Najcitaniji tekst na sajtu DANASa u 2017. godini
*****************************
Foto: Sasa Stankovic
Bilo je tu i pomoći prijatelja, domaćih i stranih – svetskih majstora od Berlina, Moskve i Pekinga… do Vašingtona, Tel Aviva i Dubaija… Gledam ga kako gazi ne prezajući ni od čega! Svestan podrške koju mu zaštitnici pružaju, on je čas Makedonski, čas nemački, ruski, američki… On je jedan od njih velikih s čijom se silom ili metodom, od prilike do prilike, poistovećuje. Ide li ide, gazi li gazi... Cilj koji (mu) je postavljen opravdava sredstva! Gledam ga i sećam ga se…
***
Aleksandar Vučić, kao ministar informisanja, i ja kao šef biroa i izveštač Radija Slobodna Evropa, tokom NATO bombardovanja 1999. bili smo često u kontaktu i imali čak i dramatičnih zajedničkih trenutaka. Kao ono u maju kada su natovci gađali Petrohemiju u Pančevu i u njoj pogađali tankove strašnog Ve – Ce – eMa. Igrom slučaja, njegov klinac, sa bakom i dekom, bio je tada u Vojlovici, a kojoj je, opet, Petrohemija u neposrednom komšiluku. Zvao sam ga i pitao – zna li šta je vinil-hlorid-monomer? Nije znao, pa mu kažem da pita nekog od hemičara ili tehnologa, ali da prethodno, svakako, ode po dete!
***
Moja supruga Nada, moja lična urednica sve vreme tokom NATO bombardovanja i ja, zvali smo tih dana na desetine svojih prijatelja i poznanika po svetu objašnjavajući im da je vinil-hlorid-monomer smrtna opasnost ne samo za nas u Pančevu, Beogradu i Srbiji, nego, zavisno od ruže vetrova, i za većinu u Evropi. Koncentracija u vazduhu te gadne hemikalije, od koje se proizvode obične plastične kese, ali i bojni otrov fosgen, bivala je tih dana u Pančevu i okolini, ponegde, i 10.600 puta veća od dozvoljene! Jutro posle te najstrašnije noći, kada je nebo i nad Beogradom isijavalo dugine boje, Aleksandar Vučić me je zvao i dugo, dugo se zahvaljivao. Dete je bilo sa njim.
***
Dvadeset trećeg aprila te 1999, jedva nekoliko sati po bombardovanju zgrade RTS, izmešten u neku kancelariju na Tehnološkom fakultetu, potreseno mi je govorio kako mu je majka, novinarka, bila u Televiziji te prethodne noći.
– Zar ti, pitao sam ga, stvarno nisi znao da će gađati Televiziju?
– Nisam, nisam znao… siktao je besno… ali znam ko jeste! Znao je Milanović, znao je Komrakov, Ristić, znao je Vojvodić… Znate li šta je taj Vojvodić uradio?
Ne.
– On je došao pola sata pre napada i izveo svoju ćerku! Da nije, možda, slučajno to uradio?
***
Svašta mi je ministar Aleksandar Vučić tog 23. aprila još rekao i za Ricu Debelog, i za nepismenog Milanovića, glupog Komrakova…
– Reći ću noćas u programu ko je sve znao za napad, kažem mu, a on skoči i poče da viče:
– Šta ćete da uradite? Šta ćete reći! Šta?… Osvrćući se i aludirajući na Bračni par, palcem mi je pokazivao na plafon. – NJima treba što je moguće više mrtvih!… A vi hoćete da kažete… pa to bi vam bilo poslednje što ste rekli.
***
Uveče gledam njihov, “patriotski” TV dnevnik. U prvih dvadeset minuta bave se Miloševićevom praznom kućom na Dedinju, koju je NATO takođe pogodio, i nekim tričarijama, a tek u 22. minutu jedva pomenu ubijene u pogođenoj zgradi Televizije. Užasnut i besan, zovem ministra Vučića… Kažem mu da je to što oni rade odvratno… strašno!… Da je to zločin!… Da će neko zbog toga… kad-tad… odgovarati!… Kažem mu svašta! Derem se na njega… On sluša i… ćuti, ćuti, ćuti… pa jedva procedi kroz zube… – Nemojte tako sa mnom… i prekine vezu.
