Moze'l jedan forward ?!

Most Radija Slobodna Evropa BiH u vlasti nacionalista

 Dino Mustafić, pozorišni reditelj iz Sarajeva i Slavo Kukić, sociolog iz Mostara odgovaraju na pitanje novinara Omera Karabega: Zašto se nacionalističkom retorikom dobijaju izbori u BiH?

Dino Mustafić: To je oprobana metoda. Radi se o paradigmi kojom se bude najniže strasti, a potom se širenjem straha kontrolira politički prostor.

Slavo Kukić: Što je građanin siromašniji, to je podložniji manipulaciji. U našoj situaciji instrument manipulacije su nacionalne strune - priča o nacionalnoj neravnopravnosti i potrebi zbijanja nacionalnih redova kao navodnoj pretpostavci biološkog opstanka nacije.

Mustafić: Političke elite stvorile su čvrste nacionalne ideologije pune ideoloških floskula. To su ideologije tla, one samo poznaju kategorije kao što su neprijatelj nacije, ugroženost nacije, nacionalni interesi itd. To su opasne i štetne politike zato što onemogućavaju razvoj demokratske kulture i ne dozvoljavaju pojedincima da se na bilo koji način mogu identificirati osim kao Srbi, Bošnjaci i Hrvati.

Kukić: Socijalne izdržljivost bosanskohercegovačkih ljudi je nevjerovatna. Kad ih uplašite mogućnošću izbijanja sukoba kakvi su bili prije dvadeset i pet godina, spremni su - kako je to svojevremeno govorio Branko Kostić, nekadašnji Miloševićev saradnik - jesti i korijenje, ali moraju biti uz svoje.

Mustafić: Ovdje je sve napravljeno tako da se građanin kao socijalna jedinka, kao nosilac suvereniteta, stavi u drugi plan, jer su sve institucije organizirane tako da predstavljaju nacije.

Kukić: Naše političke elite ne žele dobro građanima ove zemlje, one se kriju iza navodnog nacionalnog interesa, a to je paravan kojim se štite od progona zbog kriminalnog djelovanja. Vrh političke piramide apsolutno je zaronjen u kriminal. On se poziva na nacionalne interese kako bi odgodio ono što svugdje u svijetu završava na isti način - iza zatvorske brave. Nedavno je jedna američka kuća objavila rezultate istraživanja prema kojem je Bosna i Hercegovina druga najjadnija zemlja u svijetu - odmah iza Venecuele. Kada je to tako, postavlja se pitanje - šta se događa u glavi bosanskohercegovačkog čovjeka pa podržava one zbog kojih je primoran pakirati kofere i odlaziti na druge svjetske meridijane. Njime se, očigledno, uspijeva manipulirati.

Mustafić: Nekada su se nacionalizmi gledali preko borbenih linija, preko nišana, a danas vrlo lijepo sarađuju. Ti ljudi su etnokapitalisti, oni, molim vas, promijene tok rijeke da bi ona prošla pored njihovog dnevnog boravka. Tu su vile, kuće, luksuz kakav možete vidjeti samo u holivudskim filmovima. Radi se o nevjerovatnoj perverziji. Jedan uski krug ljudi je iskoristio rat da bi eksproprisao državnu imovinu i napunio džepove. Njima je BiH zaista obećana zemlja. Upravo zbog tih stvari građani su postali apatični i apolitični. Iz dana u dan srećem u Sarajevu vrlo drage, pametne, učene ljude, ljude koji imaju evropske karijere, ali koji žive u svojevrsnoj unutrašnjoj emigraciji, koji se sve rjeđe odvaže da istupaju javno, koji naprosto više ne vjeruju ni u kakve promjene. To je poraz demokratije na ovim prostorima.

Kukić: Ja sam bio u jednom momentu kandidat za predsjedavajućeg Vijeća ministara, pa sam bio prisiljen mjesec dana družiti se s tim ljudima. Kad se upale kamere, ti ljudi se nakostriješe jedan na drugoga braneći svoje narode. Onog časa kad se kamera ugasi, oni su najbolji drugari. Oni se dogovaraju - ja ću sada napasti tebe, a onda ti meni odgovaraj. Čovjeka, koji ne pripada tom svijetu, uhvati strah kad pomisli da bi i na trenutak morao s njima surađivati.

