In memoriam: Bora Kostic, Otišao je fudbaler - džentlmen (Cedomir Petrovic)

Mozda je vama mladjima nepoznat, ali  u doba kada je Bora Kostic igrao, navijao sam za Crvenu Zvezdu, prvo zbog toga sto je moj otac Veljko navijao za taj tim pa to prenio na mene, ali mozda i jos vise ot toga, zbog Bore Kostica. Kasnije, kada je Borina generacija otisla sa fudbalske scene, prestao sam navijati i za Zvezdu. Tada sam i shvatio da ja ne mogu navijati za tim i ostati mu vjeran bez obzira ko tu igra, kako igra  i kako se ponasa. Ja navijam za igrace. I danas tako. Bora Kostic je bio jedan od onih zbog kojih su mnogi u to doba zavolili fudbal, pocinjali ga igrati imitirajuci njegov sut ali i njegovo ponasanje na terenu i van njega. Na zalost, otisao je jos jedan velikan...

******************************************

Vjeciti derbi protiv Partizana

Tih nekoliko sekundi pre nego što će levicom da raspali po lopti, te čudne vibracije, ta glupo otvorena usta navijača i čvrsto međusobno držanje za ruke, nikada se više neće javiti na stadionima. Ti trenuci iščekivanja. Da li će u levi ili desni gornji ugao da je zabije? Zalet mali. Nekoliko koraka. Manastirska tišina. Golman gleda ispred sebe. Čeka loptu. Ona već odavno iza njega u golu. Gori stadion. Penjemo se jedan na drugog. Urlamo – Bora! Bora!

Televizor je bio uključen. Ton stišan. Ređale su se samo slike. Onda se pojavio Bora Kostić. Znao sam da je otišao. Zašto bi inače pustili Boru. Nije neka afera u pitanju. Šverc. Kriminal. Hteo sam da progutam gutljaj pića ali se nešto steglo pa neće ni ovamo ni onamo. Onda počinju te uspomene, što je još jedino ostalo.
Kažu nije proglašen Zvezdinom zvezdom. Nisu stigli. Imali su puno poslova. Te danas će, te sutra. Bori je sigurno bilo stalo do toga. Meni nije. Još više ga volim ovakvog. Običnog. Kakav je uvek bio. Nije jurio još trojicu da mu potpišu kao ovi akademici. Bio je više od profesora i akademika. Bio je genije.

Tih nekoliko sekundi pre nego što će levicom da raspali po lopti, te čudne vibracije, ta glupo otvorena usta navijača i čvrsto međusobno držanje za ruke, nikada se više neće javiti na stadionima. Ti trenuci iščekivanja. Da li će u levi ili desni gornji ugao da je zabije? Zalet mali. Nekoliko koraka. Manastirska tišina. Golman gleda ispred sebe. Čeka loptu. Ona već odavno iza njega u golu. Gori stadion. Penjemo se jedan na drugog. Urlamo – Bora! Bora! On onako gord i uspravan, kao da je neki visoki državnik izašao na teren.

Noć. Leto. Kiša pljušti kao iz kabla. Imam deset godina. Stojim pored oca. Jedva smo se probili napred da vidimo utakmicu. Nismo poneli kišobran. Mokri do gole kože. Otac bolešljiv. Dobio kasnije zapaljenje pluća. Neka – kaže – Vredelo je. Kao i neka magla da je polegla po terenu. Isparava iz usta. Slobodan udarac. Malo dalje od centra. Daljina ogromna za jednog Velikog Lava Jašina. U publici sumnja. Bora se saginje i zateže pertlu na levici. Hvata kratak zalet. Čuje se udarac mokre Borine kopačke po lopti. Imala je poseban zvuk Borina kopačka. Kao kada Klej udara u stomak protivnika. Kao fijuk ruke Brus Lija. Kao grom iz vedra neba. Lopta juri ka golu. Preleće ruski živi zid. Preleće berlinski i kineski zid. Gubi se u magli. Izlazi iz nje. Jašin čeka. Na semaforu se menja rezultat. Rusi polaze sa centra a Jašin još stoji i čeka.

Jedanput sam gledao Zvezdu u nekom manjem mestu u Srbiji. Semafor se menjao ručno. Slobodan udarac. Bora postavlja loptu na mesto. Uvek je tražio neku manju čuku da je postavi na nju. Ponekad udari špicem levice o zemlju. Uzima mali zalet. Nikada kasnije to nisam video. Čovek zadužen za promene brojeva. Menja unapred 0 i stavlja 1 za Zvezdu, još pre nego što je Bora izveo slobodan udarac.

Crvena Zvezda za koju sam navijao. Bora Kostic prvi s desna

Nije dobro vreme za opraštanje od velikih. Teško se živi. Narod je siromašan. Sve manje je ljudima stalo do nekoga drugog. I ovo što pišem, kulja negde iz mene. Nisam ni znao da to postoji. Ne mogu da stignem da napišem ono što nadolazi. Nisam nikada upoznao Boru Kostića lično. Žao mi je. Ostaje čovek visoko podignute glave, sa negovanom kosom. Lica ozbiljnog ali sa dobrotom koju ne možeš sakriti. Veliki sportista. Futbaler-Đentlmen.
Bio je visok. Krupan. I svako njegovo zaustavljanje faulom i njegov pad na travi delovao je opasnije od ostalih. Bora ustaje i trči prema igraču koji ga je sapleo. Trči tih nekoliko metara i misliš da će ga zgromiti. Nabiti u zemlju do pola. Da od njega ništa neće ostati. Bora se naglo zaustavlja na nekoliko centimetara. Ovaj mučenik manji od Bore. Sad je još manji. Pruža mu ruku. Bora ga gleda. Prihvta izvinjenje. Zagrle se. Takav je nekada bio futbal. Takvi su bili igrači. Takva je bila i publika.

Ničega više od toga danas nema. Sve je nestalo u nekim danima i noćima pod reflektorima. Prošetam ponekada pored Partizanovog i Zvezdinog stadiona, OFK-ov mi daleko a i više sam voleo BSK. Prođem i čujem masu kako urla – Bora Kostić!
I ostaće to u nama koji smo ga gledali. Zauvek. Drugi će pisati datume, brojeve utakmica i postignutih golova. Statistike ...

(e-Novine)