Razmisljanje o odgovoru gradonacelnikove sluzbe

Zelio bih da se ovaj odgovor ne moze povezati sa cinjenicom da je do izbora ostalo manje od dvije nedjelje, niti gradonacenikovim svecanim pustanjem u rad "preko 800m asfaltiranog puta",  sve sa trotoarima na obje strane puta, niti sa 30 -100 KM koje gradonacelnikov vodja ovih dana dijeli penzionerima sa pozivom da glasaju za njega i njegove....

Sustina pristojnog odgovora je da se kaze kako je gradonacelnik prepoznao problem nivoa buke sa kojim se suocava odredjeni broj gradjana Banjaluke te (pazi sad!) dao nalog za izradu Odluke o uslovima i nacinu odrzavanja javnih manifestacija... Dakle, nista se nece desiti dok se ne usvoji nova Odluka iako je na snaci Pravilnik o  dozvoljenim granicama intenziteta zvuka i suma jos iz socijalisticke Bosne i Hercegovine ("Sluzbeni list SR BiH", broj 46/89).

Iz odgovora koji sam dobio mogao sam zakljuciti samo slijedece: postoji Pravilnik koji je na snazi ali posto je on jos iz one bivse, nazadne, danas nepostojece BiH - ne mora se primjenjivati!
Da nije tako, gradonacelnik bi, umjesto naloga za izradu nove Odluke naredio da se provjerava nivo zvuka i buke i uporedi sa dozvoljenim granicama prema Pravilniku koji je na snazi i naredio da se sankcionisu oni koji krze vazeci Pravilnik.
I to je sve!
Ni novi pravilnik, ni novo odlaganje rjesavanja problema, ni "navikavanje gradjana na gradski zivot"...
Nista, ni vise - ni manje! Ni slozenije - ni jednostavnije!

Citao sam taj Pravilnik i na osnovu uslova koji su definisani, dozvoljenih granica buke u decibelima, danju i nocu, vjerujem da bi  mjerenje pokazalo da je nivo buke znatno iznad dozvoljenih granica. To bi pokazalo da "odredjeni broj gradjana Banjaluke", kako to gradonacelnik "prepoznaje", sa pravom ukazuje da im je zbog te buke u Banjaluci ugrozeno njihovo osnovno i zagarantovano pravo na miran zivot. Pravo koje je iznad svih drugih prava. To znaci da se organizatori manifestacija, izvodjaci gradjevinskih radova, vlasnici restorana, vlasnici motora i auta, privatni gradjani i svi drugi koji proizvode buku moraju uklopiti u granice koje definise Pravilnik koji je na snazi.

Na gradskoj vlasti je da to kontrolise i prekrsaje sankcionise!
Vrlo jednostavno - ako se zeli da bude jednostavno.

Da li gradonacelnik Banjaluke zeli da to tako bude?
Da li on zeli da Banja Luka slijedi svjetske i evropske standarde u ovoj oblasti?

Do sada, i pored naredjenja da se izradi nova Odluka kao i naredjenja da  se na moje otvoreno pismo odgovori, on to nije pokazao!

Odgovor gradonacelnikove sluzbe

Gradonacelnik pusta u rad 800 METARA PUTA!!!

Banjalucani su nezadovljni bukom koja se ljeti, do jutarnjih sati, siri gradom i ne dozvoljava im da spavaju i odmaraju se u miru.  Cuo sam mnoge koji ukazuju na ovaj problem, osjetio ga i na svom snu, procitao neke novinske clanke koje ukazuju na njega i "savjet" gradonacelnika da se na buku treba naviknuti jer to je dio gradskog zivota.

Prije tacno dva meseca sam se  na ovom blogu "otvorenim pismom" obratio gradonacelniku Banjaluke, Igoru Radojicicu i saljuci elektronsku postu direktno na adresu gradonacelnika.
I gle iznenadjenja! Nakon dva mjeseca, danas iznenada dobih odgovor sa potpisom magistrice prava Nikoline Racic, sefa odsjeka za saradnju sa gradjanima.

Pristojan odgovor. Sta drugo i ocekivati sefa odsjeka, pa jos i magistrice prava!?

Sutra cu objaviti moj odgovor na ovaj odgovor, a vi do tada razmislite sta biste vi odgovorili svom gradonacelniku da ste na svoje pitanje dobili ovako odgovor.

Kapiten u Torontu

Dosao kapiten Angel Trajkovski kod Majka u tradicionalnu posjetu Torontu. Bila je to prilika da se Gele ponovo susretne sa mnogim Banjalucanima, ovog puta i sa Batom (Baticem), njegovim komsijom jos iz Titanika. Bata je u Kanadi vec skoro pedeset godina ali se nevjerovatno  dobro sjeca banjalucke raje, kosarkasa, muzicara, vec zaboravljenih detalja... Imena ne trebam pominjati jer se nadam cete prepoznati drustvance koje se sastalo na casicu razgovora u jednom od sport barova u blizini centra Toronta.

Komsije jos iz vremena kada je zgrada Titanika bila jedno od obiljezja Banjaluke

 Kapiten je veoma posvecen tenisu. Uspio je cak i mene da ubijedi i odrzao dva tenis treninga. Moram priznati - meni korisna. On svoj posao trenera i u ovom sportu shvata veoma ozbiljno i savjesno. Pravo je zadovoljstvo raditi s njim, pa cak i sport kome nisam nesto bas privzen.

Majk dosao da vidi kako trening napreduje - a mi ga vec zavrsili jer je meni otkazao lakat.

Most Radija Slobodna Evropa DODIKOV PUT U SARAJEVO

 O aktuelnoj temi: Ko bi mogao pobijediti na oktobarskim izborima u Republici Srpskoj, prvenstveno u trci za člana Predsedništva BiH, novinar Omer Karabeg je razgovarao sa Ivanom Šijakovićem, profesorom sociologije na Univerzitetu u Banjaluci i Žarkom Papićem, političkim analitičarem iz Sarajeva.

ŽARKO PAPIĆ: Dodik kaže da je već sada pobjednik računajući na to da jedan dio glasača želi unaprijed da zna ko će pobijediti, pa da za njega i glasa. Ta izjava ima tu svrhu. Neko će mu i povjerovati.

IVAN ŠIJAKOVIĆ: Kandidaturom za Predsedništvo BiH Dodik želi da poruči da će pod svojom kontrolom imati ne samo Republiku Srpsku nego u neku ruku i BiH.





KARABEG: Dodik kaže da neće napuštati Republiku Srpsku već će, kako kaže, sediti u Istočnom Sarajevu i preko video-linka učestvovati na sednicama Predsedništva.

ŠIJAKOVIĆ: Mislim da je ta izjava deo izborne kampanje. On hoće da pokaže kako će uvek raditi nešto što je posebno, što je drugačije. Neće poštovati procedure uobičajene za višečlano Predsedništvo. Tehnički je, naravno, moguće da se preko video-bima održavaju sednice Predsedništa. Ali ja sumnjam da će baš tako i biti. Ne verujem da će se Dodik odreći odlazaka u Sarajevo na zajedničke sednice, jer će tamo biti kamere, mediji, svetske agencije, a to njega privlači.

PAPIĆ: Ja mislim da je to predizborna petarda, s puno dima i nešto malo buke, ali tu vatre nema. To bi bilo besmisleno. Ako bude izabran, on će u jednom periodu biti i predsjedavajući Predsjedništva. Ne misli, valjda, da može prisustvovati prijemima putem video-linka. Izolacija bi za njega bila veoma kontraproduktivna.

ŠIJAKOVIĆ: Jedina stvar koja može poremetiti Dodikov uspeh je ubistvo Davida Dragičevića. Pogotovo što je Davidov otac Davor rekao da neće biti izbora ako ne bude rešeno ubistvo njegovog sina. Ja sam o tome razgovarao s mnogim ljudima, i s mojim studentima koji odlaze na proteste, pokušavajući da saznam na šta je Davor mislio, ali do sada nisam mogao da otkrijem šta bi to moglo biti što bi poremetilo izbore. Mislim da je to jedino čega se plaše Dodik i njegova partija. Oni su u početku mislili - svako čudo za tri dana. To se, međutim, proteglo na preko 170 dana. Zato oni puštaju te proteste. Inače bi u drugoj situaciji policija oterala te ljude sa trga i oduzela im transparente. Ali se plaše. Znaju šta je u pozadini, da su u to upletene mnoge strukture i da bi se mnogi kompromitovali.