(Radio Slobodna Evropa)

Zasto ne vollim (1)

Ima i dosta stvari koje ne volim u svom gradu. Uvijek je bilo tih stvari, ali su razlozi zbog kojih ga volim uvijek ubjedljivo preovladavali. Ove druge sam nekada shvatao kao mogucnost da i svojim radom i uticajem nesto popravimo.  Bio sam tada mlad i vjerovao sam i u grad i u ljude i u sebe. Sada vise nisam mlad i jedino sta mogu uraditi je da posmatram, registrujem, odredim se prema jednim i drugim razlozima i na kraju odlucim koliko dugo cu ostati ...

************

Na dan referenduma ili dan-dva kasnije sjedimo u jednom drustvu. Ima tu i mladjih i starijih. Pozdravljamo se i sjedamo. Krenu srbovanje.  Vjerovatno smo ih mi svojim dolaskom samo na trenutak prekinuli u sred debate. Te Srbi ugrozemi, te mudzahedini naviru - potiskuju nas, referendum, moramo se braniti i cuvati ovo sto imamo inace nema nam opstanka, te neprijateljska Amerika, te majcica Rusija, te sta hoce s tom dzumom petkom - da rade krace...
Slusam, vracaju mi se devedesete, vracaju li se one to? Osjecam laganu vrtoglavicu.
Gdje sam ja to upao?
Treba li mi, nakon svega, ovo ponovo?
U to nas upitase jesmo li isli na referendum. Mi pristojno odgovorismo da nismo, ali rekosmo i da je nepristojno pitati ljude tako nesto, jer je to licno pravo svakoga da odluci hoce li ici,  kako ce se izjasniti i da nikome ne treba polagati racune...
Kroz glavu mi vec prolazi da treba napustati drustvo jer ovakve diskusije su nas devedesetih i oodvele u Kanadu.
Prisilih se da potegnem cug rakije - za dezinfekciju a i da se malo saberem.
U to, jedan od prisutnih, kao da mi cita misli, i kao da cijeni da bi se situacija mogla oteti kontroli - smiruje i outoritativno daje znak da se prestane.
To kao da je drugim prisutnima bio znak da na istu temu nastave  - ali ovog puta sa suprotnim predznakom - napadom na Srbe. Sada ide tirada, ni drugi ne valjaju ali, brate, sto Srbi ne valjaju!! Nikada nisu slozni, najcesce svojima rade o glavi, niko nikome da pomogne, ne da ne pomogne - ako ikako moze iskoristice te i gurnuce te sto nize, lopovi da ih nigdje nema takvih, ma najgori!!

Jos uvijek mi je muka i od te price i od gomile gluposti kojima su i jedni i drugi argumenti bili potkrepljeni. A i od mene samoga sto sam prisustvovao svemu tome i od nemoci da bilo sta promijenim i pomognem tim ljudima da shvate da ih na svakom koraku truju stravicnom propagandom i lazima a sve sa ciljem da sto duze ostanu na nivou svijesti iz proslog i pretproslog vijeka. Da se bave stvarima koje je vecina preostalog svijeta prevazisla i bave se vaznijim, zivotnim.
Jer preostali svijet zivi zivot, napreduje... Mladi se skoluju bez obzira na rasu i naciju, ne pitaju jedni druge ni za rasu ni za naciju, rade, zaradjuju, putuju, uce da zive slobodno i da misle svojom glavom, da ne moraju slusati i vjerovati samo u svoje nacionalne mesije, da bi sami znali odluciti sta je za njih najbolje...

