Vladimir Jokić: LORENCAČO

I

- Jao, što sam ja bio nikakav kad sam se rodio - sitan, žgoljav, smežuran...

- Nisi, sine, nisi...

- Ma šta ti znaš, mama.

II

- Mama, mene u vrtiću niko ne voli, niko neće da se igra sa mnom...

- To je zato Što si takav, sine. I što imaš lepe oči...

III

- Tata, zašto u školi mene zovu Bljak?

IV

A onda se u blokovima pojavio momak koji je želeo da bude nekakav, da ga vole i da ga ne zovu Bljak, a sanjao o tome da postane vođa navijača. Šta sve nije radio da bi to postao - na svakoj utakmici bio je najglasniji, na sastanke s Upravom prvi bi stizao, od Uprave tražio posebne zadatke...

Nije postao. Zato se upisao u Stranku.

V

I u Stranci je bio sve glasniji, na sastanke sa Upravom prvi bi stizao, tražio posebne zadatke... Zato što je i dalje želeo da bude neko i nešto, da ga vole i da zaborave ono ime iz škole. Šta sve nije radio da bi to postigao - deljao glogov kolac za stranačku posetu Kući cveća, gromko pozivao u boj za oslobođenje svih naših vekovnih ognjišta, ažurirao spisak stranih plaćenika i domaćih izdajnika, pretio neprijatelju, kažnjavao odrode...

I - postao nešto. Ali, on je želeo da postane još nešto, da ga svi vole i da sasvim zaborave ono ime. Zato je prešao u susednu Stranku.

VI

U toj Stranci je postao sve. Njegovi mladalački snovi su se ostvarili - najzad je bio na čelu navijača. Najzad je neko, najzad je svuda, najzad je sve. Ali, Ijubav, gde je Ijubav? Šta sve nije učinio da ga vole! Da ga volimo! Da ga volite! Ako samo pogledate oko sebe a ne u televizor, možete videti šta je sve učinio...

VII

Sedi tako sam ispred ogledala i zuri... U svoj odraz zuri... Unutar sebe... Dugo zuri... A onda mu se ote: Bljak!

Vladimir Jokić (‘Danas’)