PAPIĆ: Prilikom susreta Davora Dragičevića i Dodika, Davor je Dodiku uputio vrlo oštre riječi, a ovaj mu je na to odgovorio: "Ne zaboravi, ja sam na tvojoj strani". Dakle, Dodik je indirektno rekao - postoji i druga strana, samo joj ja ne mogu ništa. U pitanju je odnos snaga između represivnog aparata i vođe koji je autoritaran i misli da ima totalnu vlast. Mnogo je primjera u istoriji, uzmite samo slučaj Miloševića, gdje veliki šef pada onog momenta kada mu represivni aparat otkaže poslušnost.

KARABEG: Jedan od velikih Dodikovih aduta je podrška koju mu daje ruski predsednik Putin.

PAPIĆ: Svakako jeste. Taj mit o Rusiji kao zaštitnici i najvećem prijatelju je uveliko raširen kod Srba, mada nam istorija govori potpuno drugačije. Inače, ne znam da li će doći do susreta sa Putinom.

ŠIJAKOVIĆ: Ruska podrška je pre svega važna za Dodikov imidž. Inače, niti je Dodik neki veliki rusofil, niti su to ljudi u Republici Srpskoj. To je više karakteristično za Srbiju. Ljudi u Republici Srpskoj nisu nešto preterano opredeljeni za Rusiju. Stari Ijudu jesu, ali mlađi ne drže toliko do Rusije i do mita o sveruskoj podršci.

KARABEG: Mislite li da Dodik ima Vučićevu bezrezervnu podršku?

PAPIĆ: Ta podrška svakako nije bezrezervna. Tu ne postoji ljubav, već samo interesi. Vučić je u ovom momentu zainteresovan za dobre odnose sa Dodikom prije svega u kontekstu rješavanja kosovskog problema.

ŠIJAKOVIĆ: Dodik je pobednik, ako se izbori održe. Kažem - ako, jer ne znam ima li nešto u onome što govori gospodin Dragičević - da izbora neće biti. Dodik ovoga puta nema gotovo nikakvu konkurenciju. Ne treba zaboraviti da je dosta i onih koji neće otvoreno da kažu da će glasati za Dodika. Svi govore: "Ja ovo neću da podnosim", a kada dođu na biračko mesto, prvi su koji će zaokružiti Dodika i njegovu partiju.

(Radio Slobodna Evropa)

Branko Ćopić: Bosna

Bosna je zemlja prepuna čari,
Trepeta šuma i bljeska vode,
Brda joj kite gradovi stari,
Nad njima sinji oblaci brode.
Čini se, to je začaran kraj
Kroz koji vilu progoni zmaj.

Duboke gore svečano ćute
U mirnoj sjenci bez ljudskog zova,
Tu medo tapa niz tajne pute,
A obnoć huče premudra sova.
Na proplancima, sve ti se čini,
Igraju vile na mjesečini.

A vjeverice – uz trku mnogu-
repova trista, hiljadu nogu!
- Na glavu Bosnu staviti mogu.

I duh rudarski s punom paradom:
S pijukom, lampom i dugom bradom,
U kristal kucka, kamenje para,
Kroz Bosnu traži rudišta stara,
Pod zemljom brdo gvozdeno buši,
Uz vreli izvor obojke suši.

U gori stijena trepti k’o živa,
Niz nju se voda studena sliva,
Biserom gori najmanja kap.
A već u klancu, blještav k’o srma,
Potok se ruši s kamena strma
I pravi prvi pjenušav slap.
Na kraju – gledaj – rijeka se vije,
Matica brza sredinom bije…

Branko Ćopić (1915. Hašani, Bosanska Krupa – 1984. Beograd)

Otvoreno pismo Mirsada Hadžikadića visokom predstavniku Valentinu Inzku

Mirsad Hadzikadic se upustio u politicku avanturu u kojoj, on licno  nema sta da dobije. 
Ali Mirsad Hadzikadic, covjek koga odavno poznajem, uputio se u politicku avanturu koju nije mogao izbjeci. On jednostavno nije covjek koji se miri postojecim, a da ne pokusava da to postojece ne popravi. Posebno ako je to Bosna i Hercegovina, zemlja u kojoj je stekao ogromno znanje koje je sa sobom ponio u svijet, ako je u toj zemlji, toga se sjecam, naucio kosarkaske korake i zavolio kosarku,  ako je tu u toj zemlji, prije nego se otisnuo u svijet upoznao prijatelje kojima i danas vjeruje. Zbog toga i mnogo toga drugoga Misko se vraca u Bosnu da pokusa... Zao mi je sto sam vremenom izgubio entuzijazam i vjeru koju on ima, ali bar mogu da ga podrzim i pozelim da ostvari ono sto se sada cini nemoguceim. Ne zbog njega ili mene... Zbog mladih koji ce u toj nasoj Bosni ostati da zive. Treba im pokusati pomoci i Mirsad Hadzikadic to cini i svojom kandidaturom za clana Predsjednistva Bih i ovim pismom - pokusajem da takozvanoj Medjunarodnoj zajednici, koju Inzko predstavlja, kaze sta bi oni trebali uraditi da pomognu narodima koji zive u Bosni i Hercegovini.

******************************

Postovani gospodine Inzko,

Bez ikakve potrebe da Vama obrazlažem specifičnosti ustavnopravnog uređenja Bosne i Hercegovine i Vaše uloge u njemu, želim otvoreno i direktno da Vam skrenem pažnju na paradoksalnu situaciju u kojoj se država Bosna i Hercegovina nalazi već neko vrijeme, a koja je posebno došla do izražaja posljednjim izjavama predsjednika entiteta Republika Srpska, Milorada Dodika, vezanim za apsolutno nepoštivanje institucija ove zemlje. To je situacija koju Vi ne samo da imate mogućnost nego i obavezu da riješite.

Bonske ovlasti koje su Vam stavljene na raspolaganje su alat koji bi trebao da spriječi urušavanje institucija Bosne i Hercegovine iznutra, uključujući i eliminaciju iz političkog života svih onih aktera čije se ponašanje može smatrati antidejtonskim i protiv interesa države. Smatram neodgovornim, nedopustivim i skandaloznim da se jedna politička ličnost javno oglašava sa stavom koji je jasno usmjeren protiv dugoročne održivosti Bosne i Hercegovine, a da se toj istoj osobi dopusti da bude jedan od kandidata iz reda svog naroda za člana Predsjedništva BiH.

Porukama koje šalje u javnost, pa sve i da su samo dio njegove predizborne kampanje, Milorad Dodik nam svima jasno stavlja do znanja da će institucije Bosne i Hercegovine koristiti da bi dodatno destabilizovao zemlju koju, kako je sam u više navrata izjavio, uopšte te priznaje kao svoju. Posebno su skandalozne dvije Dodikove najnovije izjave u intervjuu od prije nekoliko dana na RTRS u emisiji Predsjednik.

Na upit novinara, „Da da li je vaš politički motiv i danas nezavisna Republika Srpska?“, Dodik je odgovorio: „Naravno ja to i ne krijem.“ U istom intervjuu, takođe je rekao, „Bosna i Hercegovina nije moja država“.

Ako s Vaše strane izostane adekvatna reakcija na izjave Milorada Dodika, to neće samo biti znak da se Vi ne zanimate za svoje dužnosti u Bosni i Hercegovini, nego i da prećutno odobravate interno rušenje države i njenih institucija koje su mnogi mukotrpno gradili boreći se s raznim ograničenjima ustava koji je ovoj zemlji nametnut kroz Dejtonski mirovni sporazum.Ja Vas ovim putem, kao kandidat za člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine, pozivam da napravite izuzetak u odnosu na svoju dosadašnju praksu nekorištenja bonskih ovlasti i Milorada Dodika trajno udaljite iz izbornog procesa. Do sada je Milorad Dodik zapaljivom retorikom djelovao iz institucija Republike Srpske i svoj politički legitimitet zasnivao na odbrani interesa tog entiteta, praveći se pri tome da taj entitet nije dio Bosne i Hercegovine.

Sada, ako mu se dopusti da bude izabran u Predsjedništvo Bosne i Hercegovine, on jasno namjerava da pređe sa riječi na djela. Ako se to desi, a Vi propustite da reagujete na odgovarajući način i omogućite Bosni i Hercegovini da unutrašnjim snagama nađe put ka prosperitetu, bićete njegov saučesnik. Nadam se da to nećete dozvoliti. 