Aleksandar Hemon:Ljubav i moda

Godina je otprilike 1959. Jedna mlada dama se Vespom vozi po centralnom Beogradu. Saobraćaj je rijedak, dominiraju fiće. Tanušni ženski glas pjeva preko špice: „Jedna mala dama, šeta uvek sama, šta je to, šta je to? Zašto šeta sama kad je lepa dama, šta je to, šta je to?“ Gledalac je malo pomućen kontradikcijom između dame koja šeta sama i dame koja zuji na Vespi, kao i misterijom šta je to to, naročito pošto ima indikacija ("Ljubav malu mori, hoće da izgori, šta je to, šta je to? Dečko taj se krije, rodio se nije, šta je to, šta je to?“) da se radi o problemu ljubavno-seksualne prirode. U to se dečko ukaže u obliku zgodnog mladića kojeg mlada dama umalo Vespom satare. Da je to to i da je to dečko taj jasno je čim se njih dvoje sporječkaju. Kaže dečko njoj: „Za Vas je varjača a ne motor!...Vi motorizovana šiziko!“ a ona će njemu: „Neotesanko!“. A onda u scenu ulazi red i poredak u obliku saobraćajca koji dečku naplati kaznu („pedeset banki“) zato što je prelazio preko ulice na crveno svjetlo.
To je početak kultnog jugoslovenskog urbanog filma Ljubav i moda (Ljubomir Radičević, 1960). Mlada dama je Desanka Lončar, koja će ubrzo nakon toga postati Beba i proslaviti se u Italiji. Dečko je Dušan Bulajić, koji se poslije uglavnom motao po partizanskim filmovima, a jednom je bio i Svetozar Marković.
U ovom filmu je on „umetnik“ koji radi kao modni kreator u Jugošiku, čiji je glavni direktor Mija Aleksić a komercijalni Miodrag Petrović Čkalja—dvojica najpopularnih komičara u socijalističkoj Jugoslaviji. Elem, glavna konkurencija Jugošiku na jugotržištu je Jugomoda, koja iza leđa svoje jugokonkurencije sprema modnu reviju—i eto ti ničim izazvanog zapleta. Nekako se u taj zaplet ugura i vazduhoplovno-jedriličarski klub čiji bi omladinci da idu na zajedničko ljetovanje, ali para nema ni za „vanplanske letove“. Jedna od jedriličarki studira istoriju umjetnosti, zove se Žizabel i tata-mata je za „letenje na termici.“ Druga kaže: „Ma nije mi toliko do letovanja, tu me uvijek izvadi pozorište. Ali letenje...“ Treća upravlja jedrilicom koja klizi nebom nad Beogradom i pjeva: „Pod senkom male promenade, šeta devojče puno nade. Srce je njeno nežna trava, od čežnje drhti kao plamen.“ U jednoj od pjesama se ukaže besmrtni stih: „Jer moda to je šlag a ljubav sladoled.“ Nekako se ti zapleti, rukovodioci Jugošika i omladinci jedriličari isprepletu, pri čemu im se pridoda i elita jugoslavenske estrade: Gabi Novak, Lola Novaković, i, najveći od svih, Ivo Robić, koji je tad imao hitove na stranim top listama. Tako ima i scena u kojoj se Robić, na izlazu iz aviona kojim je netom u Mijinom društvu doletio iz Rima, suoči sa mnogobrojnim novinarima. Jedan mu od njih turi mikrofon u ruke („Druže Robiću, molim Vas...“) pa nema izbora nego da na besprekornom engleskom zapjeva neobjašnjivu pseudokaubojsku pjesmu o svojoj vjernoj mazgi: „Every night we wander, my trusty mule and me...“
Na kraju se, naravno, svi slabašni zapleti raspletu, modna se revija održi, a na njoj nastupa ne samo blaženi Robić, nego i tada mladi, a danas rahmetli, Vlastimir Đuza Stojiljković, čija će izvedba pjesme Devojko mala cementirati status Ljubavi i mode kao kultnog filma.
(Dvadesetak godina kasnije obrada VIS Idola iste pjesme će biti popularna među djecom onih koji su slušali Đuzu.)