***
Ja nisam američki agent! Ni strani plaćenik, ni domaći policijski doušnik… Nisam bilo čiji saradnik te vrste. Ne zato što mi nije nuđeno, naprotiv – nego što je pitanje elementarne pristojnosti poštovati jednostavno pravilo: – Nije lopov onaj koji je uhvaćen – nego onaj koji krade! Ali, moj ministar AV i njegova vlada, posebno potpredsednici Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Ratko Marković i Milovan Bojić, sve vreme bombardovanja bili su ubeđeni u suprotno.
***
– Majku mu j…., kaži da mu nudimo da sam napiše cifru, pa da radi za nas! – citirao mi je Vučić jednom prilikom Voju, kako je zvao svog radikalskog lidera i potpredsednika Vlade Šešelja. Ostao sam tada zabezeknut! Krijući da mi je knedla u grlu, gledao sam ga značajno, tajanstveno se smeškajući…
***
Setim se da mi je Adil Kulenović, glavni i odgovorni urednik ratnog sarajevskog RTV Studio 99, čiji sam dopisnik bio, pričao kako je „Služba, tamo, još sedamdesetih, uz pomoć operativke B., filmske kamere i partijske i državne zastave, lako privolela studenta prava Vojislava Šešelja na saradnju“. I bi mi doista smešno! Kakva urnebesna scena! Mladi Šešelj i Operativka DB-a vode ljubav a ne rat! – na crvenoj partijskoj i trobojnoj državnoj zastavi! Đubre, amoralno, debeovsko! Kako je samo uveren da se svako može kupiti!
***
Kada su 11. aprila te 1999. u Svetogorskoj ubili Slavka Ćuruviju, ministar je sutradan u hotelu „Metropol“ Gruji Spasoviću, glavnom i odgovornom Danasa, i meni, sav izgubljen “objašnjavao” da su “to uradili mafijaši… Ubili su ga zbog dugova!”… Gruja ga prekine: – Aleksandre, kako možete tako nešto da pričate!… Kakva mafija!… AV je bio van sebe: – Jeste, crnogorska mafija! Ćuruviju je ubila crnogorska mafija jer im je dugovao pare!
***
Negde polovinom juna 1999, kada je bombardovanje već bilo gotovo, a izbegli sa Kosova se potucali po Srbiji, Aleksandar Vučić me pozove da se hitno nađemo. Po nekom prelepom sunčanom danu, u baštu Ruskog cara došao je sa sinom. Klinac nije imao više od dve godine i dok se vrpoljio između nas dvojice i stolova, njegov tata je, poluglasno, bljuvao otrov na vođin račun. – Vojislav Šešelj je jedan vulgaran i odvratan tip!... Vi nemate pojma kakav je to čovek!... Vi ne znate kakav je prema ženama!... Mene je sramota da sa njim idem ulicom zbog gadosti koje ženama dobacuje!... Vi to da čujete... On svakoj ženi kaže... Oćeš da ti razvalim... On je takav primitivac… da vi to ne možete ni zamisliti!
***
Slušao sam ministra informisanja Aleksandra Vučića jedva verujući i ušima i očima... Slušao i pitao se: – Zašto je Milošević–Ahtisarijev mir uneo toliko nemira u radikalske duše i redove?
***
U „vladi narodnog jedinstva“ crveno-crne koalicije SPS – SRS – JUL, radikali su imali trinaest resora, koliko i socijalisti. Ali, Vojislav Šešelj je, a ne premijer Mirko Marjanović, bio prva violina u toj veseloj ratnoj trupi. Pod okriljem vladajućeg Bračnog para radikalska družina se 1998. i početkom 1999. s punim žarom i elanom spremala za rat. Sprovodeći zakone koje su glatko progurali u skupštini, srpski nacional-socijalisti harali su na univerzitetima i divljali po medijima. U Danasu je to ostalo zapisano i zapamćeno!