Prof. dr. Mirsada Hadžikadić

Platforma za progres

GOJKO BERIĆ: Projekat Bosne i Hercegovine za koji sam se zalagao, definitivno je propao

Zašto pišete? Vjerovatno ne postoji pisac koji se nije 
našao u situaciji da odgovori na ovo po formi 
jednostavno, ali u biti vrlo složeno pitanje. Ne 
znam da li se toga neko sjetio, ali od njihovih 
odgovora mogla bi se sklopiti zanimljiva knjiga.
 Ljudi pišu iz različitih pobuda. Ne bih širio tu priču, 
za ovu kolumnu dovoljna su dva svježa primjera. U nedavno emitovanom razgovoru 
za TV N1 odgovarajući na pitanje zašto piše, pisac i novinar Andrej Nikolaidis je 
rekao: “Pišem za svoju dušu.” U intervjuu za Oslobođenje, početkom jula, Miljenko 
Jergović je na isto pitanje odgovorio: “Ne pišem da bih bio pisac, nego da ispričam neku 
priču. Pišem zato što pišem, zato što pišem, zato što pišem... Možda bih rekao da pišem 
zato što moram, samo kada to moranje ne bi u sebi podrazumijevalo nešto represivno i
 nasilno.” Ne spadam u to visoko spisateljsko društvo, ja sam samo jedan vremešni 
kolumnista koji je rekao sve što je imao reći, čak i mnogo više od toga, i koji se 
sprema da uskoro zatvori svoj dućan. Ali ako bi mi bilo postavljeno pitanje zašto 
pišem, nikako ne bih mogao reći da pišem za svoju dušu, jer to ne bi odgovaralo istini. 
Bliže mi je Jergovićevo pisanje “pod moranjem”, to je ta neka unutarnja prisila. 
Međutim, ako bih želio biti precizan, rekao bih sljedeće: Na pisanje me nagoni mali 
prgavi pravednik, koji je u meni i koji je uvijek prokleto budan! Bez tog malog 
prgavog pravednika u sebi ne bih mogao disati kako treba, iako mi stvara ozbiljne 
probleme.

Čovjek svašta doživi baveći se ovim poslom. Trebala bi mi cijela jedna knjiga da 
opišem šta mi se sve dešavalo od predvečerja proteklog rata do današnjih dana.
 Sve u svemu, bilo je uzbudljivo. Stekao sam veliki broj poštovalaca, od Sarajeva 
do norveških glečera i od Amerike do Australije, svugdje gdje žive Bosanci i Hercegovci 
koji su okrenuli leđa nacionalizmu i šovinizmu, ali ne i Bosni i Hercegovini. 
A stekao sam i brojne protivnike, dobermane koji kidišu iz svojih nacionalističkih 
torova. 
Kao autoru, imponuje mi što su i jedni i drugi postali ovisnici o mojim tekstovima, 
iako ih doživljavaju sa potpuno oprečnim emocijama. Za prve sam “pravi Bosanac”, 
a za druge lik dostojan svakog prezira; prvi kažu da ih svojim kolumnama oduševljavam, 
a drugi bi bili sretni da se nisam ni rodio. Na mene su se znali naljutiti i neki moji dobri poznanici, s kojima se viđam gotovo svakodnevno. Jedni zato što pišem “protiv” Srba i 
Srpske pravoslavne crkve, a drugi što “napadam” Hrvate i Katoličku crkvu. Islamska 
zajednica je ljutito reagovala na moju kolumnu “Gluha Bukovica” (slučaj imama pedofila), 
dok sam u Nezavisnim novinama, iz pera srpskog člana Visokog sudskog i tužilačkog 
vijeća o sebi mogao pročitati i ovo: “Berić dobro zna šta sarajevska sociopatska škola 
od njega očekuje.” Svojevremeno se u Dnevnom avazu moje malenkosti dotakla i jedna pripadnica ovdašnje akademske zajednice, kolumnistica “u pokušaju”, napisavši:
 “Berić se kao preostali ‘dežurni Srbin’ trudi da gotovo svaki svoj tekst napiše protiv 
zlokobne srpske politike, e da bi se što više svidio vlasnicima i urednici Oslobođenja.
” Bilo je i bizarnih situacija, poput one kad me je samozvana teroristička organizacija 
“Gavrilo Princip” osudila, zajedno sa još nekolicinom sarajevskih Srba, na smrt 
(Oslobođenje, 30. januar 2002). Osuđeni smo u odsustvu, da li vješanjem ili na neki 
drugi način, ne znam. Neki slabo obaviješteni Srbin obrecnuo se na mene pismom u 
kojem je stajalo: “Iz samog tvog imena i prezimena se vidi da ti je otac ustaša, a majka ustaškinja!”, dok me jedan drugi Srbin pita: “A, gdje si ti, Gojko, završio mejtef?”

Kokan je poznati sarajevski bubnjar. Počeo je bubnjati kad je imao 14 godina, a danas 
su mu 64, i još je aktivan muzičar. Viđamo se u istom kafiću, u maloj slijepoj ulici 
kod Markala, gdje Kokan dolazi sa svojim psom, belgijskim ovčarom. Kokan poteže 
pivo pravo iz boce, jer se boji da ne pokupi kakvu bakteriju iz neke loše oprane čaše. 
“Imam pametnog psa, kaže Kokan milujući ga po glavi. Potpuno shvata situaciju u 
Bosni i Hercegovini.” Kokan ispi ostatak piva iz boce, priđe mom stolu i reče: 
“Da vam nešto kažem, gospodine Beriću. Čitam vaše kolumne još od rata. Vi sjajno 
pišete, ali vi ovom narodu nećete otvoriti oči. Naprotiv, vi mu zatvarate oči.
” Ne sačekavši da išta kažem, Kokan se okrenu, ode sa svojim psom i nestade iza 
ćoška u sparnoj sarajevskoj noći. U pravu je Kokan, pomislih. Možeš ti svom 
bosanskom i hercegovačkom narodu – jednom, drugom i trećem – otvarati oči koliko 
god hoćeš, ali on će, svojim najvećim dijelom, zatvarati i oči i uši, jer ne želi da čuje 
istinu o sebi, o svojoj neukosti i primitivizmu, o svojoj prevrtljivosti i sitnoj 
korumpiranosti, o svojoj frapantnoj sličnosti sa onima kojima na izborima daje 
legitimitet da u njegovo ime vladaju i upravljaju državom. Možeš tom svom 
narodu govoriti koliko god hoćeš da je velikim dijelom inficiran bacilom 
nacionalizma i šovinizma, da je politički zatucan, da je njegova odanost Bogu
 lažna, da svoje žrtve koristi da bi tuđe prezirao, da je protiv reda i zakona – njega se to ne dotiče.

Nije potrebno da mi drugi kažu da iza mene stoje sve sami neuspjesi, znam to i sam. 
Nijednog nacionalistu nisam uspio dozvati pameti, nijednog korumpiranog političara 
nisam uspio odviknuti od pohlepe i podmitljivosti, nisam uznemirio savjest nijednog
 iz soja tužilaca i sudija koji su na stalnoj telefonskoj vezi sa centralom “svoje” stranke, 
za tajkune i kriminalce sam potpuno zanemarljiva pojava... Zanimljivo je da mi uprkos
 zavidnoj novinarskoj reputaciji nijedna stranka, ni lijeva ni desna, ni probosanska ni antibosanska, nikada nije ponudila da budem njen član. Što će reći da sam za sve njih 
bio politički nepodoban! Podrazumijeva se da bih ja svaku takvu ponudu odbio, ali to 
ipak nešto govori. Projekat Bosne i Hercegovine za koji sam se zalagao, definitivno je
 propao. Ali, tako je kako je.

Imam visok krvni pritisak i ubrzani puls. Trošim se i umaram. Nemam vikendicu ni 
automobil, ne idem na more, ne putujem svijetom. Nedavno mi je anonimni aktivista 
društvenih mreža poslao sljedeću poruku: “Budalo jedna, ko ti dozvoljava da još pišeš? 
Okani se ćorava posla, popij jednu i povali kakvu žensku, ako možeš.” Ne mogu reći da je čovjek nedobronamjeran.

Kažem vam, poštovani čitaoci, čovjek svašta doživi baveći se ovim poslom.