Kao i svi kultni filmovi, Ljubav i moda je na izvjesnom nivou potpuno grozan: zaplet je besmislen; Čkalja i Mija šmiraju na vašarsko-estradni način koji se dobro primao na YU televiziji; pjesme su sklepane; napor da se uprate zapadni konfekcijsko-filmski modeli je počesto vrijedan sažaljenja; a štrči i primjetno strahopoštovanje prema tehnokratskom „rukovodstvu.“
Ali, kao i svi kultni filmovi, Ljubav i moda je nenamjerna avangarda. Tu nema tragova radničkoj klasi; tu (zgodne) mlade žene, umjesto da robuju u kuhinji voze Vespe i jedrilice i tata-mate su za „termiku“; tu se omladina ujedinjuje u modi i popularnoj nenarodnoj muzici, a ne na radnoj akciji (u ta doba je omladina uveliko učestvovala u gradnji autoputa Bratstvo-jedinstvo, iliti Mladost-ludost); tu su tehnokrati sredovječne čkalje koji barataju riječima kao „konkurencija“ i „tržište“.
To je sve zanimljivo (ili nije), ali ja sam taj film po prvi put nakon barem tridesetak godina ponovo pogledao iz isključivog razloga što mi je moja majka nedavno pričala kako je, kao studentica u Beogradu polovinom prošlog vijeka, sa svog prozora gledala kako se snima Ljubav i moda. Poslije su ona i svo njeno društvo išli da gledaju taj film, a na igrankama se svirala Devojko mala. Mojoj su majci 1960. bile dvadeset tri godine, znala je ići na igranke dvaput dnevno (ili noćno), dijelila je suknje sa svojim drugaricama da bi se oblačila kao Beba Lončar, a tog ljeta je bila i na radnoj akciji, gradila Bratstvo-jedinstvo, gdje je postala i član SKJ. Svijet je, na čelu sa onom Jugoslavijom, bio pun obećanja, nade i mogućnosti, a ona je bila u situaciji da u izgradnji tog svijeta i Jugoslavije direktno učestvuje.
Sjatiće se bezbeli fašisti, kako kripto- tako i ober-, da me ruže zbog jugonostalgije. Ali Jugoslavija koja je meni na rukama umrla nije bila ni nalik na onu koju je moja mati mogla prepoznati u doba Ljubavi i mode, i kao takve mi je nije posebno žao. Ono na čemu ja svojoj majci zavidim je da je živjela tada kada je izgledalo da se historija može preusmjeriti u pravcu ljudskosti, da nam sudbina nije zadata ni etnicitetom niti geografskom lokacijom. Ona je ne samo s razlogom mogla očekivati bolju budućnost, nego je svakodnevno učestvovala u tom poboljšanju. To je moralo proizvesti nekakvu društvenu radost, i ta je radost, makar i šlampava, vidljiva u Ljubavi i modi. Nije bilo puno generacija nakon njene na području bivše Jugoslavije, a ni šire, koje su mogle da misle kako stvari idu na bolje, a kamoli da se raduju što učestvuju u izgradnji nekog boljeg društva.
Ono društvo za koje je ona mislila da ga gradi, ili ono izmaštano u Ljubavi i modi, nikad se nije ovaplotilo. Bilo je, ostalo, a onda i umrlo kao imaginarno. Ipak, bilo ga je moguće zamisliti unutar one Jugoslavije, što nije moguće ni u jednom društvu/državi nakon njene propasti. Nijedan režim u posmrtnoj teritoriji Jugoslavije nije nikad nikome ponudio ni bolje sutra, ni ljubav ni modu, ni zrno radosti, niti način i mogućnost da iste zamisli. Meni je i u ovoj Americi tako nešto nezamislivo, a to mi izmiče već decenijama.
Ako ikako može, na izborima treba glasati za one koji su u stanju zamisliti to, taj bolji svijet, za one koji misle da smo ljepši, a ne gori, nego što jesmo.

