Jesenji radovi u Crnoj Gori

Svetislav Basara: Tužni tok

Jedne zgode, idući nekim poslom u Zrenjanin, negde na pola puta mi pade na pamet da - što no se kaže - preprečim. Umesto da guzeljam do Novog Sada, siđem ja sa auto-puta kod Kovilja, pa pravac - Šajkaš, a odatle ni zrenjaninski put nije daleko. Negde na polovini kao strela pravog puta između Kovilja Šajkaša ugledam prizor koji sam nekoliko dana ranije video na televizoru.

Dve poširoke, ali ne tako dugačke cevke, na jednoj od kojih beše namalano JUŽNI TOK, dočim je na drugoj pisalo JUŽNIJ POTOK. Ako me pamćenje ne vara, beše tu i neka kućica, na podobije čuvarske, ali me nemojte držati za reč. Nepouzdana su sećanja.

Sve u svemu - beše to improvizovano, skarabudženo, skromno da skromnije ne može biti, ali - znate kako se kaže - svaki početak je težak. Kad, ne lezi vraže! Pre par dana puče vest da je Vladimir Vladimirovič blagoizvoleo izjaviti da od Južnog toka neće biti ništa, a da se razočarane (da ne upotrebim težu, ali adekvatniju reč) stranke mogu požaliti Evropskoj uniji. Bio je to, kako se to u novindžijskom žargonu kaže, hladan tuš za državne i paradržavne rusoentuzijaste, uključujući i najstariju urednicu na Balkanu - pardon urednicu najstarijeg lista na Balkanu - Ljilju Čuvenu Smajlovićku, koja je preko cele naslovne strane „Politike“ objavila srceparatelni naslov: „Moliće EU Rusiju da kupuje gas od nje“, tako nekako.

Dobro, de, sve to nije to razlog za paniku, a pogotovo ne za seirenje. Ali, bogme, jeste za preispitivanje i autorefleksiju. Kao što znate - ako u međuvremenu niste zaboravili - Južni tok je Srbiju (a naročito Vojvodinu) koštao NIS-a, koji je - stručnjaci tvrde budzašto - veleradosno prodat matuški Rosiji. Široj javnosti su poznati i arhitekti tog „posla stoleća“. Koštunica i Tadić, tim redosledom. Čak ni to nije razlog za paniku. Nije to ni prvi (a ni poslednji) ćorav posao koji je Srbija sklopila na svoju štetu. Ima tu druga jedna stvar koja me zabrinjava. Bojim se, čestnejši publikume, da smo u svetu, a naročito u Rusiji, izgradili imidž emotivno neuravnoteženih balkanskih papaka koji prosto vape da im neki belosvetski jalijaš proda ciglu. Ostaje nam da se nadamo da će aktuelna vlast ubuduće - ne kvareći odnose ni za jotu - biti pažljivija prilikom sklapanja poslova sa slovenskom braćom sa istoka. Ima nekih naznaka da će tako i biti.

Evo, recimo, Vladimir Vladimirovič zatražio od Overlorda da „humanitarno osoblje“ iz one famozne baze u Nišu dobije diplomatski status, a Overlord mu odgovorio - jok! Nisam siguran da to „jok“ ne bi bilo „da“, samo da Vladimir Vladimirovič, posle onako toplog prijema u Beogradu, nije zakerao za neke gasne dugove. Onih dvaju cevki iz Šajkaša što se tiče, ne treba ih uklanjati. Samo što umesto „južni tok i potok“ na njima treba namalati - Spomenik srpskoj političkoj gluposti.

*Iz dnevnog lista Danas i e-Novine)

Jovan JOCO Bojović: MOĆ

Velika sala onog našeg Doma kulture puna. Bila neka svečanost, u prvom redu političari pa onda ostali. Tu su i banjalučki pjesnici.

Organizatori pitaju Jocu šta će govoriti.

‘Ne odgovaram na takva pitanja!’ I popnu se na binu.

Kad se utišao aplauz Joco ukloni mikrofon i malo zatim dvoranom se prolomi karakterističan pjesnikov glas.

U foajeu čestitke. Neki su prihvatili provokaciju: ‘Dobro ti ono reče!’

Pjesma ‘Moć’ je napisana prije četrdesetipet godina. Danas pjesničke provokacije ne dolaze do moćnih.

(mm)

***********************************

MOĆ

Moći,
moćno zvoniš,
al' se ne moliš;
čekam tvoje klonuće.
Jedno veče ću otići i razapeti
sebe
između oblaka,
pred tutanj nebesa.
Ja s brda vidim kako oblaci odlaze,
i one dolje
koji se dave u svom spasu.
Zar mi je potreban neko na ovom brdu?
Možda prijatelj,
koji ode još dalje.


Jovan Joco Bojović

Ivan Krastev: Ruski otpor globalizaciji

Jednog martovskog jutra 2014. Evropljani su se probudili u Putinovom svetu. Odjednom mir više nije bio prirodno stanje stvari. Međunarodni sporazumi i institucije su prestali da štite njihove državne granice. Sa šokom su otkrili da ekonomska međuzavisnost može biti izvor velikih nesigurnosti i da je post-hladnoratovski poredak srušen.

Igre Kremlja sa raspirivanjem i smirivanjem sukoba u Donjeckom basenu kod mnogih zapadnih komentatora su izazvale strah da se Evropska unija pretvara u poslovičnu žabu u loncu sa vodom koja se zagreva, sve dok žaba, ne sluteći opasnost, ne bude živa skuvana.

Postoji li način da evropski lideri zaista shvate Rusiju? Da li su u stanju da razaznaju smisao napada Kremlja na evropski poredak? Da li je ovo novi ili stari hladni rat, da li agresivno rusko ponašanje treba posmatrati kroz klasičnu geopolitičku prizmu, ili se iza aneksije Krima krije nova konzervativna ideologija Moskve?

