Jedna sam od onih što "Maršala Tita" još uvek zovu "Maršala Tita" (ponekad i "Srpskih vladara", ali to samo zato što mi je toliko dugo trebalo da se naviknem na novo ime, da, kad sam ga konačno usvojila, već su ga ponovo bili promenili).
Lole Ribara je Lole Ribara, 29. novembra i 27. marta isto tako (mada potonja možda čak i nije prekštena, ne znam, ne bi uticalo). Delom zbog toga što celi život uz svoju babu rastem, koja je do smrti govorila “Grobljanska” za Ruzveltovu i računala u starim dinarima iz šezdesetih, pre bilo kakve zvanične inflacije. To me je uvek nerviralo, ali to kod nje nije bila poza, nisam od onih što će da se hvališu praznim pričama o pet generacija rođenih Beograđana, moja baba, krojačica u Beku (koji i sad zovem “Beko”, a ne “Ka Distrikt”), rođena je u selu Ljubava, od majke odbegle zagrebačke gospođice iz bogate porodice i oca srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu. Zbog tog braka se moje prababe njena porodica odrekla, jer je pošla za Srbina, koji je, da celu priču baš onako srpski tragično začini – vrlo brzo umro. Moju prababu, mladu udovicu, njeni nisu hteli nazad, nego je pokupila svoje dvoje male dece i došla za Beograd, gde se mučila da preživi, ali se srpskog mrtvog muža odrekla nije, mada bi za zauzvrat dobila svoju hrvatsku porodicu nazad. Jer je bila žena koja drži do čoveka, a ne do nacije, iako se nije se pokrstila, nije se ni imena odrekla, ništa u svom identitetu, složenom, baš kao što je i Jugoslavija bila složena, nije htela da promeni, da prepravi svoju ličnu istoriju u ime neke podobne, što donosi korist, mnogo se napatila. Tako je moja baba, radnička klasa do smrti, ceo život provela u Beogradu, i ulice zvala onako kako ih je i njena mama nazivala.
I dolaskom “mojih” na vlast, posle 2000. počelo je ono preimenovanje istorije koje sam spomenula na početku. I tu je uvek bilo nekog “naučnog” opravdanja – Knjeginje Zorke se prvo zvala tako, dok je komunisti nisu nazvali Ivana Milutinovića, govorili su tada članovi komisija za preimenovanje ulica, mnogi medju njima vredni i pametni ljudi. Ali, baš na primeru dotične Zorke, ćerke kneza, žene kneza i majke budućeg kralja, vidi se sva nakaradnost tog principa: ta žena Beograd nije zadužila ničim i nije zaslužila ulicu.
Možda jeste Bar, jer je tamo izgradila sebi velelepnu vilu. Možda jeste Pariz, gde je na svom medenom mesecu potrošila čitavo bogatstvo. Za istoriju je ostala značajna samo po tome što je imala nezadrživu ambiciju da, po cenu zdravlja, mrtvorođenih beba i umiranja male dece, pa na kraju i svoje sopstvene smrti na porođaju, po svaku cenu rodi kralja. To je sebi zacrtala i to je i uradila, osim što je živela ugodan život sa guvernantama, školama sa ruskom aristokratijom i ćutala na nasilje i položaj žene i u svome braku.
S druge strane, Ivan Milutinović, radnik, siromah, prvoborac, predratni komunista iz ubeđenja, osnivač Crvene pomoći za progonjene i otpuštane radnike u istoj onoj kraljevini u koju se Zorka ugradila, osam i po godina krv pišao u zatvoru zbog tih svojih ubeđenja kojih se nije odricao, predvodnik dve Ofanzive, u prvim redovima najtežih borbi na Sutjesci i Zelengori, ratovao protiv ustaša svuda na teritoriji NDH. Onda je učestvovao u oslobođenju Beograda, pa kad je taj posao završio, tek onda poginuo i to tako što se udavio u Dunavu, kada je šleper, kojim je prebacivao zalihe za Beograđane, naleteo na nemačku minu, negde nadomak Karaburme. Njemu je ulica uzeta, da bi bila vraćena onoj što je rodila vladara, a za Beograd i Beograđane nikad ništa nije uradila.
Sarajevo, verni prijatelj Beograda, grad heroj i žrtva opsade dirigovane iz istog tog Beograda, čini čast nama da i dalje ima svoju ulicu u sred grada. U ovoj komplikovanoj zemlji, sa komplikovanom i krvavom istorijom, može zato biti samo jedan princip, onaj kog se držala moja prababa: ne prekrajaj svoju istoriju i svoj identitet u ime “nacije”.
A Sarajevska ulica može da promeni ime samo ako je nazovu ulicom Izvinjenja sarajevskim žrtvama, drugačije ne.
(Blic)
No comments:
Post a Comment