Tuesday, April 20, 2021

TIHOMIR DIVJAK - KIKAN: JEDNA ŠETNJA KROZ GOSPODSKU ULICU

 Gospodska ulica, ništa manje lepa nego Knez Mihailova ili Ilica.

Nedostaje nam jedino Meri Popins...
Odavno su iz ulice proterana kola sa zapregom i automobili. Caruju bicikl –
glavno banjalučko prevozno sredstvo mnogih generacija, pa i moje (odličan
dokumentarac Saše Šukala) i pešaci.
Započnimo virtuelnu šetnju, ruku-pod-ruku sa komšinicom Jovankom Vukić,
jednom od mnogobrojnih Mama Vojkinih učenica i učenika. Za svaki slučaj,
ako nešto zaboravim - da me podseti i ispravi.
Sa nama, kao dobri duh Gospodske ulice je i gospodin Dušan - Dule Jelić,
Mićin i Batin „Tatuka“. Otmenim pokretom skida šešir i pozdravlja
prolaznike. Usput ne propušta da porazgovara sa svim mladim i lepim
prodavačicama.
Rez je: zemljotres 1969. godine...
Šetamo polako, kako priliči našim godinama, nogu pred nogu od
Kast(e)lovog ćoška, gde su bili smešteni veliki crveni panoi za najavu
bioskopskih predstava i drugih kulturnih događaja u gradu. Tu se u
večernjim časovima mahom „gluvarilo“. Krećemo levom, neparnom
stranom ulice i prvo nailazimo na tašnerku radnju Ibre Jusufovića,
do njega je krojač Ramić, a zatim sajdžija „Sabah“. Prva moderna kuća
na sprat, sa tendom, u prizemlju je čuvena poslastičarnica “Ninon”.
Naš drugar Brane Kljajić i danas zna njihovu celu slatku ponudu napamet.
Nakon ove kuće je nacionalizovana apoteka i kuća gospođe
Hadži-Koke Mirković.
U kući do, sa balkonom, je bila prodavnica obuće „Beograd“.
Malo dalje kuća Jovića, Mama Kata sa sinovima na spratu.
U podrumu „Vinkovačka vinarija“, u prizemlju „Radnja kolonijalne
robe Sana“, blagajnica je gospođa Štefica. Posle je tu dugi niz godina
šef bio čuveni banjalučki trgovaca Miro „Tutija“.
Zatim sledi najmanja i verovatno najstarija kuća u ulici krojača Viktora
„Šape“ Pašalića, sa Destanovom i docnije Enesovom poslastičarnicom
u prizemlju. Ispred nje je bila iskopana zaostala bomba - „poklon Saveznika“
iz onog rata. Moja košarkaška bratija i ja odgovorno tvrdimo da se tu pila
apsolutno najbolja boza u gradu.
Kuća do, vlasništvo modiskinje, gospođe Slavice Cisaž. Posle njene
drogerije tu je bila prodavnica konfekcijea „Kluz“ iz Beograda.
U epicentru, na polovini ulice, u prizemlju moje kuće bila je knjižara
„Veselin Masleša“, umesto nekadašnje prodavnice sportske i opreme
za lov „Braća Divjak“. Do nje je bila prodavnica auto delova „Bosna Auto“,
pa posle prodavnica cipela „Astra“ Zagreb, umesto predratnog
„Radio salona“mog oca Laze.
I danas kad zažmurim, pred očima mi je zimska idila: čarobne „šare“
od mraza na prozoru, prve skije u uglancanim cipelama ukrštene u
prozoru, koje mi je još davno „doneo“ Sveti Nikola, igru snežnih pahulja
u kontrasvetlu neonske sijalice ispred prozora, koje svečano padju cele noći.
Na ulici visoki sneg. Ispred čika Vilkine radnje sa nameštajem u komšiluku
duga „kliza k’o ogledalo“. Pred spavanje grejem leđa uz visoku kaljevu
peć u salonu. Spavamo u hladnoj spavaćoj sobi. U nozdrvama osećam
miris dima, od vatre na drva iz peći. Pred spavanje razmišljam o
mogućnosti da mi sutradan, u prolazu ulicom neka „prijateljska“ grudva
ne skine pletenu kapu i završi na vratu...
Povodom jednog davnog Dana republike 1959. godine tu sam napisao
bajkovit tematski rad „Tajna Vrbas rijeke“, dobio prvu nagradu i lep honorar.
