovog aranžmana, ako je ikada bude. A ako i izgubi 50 ili 100 miliona evra - to je za kinesku državu sitnica.
MILAN KOVAČEVIĆ: Ne treba zaboraviti da su Kinezi kupili samo imovinu Železare Smederevo bez ikakvog opterećenja i duga. Dobili su kapacitet na evropskom tlu, pa se Evropa buni, jer se boji da će imati konkurenciju. Ako oni budu povećavali kapacitete, a to im je namera, Železara u jednom trenutku može postati rentabilna. Kupovina Železare Smederevo se uklapa u njihovu strategiju. Njihov pogled na ekonomiju je drugačiji od američkog. To je zemlja u u kojoj država ima značajnu ulogu u privredi i u kojoj se usklađuju politički i ekonomski ciljevi. Tokom posete predsednika Kine ovde je bilo mnogo populizma. Malo je bilo pravih informacija. Proglašeno je velikim uspehom to što su zaključena 22 sporazuma, a kada malo bolje pogledate te sporazume - među njima je devet memoranduma koji nikoga ne obavezuju. Zaključena su samo dva ozbiljnija sporazuma.
LAKIĆEVIĆ: Kinezi mogu da odluče da čelik prodaju ispod cene, da idu sa takozvanim dampinškim cenama, što oni i inače rade i protiv čega se Evropa buni. To je deo njihove dugoročne strategije. Oni mogu sebi da dopuste da rade sa gubitkom i po nekoliko decenija, da bi nakon toga možda došli na zelenu granu. Osim toga Kinezi i nisu baš nešto poznati kao najbolji investitori. Oni su imali dosta promašenih investicija. Danas u Kini imate čitave gradove koji zvrje prazni jer, kada grade, oni ne pitaju za cenu. To može da prođe zahvaljujući političkom režimu kakav postoji u Kini. Kada je reč o 22 sporazuma, koji su potpisani za vreme posete kineskog predsednika Si Đin Pinga, najveći deo tih sporazuma je čisto protokolarni. Nema ministra u vladi Srbije koji ih nije potpisao. I Verbić, I Tasovac, i Antić, i Ministarstvo odbrane, i Ministarstvo finansija - svi su potpisali poneki sporazum, zapravo memorandum, a to su potpuno neobavezujući papiri. Onaj ključni, od koga se najviše očekivalo, a to je izgradnja pruge Beograd - Budimpešta, nije potpisan. Jedini komercijalni ugovor je onaj o prodaji telekomunikacione opreme kineske kompanije Huawei srpskom Telekomu. Opet mi ništa ne prodajemo, nego kupujemo od Kine i povećavamo ogromni spoljnotrgovinski deficit u robnoj razmeni koji imamo sa tom zemljom. Toliki deficit ni približno nemamo ni sa jednom evropskom zemljom. To baca dosta negativno svetlo na našu ekonomsku saradnju sa Kinom.
KOVAČEVIĆ: Autoput od Surčina do Obrenovca će se graditi po modelu kao most Zemun - Borča. Taj most je praktično uvezen iz Kine, jer su ga izgradili Kinezi, a finansiran je kreditom koji
smo dobili od kineske banke uz kamatu od tri posto. Drugim rečima, mi smo povećali deficit, pa moramo na nečem drugom zaraditi da bi vratili taj kredit. Slično će biti i sa autoputem od Surčina do Obrenovca.
LAKIĆEVIĆ: Kod mosta Zemun - Borča otprilike dve trećine, ako ne i tri četvrtine kineskog kredita - otišlo je nazad u Kinu. To je loš aranžman, jer naša država ne razvija našu, nego stranu ekonomiju. Naša preduzeća su išla u Kinu i tamo su sa domaćim partnerima osnivala zajedničke firme, ali sa Kinezima je jako teško raditi. Vršački Hemofarm je osnovao zajedničku firmu, pa je iz Kine vrlo brzo bio izbačen naglavačke, partneri su mu oteli i kapital i imovinu. Među privrednicima se to vrlo brzo pročulo, pa se malo ko usuđuje da ide u Kinu. Sada naša firma vodi spor pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu. To pitanje je trebalo postaviti prilikom posete kineskog predsednika, jer su razgovori bili vrlo prijateljski. Ali nije bilo postavljeno.
KOVAČEVIĆ: Najveći problem u Srbiji je to što vlast sve tajno radi, pa mi ne znamo koliko ona loše radi. Kada čitate ugovore koje su oni zaključili, čudite se kako je neko mogao toliko dati, a tako malo dobiti. Uzmimo samo kinesko-francusku fabriku Mei Ta u Bariču kod Obrenovca, čija je izgradnja počela u aprilu ove godine. Investicija je vredna 60 miliona evra i, nećete vjerovati, u ugovoru koji je zaključio naš ministar privrede, piše da oni moraju uložiti bar četvrtinu te sume, a mi ćemo ostalo. Mi smo se obavezali da ćemo im u kešu uplatiti 23 miliona, da ćemo im besplatno dati zemljište, izgraditi infrastrukturu i regulisati Savu u blizini te lokacije. Mi već za njih o našem trošku obučavamo radnike. Kinezi moraju dati bar četvrtinu, ali prema ugovoru to može biti i kredit koji će oni uzeti. Vrhunac svega je što oni tu fabriku, kada bude gotova, mogu i prodati, pa uzeti novce i nešto drugo s njima raditi - i to neće biti kršenje ugovora. I sve je to ministar Sertić potpisao. Pričalo se da će ta fabrika zaposliti na hiljade ljudi, a obaveza investitora je da zaposli 1.400 radnika i za to će dobiti 23 miliona evra u kešu. Iz ugovora se ne vidi kolike će biti zarade zaposlenih, a biće vrlo niske. Većina stranih ulagača, koje mi kapom i šakom plaćamo da bi došli u Srbiju, grade pogone u onim delatnostima u kojima se zapošljava jeftina radna snaga.
LAKIĆEVIĆ: Kinezi nisu kupili Železaru Smederevo, odnosno nisu kupili preduzeće. Da su kupili preduzeće, oni bi sa preduzećem kupili i radnike, pa bi se onda moglo i pregovarati o tome kakav će biti njihov položaj i kakve će im biti plate. Ali oni su kupili samo imovinu - zemljište i opremu. Kupili su 500 hektara zemlje između koridora 10 i Dunava - odlično parče koje se može za svašta upotrebiti. I ako Železara nestane, to će ostati kineska zemlja. Kinezi osnivaju novo preduzeće i oni s radnicima zasnivaju nove ugovore. Radnici nemaju nikakva prava na osnovu toga što su radili u starom preduzeću, odnosno u staroj Železari. Videćemo kakav će biti njihov položaj i kakve će biti plate.
(Radio Slobodna Evropa)
No comments:
Post a Comment