Razumevanje Rusije je uvek bilo teško, ali gledanje filma „12“ Nikite Mihalkova svakako pomaže. U pitanju je klasično ideološko delo. Nimalo loše, iako malo poduže. Ovaj film je sniman za zapadnu publiku, sa namerom da dovede u pitanje liberalne vrednosti zapada i njegovu interpretaciju Putinove Rusije. Početna situacija je slična onoj iz filma „12 gnevnih ljudi“ Sidnija Lameta, snimljenom pre pedeset godina, u kojem je mladi Portorikanac optužen za oceubistvo.

Njegova krivica je nesumnjiva, svedoci su dovoljno pouzdani, a svi porotnici naklonjeni brzom donošenju presude – sve dok jedan od njih hrabro ne istupi s predlogom da dublje razmotre slučaj i makar uzmu u obzir mogućnost da je mladić nevin. Ovaj film je klasično delo američkog liberalizma – simfonija u slavu moći pojedinca da se izbori za istinu, u ime osnovane sumnje, u ime razložne rasprave, poštovanja činjenica i trijumfa pravde. Snimljen je u Makartijevo doba i vatreno brani američke liberalne vrednosti.

U rimejku Mihalkova, mladi Čečen optužen je za ubistvo svoga očuha, oficira ruskih specijalnih jedinica, koji je dečaka spasao nakon što su mu roditelji poginuli u sukobu i doveo ga u svoj stan u Moskvi. Priča počinje kada se dvanaestorica porotnika (svi su muškarci) povlače u improvizovanu porotničku prostoriju – školsku gimnastičku dvoranu. Kao i u Lametovom filmu, slučaj je naizgled čist kao suza, ali jedan usamljeni porotnik izražava sumnju. Porotnici počinju da raspravljaju otkrivajući svoje karaktere. Dok napolju pada mrak a sneg prekriva ulice, oni preispituju i rekonstruišu slučaj. Ali stavove porotnika neće promeniti argumenti, već njihova iskustva. I u pronalaženju pravde im neće pomoći istina, već saosećanje.

Završetak ruskog filma bitno se razlikuje od američkog originala. U interpretaciji Mihalkova nije važna pobeda pravde, već dečakova sudbina: jasno je da će ga, ukoliko bude oslobođen, ubiti prave ubice njegovog očuha. Zato bivši oficir KGB-a koji govori kao predsednik Putin (alter ego Nikite Mihalkova) postavlja pred porotnike izbor: ili da nevinog dečaka zadrže u zatvoru kako bi mu spasli život, ili da se posvete njegovom spasavanju u slučaju da bude oslobođen. I sasvim očekivano, brigu o dečaku preuzima bivši oficir KGB-a.

Čečenski dečak je ovde metafora za postkomunističku Rusiju – postimperijalno siroče, osuđeno na propast u globalizovanom svetu, ako neko ne preuzme brigu o njemu.

Izgradnja „države-tvrđave“, „tvrđave-identiteta“ – tvrdokorne države koja može biti integrisana u globalnu ekonomiju samo ako joj je unutrašnja politika odsečena od spoljnih uticaja – bila je glavni cilj Putinovog državotvornog projekta od njegovog dolaska na vlast.

U post-hladnoratovskom periodu, Evropa se pokazala nesposobnom da razume Moskvu. Ta nesposobnost da se proceni silina ruske ozlojeđenosti evropskim poretkom, ukorenjena je u evropskoj sklonosti da rusko-evropske odnose posle hladnog rata posmatra kao obostrano korisnu igru, u kojoj je Evropa dobroćudna, vegetarijanska sila, koju niko razuman ne može da doživi kao pretnju.

Sve do aneksije Krima, zapad je verovao da Rusija zna da gubi ako ugrozi međunarodni poredak, a posebno ako dovede u pitanje nepovredivost međunarodno priznatih granica, od kojih zavisi i bezbednost evropskog izloženog jugoistočnog krila. Evropski lideri su uspeli da sebe ubede kako se iza zatvorenih vrata Kremlja Rusija zaista plaši jedino Kine i širenja radikalnog islama, a da su njene beskrajne jadikovke u vezi sa uvećanjem NATO saveza ili američkim protivraketnim postrojenjima u Evropi prosto populistička zabava za domaću TV publiku. Pokazalo se da su ove pretpostavke bile pogrešne.

Evropski lideri i preovlađujući stavovi u Evropi postali su žrtve sopstvenih pojednostavljenih i karikaturalnih predstava o prirodi i kapacitetu Putinove elite. Istinite priče o sveopštoj korupciji i cinizmu koje su stizale iz Rusije, navele su ih da poveruju da Putinovu elitu zanima samo novac i da ona neće učiniti ništa što bi joj ugrozilo poslovne interese. U očima zapada, ruski lideri su bili lupeži, mada sa razvijenom ekonomskom svešću.

Slika Rusije kao Rusije Inc. ispostavila se pogrešnom. Ruska elita jeste pohlepna i korumpirana, ali isto tako sanja o Velikoj Rusiji i priželjkuje trijumfalni povratak Rusije na globalnu scenu. „Putin je sovjetski čovek“, napisao je bivši predsednikov savetnik Gljeb Pavlovski, „koji je sebi postavio zadatak da odigra revanš sa zapadom, ne u glupom vojnom, već u istorijskom smislu.“

Sada je opšte mesto da je, što se spoljne politike tiče, Rusija revizionistička sila, ali Putinov revizionizam ide mnogo dublje od pukog repozicioniranja Rusije u svetskoj politici. Rusko rukovodstvo više ne veruje da je kraj Sovjetskog saveza bio istorijski neizbežan. Radije misli da je to bila posledica nesposobnosti tadašnjeg rukovodstva i spremnosti ruskog društva da „proguta“ zapadnu priču.