(Oslobodjenje)

Branko Perić: Demokratija, preletači i papci

Odlican tekst. U pravo vrijeme. Od strucnjaka. U sridu! 

Branko Peric je sve rekao. Ne bih tu mogao nista dodati, ni oduzeti osim mali prilog glede preletaca i papaka. Mislim da bi se to moglo lako rijestiti time sto bi svaki novi clan bilo koje partije, prilikom prijema potpisao izjavu da nakon sto napusti stranku dvije godine nece osnivati svoju stranku niti preci u neku drugu! 

************************************

Počela je izborna kampanja, nakon koje će narod izabrati demokratsku vlast. Najbolju od svih! O demokratiji je riječ!

Sokratu se pripisuje da je, prije 2.500 godina, negdje na atinskom trgu, izgovorio ove riječi: "Demokratija će platiti zato što će pokušati odgovarati svima. Siromašni će htjeti imetak bogatih, a demokratija će im to dati. Mladi će htjeti biti uvažavani kao stari, žene će htjeti biti kao muškarci, stranci će htjeti prava starosjedilaca, a demokratija će im to dati. Lopovi i prevaranti će htjeti važne državne funkcije, a demokratija će im to dati. A kad lopovi i prevaranti konačno demokratski preuzmu vlast, jer kriminalci i zločinci teže za moći, nastaće gora tiranija nego u vrijeme bilo koje monarhije ili oligarhije."

Neki ove vizionarske riječi pripisuju Sokratovom učeniku Platonu, koji u "Državi" vodi dijaloge sa svojim učiteljem. Ali, nije ovo jedina Sokratova mudrost o demokratiji, koju nikako nije mogao da razumije. "Kako je moguće da za upravljanje brodom ljudi biraju onog ko se u plovidbu razumije, a za upravljanje državom onog ko sakupi najviše glasova", pitao se mudrac, podsjećajući da onaj koji upravlja brodom mora "proučavati godišnja doba, i nebo, i zvijezde, i vjetrove da bi dobro upravljao"! Sve mane demokratije Sokrat je sažeo u pitanje "da li nešto treba povjeriti na čuvanje slijepcu, ili onome ko dobro vidi"!

Suština Sokratovog i Platonovog učenja o državi svodila se na tvrdnju da državom treba da upravljaju najbolji, oni koji za to imaju najbolje znanje i vještinu. Znanje za upravljanje državom zasnivalo se na "znanju o idejama", koje je, kako su ga razumijevali Stari Grci, na ontološki višem stepenu od običnog znanja. Zbog toga su govorili da autoritet vladara upravo proističe iz "znanja o idejama". A za Platona je opšte dobro bila najuzvišenija ideja.

U vrijeme kada je Platon pisao svoju "Državu", antička demokratija je pokazivala mnoge slabosti i svoje najlošije strane. Između ostalog, demokratija je i Sokrata osudila na smrt sa optužbom da kvari omladinu. Zbog toga je Platon savjetovao filozofe da se čuvaju demokratije kao oluje i govorio da je od demokratije gora samo anarhija.

Šta bi danas Sokrat izgovorio o našoj demokratiji? Da li i danas na izborima biramo slijepce, ili one koji najbolje vide? Jesu li na izbornim listama najbolji među nama, ili samo članovi političkih partija? Ima li danas u politici znanja o idejama? Izgleda da nema!? To što gledamo na samom startu izborne kampanje, nije politika koja krasi demokratiju!

Ne treba se pozivati na Sokrata da bi se zaključilo da se politika koju je iznjedrio demokratski prevrat pretvorila u lični i porodični biznis. Ona je danas privatluk pohlepnih koji prati trag novca i strast profita. Političke partije su se organizovale kao apsolutni vladari političkog prostora i ne dozvoljavaju da se poredak na političkoj sceni poremeti. Iste partije i isti ljudi koji su učestvovali u istorijskom i ratnom prevratu, vladaju i danas. Nažalost, oni imaju argument! Na svaku vrstu prigovora, odgovoriće da ih je narod izabrao i da imaju demokratski legitimitet! Svakom svom kritičaru predložiće da ide na izbore i provjeri koliko sam vrijedi.

Na ovom prividu zasniva se legitimitet današnje vlasti. Zašto prividu? Zato što je narod samo sredstvo uz pomoć kojeg političari, sredstvima manipulacije i obmane, biraju sami sebe! Za to im služe njihove medijske strukture, njihova instalirana efektivna moć, njihovi strani mentori i njihovi domaći i međunarodni trbuhozborci. Na toj političkoj matrici danas funkcionišu izborni procesi u svim tranzicionim (pretpolitičkim) društvima. Manipulativni spektar je veoma širok i stalno se usavršava. U njega su uključene i državne ideologije i ideje. Tako danas Hrvati proizvode srbofobiju, Bošnjaci unitarizam, Srbi otcjepljenje. Svi zajedno koriste neprijatelja koji će ih okupiti i mržnju kao pogonsko političko gorivo. Mržnja je njihov amalgam uz pomoć kojeg prave svoju političku veličinu. U manipulativne svrhe uključeni su, mehanizmima korupcije, intelektualci, naučnici, kulturni radnici i estrada. Koristi se sve što dopire do neukog i dezorijentisanog birača.

Ovih dana lideri vladajućih političkih partija otvaraju puteve, mostove, bolnice, škole i hidrocentrale, pokazujući biračima svoje rezultate, koji, mora se priznati, predstavljaju opšte dobro. To je najbolja promocija vlasti - legitimna, razumna i dobra za uspješnu izbornu kampanju. Ali, njima to nije dovoljno! Oni imaju neodoljivu potrebu da uz to opšte dobro pred kojim stoje obavezno spomenu svoje političke protivnike kao narodne izdajnike. Tim nekontrolisanim nagonom oni zatrpavaju svoju političku i državničku veličinu, pogrešno vjerujući da rade legitimnu političku stvar. Uništiti političkog protivnika po svaku cijenu, je njihov politički cilj. Oni zaboravljaju da je protivnik u političkom pluralizmu neophodan i da ga treba pažljivo "njegovati". Bez političkog protivnika vlast gubi značaj i postaje protivnik sama sebi. Svođenjem lidera opozicije na puke izdajnike, politički predstavnici stranaka na vlasti rade dobar marketinški posao za opoziciju jer joj daju na značaju i podstiču među biračima politički inat koji bi njegove protivnike lako mogao dovesti na vlast.

Vrijeđanje političkih protivnika, kojim je počela izborna kampanja, otkriva unakaženo lice demokratije. Politika ne smije biti mjesto bahatih i osionih, nego mjesto pristojnih ljudi, ljudi spremnih da čuju, razumiju i pomognu. Vrijeđanje i ponižavanje političkih protivnika istovremeno je i samoponižavanje. Politika koja želi da bude poštovana, mora biti dostojanstvena.

Zašto opozicija ne umije da govori drugačije? Zašto opozicija odgovara istom mjerom i na isti način? Zašto opozicija nema ideja? Zato što joj je cilj vlast, a ne čovjek. Ona priželjkuje da bude ista kao i njen politički protivnik. Biti drugačiji se ne isplati. Zato opozicija na glupost odgovara glupošću. Sluđeni birač više ne zna s kim je i za koga bi mogao biti.

Naša opozicija je, otkad postoji, optuživala vlast za kriminal. Ali, kad god je opozicija dolazila na vlast, nikoga iz bivše vlasti nije procesuirala za taj isti teški kriminal! Nije, jer bi to onda bilo pravilo koje bi se sutra moglo primijeniti i na njenu vlast. Tako su naše politike varale svoje glasače: optuživale, ali nisu tražile krivični progon. Upirale prstom u krivce, ali krivce nisu kažnjavale.

Kad god je opozicija dolazila na vlast, niko iz bivše vlasti nije odgovarao za kriminal za koji su ih optuživali. Naprotiv, oni koje su optuživali pretrčavali su u redove nove vlasti (preletači), nudeći joj svoj novac i svoje usluge. Tako su se naše politike presvlačile u vladajuće ruho. Na tom prostoru su pozicija i opozicija bile u čvrstoj koaliciji. Tako se izgubila autentičnost politike i politika svela na pijacu na kojoj se nudi i kupuje najpokvarenija politička roba. Politički "papci", taj brend tranzicione demokratije na Balkanu, popunjavali su rupe u interesnoj konfiguraciji postizborne vlast! Što se nije moglo završiti na izborima, završilo se sa "papcima" i "preletačima".

