BERNIE SANDERS: Novinarstvo i demokratija

Foto: Bettmann/Bettmann Archive

Volter Kronkajt je svojevremeno napisao da „demokratija ne može da funkcioniše bez novinarstva“. Bio je apsolutno u pravu, i zbog toga moramo odgovoriti na napade koje novinarstvo danas trpi – od strane Vol Strita, milijardera, Silikonske doline i Donalda Trampa – i preduzeti konkretne mere da ih zaustavimo.

Pravo novinarstvo se razlikuje od tračarenja, propagande i „klikbejta“ koji danas dominiraju vestima. Pravo novinarstvo je, po rečima Džozefa Pulicera, naporan posao izveštavanja koje se „bori za napredak i reformu, nikada ne toleriše nepravdu ili korupciju i uvek se bori protiv demagoga“. Pulicer kaže: „Novinarstvo se uvek mora suprotstavljati privilegovanim klasama i pljačkašima javnog novca, nikada mu ne sme nedostajati saosećanja sa siromašnima, ono mora uvek ostati odano javnom dobru, ne sme se nikada zadovoljiti prostim štampanjem vesti, mora uvek biti u potpunosti nezavisno, i nikada ne sme oklevati da napadne nepravdu, kako onu u vidu predatorske plutokratije, tako i onu u vidu predatorskog siromaštva.“

Kada smo imali pravo novinarstvo, imali smo i razotkrivanje i suočavanje sa zločinima poput Votergejta, što je dovelo do antikorupcijskih reformi. Kada nam je pravo novinarstvo nedostajalo, zločini poput prevare sa hipotekama prolazili su neprimećeno i nekažnjeno, da bi na kraju doveli do katastrofalne ekonomske krize koja je uništila živote miliona Amerikanaca.

Pravo novinarstvo zahteva značajna finansijska sredstva. Jedan od razloga zašto danas u Americi nemamo dovoljno pravog novinarstva leži u tome što mnogim medijima uskraćuju sredstva iste one sile koje pljačkaju našu privredu.

Na primer, dve korporacije iz Silikonske doline – Fejsbuk i Gugl – kontrolišu 60 odsto celog tržišta digitalnog reklamiranja. One su iskoristile monopolsku poziciju kako bi medijskim kućama oduzele prihode od reklama. Istraživanje koje je nedavno sprovela Alijansa za medije otrkiva da su tokom 2018. prihodi od štampe opali, a da je istovremeno Gugl zaradio 4,7 milijardi dolara od izveštavanja za koje nije platio.

U isto vreme, korporativni konglomerati i strvinari iz hedž fondova pokupovali su i konsolidovali osiromašene lokalne novine i opustošili njihove redakcije – sve vreme isplaćujući ogromne prihode menadžerima. Na primer, predloženo spajanje Ganeta sa kućom Gejthaus medija staviće stotine izdanja pod kontrolu jedne mega-korporacije i ukinuti „sinergije“ u vrednosti od 300 miliona dolara – što je korporativni eufemizam za otpuštanja. Met Pirs, reporter Los Anđeles Tajmsa, konstatujeda će „novi direktor Ganet/Gejthausa, već prvog dana na poslu dobiti četiri i po miliona dolara u bonusima i deonicama“.

Ovi trendovi rezultirali su desetkovanjem novinarstva. Tokom poslednjih 15 godina, više od 1400zajednica širom zemlje izgubilo je svoje lokalne novine, na koje su se u izveštavanju oslanjale lokalne televizijske i radio stanice, kao i digitalni portali za vesti. Od 2008, novinske redakcije su izgubile više od 28.000 zaposlenih – a samo tokom protekle godine otpušteno je 3.200 medijskih radnika. Danas, na jednog novinara dolazi šestoro ljudi koji rade u PR-u, neretko gurajući korporativnu priču.

Upravo u trenutku kada nam treba više novinara koji će pisati o krizi u zdravstvu, o klimatskim promenama i ekonomskoj nejednakosti, televizijski propagandisti dobijaju na desetine miliona dolara da trućaju o frivolnim političkim tračevima, dok se lokalne novine satiru.

Negativne posledice ovih trendova je lako predvideti: kako konstatuje zajedničko istraživanjeUniverziteta Notr Dam i Univerziteta u Iliniosu, kada se novinske redakcije isprazne, ukupna cena koju plaćaju poreski obveznici – raste, jer ima sve manje novinara koji kontrolišu transakcije vlasti. Istraživanje koje je sprovela ogranizacija Fokus na siromaštvo, otkrilo je da uprkos tome što milioniAmerikanaca jedva spajaju kraj s krajem, novinske redakcije sa tesnim budžetima uporno ignorišu ovaj problem.

Istini za volju, kada pročitamo ekspoze Majami heralda o Džefriju Epstajnu, ili hrabro izveštavanjeČarlston gazet-mejla o opijatskoj krizi, znamo da dobri reporteri još uvek uspevaju da prevaziđu prepreke i proizvedu kvalitetno novinarstvo koje kontroliše moćne, razotkriva korupciju i preispituje status quo. Ali isto tako znamo i da su ovi uspesi prečesto izuzetak, umesto da budu norma.

Takođe znamo i da zahvaljujući Donaldu Trampu stvari postaju sve gore. Tramp je patološki lažov koji je tokom svog mandata uporno demonizovao novinare koji su se usuđivali da raskrinkaju njegove laži. Da stvar bude još gora, on je novinare nazvao „neprijateljima naroda“, u smišljenom pokušaju da uništi samu ideju slobode štampe.

Trampovo autoritarno maltretiranje medija je u potpunosti neprihvatljivo i ono se mora osuditi i odbaciti. Ali da ne bude zabune: to samo po sebi neće rešiti krizu novinarstva. Štaviše, dalje širenje oligarhijskih modela poslovanja u medijskoj industriji moglo bi da učini stvari daleko gorim.