Putin je uveren da je kvalitet lidera ono što određuje uspeh ili propast nacija. Ako su do juče pripadnici ruske elite pokušavali da uče iz zapadnih iskustava, to više nije slučaj. Zanimljivo je primetiti da jedan od najliberalnijih članova ruske vlade, Igor Šuvalov, kaže da je leto proveo čitajući o Kosiginovim reformama iz sedamdesetih.

Posle 1989. Rusija je pretrpela dvostruko poniženje ispavši gubitnik u svetu koji se predstavljao kao svet bez gubitnika. Ali te godine samo je 13% građana Rusije verovalo da njihova zemlja ima spoljne neprijatelje; danas u to veruje njih 78%. Ono što evropski lideri nisu uspeli da shvate jeste da, iako je tek poneki Rus čeznuo za povratkom u sovjetski komunizam, većina je bila nostalgična za vremenom kada je Sovjetski savez bio super-sila, „država vredna poštovanja“, neporažena u hladnom ratu.

I mada su građani Rusije tokom celog tog perioda bili skloni da Evropsku uniju posmatraju kao razumnu i miroljubivu silu, ruska elita je u isto vreme evropsku spoljnu politiku shvatala kao puki instrument američke strategije očuvanja vlastite hegemonije u regionu. Kriza u Ukrajini i državna propaganda Kremlja koja ju je pratila, uspele su da stav Putinove elite učine stavom ruske javnosti.

Prema nezavisnom Levada centru, u septembru 2014. godine samo je 19% ruskih građana imalo pozitivan stav o EU. U tom smislu, Putinovi potezi nalikuju na devetnaestovekovnu rusku imperijalističku politiku, a zapravo su deo dvadesetprvovekovnog svetskog otpora globalizaciji. Pretnju koja dolazi sa zapada Putin definiše više kao pretnju ruskom političkom identitetu, nego pretnju ruskom teritorijalnom integritetu.

Njegov improvizovani ukrajinski gambit bolje objašnjava strah Kremlja od promene režima putem daljinski kontrolisanih uličnih demonstracija, nego njegov strah od ekspanzije NATO saveza. „Occupy Crimea“ bio je logičan odgovor moskovskim demonstrantima iz pokreta „Occupy Abai“. Upravo unutrašnja politika Kremlja najbolje objašnjava moskovski spoljnopolitički revizionizam. Putinov ugovor sa društvom, zasnovan na neprekidnom poboljšanju materijalnog položaja prosečnog ruskog građanina u zamenu za njegovo potpuno povlačenje iz politike, propao je tokom moskovske zime nezadovoljstva 2012. Ruska ekonomija je zapala u stagnaciju, a rusko društvo se ispolitizovalo.

Iz perspektive Kremlja, koren ranjivosti režima leži u kulturološkoj i finansijskoj zavisnosti ruske elite od zapada. Zato je nacionalizacija elita postala Putinov glavni cilj. Otvoreni sukob sa zapadom bio je strategija koja je usvojena mnogo pre pada Viktora Janukoviča, sa namerom da se zapad skandalizuje, a Rusija ekonomski, politički i kulturno izoluje. Putinov progon seksualnih manjina i aneksija Krima stranice su istrgnute iz istog scenarija. Putin je sâmo postojanje post-hladnoratovskog evropskog poretka shvatio kao pretnju strateškim interesima Rusije.[1]

Šta bi onda mogao da bude praktični zaključak čitanja ruske spoljne politike kao sentimentalnog romana o gordosti i predrasudama, nesigurnosti i nafti? Moji preliminarni zaključci su da:

Prvo, za razliku od devedesetih godina prošlog veka, u ovom trenutku slabija Rusija ne bi značila i manje agresivnu Rusiju. Možemo da očekujemo da će pogoršanje ruske ekonomije biti podsticajno za još agresivnije ponašanje, posebno imajući na umu da su „hibridni rat“ i „kontrolisani haos“ omiljena oružja Kremlja.

Drugo, nerealno je očekivati da će sankcije dovesti do promene režima, barem ne na kraći i srednji rok. Što je još važnije, nerealna je pretpostavka da bi post-putinovska Rusija bila i prozapadna Rusija. „Nemoguće je proceniti kada će ovaj režim pasti“, primetio je Putinov bivši savetnik Gljeb Pavlovski, „ali kada padne, zameniće ga njegova kopija“. Evropski lideri bi napravili ogromnu grešku ako bi poverovali da Rusijom mogu da se bave na način na koji su se devedesetih godina bavili Srbijom.

Treće, ne treba ni precenjivati stratešku prirodu ruskih poteza. Rusija nema strategiju, već samo taktiku, „paradiranje“ i izolacionistički impuls.

Četvrto, ne treba potceniti silinu (moralnu silinu) ozlojeđenosti Rusije post-hladnoratovskim poretkom. Nemoguće je ponovo se povezati sa Rusijom pukim insistiranjem na činjenici da je post-hladnoratovski svetski poredak bolji od prethodnog.

EU i Rusija zaista žive u različitim svetovima i ovoga puta se ne nadmeću u tome da pokažu koji je od tih svetova bolji, već koji je od njih stvaran.

eutopia, 24.11.2014.

Preveo sa engleskog Zoran Trklja

Peščanik.net, 03.12.2014.

———–    

1. Možemo da spekulišemo o istorijskim paralelama sa anti-kosmopolitskim tendencijama raznih ruskih vladara. Kad god se Rusija otvori prema svetu, nastupa trenutak panike i autoritarni vođa histerično menja kurs i strmoglavljuje se u izolacionizam. Nešto slično dogodilo se posle pobede Rusije u ratu sa Napoleonom u 19. veku. Staljin je 1946. pokrenuo ozloglašenu kampanju protiv kosmpolitizma, a stotine hiljada sovjetskih vojnika poslato je u logore zbog straha režima da su videli previše Evrope. Možda i danas prisustvujemo nečem sličnom, iako manje ubilačkom?