***
Zadovoljan što NATO hara i razara, što je sve više mrtvih i ranjenih dok se njemu smeši još veća vlast i moć – Vojislav Šešelj se tokom bombardovanja osećao nikad jačim i moćnijim. Neretko je pretio kako će radikali, ako se potpiše kapitulacija a NATO uđe na Kosovo – oboriti vladu. I nije mahao praznom puškom. Samo je previđao neke detalje. Stanove, recimo.
***
Pričalo se i tada i kasnije da su od Vlade u to vreme stanove dobili Toma Nikolić, Dragan Todorović i Aleksandar Vučić. Istina je, međutim, bitno drugačija! Od formiranja crveno-crne koalicije, Slobini i Mirini su Šešeljevima na raznim nivoima, što u Vladi, što van nje, po nekom svom planu i programu, dodelili ključeve za više od stotinu stanova. Tako je usrećeno nekoliko stotina članova radikalskih porodica. Ključevima i useljenjima, ali ne i rešenjima o dodeli tih stanovima. Ili, sasvim precizno, dobili su samo četiri rešenja. Jedno je dato potpredsedniku vlade Tomislavu Nikoliću, drugo ministru informisanja Aleksandru Vučiću, treće... Svima ostalima je diskretno poručeno da „ne brinu za stanove dok je vlade narodnog jedinstva“.
***
Prihvatanjem Ahtisarijevog plana i potpisivanjem kapitulacije koja se zvala Kumanovski sporazum, NATO trupe zvane mirovne snage UN, ušle su na Kosovo. Pobednički kao i uvek, Milošević je građanima čestitao mir, a Šešeljevo biti ili ne biti u vladi koja je na kapitulaciju pristala, razrešili su srpski i patriotski. Milan Milutinović, Slobin izvršilac na mestu predsednika Srbije, 15. juna 1999. uveo je radikalima radnu obavezu zbog „neophodnosti i kontinuiteta sastava i rada vlade”.
***
Na važnom radikalskom sastanku “radna obaveza” je oduševljeno prihvaćena. Izbegnuto je pominjanje stanova i apanaža, i svima je laknulo. Svima sem ministru informisanja čija se ruka digla u znak protivljenja... AV je bio za izlazak iz vlade! A onda je nastao krkljanac! Vojislav Šešelj se drao i urlao preteći i Vučiću, i svakom ko odbije „radnu obavezu“.
***
U krcatoj bašti Ruskog cara, tog junskog dana 1999, ubeđen da sam ja “američki čovek”, Aleksandar Vučić mi se zaricao da će podneti ostavku na ministarsko mesto u Vladi. Neopozivu! I ne samo to! Rešio je, kaže, da se više uopšte neće baviti politikom! Šta će mu to! Nije on Šešelj… Primitivac koji mu preti!
***
A čime će se baviti ako neće politikom?
– Baviću se naukom, ostalo mi je sasvim malo da završim magistarski i da ga predam…
Zatim poćuta, pa kao da mu je baš stalo da me u to uveri, dodade:
– Ja sam bolji pravnik od njega! Mnogo bolji... Neću ni da se poredim sa njim.
***
Odustajući od svake namere da mu objašnjavam kako ja nisam bilo čiji plaćenik, a njegov firer jeste, gledao sam i slušao Aleksandra Vučića sa izvesnim razumevanjem i sažaljenjem…
– Pretio je da će me pojesti mrak!
– On tebi?
– Da, on meni… Koji gad!
– Čuvaj se, znaš sa kim imaš posla!
AV je odmahivao glavom i delovao mi još uplašenije dok je ponavljao kako se “gada” ne plaši. Još ga i sada vidim onako jadnog i snuždenog.
***
Krajem februara 2003. u Beogradu se odvijalo suđenje Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS. Ovom Vučićevom sadašnjem prijatelju i heroju, koga Happy, Pinkovi i Informeri sada uzdižu na nivo nacionalne žrtve DOSovskog terora, sudilo se zbog odgovornosti za smrt šesnaestoro zaposlenih prilikom NATO bombardovanja zgrade Televizije u Aberdarevoj 23. aprila 1999. Nažalost, sudilo se samo njemu!