Danas, posle decenija konsolidacije i deregulacije, jedna šačica kompanija kontroliše sve što gledate, čitate ili skidate sa interneta. Imajući to u vidu, ne bismo smeli da dopustimo da još veći deo slobodne štampe potpadne pod kontrolu šačice korporacija i „dobronamernih“ milijardera koji mogu da koriste svoje medijske kompanije za kažnjavanje kritičara i sakrivanje sopstvenih aktivnosti od javne kontrole.

Ne treba da nas iznenađuje što televizijske stanice koje zavise od farmaceutskih reklama vrednihčetiri i po milijardi dolara godišnje svakodnevno predstavljaju ružičastu sliku našeg disfunkcionalnog zdravstvenog sistema – ali nikada ne omogućavaju pošteno predstavljanje predloga poput univerzalne zdravstvene zaštite, iako ankete pokazuju da ubedljiva većina Amerikanaca podržava ovaj predlog.

Korporativne medijske organizacije, sponzorisane reklamama za fosilna goriva, rado će obezbediti platformu za goste koji naglašavaju da je naša oligarhijska ekonomija uistinu izvrsna; međutim, kako pokazuju istraživanja, isti ovi mediji neretko umanjuju značaj klimatskih promena koje su rezultat delovanja njihovih sponzora.

Medijske platforme u vlasništvu Diznija i Džefa Bezosa će spremno promovisati Diznijeve filmove i Bezosove planove za istraživanje svemira, ali ne možemo od njih očekivati da dosledno i agresivno izveštavaju o borbi Diznijevih ili Bezosovih radnika za bolje nadnice. Zapravo, u jednom slučaju, videli smo da je Vašington post, dnevnik u Bezosovom vlasništvu, pokušao da kazni novinara koji je tražio povećanje zarada u ovom listu.

Moramo nanovo izgraditi i zaštititi raznoliku i uistinu nezavisnu štampu kako bi pravi novinari mogli obavljati kritički posao koji vole i koji je neophodan za funkcionisanje demokratije.

Kada budem postao predsednik, moja administracija će sprovesti mere koje će reformisati medijsku industriju i pružiti bolju zaštitu nezavisnom novinarstvu kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou.

Za početak, ukinućemo pokušaje Trampove administracije da olakšaju konsolidaciju korporativnih medija. Nećemo odobravati predloge poput novog plana o spajanju CBS-a i Viacom-a u giganta teškog 30 milijardi dolara.

Dugo sam se protivio medijskoj konsolidaciji i bio sam jedan od svega 16 članova američkog kongresa koji su se suprotstavili katastrofalnom Zakonu o telekomunikacijama iz 1996, koji je ubrzao ovaj proces. Moja administracija će staviti hitan moratorijum na odobravanje spajanja velikih medijskih korporacija, koji će važiti sve dok ne budu poznate prave posledice ovih transakcija po našu demokratiju.

U duhu postojećih federalnih zakona, zahtevaćemo od velikih medijskih korporacija da otkriju da li će njihove transakcije uključivati i velika otpuštanja novinara.

Takođe ćemo zahtevati da zaposleni dobiju priliku da otkupe medijske platforme kroz deonice pre nego što dođe do bilo kakvih budućih spajanja – što je inovativni model poslovanja koji je prvi put isproban upravo u novinskoj industriji.

U federalnim agencijama ćemo sprečiti donošenje odluka o medijskoj konsolidaciji i deregulaciji koje bi mogle imati negativne posledice po manjine i žene. Kako je konstatovala Slobodna štampa, neprofitna grupa za kontrolu rada medija: „Žene i rasne manjine su nedovoljno zastupljene među vlasnicima dozvola za emitovanje“. Ova grupa ističe da je to posledica činjenice da je Federalna komisija za komunikacije (FCC) odobrila spajanja medijskih kompanija, a da „nije uzela u obzir kako takva koncentracija vlasništva utiče na šanse za žene i pripadnike rasnih manjina“.

Kada naša administracija bude postavila novo, progresivno vođstvo u FCC-u, poništićemo sve dosadašnje odluke Trampove administracije koje ugrožavaju tradicionalna pravila o medijskom vlasništvu. Tramp je dopustio istovremeno vlasništvo nad novinama, televizijskim i radio-stanicama; takođe, on je odobrio posedovanje većeg broja TV stanica na istom tržištu. Šteta od ovih odluka mogla bi biti ogromna: „U teoriji“, piše Slobodna štampa, „ove promene bi omogućile jednom emiteru da istovremeno poseduje vaše lokalne novine i vaše dve najveće lokalne TV stanice, i da uz to upravlja još nekolicinom drugih stanica kroz ugovore o učešću – pretvarajući vašu zajednicu u grad sa samo jednom redakcijom“.

Mi ćemo učiniti upravo suprotno: ponovo ćemo uspostaviti i ojačati pravila o vlasništvu nad medijima i ograničiti broj stanica koje mogu biti u vlasništvu velikih korporativnih emitera. Takođe, naložićemo federalnim agencijama da istraže uticaj konsolidacije u štampi, televiziji i digitalnim medijima, kako bi odredili da li je neophodna dalja antimonopolska akcija.

Povrh toga, sprovešćemo moj Plan o demokratiji na radnom mestu, koji će osnažiti hrabre naporemedijskih radnika da formiraju sindikate i kolektivno pregovaraju sa poslodavcima. Ja sam više puta javno podržao napore novinara da formiraju sindikate. Sindikati ne samo da se bore za plate i doprinose medijskih radnika, već mogu bolje zaštititi zaposlene od korporativnih politika kojima je cilj da spreče novinare da istražuju vlasnike medija i njihove oglašivače.