U prvom činu drame „Kad zemlja drhti“ 1969. godine kuća mi je sačuvala
glavu: istrčao sam na prostranu zatravnjenu i cvetnu terasu, sa granama
trešnje na kraju iz dvorišta gospođe Cisaž, brže od dimnjaka iza mene.
Ta divna trešnja u centru grada bila je nemi svedok mnogih mojih,
najskrivenijih, ljubavnih tajni...
Drugi čin smo, sutradan, zajedno odigrali moj dugogodišnji prijatelj
Jovan Zalad i ja: na nagoveštaj zemljotresa istrčali smo, skoro kao Z
latan Esapović, kao najbrži sprinteri, iz Jovine kuće u Titovoj 100 na
strani do ulaza u KAB-ovu baštu. Pametno, jer se prema dvorišnoj strani,
prema ulici Sime Šolaje, stropoštao sims.
Jovica je posle uspešno odigrao epizodnu ulogu u tom filmu, a ja sam
vas te godine branio od „mrskog neprijatelja“ - Variola Vere u JNA.
A onda je mog Jovica otkrio cveće i posvetio mu se...
Odmah uz moju kuću, na ulazu u „Batin haustor“, prvi kiosk sa novinama:
divne komšije stariji gospodin i njegova supruga gospođa Pepica,
pozdravljam ih ljubazno... Pozajmiš i pročitaš „Plavi vjesnik“ i „Jež“
za Dž, uredno ga vratiš i zahvališ. „Politikin zabavnik“ sam od skromnog
džeparca kupovao.
Nisam kao sav normalan svet rastao sa „Politikom“ nego sa Mama
Vojkinim besplatnim primerkom „Prosvjetnog Vjesnika“ – dobrog
jedino za pranje prozora. Reforma školstva, koja je tada započela u
nas i dalje traje li, traje... Setite se „Šuvarica“ i sličnih eksperimenata „in vivo“.
Levo u pasažu je ulaz u moje dvorište i tašnarsku radnju otmenog i
dragog Mustafe Gluhača.
Preko puta u Davorovoj kući je ženski Frizerski salon gospođe Malagurski.
Majstor Jerko, na biciklu, je glavna frizerska zvezda. Buljuk razne dece
po spratovima. U podrumu streljana za vazdušnu pušku. Preko puta
„Foto Jakić“ i eto nas na Titovoj, pravo na ćevape u „Lovac“ kod Muje
tada, ili desno na sprat u „Kozaru“ na brizle, gde je pre rata bila Pivnica
Rajka Jorgića, sa uglednom banjalučkom klijentelom.
Vratimo se nazad u Gospodsku, levo u prostranu prodavnicu obuće „Borovo“.
Neprijatan miris gumene obuće mi je u nosu i do današnjih dana.
U kuća do je frizerski salon „Berber“ i čuveni sinovi. Posle njih u bivšoj
kući Brace Klindića, radnja za opravak i prodaju mašina za šivenje „Singer".
Taman na vreme da na sporedni ulaz uđete i obavite neki administrativni
posao u Opštini.
Sećate li se svakodnevne lepe muzičke emisije Radio Zagreba „Na sunčanoj
strani ulice“? Na zahtev mog dugogodišnjeg prijatelja i školskog drugara
Prnje, prelazimo na drugu stranu ulice.
Prvo, pravo na šišanje u Frizersku zadrugu koja se nalazi na ćošku Martićeve
i Gospodske - po volji kod Šoneta, Štroce, Buljonija, Rezaka i ostale bratije.
Do njih je prodavnica „Stočar“ sa najboljim viršlama na svetu. Pasaž
posle, na sprat kod Antona - Boba Reša, ili drage mamine učenice i
moje profesorice Nade Milovanović. Obućar Pavo Baković, u dvorištu.
U kući do prodavnica obuće „Peko“ i lokalna konkurencija, prodavnica
banjalučke Tvonice obuće „Bosna“.
Prodavnica „Sport“ Beograd nalazila se u kući posle. Prve skije su iz nje.
Na spratu je stanovao, „Pašin sin“, naš omiljeni drugar Orhan – Kuvar Jamaković.
