U medijskim tekstovima
koji govore o jezičkoj kulturi u Srbiji mahom se konstatuje da nam omladina
ništa ne čita, da nam je pismenost drastično opala, da se suočavamo sa
pogrešnim pisanjem i „nepravilnim" izgovorom, a naročito zabrinjava
„prekomerna upotreba tuđica" i, sakloni bože, hrvatskih reči. Ako pomisliš
da su to sve same floskule koje nisu sasvim u vezi sa stvarnošću, dobrim delom
te demantuju komentari ispod tih tekstova koji dolaze iz redova sveznajuće
čitalačke publike.
Kaže jedan ovako (dakako
na ćirilici): „Vi prvi menjate jezik i insistirate na tim rogobatnim kovanicama
ženskog roda, ne koristite ćirilicu i hrvatizujete jezik neprevođenjem stranih
imena tipa Epl, Gugl, Si-En-En itd. Vi novinari i internet portali ste
najgori.”
Zamislimo, na primer, da
umesto Epl počnemo da pišemo Jabuka. A onda neko želi da se informiše o toj
Jabuci pa je potraži na Guglu (a kako bismo pa i to preveli?) i dobije - gomilu
sočnih jabuka, a od kompanije Epl ni traga.
Drugi se naježe kad čuju
Je I' hoćeš?", Je l' ideš?", a trećem smeta kad u tekstu naleti na
izraz „od strane (nekoga)", što jeste deo nesvarijivog birokratskog stila,
ali gramitički je ispravan, koliko i upitna rečca je I' odnosno jel' (poslednji
pravopis beleži i spojenu varijantu). Jedan čitalac je „tužan" što je
„novinar izrekao bravure kao što su 'po Vama' 'nam one trebaju' ", a da je
zavirio u bilo koji priručnik, video bi da se glagol trebati normalno menja po
licima kad iza njega stoji objekat (Trebaju nam gramatike), a bezličan je kad
posle njega dolazi još koji glagol (Treba da pogledamo i gramatike). U stvarnom
jeziku ovaj glagol je na putu da postane ličan, ali većinu izgleda zanimaju
isključivo normativna načela, o kojima i nije potpuno obaveštena.
Valjda u toj žurbi da
iznese „svoj pogled na svet" i iskaže netrpeljivost prema jezičkim
pojavama koje on/ona lično smatra nedopustivim, pa uzgred i popljuje
novinara/ku zbog nekog izraza, zaboravi da proveri u kakvom priručniku da li je
to baš tako kako on ili ona misli da jeste. Nisu dakle sporne individualne
leksičke i stilske antipatije, već to što prema njima taj poluinformisani a
samouvereni svet meri pismenost drugih. Kad bi bilo i najmanje doze
samokritike, sposobnosti da se najpre sagledaju sopstvene greške, potrebe za
promišljanjem svog pristupa jeziku, umesto očekivanja da o njemu brigu vodi
država, i to država čije su same vođe sumnjivog obrazovanja, kad bi se pod
ličnom odgovornošću razumelo ,,šta Ja mogu da uradim" i „kako Sebe da
popravim", a ne prepotentno onanisanje na portalima, onda bi TI jednim
delićem popravio tu negativnu sliku nacionalne pismenosti.
No comments:
Post a Comment