Konačno, kada je u pitanju Silikonska dolina, postaviću novog glavnog tužioca, kao i službenike Federalne trgovinske komisije koji će strožije sprovoditi antimonopolske zakone protiv giganata interneta poput Fejsbuka i Gugla, kako bi ih sprečili da koriste svoju ogromnu tržišnu moć za kanibalizovanje i varanje novinskih organizacija. Monopolska moć ovih giganata naročito je naštetila malim, nezavisnim medijskim platformama koje ne poseduju korporativnu infrastrukturu koja bi im omogućila da se odbrane.

Takođe, moramo pronaći nove načine da osnažimo medijske organizacije za kolektivno pregovaranje sa monopolistima na internetu, a trebalo bi da razmotrimo i uvođenje poreza na targetirane reklame, kao i korišćenje sredstava od ovih poreza za finansiranje neprofitnih medija usmerenih na zaštitu javnih dobara. Ovo bi bio deo šireg projekta supstancijalnog povećanja fondova za finansiranje javnih medija koji prikupljaju vesti na lokalnom nivou – na način na koji mnoge druge države već finansiraju nezavisne javne medije.

Prvi član našeg ustava eksplicitno štiti slobodu štampe jer su osnivači razumeli značaj novinarstva za demokratiju. Ne možemo dopustiti da više od dva veka po potpisivanju ustava korporacije, milijarderi i demagozi unište „četvrtu granu vlasti“, niti im smemo dopustiti da zamene ozbiljno izveštavanje „infotejnmentom“ i propagandom.

Moramo preduzeti odgovarajuće korake – i ako to učinimo, znam da ćemo uspeti. Moguće je obnoviti medije o kakvima su sanjali Volter Kronkajt i Džozef Pulicer i kakvi su Americi danas potrebniji nego ikada ranije. To ćemo i učiniti.

The Guardian, 27.08.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 31.08.2019.

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (3)

IZMIŠLJANJE ISTORIJE

Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji

Mihiz je smatrao da tačka obrta duhovne obnove srpskog naroda jeste novo vrednovanje Prvog svetskog rata. Radovan Popović u Srpskom književnom zverinjaku citira pismo profesora Raška Dimitrijevića u kojem navodi da mu je Dobrica Ćosić ispričao kako je u sarajevskom Svijetu izišla izjava pesnika Slobodana Markovića Markonija da Dobrica nije pisao svoja dela – da mu je Korene napisao Davičo, a Vreme smrti Mihiz… U takvim stvarima ćutanje je najbolji odgovor, smatrao je Ćosić. On je često zahvaljivao Daviču i Mihizu na pomoći i podršci u književnom radu.
Neverovatnu energiju Dobrica Ćosić usmerava u pisanje trotomnog dela Vreme smrti, iz štampe će poput feljtona izlaziti od 1972. do 1975. godine. Zatvara se u svoju vikendicu u Grockoj, po dvadeset dana radi, u tišini, pod budnom pažnjom i požrtvovanom odanošću supruge Božice, gotovo da je izgubila glas, ćutala je a kada je govorila šaputala je da ga ne bi ometala. NJoj je delo i posvećeno. Onda po deset dana u gradu, jurnjava po kafanama, pražnjenje, pa ponovo na rad. Sa prijateljima i zemljacima koji su ga pohodili izvodio je ritual – kuvanje pasulja u „bakračetu“ na otvorenoj vatri iznad Dunava. Dobrica Ćosić je imao pedeset godina.
Vreme smrti izdaje vodeći beogradski i jugoslovenski izdavač Prosveta i postiže ogroman uspeh. Verovatno je to najčitaniji roman u srpskom narodu. Kritičar Petar DŽadžić i profesor Zoran Gavrilović ga hvalom dižu u nebo, u vrh srpskog i svetskog književnog stvaralaštva. Oglašavao se u Politici preko cele strane kao savremena kritička vizija epohe Prvog svetskog rata i srpskog društva. Još se isticalo da je: Drugi roman u ciklusu Koreni; Čovek u tragičnom sudaru sa istorijom; Raspinjanje ljudi i naroda u egzistencijalnim dilemama epohe; Trenuci opredeljenja za opstanak i slobodu po svaku cenu i – agonični dani kada je Srbija, vodeći istovremeno borbu protiv balkanskih kombinacija saveznika, celu sebe žrtvovala svojim ciljevima, višim moranjima i zabludama.
Vreme smrti je apsolutni hit u Jugoslaviji, verovatno nije bilo srpske porodice koja nije kupila tomove, ali ima mnogo veći značaj od bestselera – postalo je duhovno ognjište u srpskim kućama širom Jugoslavije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, na Kosovu, u Vojvodini… Usred takvog uspeha Srpska akademija nauka i umetnosti prima Ćosića u članstvo. Mihiz postavlja na pozorišne daske Kolubarsku bitku i Valjevsku bolnicu, adaptirana poglavlja iz Vremena smrti. Masovna posećenost. Radovan Popović podseća na to da je 1984, Predrag Matvejević pisao Dobrici Ćosiću i predlagao mu da kao autor traži da se predstava skine sa repertoara, jer: „Kad sam, na predstavi Kolubarske bitke, čuo i vidio kako na vojvodin poklič ’Pomoz Bog, junaci!’, gotovo cijela sala gromoglasno odvraća: ’Bog ti pomogao’, osjetio sam se slično kao 1970-1971. u Zagrebu, kada su pri pomenu imena Zrinskoga i dr. pojedinci (i grupe) padali u nacionalni trans.“
Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji. On oglašava defetističku ali i komfornu tezu: sudbina Srba ne zavisi od njih samih. Oni su takvi kakvi jesu, slični Mihizovim kalfama, misle kako misle, rade što rade i u borbi za opstanak nemaju nameru da se menjaju, njih bi svet trebalo da uzme onakve kakvi jesu, a ako neće i ako od njih traži da se prilagođavaju onda su im oni ili neprijatelji ili neiskreni prijatelji, u svakom slučaju ugrožavaju „našu slobodu“. Ali ćemo mi ginuti za nju – u svakoj sledećoj generaciji dok nas jednog dana ne bude bilo. Iz tih rečenica gotovo da izbija slast što je „naša“ sudbina takva, da ginemo. U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu Ćosić je priznao da je opsesivno razmišljao o samoubistvu, i da je imao spreman revolver ukoliko se konačno odluči. Ali, nijednom nije pokušao, živeo je 93 godine.
Sudeći po dijalozima u romanu, Ćosićevi junaci pojma nemaju u kom svetu žive. Uostalom, oni izranjaju iz sredine koja je potpuno nepismena i neobaveštena o svetu. Saveznike, koji su jedva znali gde je Srbija, optuživaće za neverstvo, štaviše da su oni krivi što smo „mi“ poraženi. Projektujući stavove komunističke istorije Drugog svetskog rata o vezivanju nemačkih divizija na Balkanu i pomoći SSSR-u, tvrdiće da smo „mi“ kod Valjeva „dali naše živote za Pariz i Francuze; a na Kolubari smo za Engleze branili Dardanele; a na Milovcu smo lili krv za Ruse i Ukrajinu; a kod Bačinaca smo nastradali od ruku naše hrvatske braće, dajući naše živote za njihovu slobodu…“ Ne , ne, reći će Ćosićev Nikola Pašić francuskom ambasadoru Bopeu, nismo mi odbili bečki ultimatum da bismo sebe branili, već se Srbija žrtvovala za evropske demokratije i Rusiju, kao što se žrtvovala za hrišćanstvo i Evropu u četrnaestom veku da bi zaustavila tursku invaziju. „Mi“ radimo isključivo za „visoke principe“, a saveznici „nas“ izdaju iz sebičnog koristoljublja. I geografske udaljenosti samo potvrđuju našu nesebičnost i požrtvovanost, pogotovu kada se i Evropa i Azija smeste u granice kraljevine Srbije pa ih „mi“ branimo. A što da ne, može i cela planeta da stane u Srbiju.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (2)

