Brojanja tuđih para i skrivanje svojih – tužna je disciplina, kao što svi znamo. Desilo se, međutim, baš nekako kada je Vučić odlučio da raspisuje vanredne izbore i u opštoj i dramatičnoj eskalaciji verbalnog nasilja na političkoj sceni, da Politika slavodobitno objavi podatke o tome ko je i koliko čijih para iz inostranstva primio. Izvor informacija je bezazleni i opštepristupačni sajt američkih fondacija.
E, sad: tu je mesto za jednu zagradu. Američke, ali i druge fondacije (zadužbine, zaklade itd.) služe za oslobađanje bogataša od preteranog oporezivanja. U Britaniji se to zove charities, milosrdne organizacije; oni su konzervativni i arhaični. Ukratko, milosrdne fondacije i zadužbine služe da izvesnu količinu novaca podele okolo kome misle da treba, pa da tako mnogostruko veću sumu oduzmu od poreske osnovice. Na taj način nastali su veliki i slavni muzeji, umetničke zbirke, pozorišta, filharmonije i već to. Kasnije su bogataši rešili da treba finansirati ljudska i manjinska prava, verske institucije i – neizbežno – slobodu štampe i informisanja. To se računa kod poreskih organa, a zarada od ušteđenog poreza nije ništa manja. Motivacija nije sporna: pare su pare, a da li će se od donacija finansirati sitomašne afričke zemlje ili nezavisni mediji u tranzicijskim zemljama koje su vruća tema u datim državama – nije bitno. Bitno je smanjivanje poreske osnovice. Na toj računici iznikla su i nova zanimanja i prateća menadžerija, ali to je isto tako bilo neizbežno: velike su pare u igri.
Ima tu i jedna bitna razlika. Jedno je bio Hladni rat, a drugo je ovo danas, koliko god se Politika trudila da to izjednači. Mlada i savesna britanska istoričarka Frensis Stonor Saunders objavila je pre nekoliko godina knjigu „Ko je platio gajdaša“. Ona se tamo bavila Hladnim ratom: koga je sve i kroz koje kanale CIA plaćala da pišu protiv SSSR (ima tu i Đilasa, ali nema dokaza da je znao odakle pare; nije on jedini). Trag novca bio je brižljivo skriven, bez brige. Ruku na srce, nije ni SSSR bio naivan: radili su isto, ali tamo nema – niti će biti –pametne mlade istoričarke koja će razotkriti isplate zapadnim autorima i javnim ličnostima za promociju staljinizma. Ko je pažljivo čitao – a ovaj autor jeste – naslutiće o kome je reč.
Nego, da se mi vratimo na temu. Tekstom u Politici i pratećim užasnutim detonacijama Slobodana Antonića vraćeni smo u Hladni rat. Ovoga puta reč je o pokušaju reprize: „evroazijska“ ruska imperija ionako je rusifikovala srpski nacionalizam do kraja (gledajte samo ko se sve trudi da od sebe napravi većeg „Rusa“; čak bi i predsednik Republike radije živeo u „ruskoj guberniji“), pa se putinovska hajka na zle strance ovde prima kao normalna. Uostalom, za vreme nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika imali smo hajke na „strane plaćenike“ barem jednom nedeljno. Sada se tajobičaj vraća, kao što vidimo. I to je sasvim putinovski postupak: je li on lepo najurio iz Rusije i zatvorio sve „zapadne ekspoziture“? Jeste. Pa šta mi čekamo? Ionako nam preoduševljeni „analitičari“ aplaudiraju agenciji Sputnjik da je krajnje vreme bilo da se pojavi, jer da je „zapadni uticaj“ ovde preovladao do kraja i ne mere se dihat od trulog Zapada.
U takvom kontekstu (koji je i predizborni) javljaju se prozivanja u Politici i na drugim mestima: eto „stranih plaćenika“! Jezik je i dalje uredno neutralan, ali je poruka jasna: evo ko je uzeo pare od zapadnih fondacija, pa vi vidite zašto… I preduzmite šta treba…
Politika i Večernje novosti odbijaju da objave visine zarada i ko im je vlasnik
Nezavisno udruženje novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine zahtevali su od listova koji se nalaze u državnom vlasništvu, Politike i Večernjih novosti, da objave visine zarada rukovodećih ljudi u ovim kolektivima. Takođe, udruženja su tražila da ovi mediji saopšte ko su, pored države, njihovi vlasnici i ko sedi u njihovim upravljačkim telima. Uz pomoć ovih informacija građani bi znali čije interese oni zastupaju i kakva je uloga države u uređivačkoj i finansijskoj politici ovih preduzeća.