Da je Sokrat živ, i danas bi tvrdio da su najbolji oni koji nisu u političkim partijama jer samo njih ne interesuje vlast kao sredstvo sticanja lične koristi, zbog čega su oni najsposobniji da čine ono što je najbolje za narod, a ne samo ono što je najbolje za njih.

 (autor je sudija Suda BiH)

Most Radija Slobodna Evropa: Republika Srpska i kosovska nezavisnost

Da li Republika Srpska ima pravo da traži stolicu u Ujedinjenim nacijama ukoliko Kosovo postane član te najvažnije svetske organizacije? Sa novinarom Omerom Karabegom razgovarali su Nerzuk Ćurak, profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu i Dragomir Anđelković, politički analitičar iz Beograda.

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: Legitimno je pravo Republike Srpske da pokrene takvo pitanje. Da li će ga pokrenuti ili ne, to je druga stvar. Ali mislim da i te kako ima na to pravo.

NERZUK ĆURAK: Općepoznata činjenica je da su bosanskohercegovački entiteti, pa tako i Republika Srpska, zajednice konstitutivnih naroda. Svođenje jednog entiteta na prostor samo jedne nacionalne zajednice je kršenje bosanskohercegovačkog Ustava.



ANĐELKOVIĆ: Dok je postojala Austrougarska, njeni zvaničnici i deo međunarodne zajednice, koji joj je bio naklonjen, stalno su ponavljali da ne postoji egzistencija delova Austrougarske van te tvorevine. A ona je za mnoge narode bila tamnica i vrlo brzo se pokazalo da ne stoji na čvrstim temeljima, već na kristalnim nogama. Nema budućnost država koju ne želi veliki deo njenih građana i naroda i koji je doživljavaju opresivno.

ĆURAK: BiH je država svih ljudi koji u njoj žive. Optuživati za hegemoniju ovu jadnu državu koja je najdecentraliziranija država modernog svijeta, prepoznavati u njoj koncept hegemonije, iako je ona po svim politološkim argumentima najudaljenija od takve mogućnosti - to je naprosto ignoriranje stvarnosti.

ANĐELKOVIĆ: Hegemonija još ne postoji, ali bila je evidentna namera bošnjačke političke elite da je tokom rata uspostavi i da posle rata modifikacijama Dejtonskog sporazuma dođe do tog cilja. A to znači da se iz Sarajeva upravlja BiH uz majorizaciju i potpunu marginalizaciju Srba i Hrvata.

ĆURAK: Bio bih zaista poražen da su u ovom vremenu nemoguće multietničke države, jer bi to bio poraz ideje ujedinjene Evrope, trijumf starog svijeta, obnova rigidnih geopolitika, trijumf krvi i tla. Ali čovjek mora da se nada da najgore retrogradne snage neće uspjeti da ponovno zavladaju svijetom. BiH je jedan od testova.

ANĐELKOVIĆ: To su stavovi sarajevske hegemonije. To su stavovi koji se zalažu da neko sebi uzme pravo da odlučuje u ime Srba i Hrvata. Da li će se to zvati građanska država ili velikobošnjački projekt - nebitno je. Bitna je suština - da se negira ono što je temelj Dejtona, a to je ravnopravnost tri naroda.

ĆURAK: Demokratija, naravno, mora sve da trpi, pa i razgovore radikalnih neistomišljenika, pri čemu s jedne strane imamo cijeli arsenal jeftine političke histerije i negacije stvarnosti. Ova debata pomalo poprima budalast karakter. Ja mogu da ponudim najbolje argumente, ali to ne može prodrijeti do gospodina Anđelkovića. Zašto se proizvodi strah, zašto se crtaju
unutrašnje granica zasnovane na mržnji. Pučki život, život bosanskohercegovačke populacije, bez obzira na nacionalne identitete, toliko je sličan da je jedini cilj ovog insistiranje na velikim razlikama - da se podere BiH.

ANĐELKOVIĆ: Da bi neko ubedio Srbe i Hrvate da su građanske vrednosti ono za šta su se Bošnjaci 1992. puškama borili - mora im se onemogućiti da iznesu svoje mišljenje, mora da se ućutka zdrav razum. Svaki narod ima pravo na svoje interese, a ne da mu se kaže - mi se borimo za građanske vrednosti, a građanske vrednosti su da vi budete raja kojoj mi iz Sarajeva komandujemo. A upravo to propovedaju lažni zagovornici demokratije u BiH.

ĆURAK: Ja moram reći - zemljo, otvori se i tugo moja. Nacionalistička Srbija je, nažalost, u ovom trenutku potpuno prevladala i gurnula na marginu onu drugu, emancipatorsku Srbiju. Vrijeme je da se ona okane takvih pokušaja i pusti BiH da sama sa sobom pronalazi svoje zajedničko unutrašnje porijeklo.

(Radio Slobodna Evropa)

„Narod na Kosovu ćutao i trpeo Vučićev teror“

Foto:Fonet/AP

Tako komentariše za Danas Škeljzen Malići, kosovski filozof, publicista i politički analitičar, dvodnevnu posetu predsednika Srbije Kosovu. On dodaje da iz tog razloga preovladava apsolutno nepoverenje prema onome što najavi ili kaže predsednik Srbije.

– I da je obznanio svoj dugo obećani plan o Kosovu, ne znam ko bi mu poverovao, a i zašto bi mu verovao ako će sledećeg jutra demantovati sebe. I sa kosovske strane vlada slična konfuzija i klackanje iz jedne u dugu krajnost, čas se širi krajnji pesimizam čas vidi svetlost na kraju tunela. Takođe, kada je reč o EU i drugim svetskim silama, ne zna se da li oni orkestriraju ili diriguju ovu kakafoniju. I mogu li uopšte stvari privesti ka pragmatičnoj realnosti. Možda nismo zaslužili ništa bolje – zaključuje Škeljzen Malići za naš list.

Danasov drugi sagovornik sa Kosova, Valon Sila, publicista i urednik sajta Prištinski metro, ističe za naš list da Vučićeva poseta nagoveštava diplomatsku poruku međunarodnim medijima, i Briselu, kojima, kako kaže, jasno stavlja do znanja da ka severu i Gazivodi može ići i krenuti kad hoće, jer je pod kontrolom srpskih elemenata kontrolisanih iz Beograda.

– U Drenici i ostalim delovima Kosova, gde se pita predsednik Kosova Hašim Tači, predsednik Srbije ne može i nije mu dozvoljen pristup od strane policije Republike Kosova – ističe naš sagovornik.

On dodaje da se ova simbolička poseta, takođe, odnosi na buduće zahteve srpskog pregovaračkog tima, koji će uskoro biti predstavljani u Briselu.

Sociološkinja Vesna Pešić ističe za Danas da Aleksandar Vučić, tokom posete Kosovu, nije rekao ništa o Kosovu i svojim planovima, osim, kako je istakla, bezveznih fraza. Ipak, ističe naša sagovornica, postoji jedna novina u predsednikom nastupu.

– Tragično je da je osudio predaju Miloševića Hagu. Rekao je šta je veliki Sloba rekao pre 30 godina i poimence kao izdajnike pomenuo sve one koji su za vreme Koštunice isporučeni Hagu zbog počinjenih stravičnih zločina na Kosovu. To je totalni revizionizam velikosrpske zločinačke politike. I to je jedino što smatram da je rekao, da sebe pokrije „velikim Slobom“. A i to je lažni povratak na Slobinu politiku, jer on misli samo na svoju ličnu promociju i vlast i lažne paljevine Albanaca… Sve je to izrežirano do detalja, do bljutavosti. Prebacio je krivicu na „bivše“, a sebe, radikale i Miloševića je oslobodio svake krivice, i mislim da je to najznačajnije što je rekao – ističe Vesna Pešić za Danas.

Ona podseća da o Kosovu i svojim predlozima ništa nije rekao, osim „praznih frazetina na koje su aplaudirali samo oni u prvom redu, dok je narod očajnički ćutao i trpeo njegov teror“.

– E, sad, zašto mu je sad potrebno da se na Kosovu pokrije velikim Slobom, pokušajte da odgovorite – zaključuje sagovornica Danasa.