POVRŠAN I NEODRŽIV

Stil razmišljanja Konstantinovića nije se mogao dopasti Mihizu, bio je opasan i destruktivan za njegove idejne i jezičke konstrukcije. Konstantinović pušta da misao dvoji, što joj i jeste autentična priroda, da razlaže i propituje „istine“ ustanovljene pukim mnjenjem, predubeđenjem, podrazumevanjem. On se držao načela autentičnog razmišljanja da ono „što je poznato, nije još spoznato“. Prema tome, njegov stil nije mogao biti stil naivnog realizma. Palavestra je tvrdio da su Mihizovi zaključci „kratkotrajni, nepotkrepljeni i nesistematski, površni i neodrživi, zato što su bili rezultat inspiracije, ili na impresionističkoj osnovi, brzi i u žurbi“. Dobro barata frazama, ali nema nove ideje, utvrđivao je Palavestra i optužio Mihiza za pristrasnost i favorizovanje istomišljenika. Mihizov i Ćosićev govor bio je ideološki i agitpropovski, mesijanski i neupitan. Naklonjen apodiktičkoj i dogmatskoj tradiciji po kojoj naivni realizam utvrđuje „istinitu stvarnost“, a nasilje propagande, vlasti i poziv na pretke je verifikuju i utvrđuju njen monopol. Mihiz je težio epskom i političko-feljtonskom narativu. On je voleo, kao i autori i urednici koje je negovao – „pitkost“, da tekst bude pitak i običan, kao svakodnevna čaša vode. U tom narativu su bili i njegovi drugovi iz jugozapadne Srbije. Planinska dozivanja i melodija anahroničnog i zavičajnog jezika i mišljenja, kakvim ih, kroz dovikivanja i zapomaganja, maestralno prikazuje Bećković u Reče mi jedan čoek, u Ćeraćemo se još, jesu za Mihiza i sredstva našeg razumevanja sveta i izražajna sredstva „naše“ sudbine.
Teško da su igde, na Zapadu ili Istoku, monarhiji ili kapitalizmu, sa svojim profesijama i sa onim što su činili ? Mihiz, Ćosić, Bećković i ostali mogli imati tako bogat, dobro plaćen, zanimljiv, uticajan, bezbrižan i glorifikovan život. Mnogobrojne izdavačke kuće, društva književnika, slikarske kolonije i galerije, masovna proizvodnja filmova, mase obožavalaca i uopšte publika, slobodno vreme, putovanja, savetovanja, nagrade, kulturne rubrike, život u kulturi ? sve je to komunistička država podržavala, institucionalizovala i plaćala. Da li je takvo što bilo u monarhiji, kraljevini i kneževini Srbiji ili u Dušanovom carstvu? Objavljivali su svetu da su disidenti ukoliko ne dobiju kakvu nagradu na koju su se nameračili ili ukoliko im se u nekom od časopisa ne objavi tekst, ili rukopis stavi u fijoku. Viljem Fokner je morao dobro da dirinči od Holivuda do NJujorka, da plaća markentišnog agenta ne bi li preživeo i objavljivao. Žalio se kako niko u njegovom kraju ili susedstvu na Juguili u NJujorku niti zna ko je on, niti čita njegove romane. DŽems DŽojs je deset godina sa porodicom na ivici gladi bezuspešno pokušavao da objavi svoju prvu knjigu. A Mihiz i društvo su uvedeni u školske komunističke lektire kao pedagoške vrednosti za buduća pokoljenja. Institucionalizovani su po institutima, bibliotekama, redakcijama, izdavačkim kućama, Akademiji, pozorištima, u javnosti dobili oreole književnika, inteligencije, kreatora javnog mnjenja, stubova kulture i mentalnih temelja narodnog opstanka.
Pisac Srpskog književnog zverinjaka, hronike književnog života Beograda i Srbije druge polovine dvadesetog veka, Radovan Popović citirao je ironičnu primedbu Duška Radovića posle boravka u NJujorku. Tamo se sreo sa Josifom Brodskim kome su se mnogi pisci iz Beograda žalili da su progonjeni u Jugoslaviji. Međutim, zaključuje sa zaprepašćenjem Radović, na tom spisku su bili sve sami državni pisci! Negovali su famu o svojoj „progonjenosti“ ne bi li prikrili javne i tajne oficijelne veze u koje su bili uključeni. Imali su uticaj na postavljanja urednika u kulturnim rubrikama i na uspeh ili neuspeh kakvog pisca. Inicijacija je bila nemoguća bez njihovog miropomazanja. Bez njihove podrške oni koji su želeli da postanu priznati pisci, mogli su, kako je jednom primetio Ćosić, da pišu i bacaju svoje tekstove u «ponor vremena». Pravili su i usmeravali glavne temeljne tokove u kulturi, malo šta se autentično razvijalo. Uticali su na dodeljivanje nagrada, raspodelu novca iz fondova, kreirali pozorišne repertoare. Sve im je bilo na izvolte, žene pogotovu, mnoge su karijere započinjale u njihovim krevetima.
Za ceo period pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, Radovan Popović tvrdi „to je bio jedan kupleraj“. Preotimali su jedni drugima žene, uskakali jedni drugima u bračne krevete, preko kreveta dobijali i davali stipendije, od ljubavnica pravili književnice i novinarke, imali su „svoje“ novine, časopise, emisije… Bilo je zabavno slušati ih sa kojom opsednošću i ozbiljnošću prepričavaju svoja osvajanja i otkrivaju i ocenjuju ljubavne veštine i kapacitete ljubavnica. Bili su kao Forsajti, kaže Popović – između sebe su se ogovarali, nameštali, a zbijali redove kada ih neko sa strane napadne. Zagovarali su visoke političke principe i bezuslovnu toleranciju, ali, samo za sebe. Mihizu i Vuku Draškoviću je spektakularni upad na javnu scenu omogućila upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović, kada im je 1991. otvorila vrata balkona sa kojeg su se obratili masama, kao Josip Broz 1945. po oslobođenju Jugoslavije. Od tada se Vida Ognjenović ne može odmoriti od ambasadorskih misija, izdavanja romana, izvođenja drama, pohvalnih kritika.
Osamdesetih se Pandorina kutija otvorila i Milosav Tešić, pesnik, žalio se da „nikad Srbija nije zaudarala na ovakav provincijalizam; naš politički život je poprilično primitivan, pun jezika mržnje, dušu dao za razne šarlatane. Politička scena je tako napravljena da su i budala i pametan čovek potpuno izjednačeni…“ Kada je sve počelo da propada Mihiz je prešao na šekspirovski diskurs: „Kockar koji voli da gubi? Nije li to najtačnija odrednica za srpskog intelektualca, ali ne poslušnika, nego onog koji odbija da služi? Takvom, protekle decenije nisu išle naruku.“
Bar je priznao da je živeo u kazinu i da se ponašao kao kockar. Samo ja smetnuo sa uma da ga je uvek pratila najača boja – rojal.