Aleksandar Hemon: Budućnost sreće

Jučer je ovdje, u Americi, bilo Hvalodavanje (Thanksgiving). Obilježili smo praznik prigodnom trpezom, kod prijatelja koji su netom kupili spektakularan stan s pogledom kako na jezero Michigan, tako i na Muzej nauke i industrije.

Gospodin muž je naš, Bosanac, velika poguzija i harvardski diplomac - nazovimo ga K, u Franzovu čast - a gospođa mu je Ruskinja, jednako briljantna, samo mnogo ljepša. U jednom trenutku je K, ushićen raskošnim ićem i pićem, a bezbeli i prijateljskom atmosferom, spontano obznanio: "Tako sam sretan!" (I am so happy!) Poznavaoci domovinsko-dijasporičnih historijskih i mentalnih prilika složiće se da je takva spontana izjava među našim življem skoro tragično rijetka. Mi smo obično ili 'nako ili nikako.

Poslije smo, dok mi je bubrege grijala vatra iz kamina, pričali o teoriji nostalgije. U svojoj knjizi, sa prvorazrednim naslovom Budućnost nostalgije (The Future of Nostalgia), Svetlana Boym piše da postoje dvije vrste nostalgije: restorativna i reflektivna. Pa kaže Svetlana: "Restaurativna nostalgija evocira nacionalnu prošlost i budućnost; reflektivna nostalgija je više vezana za pojedinca i kulturno sjećanje... Nostalgija prvog tipa naginje prema kolektivnim slikovnim simbolima i oralnoj kulturi. Nostalgija drugog tipa je više orijentisana prema pojedinačnom narativu koji vrednuje detalje i obilježja sjećanja." Tako restorativna nostalgija zahtijeva da se izgubljeni dom ili domovina nekako obnove, bilo kolektivnom naracijom o sretnim prošlim vremenima, bilo genocidom nad onima koji su kontaminirali originalnu, izgubljenu domovinsku čistoću. Reflektivna se nostalgija, s druge strane, oslanja na izolovane trenutke u kojima je nekako - magično - koncentrisano to prošlo iskustvo, koje prolaskom vremena i izmještenja postaje vječno nedostupno. Na primjer: u Nabokovljevoj priči Lik, nostalgija glavnog lika (po imenu Lik) se svodi "na maglovita sjećanja na djetinjstvo, kao što su smolasti miris prvog proljetnog dana na selu, ili posebni oblik snježne pahulje na vuni njegove kapuljače."

U to je gospođa K. predložila da ima i treća vrsta nostalgije: generativna, tj. ona koja je orijentisana na gorespomenutu budućnost i koja zahtijeva da se spazi trenutak, prije nego što postane prošlost, koji će u budućnosti imati nostalgičnu vrijednost — da se, drugim riječima, likovske (iliti lične) pahulje uhvate prije nego što padnu na zemlji i razbiju se u paramparčad da ih Bog više ne sastavi. Generativni nostalgičar tako sortira trenutke dok se kreće kroz maglovitu sadašnjost, razlaže ih na one koje se momentalno potroše i na one koje se meću u sjetnu kasicu za buduće trošenje. Trenutak u kojem je gosn K. obznanio svoju sreću momentalno sam prepoznao kao nešto čega ću se dugo i rado sjećati - sam je po sebi bio pahulja.

Hvalodavanje 2014. je vrijeme kada je Amerika, čini mi se, pala na jednu od svojih nižih grana, barem otkako ovdje živim. U Fergusonu, predgrađu St. Louisa, kao i diljem Amerike, ove su sedmice održavane demonstracije povodom odluke velike porote (grand jury) da se ne pokrene sudski postupak protiv policajca Darrena Wilsona koji je onomad u Fergusonu hladnokrvno i nemilosrdno ubio nenaoružanog osamneastogodišnjaka Michaela Browna. Policajac je bijel,

Mike Brown je bio crn, pa je presuda de fakto ovjerila dozvolu policiji da strovaljuje rasno sumnjive pojedince. Policija, kako u Fergusonu, a bogami i šire, tako ne mora uopšte da se sikira zbog vlastitog struturalnog i sistemskog rasizma. Pokazalo se, još jednom, da policija, kao i mnoge insitucije američke vlasti, zapravo služe kao odbrana i zaštita privilegovane bijele Amerike koja se sve više i više boji da će mase, tamnopute, raznobojne i višejezične, uskoro zalupati na njihova vrata i prozore s pogledom na sebi slične. Meni se čini da je ono što se dešava u Ferfusonu i oko njega zapravo nepovratna eskalacija sukoba koji se može samo zaoštriti, kako zbog suicidalne kapitalističke pohlepe, tako i zbog klimatskih promjena koje će mnogo više koštati tamnopute, raznobojne i višejezične nego one u utvrdama privilegije. Drugim riječima, budimo bez brige, dobro biti neće. Postavlja se otud pitanje: kakva je budućnost sreće?

Pitanje je, naravno, besmisleno - ili, zapravo, ne više smisleno nego i u bilo koji drugi vakat. Odsustvo kapaciteta da se osjeti sreća je simptom traume, ali nikad nije bilo da niko nije bio u stanju da iskusi trenutak sreće. Mnogobrojna istraživanja i anegdotalni dokazi ukazuju na to da su se nakon traumatičnog perioda (gubitak voljene osobe, ili tjelesno oštećenje) pojedinici u stanju prilagoditi na nove uslove i ponovo krenuti, ako ništa drugo, u potragu za pahuljama. Gospodin K. se, recimo, napatio na bosanski način kao i mnogi naš svijet: rat, gubitak oca, izbjeglištvo, izmještenost, prilagođavanje itd, ali je i dalje u stanju da prepozna trenutak sreće. I ta sreća je zarazna: sad mu vidim lice kako blista, pa mi je lijepo.

