Dragoslav Dedović: Etno-trans i fudbalski džez (2. dio)

Fudbal je dobro socijalno mazivo u fragmentizovanom postindustrijskom društvu. On omogućava i najgorima i najglupljima da budu ponosni na sebe. Zato što pravi transfer energije s ‘polubogova’, koji su stali nogom drugima za vrat i sopstvene želje da se, makar kao deo jednog mističnog ‘mi’, bude na slavodobitničkoj strani, ako je individualno to već tako teško.

Dakle, da nije fudbala, trebalo bi ga izmisliti. On nemoćnima daje iluziju moći, usamljenima osećanje da su deo nečega što ih prevazilazi i, naposletku, pobedničkoj strani osigurava ono što se zove nacionalni ponos. Gde je granica između hipertrofiranog ponosa i nacionalizma - niko ne zna. Ozbiljni ljudi tvrde da je ima. Ja je ne vidim.

Sve ove stvari su u dubokoj vezi sa našim identitetima, načinima na koji mi možemo sebe, smrtne i male, doživeti kao deo kolektivne, besmrtne plazme. Naravno, medijski i fudbalski biznis, globalizacija percepcije i profitabilnost kolektivnih euforija uokviruju ovu sliku.

Još 2006. kada je svetsko prvenstvo održano u Nemačkoj primetio sam da ovdašnji plebs sve više javno i kolektivno pokazuje svoju nacionalnu pripadnost na ulicama, u kafanama i na kolektivnim gledanjima fudbalskih utakmica.

Isto tako znam da je 2008. pored mora nemačkih, po stambenim blokovima iskrslo i more turskih zastava.

Tada sam shvatio da je etnička većina propustila da etničkim manjinama napravi ponudu kako da sebe svrstaju u ono ‘mi’. Kako da se Hasan oseti Nemcem i da, kada neko od političara kaže ‘mi Nemci’ poveruje da je i on uključen u tu priču? Iako su pomaci u ovom milenijumu nesumnjivi, pitanje još čeka na održivi politički odgovor.

Uprkos sadašnjem etičkom šarenilu fudbalske reprezentacije, koja u odnosu na onu iz 1990. izgleda kao tim sakupljen ispod razrušene Vavilonske kule, i uprkos evidentno opuštenijem odnosu Nemaca prema sopstvenom identitetu, skoro svako ovde, bez obzira na pasoš, navija za svoje poreklo. To se, doduše, odvija u miroljubivoj koegzistenciji i pošteno je reći da u Nemačkoj može svako istaći svoju zastavu, neće mu se desiti neprijatnosti. Za razliku od nekih krajeva južno od Save i Dunava, gde te kao protivničkog navijača mogu baciti niz stepenice ili naprosto umlatiti.

Paravojne trupe regrutovane na stadionima, koje sam u bivšoj Jugoslaviji posmatrao izbliza krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su mrzeli ali još nisu obukli uniforme, naučile su me oprezu.

Fudbal je način da inače i sasvim mirnim sugrađanima iskoči volovska žila na vratu, da im u očima zacakli zrno ludila. Tamo gde je to zrno ludila više ugrađeno u svakodnevicu, kao u Srbiji i okolini, žila na vratu je deo neugodne folklorne baštine.

Ovde u Nemačkoj se to trenutno dešava poslovično distanciranim nemačkim građanima, kojima je, prema naučnim istraživanjima, da bi se osetili bezbedno, potrebna skoro dvostruka fizička distanca od drugog ljudskog bića - u poređenju sa južnoevropskim narodima. No, i ti tihi uredni ljudi su izgleda podložni beslovesnom zbijanju u kolektiv te naprezanju vratnih žila. I oni, dakle, funkcionišu po principu In trance we trust. Samo što je razmak između transa i svakodnevice mnogo veći nego u Srbiji.

Pri tom se multikulturno šarenilo Nemačke u doba fudbalskog ludila u predgrađima pretvara u takmičenje plebsa u veličini nacionalne zastave. Meni se čini, posmatrajući kvartove u kojima se to dešava, da bi se mogla uspostaviti korelacija između udaljenosti od resursa kao što su obrazovanje i kultura - i veličine istaknute zastave. Što niži nivo u socijalnoj hijerarhiji, to veća zastava. Vlasnici boljih automobila, recimo, svoj nacionalni ponos ističu tek navlačenjem zastavice na retrovizore. Te navlake Nemci inače nazivaju ‘kondom’. Dakle, nacionalni ponos može da stane u ‘prezervativ’ kod više srednje klase ili na desetak kvadratnih metara fasade blokova u kojima stanuju socijalno ugroženiji slojevi. Fudbal volšebnom alhemijom sve njih izmulja u nacionalnom mikseru. Tako nastaje ono ‘mi’, koje usrećuje.

Godine 2006. sam, inače, odbio poziv nemačkih prijatelja da zajedno u dvorištu sa komšijama gledamo fudbal. Izgovora se ne sećam, ali mora da je bio loš jer su se nesuđeni domaćini malo ljutnuli. Ovaj put, 2014, nisu me zvali. Neka nisu. Volim da gledam fudbal sa kauča preko ruba neke knjige. Tako me uzbuđeni reporterov glas upozori da se zbiva nešto važno. Retko propustim kada neki umetnik među fizičkim radnicima napravi stakato driblingom i zablista.

A u etno-trans se ne uživljavam. Kada hoću da proniknem u tananu dušu nekog naroda onda slušam etno-džez.

(Priče iz rasejanja)

Dragoslav Dedović  rođen je u Zemunu 1963, odrastao i studirao je Bosni i Hercegovini. Objavio je niz pjesničkih knjiga, eseja i prevoda s njemačkog. Nagrađivan je u Srbiji, BiH i Njemačkoj, prevođen na nekoliko jezika. Živi u Kelnu.