Fenomeni, Oktobar 2016.


(Nastavice se)

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (1)

Beogradski Službeni glasnik je 2016., u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.

Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.
U nekoliko nastavaka ćemo preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.
(Fenomeni)

***********************************

TRAGEDIJA JEDNOG NARODA – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe 

Tamo gde Mihiz nije bio papa, nije bilo ni crkve. Ono što se nije uklapalo u „srpski narod“, kako ga je on shvatao, bilo je ravno izdaji. NJegova idejna platforma iskivana u dugim noćima druženja sa montanjarskim momcima iz jugozapadne Srbije nije se smela osporiti, jer samo smo to „mi“

Kada su došle na vlast „demokrate“ i „narodnjaci“, monarhisti i obožavaoci starih srpskih običaja (za sve njih su Mihiz i mihizovci pravili idejne platforme i krčili put u javnoj i masovnoj svesti), neće biti ni uglednih nagrada ni para za kulturu.

Velika izdavačka preduzeća prestaće da postoje, pozorišta će biti na ivici egzistencije, a književnici su prisutni u javnosti samo ukoliko dele ideološko jednoumlje stranaka na vlasti i njihovih medijskih pogona. Inteligencija, pojam i društveni sloj, onako kako je formirana u carskoj i boljševičkoj Rusiji, te u komunističkoj Jugoslaviji, prestala je da postoji. Još 1996. Gojko Tešić konstatuje da su intelektualci postali „uličari“ i da „od srpske inteligencije, kako bi Sterija rekao: ostalo je jedno VELIKO NIŠTA“. Moguće je da će u budućnosti preživljavati surogati mihizovsko-ćosićevske grupe, ali one nikada neće imati taj odlučujući formativni uticaj na mase, niti takvu infrastrukturnu povezanost sa vlastima i njenim institucijama. Društvo je ozbiljno uzdrmano i podeljeno migracionom selekcijom.
Stvaraoci i dela koji im nisu bili po volji bili bi izopšteni iz srpske kulture, ili skrajnuti. Bili su vrlo drski i neistomišljenike su eliminisali sa tri oprobana sredstva – ćutanjem, marginalizovanjem ili rastrganjem (slučaj Kiš). Sprovođenje eliminacije, međutim, nije ih sprečavalo da budu potuljeno srdačni sa žrtvom. Mihiz je u delima Radomira Konstantinovića pronašao zaveru protiv srpskog naroda. Optužio ga je da je u svojim istraživanjima Biće i jezik bio selektivan sa predumišljajem da nađe ružno u srpskoj književnosti. Umesto da prizna da su Konstantinovićeva istraživanja obogaćivanje i razvoj srpske kulture, Mihiz ga stavlja na metu patriotskoj sumnji. Tamo gde Mihiz nije bio papa, nije bilo ni crkve. Ono što se nije uklapalo u „srpski narod“, kako ga je on shvatao, bilo je ravno izdaji. NJegova idejna platforma iskivana u dugim noćima druženja sa montanjarskim momcima iz jugozapadne Srbije nije se smela osporiti, jer samo smo to „mi“. Ako je tačno mišljenje Olivere Katarine da su Ratko Dražević i njegove ideje uticali na stvaranje srpske nacionalne opozicije, onda je jasno da se Mihiz opisom „udbovaca“ u Autobiografiji samo distancirao u subjektu, ali ne i u sadržaju i zajedničkom verovanju. Cela grupa je gajila samosvesnu apsolutnost, neko bi to nazvao narcizmom bez granica, ličnom i kolektivnom uobraženošću, i nije mogla podneti da sebe vidi kao deo palanačkog života. Mihiz je jahao na svesrpskoj svetskoj izuzetnosti od srednjeg veka, Ćosić na jugoslovenskoj izuzetnosti i nisu sumnjali da su pupak sveta, a da je svet neprijatelj (i naši prijatelji mogu biti neprijatelji) kad god nama loše ide.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Sve će ti oprostiti...