Tokom drugog dana Vučićeve posete Kosovu proteklog vikenda, veterani OVK blokirali su sve puteve koji vode ka selu Banje u blizini Drenice, kako bi sprečili predsednika Srbije da poseti to multietničko mesto. Kosovska vlada donela je odluku da se poseta selu Banje otkazuje iz bezbednosnih razloga. Vučić je ipak krenuo ka tom selu, ali ga je zaustavila kosovska policija.

Premijer Kosova Ramuš Haradinaj je izjavio da je povukao dozvolu za posetu srpskog predsednika Drenici „zbog bezbednosti građana“, tako da se predsednik Srbije građanima sela Banje, gde ima 300 srpskih kuća, obratio telefonom. „Žao mi je što nisam mogao da dođem jer to nisu htele prištinske vlasti. Nisam mogao da prođem dalje jer nisam hteo da ugrozim vas i vašu bezbednost. Zato vas molim da se vi Srbi u Banjama držite ratnički, najsnažnije što možete“, poručio je Vučić telefonom. U prvom redu su tokom tog poziva stajali žene i deca, a na RTS je u punom kadru bila jedna žena koja je plakala…

Inače, pre zabrane, oko 200 ljudi blokiralo je put vozilima, kamionima i barikadama od drva. Oni su ispred blokade postavili i transparente, na kojima su pisale poruke poput: „Vučić ne prolazi“, „Izvini se za počinjene zločine“, „Ne mogu proći oni koji su vršili genocid nad civilnim i nevinim stanovništvom“ kao i „126 nestalih lica u Srbici, gde su naši najmiliji“. Na mestu protesta nalazili su se i gradonačelnik opštine Srbica Bekim Jašari, inače rođak Adema Jašarija, kao i poslanik Skupštine Kosova iz redova Demokratske stranke Kosova Bekim Hadžiu. Prisutni su bili i predstavnici udruženja ratnih veterana. RTS je javio da iza tih protesta stoji predsednik Skupštine Kosova Kadri Veselji, tako da je tokom celog dana u Srbiji, na prorežimskim medijima, bila istaknuta hajka na tog kosovskog političara.

Vučić se na kraju obratio građanima Kosovske Mitrovice. On je rekao da je notorna laž da je „neko spreman i mora da prizna nezavisnost Kosova do kraja godine“. „To je notorna laž“, poručio je Vučić na mitingu u severnom delu Mitrovice.

„Kada vam pričaju da hoću da menjam granice, ne govore vam istinu, jer gde su nam danas granice, zna li ko? Mi mislimo jedno, Albanci drugo, deo sveta misli jedno, drugi deo sveta drugo“, naglasio je Vučić.

„Hoću da menjam vaša prava i da uradimo sve što možemo i sačuvamo vas na Kosovu i Metohiji. Hoću za vas da osvojimo sva prava koja vam pripadaju i hoću vaša prava na rad, slobodu, sigurnost, kretanje, učenje i ako moramo da za to učinimo kompromis, i mi i Albanci, i uvek ću to da uradim, samo nemojte to zvati pogrešnim imenom“, rekao je Vučić.

„Ponosan sam na to što te mi dali 80 procenata vaših glasova i zato znam kako da branim vaše poverenje i kako da ga štitim“, dodao je Vučić.

On je podsetio da se Srbija borila protiv NATO 1999. godine, da je štitila sebe i da je izgubila jer su mnogo jači bili, ali i kukavice jer su iz aviona izručili tone bombi. Vučić je ocenio da je Slobodan Milošević bio veliki državnik, da je imao najbolje namere, ali da, nažalost, nije sve bilo tako, i ukazao na, po njegovom mišljenju propuste ranije vlasti u Srbiji:

„Jesmo li mi ili neko drugi isporučili našeg predsednika Hagu. Jesmo li mi isporučili naše generale. Najgore je da bi oni što su to sve učinili danas da nam drže lekcije.“ „Oni su 2008. godine priznali nezavisnost Kosova koju je priznalo 100 zemalja sveta. Mislite li Srbi da možemo da ne platimo cenu za sramni zahtev koji su uputili Međunarodnom sudu pravde za ocenu proglašenje nezavisnosti Kosova. Imali smo najbahatiju vlast“, rekao je Vučić.

(Danas)

Svetislav Basara: Olaka konjica

Čitam prekjuče - i ne verujem očima - blagu vest da je popečitelj vojinstva serbskog, Aleksandar II Vulin, blagoizvoleo doneti ferman o osnivanju konjičkog, dal voda, dal eskadrona, vrag bi ga znao, kao što samo vrag zna koji će Crven Ban Vojsci Srbije konjica. Možda ćete se iznenaditi, ali za razliku od Vulina, moja ništavnost zna ponešto o konjici, a to što zna je naučila dok je služila vojsku u blaženopočivšoj JNA. Nemojte sad trčite pred rudu, vojsku nisam služio u lakoj konjici (iako sam se ponekad osećao kao konj), u to vreme (1975/6) konjice u JNA odavno nije bilo, a kako sam naučio to što sam naučio, to je tema naše današnje kolumne.

Elem, u JNA sam nekoliko puta imao čast i obavezu da provedem sedam dana na straži. Samo "cepanje" straže, naročito, kad si mlad, mačiji je kašalj, ali je tokom tih sedam dana dosada veliki problem, pa je jugoslovensko vojinstvo taj problem rešavalo i dosadu stražarske službe ublažavalo čtenijem takozvanih X-100 romana, koji se vo vremja ono nisu zvali "bestseleri", nego su se prodavali na trafikama.

Tokom jedne od stražarskih službi za tri dana pročitah sve X-100 romane koji su bili dostupni u stražari - brzo se to čitalo - i suočih se sa problemom - šta sad. Problem je rešilo neko prastaro, posleratno Pravilo službe koje se onako ofucano i raskupusano vuklo po stražari. Nisam se, međutim, pokajao što sam posegao za tom duše(ne)korisnim štivom, jer sam u njemu naišao na odeljak "Pravilo štalske službe" zahvaljujući kome sam se dva-tri dana -zajedno sa kostražarima kojima sam povremeno naglas čitao neke odlomke - slatko smejao, ponekad i grohotom. U Pravilu štalske službe je, onim zbog prevelike ozbiljnosti i rogobatnosti samim po sebi smehotresnim vojnobirokratskim stilom, propisivano - i to do u tančine - kako i kojim postupcima štalski dežurni, kad primeti da se konju prikenjalo, treba pravovremeno da konju pod dupe poturi lopatu i kako konju posle da obriše dupe, a da se kljusina ne ritne i ne razbije mu glavu. Bilo je u tom pravilu još čuda i pokora, ali davno to beše, mnogo toga se zaboravilo, sećam se ipak da sam bio zahvalan JNA što se motorizovala i konjicu poslala u ropotarnicu istorije.

Kao što napred ustanovismo, Vulin će sada konjicu izvaditi iz ropotarnice, pa će kad konjica "zaživi" mladi regruti imati čast ali i obavezu, da rade ono što su radili njihovi pradedovi - da poturaju lopate pod konjska dupeta, da im posle brišu dupeta, da im menjaju i polažu slamu i još mnogo, mnogo toga predviđenog Pravilom štalske službe.

Sad ponavljam pitanje šta će konjica Vojsci Srbije, a ponavljam i odgovor: ne treba joj ni za Crven Ban. Ali ne treba ni sumnjati da će majka konjičke invencije, Vulin, ispresti neku tugaljivu priču o srpskoj tradiciji i upotrebljivosti konjice za borbu protiv kentaura, recimo. I zato Vulinu predlažem da ipak malčice odstupi od tradicije i da novoosnovani rod ne nazove "laka konjica", nego "teško konjstvo".

Svetislav Basara ('Danas')

Sahrana Marijana Benesa

Dragi moji,

ode i Marijan Benes...Znam da vas je sve pogodila ova izuzetno tuzna vijest. Marijan je preminuo 4.septembra, a juce(7.sept.) je sahranjen u B.Luci na groblju "Sveti Marko"...

Juce je u Domu Kulture u B.Luci prije podne odrzana Komemoracija u njegovu cast uz zvuke nase YU himne "Hej Slaveni" i nasom zastavom-petokrakom i trobojkom,sve je ispraceno sa suzama i silnim neskrivenim emocijama. Mnogo mojih prijatelja,koji su bili prisutni ovoj tuznoj svecanosti, su bili impresionirani dolaskom mnogih poznatih sportskih imena iz nase Juge,mnostvom poznate BL raje i svi su skoro u isti glas rekli:"Ovo nas posjetilo na nasu staru Banja Luku..." Marijan je to zasluzio,jer je bio i ostao Jugosloven i nije samo kroz sport pokazao svoju ljudsku velicinu,dobrotu...

