Biljana Vankovska: O lažnim herojima i žrtvama

Ciini mi se da i dalje, kao sto smo to nekada radili u bivsoj nam domovini, zapostavljamo pojedine dijelove bivse nam.

Makedonija, nekada republika Jugoslavije (ciji jezik se, na zalost, nije ucio nigdje osim u njoj samoj), docekala je svoje oslobodjenje iz zagrljaja ostalih "bratskih" republika i osjetila svu ljepotu slobode suocivsi se sa politickim ratom sa prvim susjedom Grckom, gradjanskom ratom u svojim granicama, nepriznavanjem imena koje im je bivsa bratska zajednica davala, kriminalom, siromastvom, USA patronatom...

Drzava - a nije to.

Kao i vecina na Balkanu.

I kao po pravilu, nakon rata, gradjanskog, narodnog ili medjunarodnog, i Makedonija se susrece sa dilemama o herojima - zlocincima ili zlocincima - herojima.

Tekst Biljane Vrankovske, objavljen i u Pescaniku, mogao bi biti preveden na bilo koji od novih ili starih balkanskih jezika. Ime heroja moglo bi umjesto makedonskog biti ime iz bilo kog naroda balkanskog i rezultat bi bio isti...

Procitao sam ovaj tekst i nasao u njemu poruku svim balkanskim narodima...

Da li ste ga i vi tako dozivjeli?

