U knjizi ‘Dribling 1001 noć’ pisac Božo Koprivica kaže da je Duško Vujošević "najbolji i jedini trener čije ćete igrače prepoznati kao izdanak. Prepoznaje se njegov majstorski žig napadačke jugoslovenske škole košarke. One škole i one tradicije u kojoj su Daneu, Korać i Đerđa, Krešimir Ćosić, Skansi i Simonović, Kićanović, Dalipagić, Delibašić i Slavnić, Dražen Petrović i Divac, Đorđević, Paspalj i Danilović".
Selektor reprezentacije BiH i najtrofejniji trener beogradskog Partizana u intervjuu datom Tamari Nikčević (Dani) pričao je da su ga zaveli Bosna i Bosanci, da poklanja knjige svojim igračima, te po čemu pamti Mirzu Delibašića.
Da nije otišao prije šesnaest godina, Mirza Delibašić bi ovog januara, ovog 9. januara, napunio šezdeset i čeliri godine. Jednom mi je Bogdan Tanjević pričao o Mirzi Delibašiću (koji bi sada imao šezdeset I četiri godine): "Uvijek je igrao pomalo solo - sam protiv njih pet. Vidjelo se majstorstvo, strast, neobuzdanost i ljepota u kojoj smo svi uživali. Na koš bi pucao i kada je bilo prilike i kada nije. Navikao ih je da svi rade za njega... Samo je jednom dobio tehničku grešku. Bio je blag čovjek, neagresivan... Po dobroti, ljudskosti i šarmu, mogu ga uporediti samo sa Krešimirom Ćosićem. Imao je i onu tipičnu bosansku osobinu: pravio je štoseve na svoj račun. Duda, njegova mater, visila je na svakoj utakmici. U odnosu na Dudu, majka Dražena Petrovića bila je amater. 'Joj, dobra je moja Duda', govorio je Mirza, 'kada Varaja nešto zajebe, Duda viče: vid' Varaje! Šta radiš to, budalo?!; kada ja zajebem - šta će jadno dijete!'’’
Razgovor sa proslavljenim beogradskim i jugoslovenskim sportskim stručnjakom Duškom nastavljen je o Mirzi Delibašiću. "Mirza je bio dio ju goslovenske košarkaške generacije koja je često bila ili najbolja ili druga na svetu. Osim po lepoti, gospodstvu, pameti, stilu, eleganciji, pamtim ga po gotovo metafizičkom talentu za košarku. Mirza se zajebavao, imao je poseban smisao za humor. Bio je i veliki igrač i dobar čovek. Što, inače, nije karakteristika zvezda: obično su dozlaboga teški ljudi. Boša Tanjević mi je pričao da mu je Mirza mnogo pomogao kao treneru".
Kako igrač pomaže treneru?
Bolji ste trener ako sarađujete sa talentovanim igračem. Ako imate sreću da radite sa darovitim ljudima, na treninge dolazite spremniji, trudite se da im, osim nekih zanatskih stvari, objasnite i da se spram talenata koji imaju moraju odnositi s poštovanjem, jer talenat obavezuje, znate.
Daroviti ljudi kasnije sazrevaju, razmaženiji su, svesni su da su drugačiji, nemaju realnu sliku o životu. Doduše, u tim je godinama teško odupreti se popularnosti, slavi; nije lako ostati ravnodušan u odnosu na zavodljivo osećanje moći koju slava donosi. Obaveza trenera je da mladog čoveka nauči kako da izbegne ta iskušenja... Iako je vlastito iskustvo uvek teško preneli, svoje sam igrače uvek pokušavao i da vaspitam, da utičem na njihovo obrazovanje, svestan da im treninzi i posvećenost košarci otežavaju redovno školovanje, isključuju ih iz života kojim žive ostali dečaci i devojčice njihovog uzrasta.
Poznato je da svojim igračima poklanjate knjige.
Veoma volim igrače s kojim radim, provodim s njima vreme, razgovaramo... Uvek im govorim da je čitanje važno ne samo zbog obrazovanja nego i zato što razvija maštu, fantaziju. Jer, košarka je misaona delatnost: da biste našli rešenje, da biste predvideli potez, morate imati sliku u glavi, razmišljati kako da se snađete u prilikama koje nisu uobičajene.
Koje knjige preporučujete reprezentativcima Bosne i Hercegovine?
One koje volim. Obično biram literature koja nije preteška I koja bi mogla biti nekakav uvod u čitanje. Džananu Musi sam, na primer, poklonio Hadrianove memoare...
Hadrianove memoare?!
Da, zašto?
I, je li ih pročitao?
Nije. Onda sam mu poklonio Bludnog sina, vjerujući da bi ga možda Bukovski mogao više zainteresovati. Vladimir Lučić je, na primer, postao ozbiljan čitač nakon što je savladao Bukovskog. Nekim igračima sam poklanjao meni najdražu knjigu - Kišovu Grobnicu za Borisa Davidoviča. Pored literature, preporučujem im i filmove. Grka Zorbu, na primer. …
(iz intervjua Duška Vujoševića datog Tamari Nikčević)
No comments:
Post a Comment