Thursday, January 31, 2013

SULE: THE ROLLING STONES-WE LOVE YOU


U ljeto 1970. godine, nakratko sam morao napustiti Dubrovnik, gdje sam namjeravao provesti cijelo ljeto i skoknuti do Zadra da se sastanem sa nekim mojim starim drugarima. Iskren da budem, nije mi se išlo, ali kada sam već napravio glupost i brzopleto obećao, to sam morao i odraditi. I tako ti ja jedno jutro poranim i skoro „dekintiran“ krenem put Zadra. Već na samom početku autostop me je loše išao, tako da sam se cijelo jutro borio samo da stignem do magistrale. Na kraju sam jedva našao prevoz. Čovjek me prevezao dvadesetak kilometara i istresao pored neke kafane.

Taj dan kao da se sve urotilo protiv mene, nisam imao love za autobus, autostop nije išao kako treba, odjednom osjetih da počinjem dobijati temperaturu, a domoroci koji su prolazili pored mene gledali su me bez imalo simpatija. Poče da me hvata panika.
Kako se taj „bed“ počeo pretvarati u katastrofu, ja napokon odlučih da uđem u kafanu sa namjerom da nešto pojedem. Odmah na ulazu u kafanu primijetih džuboks, u koji iz istih stopa turih nos. Naravno, tu je bilo svega i svačega, ali ja iz prve primjetih Stonse i moju omiljenu temu „We love you“. Ovu stvar sam volio radi njenog klavirskog djela koji je Jan Stjuard stvarno majstorski odsvirao, a kada se tome dodaju lupanje zatvorskih vrata i zveckanje robijaških lanaca, eto ti razloga da se jedan osamnaestogodišnjak na nju „upeca k’o klen“.
Inače, Stonsi su tu stvar napravili nakon što su jednu noć proveli iza rešetaka radi posjedovanja droge. Kasnije će Kit Ričards na pitanje novinara o problemima sa drogom odgovoriti:
Ja sa drogom nikad nisam imao problema, jedini moj problem je bila policija.“
Kada sam sjeo za sto, odmah mi priđe konobar i u stilu Taška Načića iz „Radovana trećeg“ upita šta želim. Ja mu rekoh da bih pojeo nešto toplo i upitah šta ima. On reče da imaju samo grašak sa mesom, a može i solo grašak. Kada sam se preračunao, ustanovio sam da imam taman toliko love da pojedem ili grašak sa mesom ili solo grašak i da čujem „We love you“. Naravno, ja se odlučih za ovu drugu opciju. Grašak je bio katastrofalan, ali su zato Stonsi bili super.
Kada sam krenuo dalje, temperatura me je sve više hvatala, tako da sam se taj dan jedva dovukao do ferijalnog kampa u Makarskoj. Tu sam našao neke naše gimnazijalce koji su mi našli prazan šator i dali neke tablete za obaranje temperature. Ovi ljudi su bili najbolji gimnazijalci u cijeloj Jugoslaviji i kao takvi preko omladinskog lista „Mladost“ besplatno ljetovali u Makarskoj. Sutradan se ustanovilo da imam gadnu gnojnu anginu i da ću tu morati provesti par dana. To je već bio problem, jer sam zaboravo ponijeti zdravstvenu knjižicu, a uz to, bio sam i totalno dekintiran.
Međutim, i to sam vrlo brzo prebrodio uz pomoć mojih drugara Slavice i Icana koji mi nađoše prazan šator koji je pripadao njima.
Tada je situacija već izgledala puno bolje, a kada se tom dodaju i dvije Poljakinje koje sam upoznao u kampu, situacija se iz korijena promijenila. Cure su bile „prave duše slavenske“ i davale su sve od sebe za moj što brži oporavak. Jesu bile debele i pomalo čibuljave, ali za svaku pohvalu je bila njihova požrtvovanost i vjera u slobodnu ljubav. Tih dana nisam ni viđao ostalu raju iz Banje Luke, a kada sam došao da se sa njima pozdravim, upitaše me „Zar si ti još tu?“.
Te godine nisam ni stigao do Zadra, a kada sam na ulazu u Banju Luku sreo Bambusa i Đinu kako kreću za Dubrovnik, ja im poželih sretan put i odoh direkcione kući da se najedem i naspavam kao čovjek.

Banja Luka 1973. godine
Ovo je samo fol, nikad nešto posebno nisam volio Amere.

Pozdrav Little Sule.

No comments:

Post a comment