...i što si vrijedan ili što si lijen,
...i što si ružan ili što si lijep,

...što oči su ti plave ili smeđe boje, 
...što si nizak ili visok, 

...što si otišao ili si ostao...!

Ali ti uspjeh i sreću nikada neće oprostiti !

Takvi ljudi smo ti mi Balkanci!

Marinko Čulić: Čiji je Tesla

Da su Hrvatska i Srbija prihvatile barem dio Teslinog poimanja pluralnosti nacionalnog identiteta, njegovu modernost i samosvojnost, obje bi imale pravo reći da je njihov i tako bi i trebalo biti. Ovako, on ne pripada ni jednoj ni drugoj

Hrvatska puca od ponosa zbog Nikole Tesle. Organiziraju se međunarodne izložbe u počast ovom pomalo čudačkom, ali nesumnjivo genijalnom izumitelju, a na proljeće će mu biti podignut i novi spomenik u Gospiću. Novi zato što je stari srušen 1992. eksplozivnom napravom, jer je tada bilo dozvoljeno mrziti Srbe i više nego sada, čak i kada su bili planetarno slavni i kada su usto, kao on, izjavljivali da su jednako ponosno na svoj srpski rod i svoju hrvatsku domovinu. U Srbiji su pripadnika svoga roda odlučili sasvim legitimno pretvoriti u amblem svoje države, nazvavši uz ostalo i beogradski aerodrom, najveći koji imaju, njegovim imenom. Ali nije legitimno to što su na najnoviju promociju Tesle u Hrvatskoj, koliko god licemjerna bila, reagirali u ključu koji nije priznavao ni on sam, a osobito zato što je to učinjeno na prilično blesav način. Iz srbijanskog Ministarstva kulture objavljeno je da Hrvatska svojata čovjeka kojeg cijela svjetska javnost poznaje kao Srbina, a usto nije rođen u Hrvatskoj, koja tada nije ni postojala, nego u Austro-Ugarskoj. U odgovoru s ove strane Dunava s razlogom je uzvraćeno da to nije nikakav argument, jer po toj logici ni Vuk Stefanović Karadžić nije rođen u Srbiji, koje tada također nije bilo, nego u Turskoj.

Izostalo je, međutim, nešto što svjedoči da je Teslino i Karadžićevo vrijeme bilo na ovim južnoslavenskim prostorima puno kulturno pluralnije i širokogrudnije nego ovo danas. Vrag zna koliko je to široj hrvatskoj javnosti uopće poznato, a ovdašnje kulturne vlasti ništa ne čine da o tome nešto i sazna, ali Vuk Karadžić je prije otprilike jednog i pol stoljeća kao priznati lingvist proglašen počasnim građaninom Zagreba. Da, počasnim građaninom sadašnje hrvatske metropole, bez obzira na njegovo poznato ‘Srbi svi i svuda’, koje se danas u Hrvatskoj smatra krunskim dokazom da je on jedan od praotaca antihrvatskog i osvajačkog velikosrpstva. Bilo je to naime vrijeme kada su se Srbi i Hrvati tek formirali u nacije, pa su odasvud frcale svakakve ideje, uključujući i besmislene kao što je ova. Uostalom, u jednom razdoblju i Ante Starčević je smatrao da su svi južni Slaveni Hrvati, pa to nije smetalo da ga se danas naziva ‘ocem nacije’, i to ovakve, a ne nekakve od Jadrana do Crnog mora. Usto, Starčević je u osnovi bio zagovornik ideja liberalne, antiklerikalističke Francuske revolucije, pa ako je i kod njega, kao i kod Karadžića, i bilo primjesa nacionalizma, to nije bilo ni blizu razini današnje nacionalističke i šovinističke isključivosti.

Štoviše, može se reći da su Hrvati i Srbi iz onog vremena relativno lako nalazili točke koje ih spajaju i da su te točke bile često pozitivne i progresivne. Danas ih spaja ono najgore, a ovo je priča i o tome, bez pretenzija da bude obuhvaćeno sve što se može obuhvatiti. Evo, ovih je dana ministar vanjskih poslova Srbije Ivica Dačić pozvao Srbe u Sjedinjenim Državama da na idućim predsjedničkim izborima glasaju za Donalda Trumpa, što je toliko podinteligentno patroniziranje Amerikanaca srpskog porijekla da je još samo falilo da tu ubaci i Teslu (recimo tako da je on tehnički omogućio objavljivanje slavnih Trumpovih tvitova). Može li gore od toga? O, može. Hrvatska predsjednica Grabar-Kitarović proglasila je rat u Afganistanu, koji je u osnovi američki, dijelom hrvatskog domovinskog rata pa će, veli, padne li ta zemlja, na Evropu i Hrvatsku krenuti milijuni muslimana, na koje očito gleda u islamističkom ključu. Da se razumijemo, nisu ovakve izjave toliko rezultat manjka pameti, iako jesu i toga, koliko manjka državničke kičme i državničkog samopoštovanja.

