Dakle, kakva je garancija mladost?! Niti je starost ovde garancija mudrosti, niti je mladost ta koja će doneti promene. Da ne bih sad ponovo dodavala ono "uz časne izuzetke". Reče Isidora Sekulić u jednom intervjuu 18. marta 1957.: "Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja. Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti." I još: "Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, više naučila nego ujutru."
Zemlja sa milion ljudi sa osnovnom školom, sa više političkih kandidata nego istinskih stručnjaka, sa dnevnim odlivom radnosposobnih ljudi, sve je rekla gde su joj ambicije. Kad treba otići, onda smo internacionalni.
U ostanku smo isključivo nacionalni, pa da još jednom citiram pomenuti intervju: "Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma". Samo je pitanje šta je starije: da li smo se zbog agresivnog internacionalizma vratili oprobanom nacionalizmu ili je najagresivniji nacionalizam odgurnuo svoju decu internacionalno?
Uostalom, na sve to više se izleva gađenje nego neki revolt. Kao da smo pomireni da živimo u blatu i samo je pitanje s koje strane se promeškoljiti i namestiti da se uzme vazduha. Ne kažem da smo iracionalno odvojeni od stvarnosti, ali kao da težimo da budemo nejasno nesretni većinu vremena razmišljajući o još gorim stvarima koje se nisu desile ili se ne dešavaju. Kao: neki bi bili srećni da imaju ono što mi imamo. Ili treniramo ili smo utrenirani za zahvalnost trenutku, nekome, nečemu ili upravo tome što, eto, nije gore. A moglo bi biti.
Pomisao da bi moglo i moralo biti mnogo bolje izgleda da još ne dopire do svesti. Najgore ideje nastavljaju da rastu i, što je najžalosnije, prenose se deci. Cilj je orvelovski postignut: teritorija okolčena i u najvećem procentu izbegnuto drugačije mišljenje. Sa malim izuzetkom onih što drugačije misle, može se nekako. Ima ‘ona’ da osoba koja ne može ili neće da preuzme vodstvo, a odbija da sledi, može da posluži kao korisna barikada.
Glasači su mahom neznalice, jer je trud da se nešto nauči veći od koristi koja se eventualno dobije samo zato što jedan glas u masi ne znači ništa. Neznalice je, onda, najlakše motivisati udarajući na emocije manipulišući sirovim strastima i grupnom identifikacijom, pa čak i mržnjom, zavišću i pretnjama. Može im se. Neznanje je mnogo veće od znanja.
Trebalo bi da su političari mnogo dalekovidiji od korporativnih menadžera, da više polažu na budućnost, ali njih ne interesuju glasači koji se još nisu rodili ili svi oni koji nemaju pravo glasa.
Kratkovidi političari za kratkovide glasače, pa zato i imamo u konačnici institucionalnu kratkovidost.
Vlade su nam nepredvidive u jednom: od potpune letargije do iznenadnog skakanja iz potpune neaktivnosti u hiperaktivnost, ostavljajući (i birajući) prateću birokratiju u isto vreme bez vitalnih informacija i praktičnog znanja. Ciljevi su najčešće konflikti: variranje od socijalne države do liberalnog kapitalizma. Grandiozni projekti se odobravaju preko noći, bez jasnih pokazatelja, dok se neki programi sa istinskim potencijalom izbegavaju ili prolongiraju. Tu nas niko ne pita ni za šta i ne proverava volju birača.
Izbori su odavno već samo simbolična vežba da se ojača ubeđenje masa kako su učesnici u demokratiji. No izbori ničim ne obavezuju političare na bilo šta, jer kad bi političari mogli da budu tuženi, da odgovaraju ili budu kažnjeni za neispunjena obećanja, politika bi drugačije izgledala.
I šta ćemo sa referendumom u Republici Srpskoj sedmicu pred izbore? Na referendum će izaći i ti mladi, na kojima kao svet ostaje, pa ušančena birokratija, predvođena izabranim, a da niko neće odgovarati za posledice: ni onaj ko je ciljao momenat da zaoštri situaciju pred Ustavnim sudom BiH, a ni onaj koji širi lažnu atmosferu nekakvog patriotizma. Opet nacionalno sa internacionalnim posledicama: bilo da nam se osvete ovakve odluke kolektivnom izolacijom, s jedne strane, i odlaskom u beli svet za egzistencijom, s druge strane, ili da još jednom svi zajedno dokažemo da nismo sposobni ni za šta bez međunarodne uprave. Koja će, ovim, naravno, produžiti svoj mandat, a mi ćemo i dalje horski pričati kako ne znamo čemu više OHR i šta oni, zapravo, i rade ovde?
Onda na lokalne izbore da nas snimaju za demokratiju. Trinaesti put biramo od 1996., ne računajući vanredne izbore po opštinama. Ili dvanaesti ako uzmemo u obzir da smo 2000. izašli i na lokalne i na opšte izbore. Ipak u podnaslov i stavih da je 13. klapa. Na osnovne parametre klape (okvir slike, perspektiva, ugao snimanja, oštrina, plan), kao najmanje jedinice filma, sami smo pristali: nacionalno, tupo, besperspektivno i sa referendumom kao usudom od 1991.
Svetlana Cenić
(Dani)
No comments:
Post a Comment