***
Ja sam živeo i radio u Pragu, uređujući i vodeći emisije u Radio Slobodnoj Evropi namenjene Srbiji i Balkanu. Tri puta sam pokušao da od Džejmija Šeja, portparola Alijanse u vreme bombardovanja, dobijem potvrdu da je NATO obavestio nadležne u Beogradu, pa i čelnike u RTS, da će i kada će bombardovati televiziju. Šej je svaki put odbio razgovor na ovu temu ponavljajući poput automata: Sorry, no comment!
***
Ni sa tužilaštvom u Beogradu nisam bio bolje sreće. Ponudio sam im, ali me nisu pozvali da svedočim na suđenju Milanoviću. Zato sam u Danasu objavio tekst precizno navodeći da mi je ministar informisanja Aleksandar Vučić, nekoliko sati nakon tragedije u Aberdarevoj, rekao da su: – Dragoljub Milanović, Miodrag Komrakov, Jovan Ristić i Dušan Vojvodić tačno znali, jer su bili obavešteni, da će te noći 23. aprila 1999. televizija biti bombardovana.
***
Radmila Dragićević Dičić, sutkinja u procesu Dragoljubu Milanoviću, na predlog advokata i molbe porodica stradalih, pozvala je Aleksandra Vučića, tada generalnog sekretara SRS, da se izjasni o činjenicama i navodima koje sam, pozivajući se na njegove reči, u tekstu izneo.
***
– Gospođo sudija, rekao je radikal Aleksandar Vučić, ja nisam znao da će NATO bombardovati Televiziju… Jer da sam znao, ja bih izveo svoju majku iz te zgrade... Ali, gospođo sudija, ja znam nešto drugo što je ovde bitno! Znam da je gospodin Rade Radovanović NATO plaćenik… i da zato piše to što piše... E, to ja znam! A ako vi, gospođo sudija, takvima... NATO plaćenicima... poklanjate poverenje, ja vam onda ne mogu pomoći!
***
Tako je, bez da trepne – lagao na sudu Aleksandar Vučić, pravnik, tada generalni sekretar SRS, a sada… predsednički kandidat!
***
Bivši navijač, četnički dobrovoljac nad opsednutim Sarajevom, radikalski gensek, ministar informisanja, predsednik SNS ... Aleksandar Vučić, veliki koordinator svih službi bezbednosti i premijer – predsednički je kandidat! Rešio je i hoće da po svaku cenu bude i predsednik vlade, i predsednik države. Cilj mu je da uzme svu vlast, da ima svu moć, da bude najjači od svih… Da ga se svi plaše, a da mu niko ništa ne može! Nit da mu zvoca, nit da mu sudi! On se bori da pobedi strah i da se – konačno – oseća bezbedno i sigurno!
Majku mu j…. , kaži da mu nudimo da sam napiše cifru, pa da radi za nas! – citirao mi je Vučić jednom prilikom Voju, kako je zvao svog radikalskog lidera i potpredsednika Vlade Šešelja. Ostao sam tada zabezeknut! Krijući da mi je knedla u grlu, gledao sam ga značajno, tajanstveno se smeškajući. Setim se da mi je Adil Kulenović, glavni i odgovorni ratnog sarajevskog RTV Studio 99, čiji sam dopisnik bio, pričao kako je „Služba, tamo, još sedamdesetih, uz pomoć operativke B., filmske kamere i partijske i državne zastave, lako privolela studenta prava Vojislava Šešelja na saradnju“. I bi mi doista smešno! Kakva urnebesna scena! Mladi Šešelj i Operativka DB-a vode ljubav a ne rat! – na crvenoj partijskoj i trobojnoj državnoj zastavi! Đubre, amoralno, debeovsko! Kako je samo uveren da se svako može kupiti!
******
Tako je, bez da trepne – lagao na sudu – pravnik, Aleksandar Vučić, tada, generalni sekretar SRS, a sada… predsednički kandidat!