Aleksandar Hemon
(Radio Sarajevo)

Nenad Čanak: Po Nikolićevoj logici, moguć je referendum i u Vojvodini

Koliko je jasan stav Srbije prema referendumu u Republici Srpskoj? Senku na zvaničan stav Vlade da Beograd ne podržava referendum bacio je predsednik državeTomislav Nikolić izjavom da referendum ne bi trebalo da ostane mrtvo slovo na papiru.

Ako je odluke najviših pravosudnih institucija moguće rušiti na referendumima, Liga socijaldemokrata Vojvodine predlaže da slična praksa bude uvedena i u Srbiji, pa da se u Vojvodini „raspiše referendum o tome da li građani prihvataju odluku o ukidanju Statuta Vojvodine i o tome da Novi Sad ne može da bude glavni grad".

Beogradu se danima zamera da se nije dovoljno jasno odredio prema referendumu u Republici Srpskoj, a pojedini opozicioni lideri pozivaju premijera i predsednikaAleksandra Vučića i Tomislava Nikolića da odu korak dalje i obrazlože zašto nisu podržali referendum u bosanskohercegovačkom entitetu o Danu RS. Usred toga oglasio se Nikolić unoseći dodatnu konfuziju.

Naime, dok je premijer Aleksandar Vučić rekao da Vlada Srbije nije podržala održavanje referenduma, predsednik Srbije Tomislav Nikolić uputio je poruku da je referendum pokazao volju građana Republike Srpske i da „ne bi smeo da doživi sudbinu nekoliko referenduma održanih u različitim srpskim zemljama, u različitim istorijskim okolnostima - da bude održan i ostane mrtvo slovo na papiru“.

Na ovakav stav reagovala je Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenada Čanka, koji je poručio Nikoliću da, ako je legalne odluke najviših pravosudnih institucija jedne suverene države moguće rušiti na referendumima organizovanim na delu državne teritorije, onda LSV predlaže da slična praksa bude uvedena i u Srbiji, pa da se u Vojvodini „raspiše referendum o tome da li građani prihvataju sramotnu odluku Ustavnog suda Srbije od pre dve godine, o ukidanju Statuta Vojvodine i o tome da Novi Sad ne može da bude naš glavni grad".

Za Nikolićevu izjavu da referendum ne može ostati mrtvo slovo na papiru Čanak kaže da „služi tome da bi se podišlo najnižim strastima neiživljenih pljačkaša i vucibatina koji su bili jedini pobednici u proteklim ratovima i da se ponovo zveckanjem oružja odvrati pažnja od gorućih životnih problema“.

„To je suština priče i da se time obezbedi, u svetlu predstojećih predsedničkih izbora, njegovo vaskrsavanje iz dubokog groba u koji je legao od kad je izabran za predsednika Srbije“, kaže Čanak.

Vučić je nakon referenduma, ponavljajući da Vlada Srbije nije podržala njegovo održavanje, rekao da se sa tim saglasio i predsednik republike. Treba podsetiti i da su Vučić i Nikolić pre mesec dana, nakon beogradskog sastanka sa srpskim liderima u Bosni i Hercegovini, saopštili da nisu pružili podršku, ali da ni na koji način nisu želeli da utiču na promenu političkih stavova legitimno izabranih političara u Republici Srpskoj povodom održavanja najavljenog referenduma. Sada Nikolić poručuje da izjašnjavanje građana na tom referendumu ne treba da ostane mrtvo slovo na papiru.

Upitan kako gleda na ove poruke Beograda Čanak kaže da u Beogradu osim Vučića i Nikolića postoji i opozicija koja se „najoštrije suprostavljala svemu tome“.

„Jasno je da Vučić traži podršku širom sveta za svoju, pre svega ekonomsku politiku, a o ovakvim pitanjima jednostavno neće da se izjašnjava i zato on to prepušta da li Vulinu, da li Dačiću, da li nekom takvom da iznosi ono što bi možda neki deo populacije, koji ne razume aktuelnu prozapadnu politiku Aleksandra Vučića hteo da čuje, a sa druge strane Tomislav Nikolić mora nešto da uradi da bi se preporučio za kandidata za predsednika Republike Srbije“, ocenjuje Čanak.

Ako je i do sada bilo poziva Beogradu da se jasnije odredi prema referendumu u RS koliko stvari postaju komplikovanije nakon Nikolićeve izjave?

Simeon Pobulić iz Foruma za međunarodne odnose, smatra da Nikolićevu poruku ne bi trebalo tumačiti kao novu poziciju Srbije.

„Ništa nije promenjeno. Srbija nije htela da bude glavni učesnik u toj celoj igri i pokušala je, koliko god je mogla, da se drži po strani. Sad kad se završilo kao što se završilo ne možete da kažete ništa se nije dogodilo“, kaže Pobulić navodeći da je druga stvar da li je referendum trebalo uopšte održati.

„Istina je da su svi akteri u toj ’drami’ pokušali da iskoriste koliko mogu da iskoriste“, kaže Pobulić.