Ima Zen-budistička priča o monahu kojeg je dok je išao preko polja zaganjao lično tigar. Monah je bježao glavom bez obzira dok nije stigao do provalije, gdje se uhvatio za lijanu i skočio preko ivice. Nad glavom mu riče tigar, pod nogama mu je bezdan, a onda i dva miša po belaju počnu da grickaju lijanu. U tom trenutku, monah spazi jagodu koja je tu rasla. Ubere je i pojede: Kako je slatka bila!

Koliko ja razumijem Zen budizam, poanta priče nije da je jagoda slađa zbog bezizlazne situacije nego da je jagoda uvijek jednako slatka, bez obzira na situaciju, i da se to nikad čak ni u očaju - naročito ne u očaju - ne smije zaboraviti.

Ovo pišem dan poslije gorespomenutog Hvalodavanja, na tzv. Crni petak, kada se diljem neslobodarske Amerika održavaju rasprodaje koje mnogobrojne, obično razumne, građane dovode do ivice potrošačkog ludila - neki čekaju još od ponoći da budu prvi u redu kad se robna kuća otvori i tako se s popustom od 40%. domognu pegle ili puške bez kojih je život besmislen. U kafani u kojoj ovo pišem zalazi svijet koji ne haje za rasprodaje, da li zato što su to već obavili, da li zato što im ništa, osim kafe, ne fali. Uđe maloprije čovjek sa ćerkicom. On nosi crvenu kapu sa amblemom Liverpoola, ona crveni kaputić i ručnu torbicu u obliku zeca. Dok on stoji u redu, ona odluči da se popne na barsku stolicu. Pažljivo i polako se vere, dok se stolica malo tetura. Ja sam spreman da skočim ako treba, da je uhvatim prije nego što padne. Ali njen tata je drži na oku i ona nastavlja da se penje. Na kraju se popne i sjedi u svom crvenom kaputiću kao na tronu, ponosna i zadovoljna postignutim. Napolju paducka snijeg, spuštaju se pahulje, polako, kao niz lijane.

(radiosarajevo.ba)

Politicka ekonomija ili ekonomska politika

Ne znam kako je u Evropi i na Balkanu, ali pad cijena sirove nafte na svjetskom trzistu ovdje, preko bare, osjeti svako od nas koji nedjeljno puni rezervoar svog auta.

Pa jos ko ima vise auta u porodici, onda se to znatno osjeti na porodicnom budzetu - ustedi se skoro jedan izlazak na veceru u dobar restoran mjesecno.

Jos pocetkom ove godine u Torontu je cijena jednog litra supera bila od 130 do 140 centi (kanadskih).

Zadnjih mjesec ili mozda vise ustalila se na oko 113 centi po litru.

Sjecam se da je cijena litra supera 1993, kad smo stigli u Kanadu, bila 45-48 centi. I naravno, posto ne postoji trend pada cijena vec samo njihovog rasta  posebno kad je nafta u pitanju, cijena je svih ovih dvadeset i kusur godina rasla.

Koliko se sjecam samo jedan ili dva puta je padala, ali zaista samo privremeno.
Od ljeta cijena sirove nafte na svjetskom trzistu je pala za jednu trecinu.

Kako to da je cijena nafte bas sada pala  i to bas ovoliko?

Pitanje je vjerovatno suvise lako za vecinu vas. 

Cijenom nafte se rjesavaju ili namecu politicki problemi. Najnoviji pad cijena sirove nafte je direktna upotreba prirodnih izvora i ekonomije u politicke svrhe.

Nizom cijenom nafte se na najdirektniji nacin utice na politiku Rusije i njen pokusaj da povrati ekonomski ali i politicki uticaj na svoje bivse satellite koji su se vec nasli ili nastoje da se nadju pod skutama ujedinjene Evrope.

Veoma jasno i direktno.

Cijenom nafte se obara cijena gasa kojim Rusija snabdjeva i politicki i ekonomski ucjenjuje Evropu i svijet.

Politika u danasnjem svijetu se svela na ucjenu.

Ucjenom se odgovara na ucjenu!

I ko ce u tom odmjeravanju snaga jakih, ili onih koji se zele pokazati jakima, izvuci deblji kraj?

Mali i nejaki, kakvi su svi oni izrasli na rusevinama Istocne Evrope ili Balkana.

Kako ce se u tom sudaru velikih u kome nema ni milosti niti nevinih, snaci nase male drzavice vidjecemo uskoro.  

Andrej Nikolaidis:

"...Vojislav Šešelj je kao toksični otpad. Oslobodili su ga se u Hagu i transportovali u Srbiju, koja ga je i proizvela, pa joj je sada zapalo da ga i deponuje. Kada je istovaren na tle Srbije, Šešelj je, naravno, istoga trena, počeo da truje okolinu. Šteta je učinjena i sad se igra stara dobra igra "ko je kriv". Najprije je Hrvatski sabor, deklaracijom, a potom i Evropski parlament, rezolucijom, optužio Srbiju za nepravilno skladištenje otpada. Trebalo je to zakopati tako da ne zagađuje ljude, vazduh i vodu, poruka je deklaracije, odnosno rezolucije.

Iz Srbije ponavljaju kako oni nisu ni tražili da im vrate visokotoksične materije, za koje su mislili da su ih se zauvijek oslobodili. Jasno je da je premijer Aleksandar Vučić posljednji čovjek na planeti kojem je trebalo da mu neko na kućnom pragu istrese Šešelja. Ali, stvar je gotova: Šešelj je u njenom dvorištu i srpska ga se Vlada neće lako otarasiti. Je li cinična odluka Haškog suda da, navodno "iz humanitarnih razloga", zbog bolesti, pusti u svijet čovjeka koji će, kamo god kroči, širiti zaraznu, bolesnu ideologiju? Naravno da jeste.