Prethodna zajednička država Srba, Hrvata i ostalih značila je nekog vraga u svijetu, pa ako i nije sudjelovala u donošenju ključnih planetarnih odluka, nije ni dozvoljavala da se one donose isključivo u korist velikih i na štetu malih. Sada se državice koje su se iskopilile iz nje samo guraju u krilo i pod skute tih velikih, i to samo ako im ovi dozvole. A svoju ‘važnost’ grade jedino u međusobnom hvatanju za vratove, i to nakon što su devedesetih završili ratove koje nitko nije dobio, nego su ih, ovako ili onako, svi izgubili. Zato za ozbiljnu vanjsku politiku i nemaju vremena, ili to što one zovu vanjskom politikom više asocira na ozbiljne internističke poremećaje. Rukoljubni odnos Grabar-Kitarović prema Washingtonu kao i ono cmizdrenje pred nikom poznatom američkom generalicom u Kninu očito imaju veze samo s njenim karijernim ambicijama, a neke državne strategije ne samo što tu nema nego je ni pod razno ne može ni biti. Sjedinjene Države jesu bile glavni partner Hrvatskoj u devedesetim, koja je i zbog toga dobila rat (ostavimo sada cijenu koja je za to plaćena), ali sada je to u ekonomskom i svakom drugom smislu Evropska unija, prema kojoj Trump iskazuje prezir i baca joj klipove pod noge.

S Dačićem stvari stoje donekle drukčije, ali zapravo isto. On slovi za ruskog čovjeka u Beogradu i vjerojatno tipuje na Trumpa u nedokazanoj, ali relativno uvjerljivoj verziji da je Vladimir Putin više za sadašnjeg američkog predsjednika nego za njegove demokratske konkurente od kojih su neki još spremniji širiti ratove u afro-azijskom području i zaoštravati odnose s Moskvom. Dobro, ali gdje je tu srbijanska vanjska politika? Ona, kao što je poznato, ima dva proklamirana cilja – ulazak u Evropsku uniju, što u pripremnoj fazi već traje, plus vojna neutralnost, dakle neulazak u NATO, kojim i dalje drma Washington, što će reći Trump. I što je onda tu srpsko u srbijanskoj vanjskoj politici, ako Beograd neće pod Trumpov kišobran, a istodobno instruira američke Srbe da glasaju za njega? Ali ima tu taj Tesla, do kojeg su do jučer u Srbiji, koliko i u Hrvatskoj, držali kao do pregorenog transformatora, da pokrpa rupe i izravna pohabane rubove u nacionalnim zastavama. Te svečane krpe trebaju sakriti da dvije zemlje imaju velike vojne saveznike koji nemaju volje ni pošteno ih naoružati, nego im uvaljuju stare leteće kante, iako su osloncem i na Teslino znanje mogle proizvoditi, zapravo su već i proizvodile, vlastite letjelice, a ne kupovale stranu hrđu.

I eto, sve to stoji u pozadini sadašnje ljute svađe između Zagreba i Beograda po pitanju čiji je Tesla, pa kada se već na tome toliko inzistira, evo i odgovora. Da su prihvatile barem dio njegovog pluralnog shvaćanja nacionalnog identiteta, njegov inovatorski i civilizacijski modernizam i njegovo poimanje ljudske i političke samosvojnosti, i Srbija i Hrvatska imale bi pravo reći da je on njihov, i tako bi trebalo i biti. Ovako, on ne pripada ni jednoj ni drugoj, i tome se jednostavno nema što dodati.

Marinko Ćulić (Novosti)

Angel Trajkovski.: Banjalucki susreti (3)

Dragi moji,

u B.Luci sam proveo vise vremena ove godine nego sto sam planirao, pa sam imao vremena da gledam neke dogadjaje u muskoj kosarci...

Necu vrsiti neku analizu sporta u BL,jer tamosnje stanje u sportu se srozalo na najnizi nivo u nekada jednom od vodecih sportskih gradova u nasoj Jugi,necu vrsiti analizu jer bi me to odvelo u neke druge, nezeljene sfere...

1.Memorijalni turnir u cast Radivoja Koraca u organizaciji KK"Radivoj Korac" iz BL u dvorani "Mejdan"

 Ovaj turnir je tradicionalan i ove godine je bio 16. po redu.Ucestvovale su ekipe:OKK "Beograd", KK"Igokea",KK Rouky" iz BL i KK"Borac" BL, a na otvaranju Turnira su izvedene predivne plesne numere.

Turnir je igran 14.,15. i 16. juna, a pravo igranja su imali igraci ispod 21 god. starosti.Pobjednici su bili igraci OKK"Beograd"

Posmatrao sam Turnir sa nasim Zeljom Sejdinovicem-Cek-om i Dragom Kopanjom-Kopom,a sa nama je cesto bila glavni organizator Turnira Jadranka Bogdanovic(Gacinovic)-Jaca...Utakmice su bile interesantne,premda igre nisu bile na nekom zavidnom nivou.Vidno je bilo neucestvovanje tima koji organizuje ovaj turnir,a Jaca nam je,premda nevoljno rekla probleme u organizaciji,njenu borbu da dodje do minimalnih sredstavna da bi se Turnir odrzao...Mnoga neispunjena obecanja,zatvorena vrata,zebnja da gostujucim timovima se obezbijede skromni uslovi boravka u BL...Za divljenje je kako to Jaca uspijeva uz pomoc naseg Davora Crnica-Dejvija... 

Da, ocevidan je katastrofalan pad u nasem sportu, nema vise velikih i uspjesnih BL firmi,koje su nam prije obilato pomagale,sve se svodi na pomoc Opstinskog sportskog saveza,cija kasa je uvijek prazna...I samo obecanja,bez neke pozitivne perpektive...Klinci nisu zainteresovani za sport kao nekada nase generacije,ali necu vise o tome...

