Kod nas uvek ima sezona nečega što nema alternativu. Mir nije imao alternativu, pa smo se dohvatili noževa i vatrenog oružja da još uvek tragamo za mrtvima. Dejton od 1995. nema alternativu, a original sporazuma pronađen u špajzu, dok ga svako tumači kako mu padne na pamet, upotrebljava i zloupotrebljava, samo ne koristi ono dobro u njemu. Privatizacija nije imala alternativu, pa smo očerupali sve živo i mrtvo, a ovaj multietnički i multikonfesionalni soj sveže obogaćenih, a neprosvećenih i bahatih, ne da oka otvoriti. Interesantno da im je (ne)kultura ista, jezik isti, kao i istorija obogaćivanja. Reklo bi se kao jedan narod.
Reforme nikad nisu imale alternativu, posebno reforma pravosuđa kako bismo došli do nezavisnog sudstva i tužilaštva, a onda i pravne države. Takva je vladavina prava da ne znamo kad prestaje vladavina i počinje pravo. Spojeno, gotovo simbioza. I u velikoj ljubavi. Ne bi taj zagrljaj raskinulo ni pet Mektićevih presica dnevno.
No, raduje me i da je u Sarajevu 13.11. otpočela dvodnevna radionica o unapređenju saradnje tužilaštava i policije. Ne znam da li su imali pre toga kick off meeting i da li će posle toga biti brainstorminga. Za storm (oluja) sam sigurna, za brain (mozak) nisam. Demokratizacija je bila bez alternative, sve dok nismo shvatili da nam je partokratija nad demosom. E, sad ta partokratija treba da sagradi demokratiju. Nisam pametna kako se partijski lider - autokrata pretvara u stvaraoca demokratske države i uz to reformatora sa konstantnim gubicima u državnoj kasi.
Regionalna saradnja nam je bezalternativna otkako smo se raspali. Toliko je uspešna da se svako malo referendumski potresamo, ratom pretimo, islamiste nam prebrojavaju, četnici se postrojavaju, ustaše su za dom spremne, a sve pod pokroviteljstvom susedstva u miru, ljubavi i poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta mile nam države. Ne bih sada o tome kako smo prećutali sav proces oko odobravanja sredstava iz EU fondova za Pelješki most, a onda nadamo dreku busajući se u nacionalna prsa da mosta neće biti. Ili to što ne znamo kuda od Sarajeva do Beograda, a da struku niko ni upitao nije. Politika će nam reći šta je najbolje, pa u zavisnosti ko na koje glasače tipuje, tako nam se i trasa menja.
Granice nismo još overili sa svima, a Sutorina nam je pouzdan znak da ne budemo tako optimistični i opušteni kad je dogovor sa Srbijom u pitanju. Izbiće makar neka Butorina ili kakvi Gornji Prkalovci od strateškog značaja. O granicama sa Hrvatskom dovoljno je reći da se proteže u dužini od oko hiljadu kilometara, a sporno je oko pet posto granične linije. Tih pet posto ako nam ne skoči sto posto na nos, častim celu kafanu.
E, onda dođemo i na evropski put koji, gle čuda, takođe nema alternativu. Naime, Evropska unija nam poručuje već decenijama da su vrata za nas otvorena, da samo čekaju nas, da smo dobrodošli. O dobrodošlici i vratima uopšte ne sumnjam. Svaki dan po nekoliko autobusa naših sudržavljana na evropskom je putu ili preko evropskog puta ka Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, Americi i ostalim zemljama, koje nas podržavaju i reformišu na tom putu. Ili bar ono što preostaje da životari u državi čekajući da se ključari rajskih evropskih vrata dogovore. To je onaj naš jednorog zvani politička volja, o kojem svi pričaju, samo ga niko video nije.
A onda dođemo do evropskih vrednosti, čiji kuriri i eksponenti svakome ko upita moraju li veće akcize, na primer, i zašto ta Reformska agenda nema ni redosleda, ni balansiranosti, ni izračuna, ni pokazatelja, ama ničega, odmah kažu da je protivnik integracija, nacionalista, neevropski nastrojen, neozbiljan i gotovo šarlatan. Ista je to vrsta etiketa kao i one naše domaće da nisi autentičan Hrvat ako nisi iz HDZ-a, nisi Srbin ako pripitaš o radu srpske politike i gde su pare i nisi Bošnjak ako nazoveš dobar dan umesto selam i ako ne pustiš suzu nad jednom i jedinom nedeljivom Bosnom i Hercegovinom dok kuckaš otrovne komentare upućene "onim drugima".
U javnom nastupu ako si u Republici Srpskoj, moraš da prisegneš na Dejton, u Federaciji na celovitu i nedeljivu državu sve podvriskujući o evropskom putu, koji nema alternativu. Jednako kao što srpski političari pričaju o demokrauji, ali tako da je za srpskim stolom i na srpskoj stolici, tako se bošnjačka politička priča o celovitoj, jednoj i jedinoj BiH prostire koliko se šestarom može okružiti oko Sarajeva, a da su kraci pod uglom od jedva 30 stepeni. Hrvatski nositelji temeljnih europskih vrijednosti, onako ugroženi, zorno dobrim delom kontrolišu finansijske tokove države, a ona preostala i preživela grupica u Republici Srpskoj valjda je za njih izgubila autentičnost u tesnoj miledraganskoj koaliciji.
Na kraju, izgleda da ni vlast nema alternativu. Zašto? Pa, prvo sve za vlast, vlast ni za šta, a drugo što sudeći po snazi i jedinstvu opozicije, uz apetite, zadugo nam nema alternative ovom siromaštvu, nezaposlenosti, korupciji, masovnom egzodusu evropskim drumovima (a i šire!).
Ah, da! Zašto TINA? Pa, tako ovi učitelji demokratije i ekonomije uče sve svoje učenike diljem sveta rečenicom: There is no alternative! Odnosno, nema alternative. Ja
dodajem: za sve ono što su njihovi predlozi i copy-paste strategije uz ovako nealternativnu domaću političku elitu.
Svetlana Cenić: (Dani) Osmatračnica Kastel
No comments:
Post a Comment