Večernje novosti su odbile da otkriju ove podatke javnosti, uz obrazloženje da „država upravlja ovim novinama, a da novine žive na tržištu“. I Politika, odnosno glavna i odgovorna urednika Ljiljana Smajlović odbila je da objavi ove podatke, pravdajući se da postoji unutrašnji akt koji im zabranjuje da otkrivaju plate u javnosti.
Druge zahteve novinarskih udruženja oni su ignorisali.
Prilikom odbijanja da javnosti dostave odgovore, glavni i odgovorni urednici su izneli neistinu, odnosno zamenu teza, da su NUNS i NDNV tvrdili da ovi mediji žive od budžetskog novca. Uvidom u saopštenje možete videti šta se u njemu nalazi.
(Autonomija)
Licemerje je tu očito, ali i na to smo navikli. Kad država Srbija uzme pare od trulog Zapada i od još gorih arapskih „prijatelja“, onda je to sjajno (ala smo mangupi, izradili smo ih, itd). Kad nešto malo nezavisnih medija dobije neku crkavicu da preživi – to su „strani plaćenici“, eno ih, drž’te ih! Pritom te insinuacije dolaze iz dnevnog lista za koji nije baš sasvim jasno u čijem je vlasništvu i čija je glavna urednica, gđa Ljiljana Smajlović, godinama radila za američku organizaciju IREX, koju je finansirala američka državna agencija USAID. Možda je to drugo; ipak nam je iz IREX-a stigao i nezaboravni Obrad Kesić, kazaće ona. Radila je i za Vreme par godina, svesna da smo dobijali pomoć od raznih. Ne stidimo se: prvi nam je pomogao Marvin Stoun, bivši glavni urednik US News and World Reporta, tada u penziji i predsednik International Media Funda. Čovek koji je prvi digitalizovao i informatizovao jedne novine na svetu donirao nam je tada, 1991, nekoliko personalnih računara IBM 286, na kojima smo prevazišli pisaću mašinu. Nije tražio od nas ništa – osim da se bavimo nepristrasnim i poštenim novinarstvom. Kasnije su se pojavili Džordž Soros i još neki, ne sećam se više – sa istim uslovom: radite kako vi mislite da treba. To je nekima, koji su navikli da čuče pred gospodarima izgleda nezamislivo. Ja lično nemam s time nikakav problem: ako mi neko pomaže da radim svoj posao kako ja mislim da treba (i pritom sebi smanjuje poreze), meni je to u redu – sve dok ne počne da postavlja uslove. Još niko to nije tražio od nas.
Za to vreme lažljivi i odvratni režimski mediji dobijali su oglase, papir i povlastice (u trgovini cigaretama, na primer) i zauzvrat lagali i besomučno hvalili režim. Kada je „medijski rat izgubljen“ (a kako bi ga lažljivci i dobili?), onda mi ispadosmo „izdajnici“ i „strani plaćenici“ iako smo pisali samo istinu – a možda i upravo stoga. Sada smo opet „strani plaćenici“, kako vidimo iz Politike. NUNS i NDNV su (kaže Pink) „parapolitičke formacije“; ovo malo nezavisnih medija su „žuta ološ elita“. Iz nekog razloga, NUNS i NDNV proglašeni su za glavne neprijatelje režima Aleksandra Vučića, njegove porodice (to uvek ide zajedno) i Srbije.
E, sad: kad je već takva stvar, treba reći nešto jednostavno i nepopularno. Ako, naime, neko meni finansijski pomaže da pišem istinu i ne postavlja mi nikakve uslove – ideološke ili druge – nemam ništa protiv, sve dok je tako. A do sada je bilo tako. Kome se to ne sviđa – neka jede govna.
(Autonomija)