Most Radija Slobodna Evropa: Dodikove afere

O vili na Dedinju i drugim korupcionaškim aferama razgovarao je novinar Omer Karabeg sa dvoje ekonomskih analitičara iz Republike Srpske - Svetlana Cenić i Slobodan Lukić.

Svetlana Cenić: Bosna i Hercegovina je zvanično zatražila od Srbije da joj dostavi uplate za tu vilu i sve podatke koji se tiču kupovine te vile. Gospodin Vučić i njegov tim, kako sam saznala, smatrali su taj zahtev maltene kao da neko od njih traži da hapse Dodika. Vlasti u Srbiji su se postavile zaštitnički prema Miloradu Dodiku. Pitanje je da li će Državna agencija za istrage i zaštitu (SIPA) i pravosuđe BiH dobiti te podatke od Srbije. A što se tiče glavnog tužioca gospodina Salihovića, koga ste pomenuli, on po "čuvenoj" reformi pravosuđa, koju je bivši Visoki predstavnik Pedi Ešdaun označio kao temelj pravosuđa u BiH, ima pravo da izuzima predmete i da ih dodeljuje sebi. Gotovo sve predmete koji se tiču pomenutih afera Goran Salihović je dodelio sebi - i Pavlović banku, i Bobar banku, i slučaj Boska i slučaj Špirić. Sve to on drži kod sebe.

Slobodan Lukić: Mi nemamo nezavisno pravosuđe. U Republici Srpskoj Dodik drži pod kontrolom sve institucije, uključujući i Specijalno tužilaštvo i sudove i pokušava da trguje sa organima pravosuđa na nivou Bosne i Hercegovine. Kad je u pitanju Dodikova vila, nema tu nikakvih nejasnoća. Zna se ko je uplatio Dodiku da kupi vilu.

Karabeg: Koliko je Dodik umešan u aferu Bobar banke?

Lukić: Zna se dobro da nijedan visokorizični kredit Bobar banke nije mogao biti dodijeljen bez Dodikovog odobrenja. To mi je potvrdio i pokojni vlasnik banke Gavrilo Bobar sa kojim sam razgovarao tri mjeseca prije njegove smrti. Dodik je potpuno kontrolisao Bobar banku. On je vrlo dobro znao šta se tamo dešava. Zna se i ko je deponovao pare i ko je odobravao plasmane. Ključni igrači su bili Dodik i Tegeltija, Dodik u prvom redu.

Cenić: Što se tiče Bobar banke, moram reći da se krivica ne može isključivo locirati na Dodika nego i na ljude koje je on uzdigao i koji su se krili iza njegovih leđa. Naravno, pod njegovom zaštitom i patronatom. Ali u Bobar banci nije bio samo problem što su se visoki krediti davali ljudima koji nisu imali odgovarajuće pokriće. Bilo je primera da firma bude formirana danas, sutra dobije četiri i nešto miliona kredita, a da se kao pokriće stavljaju menice na objekte koji će se tek sagraditi. Onda možete zamisliti razmere tih mahinacija. Ja bih krivično gonila i sve one koji su, i pored toga što su znali kakvo je stanje u Bobar banci, sve to aminovali. Nisu nevini ni opštine i javna preduzeća koji su držali novac u toj banci, iako su znali šta se tu radi.

Karabeg: Kako je Dodik uspeo da ostvari uticaj, ne samo na pravosuđe u Republici Srpskoj, nego i na pravosuđe u BiH?

Cenić: Jedna trećina svih zaposlenih u državnim organima BiH, pa i u pravosuđu, su Srbi iz Republike Srpske. Budite sigurni da vlast Republike Srpske nikada neće predložiti Srbina iz Federacije. To je jedno, a druga stvar - kriminal ne poznaje ni veru, ni naciju. Kupiti čoveka danas je tako lako, pogotovo u BiH.

Lukić: Dodik odavde stalno bježi u Srbiju zato što smo mi bankrotirali. Čim nema para ni za penzije, ni za zdravstvo, čim kasne plate - jasno je da se entitet nalazi u haosu. Mislim da je ovo što radi Vučić miješanje u unutrašnje poslove BiH. Da nije tako, on bi jasno rekao da se ne može podržati Dodikov nacionalizam, jer ovo što Dodik radi sa referendumom nije ništa drugo nego nacionalizam, a Srbija to podržava.