Idumo dalje do je prostrane prodavnice nameštaja. Poslovođa, uvek
nasmejani brko - čika Vilko. U njihovom izlogu su se gledali TV prenosi
Olimpijade iz Rima. Za nas malu raju bio je instalisan drugi „TV prijemnik -
maloga ekrana“, što bi rekao Zoran Radmilović u „Radovanu III“, na
prozoru prema Cincarevom dvorištu - idealnom da se iz Gospodske
šmugne u ulicu Franje Jukića, kad zatreba. Kao neophodna rekvizita,
za nesmetano gledanje prenosa, obezbeđeni su sanduci da možemo
da se popnemo na njih
Na zadatku, ili bez njega, ulicom prolazi strogi milicionar Mitar.
Lepše je kad je umesto njega blaža varijanta predstavnika SUP-a.
Posmatraju i svojim prisustvom obavezuju nas da budemo dobri.
Da nas zbog nekog nestašluka ne bi „za-uvo“ priveli roditeljima,
na dalje „tamburanje“. Pa ti ne budi dobar. „Mućina raja“ je vrlo
brzo nestala iz vidokruga i komšiluka... Svi, ama baš svi dečaci i
devojčice su se aktivno bavili ovom ili onom vrstom sporta.
Gradski stadioni i poligoni su svima bili dostupni i otvoreni.
I pored velikog broja malih i velikih, ponegde i povezanih dvorišta
s jedne i druge strane, ulica ipak nije bila mesto za igru.
Za beskonačno jurcanje za loptom i druge igre služile su nam poljane
oko Martićeve ulice. Na samom početku, na poljančetu između
prodavnice „Motor“ i Đurkovićeve mesare u usamljenoj „inat-kući“
caruju Mićo i Bato.
Na početku Martićeve ulice na prostranoj livadi između kuća porodice
Salaj (najbolje voćke za krađu u komšiluku, sevap je) i porodice Salamunić
provodio se, čim se završe domaći zadaci, najveći deo dana.
Na sredini usamljena, kao u TV seriji „Porodica Adams“, bosanska
kuća u kojoj je stanovo otmeni, sa neizbežnom leptir-mašnom,
prodavalac kikirikija u bioskopima Atif Skorup i njegov posinak,
naš uvek nasmejani drugar Rudi Ilišinović - Ćevap.
Na prostranoj poljani se svakodnevno okupljao i igrao fudbal svetski
poznat buljuk „Gornje-Martićevaca“: Bato, Mićo, Ćevap, Muna, Pipun,
Drago, Vlado, Škljoja, Ratko, Kanta, te Kuvar, Saud, Cincar,
Paradais(z) (pazi na izgovor) i ja - pridošlice iz Gospodske.
Sa strane kao posmatrači stoje (dodajem na brzinu smišljene nadimke,
da ih plastično opišem): Šuci –„Loptica skočica“, Bobika – „Pale
sam na svetu“, Karlo – „Bucko-Vitaminac“, Enđi – „Najstariji Proko“,
njegov brat Aco – „Ćutolog“, Rade – „Ćorkan“ i Boško – „Oroba“.
Padao bi mrak uz poslenje postignute golove, prekide, psovke, ogrebana
kolena i stalan oprez da se od nekud ne pojave Dido Bojer ili Barba
Salamunić, onda – opšta bežanija, da se sačuva lopta , za svaki slučaj.
Pored mnogih stanovnika Banjaluke, prepoznatljivi po košarkaškoj
lopti u ruci ili pod miškom, koji nisu „išli u grad“ - tu smo živeli,
Gospodskom ulicom je prošlo ili protrčalao mnogo Borčevih igrača
prema našem košarkaškom „Bermudskom trouglu“ sa tri lokacije:
Bašta Doma JA, Teren u dvorištu Gimnazije i Stadion sportskih igara.
Ovi tereni su bili otvoreni i za igru komšijske dece...
Na osnovu najnovije, ozbiljne, gotovo naučne analize našeg lucidnog
drugara Brane Kljajića, u čarobnom teserapipedu, paralelogramu
omeđenom Gospodskom, Fra Grge Marića, Vase Pelagića i ulicom
Moše Pijade, živelo je i u „Borcu“ igralo košarku preko 60 uspešnih
košarkaša svih generacija. Pet kompletnih ekipa. Od njih čak petero su
bili braća: Crnići, Jelići, Prohaske, Gušići i Stanivukovići.
Iznedrio je naš klub mnogo republičkih i saveznih reprezentativaca
na ponos svoga grada.
Krasilo nas je i krasi drugarstvo, bili smo prepoznatljivi po našem
košarkaškom zvižduku.