S Marijanom smo mnogi od nase kosarkaske raje bili prijatelji,mi stariji smo se svaki dan sretali na spotskim terenima"R.Cajevca"(bokseri su trenirali u sali "RC"),bili smo jedna sportska raja...Osjetio sam potrebu,obavezu, da se mi na neki nacin pojavimo u pomen jednom od najvecih sportskih imena sa nasih prostora,pa sam zamolio naseg Lazu Roljica da se polozi nas vijenac prilikom Marijanove sahrane...To je Lazo savrseno napravio i polozen je nas vijenac sa tekstom: "Poslednji pozdrav dragom Marijanu od veterana KK"Borac"(vidi se na slici)...Takodje, u novinama "Glas Srpske" u citulji je objavljen sledeci pomen:"Poslednji pozdrav dragom Marijanu od veterana Kosarkaskog Kluba "Borac" iz B.Luke,Drvara,Srbije,Hrvatske,Crne Gore,Amerike,Kanade,Svedske i Ceske Republ." 

Pozdrav Vasim porodicama, pozdrav Vama. Vas Angel

Pusenje u stanovima

U zgradi u kojoj stanujemo pokusavaju uvesti zakon o zabrani pusenja unutar stanova pa cak i na balkonima. (Zamisljam sada neke nase pusace koji od same ideje - a kamoli vijesti da to neko pokusava provesti - dobijaju ospice).

Kanada voli predstavljati sebe kao zemlju koja predvodi svijet u "zelenom pokretu", u slobodama i  jednakim pravima za sve. To je uglavnom i tacno, uz izuzetke o kojima ne bih ovog puta. Kao Vlada zemlje sa najvisim nivoima sloboda - kanadska Vlada uvodi i zakon o legalizaciji marihuane. Ali i kao Vlada vodece "zelene"  zemlje, Vlada Kanade se trudi da pusenje, bilo cega, zakonima i propisima istjera iz svih zatvorenih prostora.
Pravo covjeka na slobodu i jednakost je iznad svih drugih prava ili ogranicenja. Medjutim, sloboda jednog covjeka da radi nesto, cesto ugrozava slobodu drugog covjeka da ne trpi posljedice prava ovog prvog. I tu onda demokratija ponekad ulazi u zonu apsurda i pronalazi nacine kako taj sukob interesa i prava rijesiti. Ponekad rjesenja jos vise zapetljaju problem.

Tako i u slucaju pusenja marihuane i pusenja uopste Trudoova vlada uvodi u zakon pravo na slobodno pusenje marihuane a onda ti zabranjuje bilo kakvo pusenje u tvom stanu, jer tim pusenjem ometas pravo komsije da u svom stanu zivi neometan od smrada proizvedenog komsijinom slobodom da pusi marihuanu!?
I zasto sve to? I zasto bas sada? Razlog je jednostavan - marihuana smrdi kao tvor. Zato je ovdje u zargonu i zovu - tvor. Njen smrad se siri desecima metara okolo i zaista stipa nozdrve. Svako normalan, ko se ne prepusta njenim uzicima, zatvara prozor kad osjeti njen miomiris. Smrad (neki bi rekli i miris) dima cigareta rijetko koga smeta na udaljenosti od nekoliko metara.
Ozakonjenjem pusenja marihuane pusenje postaje sinonim za oboje, pusenje cigareta ali i marihuane. Da bi zastitili prava onih koji ne podnose smrad marihuane, a takvih je veoma mnogo, zakonodavci sada zabranjuju bilo kakvo pusenje. I u tome sada pusaci cigareta gube prava i slobodu koju su do sada uzivali - da puse u svojim stanovima i na svojim balkonima. Jadni pusaci cigareta su opet popusili! Istjerani iz restorana, barova, kafana, javnih prostora....Sada prognani i iz svojih stanova! Meni ih je vec sada zao i privremeno prelazim u njihovu odbranu! (Na srecu nasih pusaca na Balkanu - Kanada je daleko od Balkana!

Sve ovo pricam jer su sinoc 500 vlasnika stanova u kompleksu zgrada u kojima zivimo imali sastanak na ovu temu. Menadzment je, na mala vrata, prije par mjeseci vec uveo zabranu pusenja u stanovima, bez prethodnog konsultovanja vlasnika i to je izazvalo revolt. Preko 130 vlasnika stanova je potpisalo peticiju i, po prvi put u 40 godina od kada su ove zgrade napravljenje, uspjeli su da skupe potpise potrebne cetvrtine vlasnika da se organizuje zajednicki sastanak i glasanje o odluci prethodnoj odluci menadzmenta. Prostorija u kojoj se odrzavaju ovakvi sastanci je uvijek do sada bila dovoljno velika da primi sve zainteresovane. Sinoc - prepuna! Polovina prisutnih je morala stajati. Biljana i ja, nasli mjesto na malom stepenistu - na ulazu u salu na metar od radnog predsjednistva! Predivno za uzivati u predstavi primijenjene demokratije!
A predstava potpuna. Prema reakcijama, otprilike polovina za svaku od opcija, ali su protivnici zabrane pusenja u stanovima, medju kojima smo bili i nas dvoje, cesce govorili i bili  glasniji  i jasniji. Najjaci argument protiv uvodjenja zabrane je pad vrijednosi stanova ako se ovo pravilo uvede jer se potencijalno trziste smanjuje za sve pusace koji ce nasu zgradu zaobici i kupiti stan u zgradi gdje je pusenje jos uvijek dozvoljeno.  Vjerovatno ne ocekujuci ovoliki otpor - menadzment totalno nepripermljen.  Advokat koga je menadzment doveo da tumaci zakon i pravilo, navijacki radi za prijedlog menadzmenta - istina, prilicno nevjesto. Nasi - pripremljeni i motivisani. I mi s njima!
Atmosfera u pojedinim momentima na granici incidenta, jer je menadzment, uz ostalo,  napravio i veliku gresku u proceduri i prije pocetka sastanka davao vlasnicima oprecne i zbunjujuce informacije o glasanju. Tako ce glasanje koje je obavljeno zbog proceduralnih gresaka biti ponisteno i novi sastanak na istu temu biti ponovo organizovan.

Bio je to, sto bi kod nas rekli, sastanak kucnog savjeta ali i lijepo iskustvo i mogucnost da upoznamo komsije od kojih vecinu nikada nismo ni sreli. A ovako izgleda sastav "Kucnog savjeta" koji  raspolaze sa preko 5 miliona dolara godisnje skupljenih u fond za odrzavanje zgrada u koji prilicnu sumu mjesecno uplacuje svaki vlasnik stana.

Branko Perić : Slučaj "Dragičević": Advokati u praznom prostoru

U slučaj "Dragičević" umiješali su se advokati, domaći i strani, na način koji javnosti nije baš sasvim jasan. Grupa je predstavljena kao grupa "međunarodnih eksperata", angažovana od strane porodice, koja bi trebalo da pomogne u rasvjetljavanju nerazjašnjene smrti Davida Dragičevića. Prema medijskim izvještajima, domaćim advokatima Dušku Tomiću i Ifetu Feragetu, koji u Sarajevu zastupa oštećene u slučaju "Memić", pridružili su se Ante Nobilo, advokat iz Zagreba, i Zora Dobričanin-Nikodinović, advokat iz Beograda. Dakle, advokati su ovlašteni punomoćnici oštećenih.

Nastup advokatskog tima odigrao se po zanimljivom scenariju. Obavljeni su razgovori sa ministrom policije Draganom Lukačem, glavnim tužiocem Želimirom Lepirom, postupajućim tužiocem, ali i sa članovima Anketnog odbora, koji je po odluci Narodne skupštine RS razmatrao slučaj. Nakon toga su javnosti upućene ohrabrujuće izjave: svi koji rade na slučaju "Dragičević" biće na raspolaganju advokatskom timu, advokati dobijaju pristup svemu što će tražiti, advokati ulaze u tužilački spis...!