Je li Šešelj postao sredstvo pritiska na Vučića i srpske vlasti? Naravno da jeste. Fina je to ironija: da Šešelj, koji je koliko ijedan majčin sin proizveo mahnitih teorija zavjere o "zlom Zapadu" i njegovoj "antisrpskoj" politici, postane alatka u rukama tog istog Zapada, koji danas njime, Šešeljem, kao francuskim ključem, priteže i popušta Vladu Srbije. Kada bi čovjek bio zloban, mogao bi, koristeći retoriku samog Šešelja, reći kako je vojvoda postao "plaćenik Zapada" - isplaćen ne srebrenjacima nego slobodom..."

(e-Novine)

Sule: 1950-e- Nastanak YU Rock 'N' Roll -a- priča No.2

Jedan od prvih poznatih izvođača u Jugoslaviji i u svijetu bio je hrvatski pjevač šlagera Ivo Robić, koji je pjevao na sceni još u 40-ima.

Osim domaće, imao je i uspješnu međunarodnu karijeru.

On je bi prvi izvođač poznate pjesme „Strangers In The Night“, pretekavši i Franka Sinatru koji je svoju verziju snimio tek kasnije, 1966. godine.

Robić je inače blisko sarađivao sa Bertom Kaempfertom, predstavnikom britanske izdavačke kuće Polydor u Njemačkoj, koji je Beatlesima omogućio da sa Tonyem Sheridanom naprave svoje prve komercijalne snimke, „My Bonnie“, „Ain't She Sweet“ i „Cry For A Shadow“.

Ivo Robić

Arsen Dedić je bio autentičan začetnik autorske pjesme i literarne šansone. Svojim radom je izvršio posredan, ali značajan uticaj na rock scenu u Jugoslaviji. Krajem 50-ih godina, Dedić počinje sa svojim prvim kompozitorskim radovima vezanim za klasičnu muziku, ali piše i tekstove za zabavnu muziku po pseudonimom Igor Krimov.

U isto vrijeme pristupa vokalnim grupama Syrinx, Zagrebački vokalni kvartet i Melos. Sa njima snima prve ploče na kojima su prepjevi starih hitova.

Prvu ploču je objavio s ljubljanskim Dixieland ansamblom i na njoj su pjesme „Zapleši tvist“, prepjev plesme Let's twist

Again“ Chubby Checkera i „Rođena za mene“ ili „Nata per me“ Andriana Celletana.

Tokom daljnjeg rada pod uticajem italijanske kancone-Gina Paolija jača svoje autorsko samopouzdanje, a kao kompletan autor prvi put se predstavlja 1963. godine.

Od 1964. godine radi kao samostalan umjetnik.

Prvi slistički koncert održao je u decembru 1965. godine u beogradskom Domu sindikata.  

Arsen Dedić

Čedomir Petrović: Tapkanje u mestu

Počinjemo da tapkamo u mestu. Tapkaju oni koji su se smrzli ili oni koji ne znaju kuda da krenu. Od tapkanja trava prestaje da raste, a o nekom cveću i da ne govorimo. Produbljujemo rupu kroz koju ćemo sami propasti. Opet počinjemo da gledamo i osuđujemo druge, a ne sebe. Opet pravimo greške iz prošlosti. Kasnimo. Gubimo i dah i korak. Iscrpljujemo se nepotrebno. Nemamo inicijativu. Čekamo da neko drugi uradi ono što je bilo potrebno da mi sami učinimo. Onda reagujemo naivno i detinjastvo. Uvređeno. Postajemo ljutko. Besni smo na Hrvate jer su oni krivi za donošenje rezolucije o Šešelju u Evropskom parlamentu. Besni smo na Hrvate zato što su bili bolji i poslušniji đaci i stigli u EU mnogo pre nas.  Idu iz razreda u razred, a mi stalno ponavljamo. Pevali su i “Danke Dojčland” i šta sve nisu radili, a mi smo ih zajebavali, pa sad vidimo ko se gde nalazi. I Slovenci su bili austrijski konjušari i glupi Janezi.

Šta su Vlada i njen premijer učinili da do rezolucije Evropskog parlamenta ne dođe? Ništa!

To sa Šešeljem i njegovim puštanjem iz zatvora u Ševeningenu je iskušenje i test za Vladu Srbije i njenog predsednika. To je urađeno sa namerom da se vidi kako će Vlada Srbije reagovati u takvoj situaciji. Biće još puno takvih i sličnih stavljanja na probu i iskušavanja na putu ka Evropskoj uniju. Ovoga puta nismo odoleli iskušenju, koje se provlači kroz čitavu našu istoriju, a to je da su uvek drugi krivi a nikada mi.

Zašto je dozvoljen miting osobi koja čeka odluku Haškog suda, kada se znalo da će njegov govor doneti samo mržnju i strah i uneti nemir u srpski narod i u narode u našoj najbližoj okolini? Verovali smo da je to strašna prošlost i da se nikada neće ponoviti.

Da li je Skupština republike Srbije mogla da preduhitri Evropski parlament pa da ona donese rezoluciju o Šešelju? Mogla je. Zašto nije? Na to pitanje moraće Vlada i njen premijer da odgovore narodu Srbije.

Dozvolili ste miting, a znali šta će Šešelj govoriti na njemu. Prešli ste ćutke preko njegovijih izjava i pogubnih ideja o velikoj Srbiji i liniji Karlobag – Ogulin - Karlovac –Virovitica. Pa, to je Hrvate i nas koštalo toliko mnogo. Mogli ste to zaustaviti. Zabraniti. Zašto niste?  

Nijedne reakcije na miting. Nijednog komentara od strane Vlade i Vučića  kao njenog premijera. Nijedne osude mitinga na kome je govorio Šešelj.

Hoće li Hrvati nastaviti da voze i dalje ako naiđu na tablu na kojoj ćirilicom piše – Крај пута... уколико наставите пропашћете у амбис! Ili će to isto učiniti i Srbi kada vide natpis latinicom. Pa to nije kineski jezik. Hoće li poginuti i jedni i drugi u ambisu, čekajući natpise na svom jeziku, ne znajući da je to jedan isti jezik.