Cenić: Republika Srpska je uvek služila Srbiji za potkusurivanje. To je ono - evo, vidite kako su oni strašni, šta su sve počinili, ali mi možemo da ih kontrolišemo. Tako je Srbija jačala svoje pozicije kod međunarodne zajednice. Vidim sada kako i vlast i opozicija iz Republike Srpske po ko zna koji put idu na kanabe u Beograd, pa kažem: ako je i za reprizu - mnogo je, povraća mi se, jer se setim tih istih odlazaka kod Miloševića na kanabe, pa povratka s kanabeta. Sada se to ponovo vraća. Kao loš san.

Lukić: Dodik je zakazao referendum sedam dana pred lokalne izbore. Meni je malo čudno da se opozicija s iskusnim političarima Ivanićem i Bosićem nasankala na taj referendum. Referendum je staro sredstvo koje Dodik koristi da bi se održao. Vjerovatno će i ovoga puta uspjeti nešto da uradi, ali to njegovo zveckanje referendumom može dugoročno i srpski narod i BiH, ali i Srbiju dovesti u izuzetno tešku situaciju.

Cenić: Moguće je da Dodik dobije glasove na ovim lokalnim izborima i da napravi dobru startnu poziciju i za parlamentarne izbore 2018. godine, ako ga Srbija bude podržavala kao do sada i ako se svako malo bude šetao do Beograda. Inače, ovde se igra na najniže emocije, jer u Republici Srpskoj vlada stravičan strah da te ne proglase za lošeg Srbina ili lošu Srpkinju. A znamo kako takvi prolaze. Kada se kaže Srbija, pa taman da je tamo i Hitler na vlasti, mi moramo da plačemo, ne smeš da kažeš ništa protiv Srbije, ne smeš da kritikuješ Srbiju. Kada se kaže referendum, sečemo vene, jer, ako to ne radimo, onda smo loši Srbi.

Lukić: Znam da će biti dosta teško izvesti Dodika pred sud, ali mislim da su promjene neminovne. Bez obzira na kratkoročne benefite koje Dodik postiže ovim igrarijama - mislim da je on dugoročno potrošen i da će morati da odgovara.

(Radio Slobodna Evropa)

Zasto je volim (2)

Jedan od razloga zasto volim Banjaluku su i slucajni susreti kakav se desio prije neki dan.
*****************

Kana i Enis Hadzic su roditelji nasih prijatelja Amele i Jarmena. Sa Jarmenom zivimo u Torontu, sa Amelom se druzimo u Banjaluci. Znamo da su Kana i Enis, i pored poodmaklih godina, u dobroj formi i da idu u svakodnevne setnje. Te setnje ih i odrzavaju.
Od kad sam se penzionisao jedna od mojih svakodnevnih rutina su i jutarnje setnja. Ne odustajem od nje ni ovdje u Banjaluci. Jutros promijenim svoju rutu i podjem prema centru grada jer sam imao zakazanu jutarnju kavu i negdje na pola puta mi se od dvoje sijedih ucini da su Kana i Enis. Ali otkud oni na Boriku u rano jutro kad znam da oni zive kod Zavoda za zaposljavanje, u drugom kraju grada? Pridjem blize. Jesu oni!
Pridjem im s ledja, zagrlim ih i kazem:" Kud vi to zurite ?! Ne mogu vas stici!"
Oni iznenadjeni, u sekundi me prepoznaju. Enis kaze, po glasu.
Pitam:" Dokle cete?"
Kazu:" Na pijacu!"
"Pa otkud vi onda ovdje, skoro na Boriku?" iznenadjen sam.
Kazu:" Mijenjamo rute, da nam ne bude dosadno a i da malo produzimo do pijace, pa zaokruzimo ovako!"
Hej, njima do pijace prekratko pa zaokruzuju...!
O zdravlju nismo ni pricali, jer i ovo je dovoljno da zakljucim.
Nije pristojno otkrivati godine ali moram: Kani je 84, a Enisu 89 godina!
Predivan susret!
Prelijep pocetak dana!

I zato je volim!