2.Turnir 3x3 ili kako bi mi stariji rekli- "basketi"

 Turnir je igran kod Pozorista,nivo igre solidan,a glavni organizator bio je opet iz nekadasnjih nasih redova igrac, Aleksandar Vranjes-Aco. Posmatrao sam dio Turnira sa Lazom Roljicem,ponekad nam nova pravila malo smetaju,ali ipak je to nas sport

Eto, toliko iz nase kosarkaske BL.Pozdrav Vasim porodicama, pozdrav Vama. Vas Angel

Svetislav Basara: Velebeslovesnost

Pročitah prekjuče negde u bespuću www-a da je "predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak ocenio da bi bio čin veleizdaje predlog predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića da se Kosovo ustupi Rusiji". Pročitah, kažem, i ne mogodoh poverovati svojim očima, pa pročitah još jednom i uverih se da isto piše.

Ne bi mi druge nego da se pod starost odam istraživačkom novinarstvu i da proverim da to možda nije neka Čankova dubara - ume on da ih uvaljuje, stari je to šeret - kad ono jok. Sve su novinčine (i sve štampane stvari) prenele da je Stamatović blagoizjavio, da je - citiram -"ustupanje Kosova i Metohije međudržavnim ugovorom i na određeno vreme Rusiji jedini način da Srbija sačuva tu teritoriju". U ovoj stvari Čanak je bio polovično u pravu, kao da je, božemeprosti krle22, a ne Čanak. Što se tiče onog "vele" tu je pogodio u sridu, ali je pogrešio glede Stamatovića "izdaje" koja nije izdaja nego velebeslovesnost, tupoumnija sestra svojevremene antologijske beslovesnosti Veselina Đuretića, koji je u Politici - a da gde drugde - SNiS-u podastro celomudreni plan da Srbija pristupi EU, opelješi EU fondove, a da onda, kad se "obešteti" zabije EU nož u leđa i ujedini se sa Rusijom.

Nije Stamatović naročito originalan. Bogata je istorija srpskih jednostranih ujedinjenja iz računa, a bez krčmara. Pao je u kolektivni zaborav Miloševićev predlog da se Srbija ujedini sa Grčkom, ali se u Grčkoj još grohotom smeju tome. Ali ako je Rusija čula za Stamatovića viziju - a zacelo jeste - ona se ne smeje, nego trlja ruke. Nema za nju zime na Balkanu dok je Stamatovića i njemu sličnih.
Hajde da raščlanimo ovu beslovesnost.

Šta bi Srbija dobila ako bi KiM ustupila Rusiji? Po meni ništa ili bi - još gore - dobila Sebastian Kurtz od ovce, Stamatović u lukavstvu seljačkog uma ne misli tako, njegov velikodušni ustupak Ima duplo dno koje kao da je pravio onaj naš podnarednik. Stavka "određeno vreme" podrazumeva da Rusija - nakon što okupira Kosovo i na Kosovu - što reko Nićifor Ninković -"prebude" neko vreme - Kosovo vrati Srbiji.

Stamatović je obavio pola posla, drugu polovinu treba da oposli Rusija, što će reći da sve svoje probleme (a legion im je ime) ostavi po strani, da se kolektivno naguta LSD-ja, pa da se upusti u avanturu invazije na Kosovo, što Rusija - treba li uopšte reći - ni pod dejstvom LSD-ja nikada ne bi učinila jer da je tako činila - stoput smo to apsolvirali - ne bi bila Rusija nego malo veća Južna Srbija.
Sad slušajte vamo. Nije Stamatović uopšte beslovesan, lukavi je to Era, doduše malčice pritupast, on samo gleda da politički ućari na kolektivnoj beslovesnosti društva koje je sebi
dozvolilo da ima medije koji ozbiljno shvataju i prenose lupetanja i bulažnjenja zbog kakvih se do relativno skoro čak i u Srbiji išlo u ludnicu. Svi smo mi Stamatović, svejedno da li se sa njim slažemo ili ne.

(‘Danas’)

Tramp i Vucic

Njih dvojica imaju sve! 

Jedino sto jos nemaju su dijagnoze!

Angel Trajkovski: Banjalucki "Vimbldon" 2019.

Dragi moji,

nas BL "Vimbldon" 2019. je sa nestrpljenjem ocekivan i zaista je nadmasio sva ocekivanja,premda vremenski uslovi nam nisu bili nakljonjeni(kisa), nije nam mogao pomoci i nas metereolog Kustro...Ipak,nasli smo pogodne termine u dvoranama teniskih klubova , premda smo poslije igrali na odlicnim otvorenim terenima "K-4" kod Studentskog mosta ...Kao sto je bilo najavljeno,kola Hitne pomoci su uvijek bila prisutna uz stalni kontakt sa nasim doktorom Sasom Jakovljevicem...

Bilo je izvanrednih meceva,divnih poena, ali najvise se vremena "trosilo" na zezanje izmedju poena,uz potsjecanje na neke davne nezaboravne dogadjaje...Zvanicnim pobjednicima su proglaseni Branislav Majkic-Majk i Zlatko Galijas-Gale,kojima su urucene nagrade prilikom naseg Tradicionalnog sastanka, iako jos nije rijesena zvanicna zalba upucena ATP Svjetskoj teniskoj asocijaciji na regularnost ukupnih rezultata meceva...

Na Turniru ucestvovali: Kop,Gale,Boki,Majk,Gele,Vladek...uz pojacanja:Velid,Talijan,Bodo,Bane...

Normalno, poslije zestokih meceva islo se na vopi u "Plazmu", a nas Vukasin Bozic-Kaso nam je priredno divno iznenadjenje, castio nas je u svom restoranu "AD"...

Eto, toliko sa naseg "Vimbldona"...Nole je osvojio zvanicni "Vimbldon",ali tesko da bi osvojio ovaj, nas "Vimbldon",jer bi ga "udavili' nasom pricom,smjehom,zezanjem...

Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama !  Vas Angel