Lepo je što smo i nakon niza godina i dalje ostali iskreni prijatelji,
jedna velika porodica koja se uvažava, podržava i po potrebi pomaže
na ponos našim bivšim trenerima Aleksandru - Aci Juriću i Milanu - Prletu
Tošiću, kao i ostalim mnogobrojnim zaljubljenicima košarke u našem gradu.
Neka mi bude dozvoljeno da iz plejade Borčevih košarkaška posebno
pomenem samo dvojicu, nako.
Još u ranoj mladosti mogli smo očekivati da će Borislav – Boro Raičević
ostvariti najveću transformaciju: od šarmantnog-nasmejanog dobrice,
uspešnog-poslovnog čoveka do najvećeg filantropa među nama.
U onim smutnim vremenima prilikom „preletanja“ Beograda,
na letu prema nekoj mirnoj destinaciji, dopunio je i dopisao najlepša
poglavlja svoje knjige „Strah od neletenja“. Mnogi naši prijatelji i
drugari su se iz Banjalučkog pakla na kratko odmorili, okrepili i
duševno oporavili u Kikijevoj „Montavia“ oazi i zatim odleteli dalje,
u bolji i mirniji svet... Duša jedna, što bi rekao naš drugar Boša
za svog prijatelja Davorina. Hvala ti Borice za sve.
Drugi je Đorđe – Đoko Mikeš. U našim uspomenama bio je i ostao
Petar Pan, večiti dobri dečak naše košarkaške i gimnazijske generacije.
Pored toga što je bio jedan od najboljih, iz plejade preterano-skromnih
IT stručnjaka u našoj košarkaškoj raji, bio je i ostao najkompletniji,
višenamenski košarkaš: uspešan igrač, otac velike i uvažene košarkaške
porodice, višestruko uspešan trener i odmeren košarkaški poslenik.
Njega nam je poslenjeg ukrala ova neljudska pošast. Ni slutio nisam
da smo sredinom septembra prošle 2020. godine na terasi pored
Jevrejskog kulturnog centra, mirno kao Vrbasa pored nas, poslednji
put opet i opet evocirali uspomene na košarku - našu najveću i najiskreniju
životnu ljubav. Šalom Đorđe, dobri moj prijatelju.
Ulicom, sa velikom prepoznatljivom torbom preko ramena, prolazi naš
dugogodišnji poštar Šukrija, uz kratku napomenu u prolazu: „Nema ništa danas...“
U Bramerovoj nacionalizovanoj kući: Gradska apoteka.
Na samom ćošku, preko puta moje kuće, u prizemnoj potleušici bio je
ofucani bircuz „Grmeč“, sa olajisanim podom, stolovima sa kariranim
stolnjacima i mesinganim šankom. Točili su i pivo, za poneti. Prvi susret
sa kafanom mi je bio odlazak sa bokalom po pivo, kad stignu iznenadni
gosti. Otud moja ljubav prema šan(k)soni.
Preko puta, u nacionalizovanoj Stričevića kući, sa kupolom na krovu,
bio je „Granap“ prehrambene i delikatesne robe. Poslovođa je bio
čika Toni Kavaz, sa biciklom koji se iz predostrožnosti unosio u radnju.
U prostanom „Aleksinačkom podrumu“ celom dužinom kuće, kao u
predratnom stripu „Tri ugursuza“, jedno vreme su činodejstvovali
čuveni banjalučani ugostitelji Milkan Gojić i Rajko Jorgić, uz sadejstvo Slavka Zamole.
Kada sam bio mali dečak ovaj ćošak su uspešno kontrolisala i metlala
dva agilna šegerta: Aco Jurić, kod mog oca i Miro „Tutija“ (nije umeo
da kaže: kutija), kod čika Tonija, obojica takođe suvereni vlasnici bicikla.
Tutija je do smrti ostao veran biciklu kao prevoznom sredstvu. Čudilo bi
me da sa njime nije sahranjen i njegov bicikl, ili je možda ukraden,
što mu se nekoliko puta događalo. Gradski šarmer Slavko Zamola se
već bio upokojio, inače ko zna.
Aco je nasledio Lazinu ljubav prema automobilima. Ne smem da priznam
koliko nam je vremena trebalo od Banjaluke do Klisa iznad Splita.