Da li će sve ići tako glatko kao u protokolarnim susretima? Teško! Za pojavljivanje advokata iz susjednih država u krivičnom postupku u Republici Srpskoj potrebno je odobrenje Ministarstva pravde. Ne znam kako se i na osnovu čega takvo odobrenje daje. Pretpostavljam da je potreban reciprocitet u postupanju, kao jedan od uslova? Na toj polaznoj pretpostavci moglo bi da zapne kada su u pitanju advokati Nobilo i Dobričanin. Ako se odobrenje dobije, stvara se još jedan presedan koji bi mogao ozbiljno komplikovati buduću praksu u vezi s nastupom advokata iz susjednih zemalja!?

Daleko veći problem nastaje s uključivanjem u istragu. Prava oštećenih su u novom krivičnom procesnom zakonu drastično redukovana i svedena na gotovo simboličnu ulogu. Advokati u krivičnom postupku mogu postupati samo kao punomoćnici oštećenih, sa gotovo nikakvim stvarnim procesnim ovlaštenjima. Zakon ne poznaje učešće oštećenog u istrazi, osim saslušanja u svojstvu svjedoka i davanja informacija o krivičnom djelu i učiniocu. Dakle, članovi advokatskog tima neće moći izvoditi dokaze, niti će moći preuzeti istragu ako je tužilac jednog dana obustavi. U formalnom smislu domaći advokati bi mogli tužiocu predlagati dokaze, ali tužilac po njihovim prijedlozima ne mora postupati, niti je dužan o njima formalno odlučivati. Uloga neke vrste savjetnika, pogotovo međunarodnih, nije poznata kao procesni institut ni u jednom krivičnom zakonodavstvu, pa ni u našem. Otuda ne treba očekivati da će advokati kao punomoćnici oštećenih imati bilo kakvu ozbiljnu ulogu u istrazi. Ukoliko bi se i na tome napravio procesni presedan, to bi moglo stvoriti niz problema u budućoj tužilačkoj i sudskoj praksi. Igranje sa strogim procesnim procedurama je opasno, ma koliko to konkretan slučaj opravdavao iz procesnih, političkih i moralnih razloga.

Na kraju treba imati u vidu da konačnu odluku o istrazi može donijeti samo tužilac. U tom dijelu su njegova ovlaštenja apsolutna i bez kontrole. Gotovo nerazumna, moglo bi se reći! Prema slovu zakona, tužilac okončava istragu "kada nađe da je stanje stvari dovoljno razjašnjeno da se može podići optužnica"! Dakle, tužilac ima potpunu slobodu kada je u pitanju okončanje istrage. Svoju glupost zakonodavac je prikrio dodatnom odredbom da će kolegij tužilaštva preduzeti mjere za okončanje istrage ako ona ne bude okončana u roku od šest mjeseci. U kojem roku i koje mjere može naložiti kolegij, zakon ne kaže! U ovom dijelu Zakon o krivičnom postupku nije u saglasnosti sa Ustavom jer daje diskreciono pravo tužiocu u vezi s podizanjem optužnice, što nije u skladu sa načelom vladavine prava. O tome su ustavni sudovi Hrvatske i BiH nedavno donijeli jasne odluke. Hoću reći, šta god da urade advokati, ostaće bez značaja ako tužilac bude mislio drugačije. Po običaju, tužioci i advokati se rijetko slažu u mišljenjima.

Poseban, a možda i najteži problem, jeste to što će se advokati sretati s ljudima koji su u cijelom slučaju pokazali svoje katastrofalno pravno neznanje i procesnu nesposobnost koju će teško priznati. (Treba pažljivo pročitati naredbu o sprovođenju istrage pa vidjeti razmjere pravne i procesne neukosti.) Sa nekompetentnim nosiocima vlasti, bilo kakve i bilo gdje, nema profesionalnog dijaloga. Sve što bi iskusni advokati mogli predložiti tužiocima biće udar na njihovu sujetu, što će neminovno produbljivati jaz nerazumijevanja i dalje ići na štetu pravde i pravičnosti. Profesionalno neznanje se uvijek prikriva arogancijom i neprimjerenim bezobrazlukom. Advokati bi o tome mogli napisati traktate za istoriju procesne etike i sudija i tužilaca. Nažalost, važi i obrnuto!

Pa zašto su se onda ugledni advokati prihvatili đavoljeg posla? Da li iz plemenite namjere da pomognu, ili iz marketinških razloga? Ne bih da nagađam. Znam da nekima od njih reklama nije potrebna. Vjerujem da su iskusili da višak publiciteta donosi više problema nego koristi. Biće dobro ako se iza svega ne krije političko-policijski projekat koji treba da amortizuje procesnu i političku napetost koju slučaj nosi zbog razmjera javno iskazanog revolta. Svima postaje jasno da nezadovoljstvo javnosti radom policijskih i pravosudnih institucija raste i da konačan ishod nije moguće predvidjeti. Davor Dragičević odavno unosi nervozu u političku sferu i državni vrh.

Kako god, sve što prati slučaj "Dragičević" samo potvrđuje tezu da je pravosudni sistem, sa garniturom koja njime upravlja, dodirnuo dno. Ćutanje Visokog sudskog i tužilačkog savjeta (VSTS) o dva kontroverzna pravosudna slučaja ("Memić" i "Dragičević") je neshvatljivo. On je izraz zabrinjavajuće profesionalne nemoći, ili posljedica potpune političke ili mafijaške kontrole pravosuđa. Drugog objašnjenja nema. Ta činjenica je problem koji državni vrh mora razmatrati, ili će mu biti pripisan dio odgovornosti za dugoročne teške posljedice.

Ne mogu da budem protiv nastupa advokatskog tima, ma koliko rezervi imao. Prvo, Davor Dragičević zaslužuje da mu se pomogne u profesionalnom smislu. Drugo, nadležne pravosudne institucije uporno propuštaju da reaguju, što diskredituje pravosuđe u svakom smislu. I ta činjenica je indikativna!

Da je Visoki sudski i tužilački savjet (VSTS), kao nezavisno tijelo koje upravlja pravosuđem, povodom dva navedena slučaja formirao nezavisnu komisiju, sastavljenu od najuglednijih tužilaca, sudija i advokata, sa zadatkom da sprovede istragu o procesnom postupanju policijskih organa i tužilaca koji su učestvovali u istrazi, sačini detaljan izvještaj i o tome izvijesti VSTS, parlament i javnost - sve bi bilo mnogo jasnije. To rade tijela koja znaju da upravljaju sistemom. Takav izvještaj bi pomogao u donošenju odluka kojima će se problemi u institucijama pravosudne vlasti rješavati, a ne otvarati i umnožavati. To bi zaustavilo i svaku vrstu manipulacije slučajem. Da je bilo profesionalne pameti, to je trebalo učiniti prije nego što je Narodna skupština preuzela slučaj u svoje ruke i formirala Anketni odbor, čiji je izvještaj na kraju odbacila bez ozbiljne rasprave. Kod neobjašnjivog ćutanja institucija, advokati su imali sve razloge da ušetaju u prazan prostor i ostave profesionalan trag.

Grupa advokata ne treba gubiti vrijeme u beskorisnom sastančenju sa policijom i tužiocima. Ono što može i treba da uradi jeste da odmah krene s analiziranjem dostupnih dokaza i na osnovu njih sačini izvještaj o procesnom postupanju, greškama u planu istrage (ako je plan uopšte postojao!), policijskim operativnim i taktičkim propustima koji su odveli istragu u pogrešnom pravcu i tužilačkim greškama koje su postale svojevrstan policijski alibi. Takođe, mogla bi sačiniti neku vrstu savjetodavnog pisma tužilaštvu iz koga bi se vidjelo koje su ključne činjenice ostale neistražene i koje radnje bi policija i tužilac trebalo da preduzmu. Ne vjerujem da bi to moglo dovesti do obrta u istrazi, ali bi tužioci napokon shvatili da nisu profesionalno nedodirljivi.

Poslije donošenja naredbe o sprovođenju istrage, nema informacija o statusu istrage. Teško je razumjeti da još nije utvrđen uzrok smrti!? Ako je za utvrđivanje uzroka smrti tužiocima potrebno pola godine, za otkrivanje počinilaca ubistva trebaće im pedeset godina. Ako je sve do sada išlo u pogrešnom pravcu (a išlo je!), teško je očekivati preokret. Kako je počelo, istraga bi se mogla voditi protiv nepoznatog učinioca sve dok slučaj ne zastari. Politička i pravna istorija nas uče da su se tako završavale istrage dobro organizovanih likvidacija.

Tekst preuzet iz Nezavisnih novina