Plakati i izbori

Grad je ovih dana preplavljen plakatima raznih vrsta, boja, predznaka... Vecinu ni ne citam, ali mi je ovaj svojom jednostavnoscu i duhovitom porukom privukao paznju. 

Nema druge vec izaći i birati Čavića!

Ili ovaj na reklamnoj tabli koji potvrdjuje prethodni plakat:

Iako favorit, Igor Radojicic je nebitan u ovoj igri.
On je samo fini decko bez okusa i mirisa. Lutak na koncu.

Savjet mladima:
"Glasaj mozgom.
Ukradi babi i dedi ličnu taj dan"

(Posudjeno sa fb-ka)

Zasto je volim(1)

Jedan od razloga zasto volim Banjaluku su i slucajni susreti kakav se desio prije neki dan.

Slobodana Dodiga, Dodu nisam vidio niti s njim imao bilo kakvu komunikaciju vec dobrih dvadeset i nesto godina. Sjecam se jednog susreta s njim neke 1992. ili 93. Sjecam se njegovog komentara na raspaljeni nacionalizam i njegovog neslaganja s njim. Nakon toga, jedino sto znam o njemu je da je tokom rata otisao u Ljubljanu i tu se sa svojom porodicom skrasio.
Nekada, ranih sedamdesetih, su se Dodine i moje zivotne staze svakodnevno ukrstale.  Elektro fakultet, klub studenata, zajednicko drustvo, korzo... Kasnije, Doda je radio u PEP-u Radio Televizije Sarajevo, najcesce na repetiroru Kozara. Kancelarije PEP-a su bile smjestene neposredno uz Radio Banjaluku pa smo se Doda i ja povremeno sretali i pitali za junacko. Svaki susret a Dodom bio je lijepo iskustvo. Uvijek vedar, spreman na salu, pa i kad teske teme dodju na red - od  Dode se rastajes sa osjecajem optimizma.
I bas takav je bio i nas nedavni susret, prvi nakon vise od dvadeset godina.
Zbog ljudi kakav je Doda, zbog nenadanih susreta kakav je bio i ovaj s njim volim prosetati Banjalukom, volim joj se vracati.
I vracacu se sve dok je takvih ljudi u njoj.

Sule: No. 11 - Keith Moon

KEITH MOON

23.08.1946-07.09.1978.

„U slučaju Kit Muna razbij staklo“ – natpis koji se za trenutak pojavljuje u biografskom filmu o grupi The Who, „The Kids Are Alright“ i ujedno savršeno odslikava svu njegovu mahnitost i neukrotivost, pa mu je možda baš iz tog razloga i pripala uloga suludog ujaka Ernija u rock-operi „Tommy“.  

Rođen 23. avgusta 1946. godine, Mun je bio najmlađi i najkasnije pristigli član grupe The Who.

Legenda kaže da je pristupio bendu tako što je na jednom koncertu sjeo za bubnjeve i prosto oduvao starog bubnjara i za desetak sekundi odsvirao takav baraž, koji nije bio nimalo saobrazan uobičajenoj brzini ljudskih ruku.

Mnogi veliki bubnjari govorili su o njemu kao o instrumentalisti oslobođenom svih predrasuda, koji je posjedovao onu vrstu slobode svojstvenu samo odabranoj nekolicini.

Njegov stil niko nije mogao da definiše i još uvijek je nejasno kako je na izgled potpuno nelogično sipao kanonade po svom kompletu i svaki put ih završavao u takt precizno, odmah se uključujući u dalji tok pjesme.

Baterija mu je bila postavljena horizontalno kao u džezu, a ne sa ukošenim timpanima, kako je u roku uobičajno. 

Umro je 7. septembra 1978, a posljednji album koji je snimio sa Huovcima je „Who are You“.

Stručnjaci kažu da je Kit Mun, uz Džona Bonama i Miča Mičela, bio najbolji bubnjar koga je rokenrol upoznao.

U bendu ga je 1979. godine zamijenio bivši bubnjar grupe  „Small Faces“ Keni Džouns, a nešto kasnije sin Ringo Stara, Zak Starki.

*****

Tri dana prije američke turneje 2002. godine, u hotelskoj sobi u Las Vegasu, na nebu mu se pridružio i bas-gitarista grupe The Who, Džon Entvistl.