***************************

Javno iskazani stav da je svečani doček u organizaciji makedonske vlade haškog osuđenika Johana Tarčulovskog – kao nacionalnog heroja i „najboljeg makedonskog sina“ – patetični odraz nacionalnih kompleksa i frustracija i loša poruka mladima jer je prikazan kao „moralna vertikala“ i „uzor kako se voli/brani domovina“ – doneo mi je veliku popularnost. Tako gasne komore, nabijanje na kolac i proterivanje iz države nisu zagarantovani samo Albancima – tu čast sada imam i ja. To mi poručuju i kada mi šalju slike sa mojim nadgrobnim kamenom na kome piše da sam izdajica roda svoga i ljubiteljka (da budem pristojna) Šiptara (mada mi je teško da shvatim što je loše u tome voleti nekoga). Sa ovom kolumnom rizikujem da moj „junački“ narod zaista pokaže na što je sve spreman (osim ako redakcija odbije da objavi tekst). No, neka bude šta bude.
Johan Tarčulovski nije i ne sme biti heroj (makar bio i u istorijskim čitankama makedonske dece) iz nekoliko razloga: prvo, pre samo 10 godina niko nije ni znao da je u obezbeđenju predsednika Trajkovskog te 2001. godine radio policajac sa ovim imenom. Njegov je profesionalni zadatak bio pored predsednika, daleko od formacija bezbednosnih snaga koje su učestvovale u borbenim operacijama (eto, da se prijavio, možda bi poslali takvog junaka na frontu). Sa znanjem svog pretpostavljenog ili bez toga, izvesno je da je tog avgustovskog dana Johan napustio svoje radno mesto i zajedno sa drugarima i uz pomoć pripadnika privatne bezbednosne kompanije „Kometa“, kao nekakav Zoro krenuo u privatnu osvetničku misiju u blizini rodnog sela. U govoru koji je održao prilikom dolaska u Skopje poručio je, uz propratne dramaturške elemente, da odbrana svoje porodice i svoje zemlje nema cenu. No, niko na to nije gledao kao na lokalpatriotizam, još manje kao na nešto što je u suprotnosti sa poštovanjem propisa službe i radne discipline. Da sam na mestu predsednika države, ja ne bih želela takvog junaka u svom obezbeđenju, ali državni vrh, uključujući u sadašnjeg predsednika, koliko vidim, ponosi se Johanovim ponašanjem.
Johanov naklon pred spomenikom braniteljima iz 2001. sam doživela bolno, kao vrhunac neukusa, pa i ruganja onima čija imena je javnost odavno zaboravila, a koji su poginuli na borbenim pozicijama poštujući naređenja i borbene zadatke. Kako može Johan, nedisciplinirani policajac, osvetnik i učesnik u egzekuciji civila, biti najveći makedonski branitelj, kada su tamo urezana imena onih koji su bili mobilizirani, na borbenim zadacima, ili koji su poklani kao janjad (slučaj Vejce), ili koji su živi izgoreli kod Karpalaka? Johan je kažnjen u Hagu zato što je bio na mestu gde nije smeo biti i zato što je obavljao nešto iza čega nije stajala odluka bezbednosnih službi. Njegov slučaj pokazuje da se deo makedonskih bezbednosnih struktura tokom 2001. ponašao kao parapolicijske/paravojne formacije, kao pandan albanskoj UČK. Zato je taj rat i izgubljen, čak i u propagandnom smislu – iz nespremnosti, neorganizovanosti, nediscipline i glumatanja heroja.
U svom govoru Johan je citirao Goce Delčeva, koji je navodno pre sto godina rekao da prava dela nemaju ni početak ni kraj. A delo u ovom slučaju je ubistvo civila, ljudi koji su se bez istrage, suda ili advokata našli na nišanu. Da li je Johan uopšte svestan šta je poručio? Da će nas i dalje braniti od „Šiptara“? Jer jedino „junačko“ delo koje on ima u svojoj biografiji je upravo ubojstvo tih sedmoro ljudi, uništavanje civilnih kuća i maltertiranje stotinu seljaka od kojih je jedan preminuo pretučen. Mada osobno mislim da heroizma u građanskim ratovima i unutrašnjim konfliktima nema, nesumnjivo je da je ubijanje ljudskih stvorenja, posebno kada su nenaoružana ili su prestala davati otpor – goli ratni zločin. U čitavoj histeriji niko nije ni pomislio na žrtve ovog junačkog dela. Da ironija bude veća, vladin avion kojim je stigao heroj i čitava fešta su bili plaćeni državnim novcem. Nijedna TV ekipa nije posetila porodice žrtava, ne samo sada nego ni desetak godina unatrag. Isto je i sa makedonskim žrtvama; u tome su bar jednaki! Više se pamte i veličaju direktni učesnici u konfliktu, nego što ikome pada na pamet da pokaže saučešće i empatiju za žrtve i njihove porodice, kao da za njih postoji neka bizarna prezumpcija da su zaslužili smrt – dok za Johana stoji prezumpcija da je žrtva međunarodne zavere. O kakvom pomirenju je ovde reč?
Neki kažu da je svečani doček bio legitiman izraz makedonske frustracije iz 2001 – konflikta u kome je osuđen samo jedna Makedonac, a nijedan Albanac. Evo, priznajem, i ja sam pomalo isfrustrirana time. Spremna sam postaviti znak pitanja u vezi dužine zatvorske kazne za policijskog službenika (12 godina za jednu akciju sa sedam poginulih) u poređenju sa nižim kaznama za neke hrvatske i srpske generale za masovne zločine, pored kojih su makedonski mačji kašalj. Ali Haški tribunal nije kriv za tumačenje zakona o amnestiji, koja je obuhvatila sve zločine, uključujući i četiri tzv. haška slučaja u kojima su pripadnici UČK bili osumnjičeni ili optuženi. Tu je proširenu amnestiju prihvatio sadašnji parlament i većina onih koji danas padaju u trans od rodoljublja. Ratnicima se nikada nisam oduševljavala, ali me od političkih kukavica zaista hvata muka. Zbog vlasti su prodali elementarni osećaj i potrebu pravde za žrtve i pravo da se zna šta se desilo sa nestalima, dok su mavrovskim građevinskim radnicima, žrtvama užasne torture, prekinuli proces u kome su pred sud bili izvedeni njihovi mučitelji. Usred toga, stiglo je jedno nevešto naškrabano pismo Johana Tračulovskog iz zatvora u kome je podržao amnestiju. Iz sastava čitavog ustavnog suda, kasnije, stranu prava nasuprot nepravu zauzela je samo jedna jedina sutkinja, u predmetu u kome ni student prve godine prava ne bi imao dilemu. (I nažalost, niti jedan albanski intelektualac nije osudio čin, nego su neki čak i suflirali kao „eksperti“ tumačenjem da se ratni zločini mogu amnestirati političkom voljom.) Da sam bila u koži nekog od mavrovskih radnika, tokom svečanog doćeka, verovatno bih pala u iskušenje da se samozapalim od jeda.
Makedoncima niko spolja nije kriv: oni su sami prihvatili sporazum o oslobađanju od krivičnog gonjenja počinilaca zločina, prihvatili su politiku zaborava i u odnosu na civilne žtrtve i na one koji su poginuli u uniformama, a čiji roditelji su još zavijeni u crninu i pitaju zašto su im deca poginula. A preživeli branitelji, kao i bivši borci UČK, ostaju novčič za potukusurivanje, dok je Johan zgodan za ulazak u političku mitologiju jer je „trulio“ u zatvoru. On je, opet, ili slep ili sasvim glup kada jedno zarobljeništvo menja drugim dužničkim ropstvom, političkoj stranci koja mu je diktirala ono pismo, pa i novi govor i koja će ga sada eksploatisati kao svog „ličnog“ heroja. Čak je i Ljube Boškovski prilikom vraćanja iz Ševeningena imao poruke suživota i pomirenja. Johan je ušao u neki „film“ o junaštvu (neki kažu da je to makedonska verzija Arkana i Cece, jer mu je supruga pevaljka), pa poručuje da će nas i dalje braniti. Aman, nemoj više, ako za Boga znaš! Prolazak kroz Trijumfalnu kapiju je bio težak oblik samoironije: 2001. je bila sve osim pobede (čak i na sudu). To je bio klasičan poraz bezbednosnog sistema države koja je funcionisala kao raštimovani orkestar sa improviziranim akcijama ovakvih „junaka“. Doček ipak nije bio tako masovan kao što su ga mnogi predstavljali: u centru grada sam srela mnoge ljude koji su išli svojim poslom i nisu drhtali od ushićenja. To je bila još jedna stranačka zabava, slična onoj kada je DUI slavio albansku državnost. Sa ovakvim nacionalističkim dekorom nažalost počinjem da se navikavam da živim, ali strepim nakon svake tuče između mladih, do kojih dolazi posle svake velike doze patriotskog adrenalina. Ipak, najodvratniji trenutak koji je odbeležio povratak heroja je bilo „intervjuiranje“ slučajnih prolaznika, od kojih se tražilo da izgovore reč „hamburger“ da bi se utvrdilo koga treba prebiti. To je taj patriotizam i herojstvo od kojeg se stidim. A sada priđite slobodno da me pljujete i da mi pretite. Hag je završena epizoda, ali nasilje još nije iza nas.
Nova Makedonija, 15.04.2013.
Peščanik.net, 14.04.2013.