Da li je neko od bivših ministara kulture odreagovao na govor mržnje Šešelja upućen velikoj dramskoj umetnici Mariji Crnobori? Gde su njene kolege, Lečić, Brajović? Šta je sa sadašnjim ministrom Tasovcem čiji je otac bio kolega gospođe Crnobori? Gde je Savez dramskih umetnika Srbije? Gde je njeno Jugoslovensko dramsko pozorište?

Gde su kolege i koleginice glumci? Gde je grad Beograd u kome je provela preko šezdeset godina života? Gde je gradonačelnik Mali? Gde su oni koji su je gledali, voleli i poznavali? Gde ste svi vi da stanete u odbranu Marije Crnobori i odbranite je od gomile uvreda i bezočnih laži?

Tek kada postanemo punopravni članovi Evropske unije moći ćemo sami predlagati rezolucije. Dotle, moraćemo da istrpimo još mnogo uvreda, laži, ali i istina o nama. Ukoliko nastavimo sa ovakvim reakcijama kao prema donošenju rezolucije o Šešelju, put ka EU postaće veoma, veoma dug, gubiće se u magli i na kraju vremenom sasvim nestati.

I otvorite neko od poglavlja. Bilo koje, samo krenite već jednom. Ovakvim ponašanjem “uvređene mlade”, za sto godina nećemo ući u EU. Pa, učinite to što traže od vas.  

Hrvati su u EU i počeli su sa Šešeljem. Tek su ušli, a već predlažu rezoluciju koju Evropski parlament prihvata. Kad im malo očvrsne pozicija i kada budu privoleli još neke na svoju stranu, počeće da nam se najebavaju keve za sve što smo uradili i što nismo. Moraćemo da platimo ratnu odštetu. Oni neće. Oni su članovi. Što kaže Zoki -  Izvuku članske karte, dva prsta iz gornjeg džepa, boooole ih… a ono svi popadaju … u jebote, idu članovi Evropske unije…

Upašćemo u teško sranje i moraćemo da se zadužujemo kod treće ruke, da bismo vratili drugoj, pa prvoj… To vodi Srbiju ne u stečaj, nego u njen nestanak. Da li ćete to dozvoliti zbog nekoliko priznanja, ograđivanja i uvođenja sankcija, kada su mnogi pametniji to već učinili?

I uklonite tog Vulina, koji postaje noćna mora narodu srpskom. Ukoliko je on postao glasnogovornik ili portparol Vučića, onda smo stvarno otišli u pizdu lepu materinu. Vidim da Aleksandar Vučić stalno stoji, retko seda. Zašto? Pored mnogih nogu, iz zadnjice mu vire najviše Vulinove noge.

Vulin, pored izjave koja je ozbiljno, iz temelja potresla svetsku diplomatiju, da Srbija mora da preispita svoj odnos prema državama Evrope i SAD, nastavlja... Sa koliko je svetskih lidera razgovarao oči u oči Vučić, za razliku od Zorana Milanovića, premijera republike Hrvatske? U životu sam sreo mnogo dupeuvlakača, ali ovo predstavlja pravi egzemplar. Nadalje, postavlja  jedno od mnogobrojnih idiotskih pitanja  – A, zašto se penzioneri ne bune kada dobiju povišicu, nego tek onda kada im se penzije smanje?

Pitanje je za hospitalizaciju i trenutnu izolaciju. Ponižavajuće i krajnje uvredljivo.

Odgovaram mu kao penzioner u ime svih penzionerki i penzionera Srbije.

Pa to je narod ove zemlje koji je radio i zaradio penziju. Neko pošteno, neko ne. Neko krvavo, neko sa manjim posekotinama. Krala ga je država od rođenja do penzije. Krala ga na plaćanju grejanja šest meseci u letnjem periodu kada nas ne greju i u zimskom periodu kada nas takođe ne greju. Krali su nas za struju, vodu, info stan. Krali su nas sa cenama. Krali na kreditima. Porezima. Doprinosima i samodoprinosima. Krali nas Dafinom i Jezdom. Krali nas bezočno političari, stranke, banke. Krali u odnosu dinar-euro. Krali taksama, formularima, cenama benzina. Krali nam iz usta, iz ruku. Gde god su stigli krali su nas. Krali nam snove … I na kraju, ukrali nam ceo život.

Bio je Vulin i u partiji JUL. Pa ga pitam, kao penzioner, od čega žive u najelitnijem delu Moskve njegova predsednica Mira Marković i njen sin? Od penzije?

Bolje je ćutati i biti smatran budalom nego progovoriti i odstraniti svaku sumnju.

I sklonite tog Nikolića, koji kad se obraća javnosti počinje da liči na “Misirsku babu”. Na takvom temperamentu mogu mu pozavideti još samo brazilske igračice sambe na karnevalu u Riju. Neka uvedu nagradnu igru, ko ne zaspi posle dva minuta slušanja Nikolića, dobija kao nagradu dva meseca na pustom ostrvu sa Vulinom.    

Počinjem, ne polako, već ubrzano da u svojim preostalim, malobrojnim i zarđalim sivim ćelijama, dolazim do toga da naš jedini dobar i viteški odgovor može biti da se zahvalimo Evropskoj uniji na svemu i da prekinemo naše usklađivanje sa Evropom, jer je to nemoguće. Bolje mi prvi, nego da nas oni odjebu. Bar u nečemu da budemo prvi.

Sve ostalo biće teško brukanje, mučno, sa dugim umiranjem u noći.

Okrenuće se protiv nas i oni koji su svesrdno želeli da nam pomognu. Pre svih Nemačka i Angela Merkel, koju smo na neki način izneverili. Još uvek bismo da budemo “nadljudi” u odnosu na Albance. Kada god nam se ukaže prilika napadamo Crnu Goru i Mila Đukanovića, a mogli bismo od njega mnogo da naučimo. Kako se donose prave odluke u pravo vreme za dobro svog naroda. Sa Hrvatima možemo biti u dobrim odnosima, eventualno tek u nekom sledećem “velikom prasku”.