Isto koliko od Klisa do Splita, zbog zaustavnog vremena izraženog u
kilogramima jagnjećeg pečenja. Jednog 1. Maja smo Aco, Bob, Boki i
ja „Plavom pticom“ išli u posetu Mama Vojki na Bol. Ali to je druga priča...
Danas tu brzinu verovatno postižu čuveni francuski TGV vozovi.
Sasvim sigurno, ovaj događaj je još uvek pod istorijskim i policijskim
embargom, verovatno da ne bismo Boki i ja morali da platimo službama
naslednicama bivšeg SUP-a, remont mnogobrojnih radara, oborenih
tim povodom duž puta.
Jedan kuriozitet: u prizemlju nacionalizovanoj kuće porodice Laze Delića
bila je višenamenska radnja čuvenog trgovca Vlade Mršića: piljarnica,
ribarnica, prodavnica mleka, mečnih proizvoda, cveća i venaca - sve na jednom mestu.
Kroz prolaz pored radnje ulazilo se u Jovankino, Darijino i Daliborkino
dvorište, gdu su se mahom igrale devojčice iz kraja. Nekad je u toj zgradi
bila nacionalizovana parfimerija Simice Milanovića, gde je radila Stevka
Kostić. Dalje je bila sajdžijska radnja ..., pa muški berberin Odić, zatim
radnja za opravak naliv pera Sarač.
Posle njih nastavljala se prostrana prodavnica „Boje i lakovi“.
Kuća posle, prodavnica tkanina i metražne robe „NaMa“, kod u to vreme
- kod drugarica - omiljenog gospodina (tako je i delovao!) Vlade Blagojvića.
U radnji je radila i Mama Zdravka Bojer.
Velika prostrana „Gvožđara“, posle nje. Na spratu kuće su stanovali
andalji, a u dvorištu Mirko Petričević – Piki, zakletva banjalučkih gimnastičara.
U niskoj zgradi do, trafika, slovenačka prodavnica obuće „Alpina“
(kompletno bratstvo-jedinstvo na delu, što se obuće tiče) i novinarnica,
zatim optičarska radnja „Getaldus“ Zagreb.
Na kraju ulice, nasuprot Kastelovog ćoška, bila je stara Pošta. Šef je
bio otac Amire Džumhur, naše školske drugarice – prave banjalučke lepotice.
Primetićete da navodim imena bivših vlasnika koji su svoje kuće
kupili i uredno platili, a koje su im u vreme kada sam rođen
1946. godine, nacionalizovane „u korist i za potrebe naroda“
što je u to doba bilo sasvim uredu... Jedino se baš najbolje ne
snalazim sa novokomponovanim „privatizacionim vlasnicima“,
kojim je postojeća konstelacija i vlast omogućila da te kuće postaju
vlasništvo „viđenijih predstavnika naroda“ - „kontroverznih biznismena
...od ranije poznatih“...
Dve ključne reči kod nas danas su: tranzicija i privatizacija. I ako lepo
zvuče, ne mogu se naći u našem udžbeniku „Elementa Latina“.
Verovatno su plod i posledica Orvelovog „Novogovora“.
Meni je latinski umesto otmenog profesora Ive Nakića predavala Nada.
Zato sentence „Terra est stella“ i „Historia est magistra vitae“ imaju pravi značaj...
Skoro da zaboravim, jedno vreme u Gospodskoj je bio Korzo.
Za kraj, ovako lepo izgleda ulaz u Gospodsku ulicu pod prvim snegom
posmatrano sa strane našeg bivšeg igrališta, pomalo seda kao i moja generacija.
Malo sam se umorio, problem sa kolenima „od lošeg asvalta na
Gimnazijskom stadionu“, što je šeretski komentarisao Boro Golić
još 2003. godine, prilikom mog boravka u Liježu zbog kontrole
kod Nene Popovića i njegove Malene.
Eto, uspešno smo prošetali ulicom u kojoj sam se rodio, proveo
detinjstvo, zamomčio i iz koje sam se otisnuo u Svet, uz šeretski
Kljajin citat: „Ko će sa mnom ostati mlad, kad svi ostarite...“.
lep razgovor iz 2019. godine sa jednom od Borčevih petorki...
Šetnja je završena.
Kraj priče.

1 comment:

  1. Hvala ti Predraže za objavu. Vraćam vas malo u mladost,u "dobra-stara-vremena". Čuvajte mi se
    Kikan

    ReplyDelete