Tražilo se da se srpske vlasti ograde od Šešeljvih izjava. Vlada Srbije i njen premijer nisu želeli da to učine. Zašto? Počinje da se javlja sumnja kod naroda. Da li je ćutanje znak odobravanja i da li su izjave gospodina Vučića o njegovoj promeni bile zaista iskrene?  

Šta nam više odnosi, a šta donosi? Ograđivanje od Šešeljevih izjava ili građenje srpskog zida prema Evropi? A možda samo obnova kalemegdanskih bedema prema Zemunu?

Prošlo je vreme kada se država branila prkosom i inatom, danas se brani pameću. Ukoliko je ima.

(e-Novine)

IZ MUZIČKE TRADICIJE BANJALUKE

 Banovinsko pozoriste 1934.g.

Narodno pozorište je otvoreno 18. oktobra 1930. Za prvog upravnika postavljen je Dušan Mitrović. Dirigenti i kompozitori muzike za pozorišne predstave s pjevanjem bili su Ivan Dominis, Josip Jiranek, Vladimir Milošević i Jaroslav Pleciti. U toku prve pozorišne sezone izvedeno je 35 premijera. Do izgradnje vlastite pozorišne zgrade korišćena je u ove svrhe adaptirana dvorana bivše Sokolane (kasnije kino „Kozara"), koja je mogla primiti 400 posjetilaca. Pravilnik o radu donio je ban 19. septembra 1930. O cjelokupnom održavanju staralo se Tehničko odjeljenje Banovinske uprave. Članovi ovog teatra, o čijem se izboru starao ban, jer je kao ustanova bila podređena lično njemu, bila su istaknuta imena jugoslovenskog glumišta.

Narodno pozorište organizovalo je svake godine ljetne i zimske turneje po Vrbavskoj banovini. Tako su, na primjer, 10-26. januara 1938. gostovali u Bihaću, Cazinu, Bosanskoj Krupi, Bosanskom Novom i Prijedoru i za 16 dana dali 26 predstava, sa prosječno 142 gledaoca na svakoj. Ovakva naporna gostovanja organizovana su i u ostalim sezonama. Sa operetama i pozorišnim komadima s pjevanjem teatar je značajno uticao na muzički život grada i regionalnog područja.

Muzička tradicija nije dovoljno proučena. Koncert održan 31. maja 1881. spominje se kao prvi u Bosni i Hercegovini. Raniji koncertni nastupi rjeđe se navode. Đuro Pilar, profesor univerziteta u Zagrebu, naveo je svakodnevne koncerte u Mocnajevoj pivnici, gdje je i on prisustvovao 6. jula 1879. Zna se da je u to vrijeme prve poduke na klaviru i violini davao Karlo Obert, a poslije i Marijan Markezinović. Na temelju odobrenja Gradskog kotarskog ureda od 27. februara 1894. grupa nastavnika muzike na čelu sa Markezinovićem otvorila je privatnu školu za vokalnu i instrumentalnu muziku i crkveno pjevanje. Čak je od 23. decembra 1893. do 3. avgusta 1896. radila i firma za poizvodnju drveta za muzičke instrumente, vlasništvo Viktora Lehlajtnera (Lechleitner). Među muzičkim pedagozima, koji su najviše učinili za razvoj muzičke kulture, posebno se ističe Franjo Maćejovski, češki kompozitor, dirigent Hrvatskog pjevačkog društva ,,Nada“ i osnivač hora Muslimanskog zanatskog društva ,,Fadilet“ u Banjaluci, gdje je boravio 1900-1905, a potom i 1915-1916, i za kratko vrijeme učinio mnogo u prikupljanju i bilježenju narodnih pjesama, školovanju muzičkog podmlatka i razvijanju muzičkog obrazovanja. Poslije (velikog) rata muzički život se razvijao na više osnova. Pored privatnih muzičkih poduka muzičko obrazovanje je bilo zastupljeno i u školama. Iako su i ranije u školama postojali horovi, naredbom od 12. decembra 1928. morali su se osnovati dječiji, ženski, muški i mješoviti horovi i održavati časovi vokalne i instrumentalne muzike. Muzičku nastavu njegovala je Učiteljska škola. Od školske 1934/1935. godine u Banjaluci je radila Muzička škola. Među banjalučkim muzičkim pedagozima treba istaći profesora muzike Julija Kuglia i (akademika) Vladu Miloševića. Drugi pravac razvijanja muzičke kulture bili su koncerti banjalučkih pjevačkih društava. Jedno vrijeme ih je bilo i više od deset sa programima visokog instrumentalnog i vokalnog dometa, što su pokazali i na gostovanjima po Jugoslaviji. Bilo je i više operskih pjevača koji su napustili profesionalno bavljenje muzikom i nastupali na pojedinim dobrotvornim priredbama. Treći pravac u muzičkom stvaralaštvu bile su operete, pozorišni komadi s muzikom Narodnog pozorišta. U instrumentalnoj muzici isticao se i vojni orkestar. Sarađivao je sa Narodnim pozorištem, u pripremama opereta. Ova djelatnost Narodnog pozorišta stimulirala je i stvaralaštvo kompozitora i dirigenata. Negdje je trebalo istovremeno uvježbavati muzički i baletni dio. U komponovanju, dirigovanju i muzičkoj pedagogiji treba posebno istaći zasluge Rafaela Arneria, Josipa Jiraneka, Josipa Hermana, Josipa Kaplana, Maksimilijana Mikšika, Vladu Miloševića, Većeslava Nigla, Karela Pahora, Jaroslava Plecitia i Dragana Šajnovića.

(Milan Vukomanović, 'Banjaluka, 1990.)

Muzicka kapela, Hotel Palas 1936.g.