Bodirogić: Zemlje nastale raspadom Jugoslavije prepune su mržnje i straha

 Piše: Nedim Sejdinović

Novosadski književnik i izdavač Milenko Bodirogić, s početka ove godine, pre korona-cunamija, bio je u centru pažnje kulturne/književne javnosti ne samo Srbije nego i celog regiona. Tada je, setimo se, grupa srbijanskih "nacionalno svesnih" književnika (od Vladimira Kecmanovića do Emira Kusturice) napalo najprestižniju književnu nagradu na srpskom jeziku, NIN-ovu nagradu, što zbog navodne nekompetentnosti žirija, što zbog toga što su u najuži krug ušli romani "iste ili slične ideološke matrice" (čitaj, nenacionalne). Napadačima je zasmetalo to što su dva prvoplasirana romana (Pas i kontrabas laureata Saše Ilića i Po šumama i gorama Milenka Bodirogića) – "projugoslovenska". A za oba ova romana vezano je ime našeg sagovornika: on je izdavač i urednik prvoga i autor i izdavač drugoga. Njegova izdavačka kuća zove se "Orfelin", a ovo su prva dva dela u novoj ediciji pod imenom "Noć republike". Ako se po početku knjiga poznaje, biće to veoma uspešna biblioteka.

Po šumama i gorama je prvi Bodirogićev roman, a on je odranije poznat književnoj javnosti ne samo kao izdavač već i po kratkim prozama i proznim delima namenjenim mlađoj populaciji. 2011. godine Bodirogić je dobio nagradu “Politikinog zabavnika” za knjigu Prognana bića. Autor je priča u ovoj bogato ilustrovanoj knjizi koja otkriva neobični i zaboravljeni svet mitologije ovih prostora. Početkom devedesetih izdavao je u Novom Sadu alternativni književni časopis pod imenom Čas;Opis.

U romanu Po šumama i gorama pripovedač i njegov prijatelj Rajić besumučno hodaju po planinama i gorama bivše Jugoslavije, i to po stazama i bogazama kojima su se kretali partizani, prisećajući se Narodnooslobodilačkog pokreta i sudbina ljudi koji su žrtvovali svoje živote u borbi protiv neuporedivo jačeg okupatora. U ovom bernhardovskom, jugonostalgičarskom romanu prepliću se sadašnjost i prošlost, a glavni junaci sumiraju paralelno položaj partizanštine u sadašnjim nacionalno-nacionalističkim državama – i vlastite živote.

• Ne možemo, naravno, u ovom dobu korona-virusa i vanrednih stanja ignorisati pandemiju i sve ono što je prati. Ovo što se dešava odista podseća na negativnu utopiju. Kako proživljavate ovo vreme, čime se bavite, o čemu razmišljate?

Nastojim da održim privid normalnosti, da činim ono što sam i pre činio, koliko je to moguće u ovim uslovima, a sve je manje moguće, jer se osim pandemije na nas sručila i prosta brahijalna sila koja hoće da je priznamo za zakonitu. Ovo vanredno stanje me duboko vređa. I čitam, mnogo čitam, ali to sam oduvek činio. I kao i pre – družim se sa životinjama.

• Ako biste nekada pokušali da literarizujete ovo vreme, koji segment bi vam bio interesantan za umetničko transponovanje?

Autoritarnost, uticaj autoriteta. Ovo je džinovski Milgramov eksperiment u kojem su se udružili politički i znanstveni autoritet, oba neskriveno pokazujući svoja totalitarna stremljenja.

• Ne mogu da vam ne postavim pitanje o Aleksandru Vučiću i njegovoj glavnoj ulozi u životima ljudi koji žive u Srbiji. Nedavno se pojavio tekst na hrvatskom portalu Index, pod naslovom "Vučić u pandemiji koronavirusa Srbiju vodi u propast". Kako gledate na političko-medijsku dimenziju pandemije?

Marsel Prust na jednom mestu kaže da se nekulturan čovek može prepoznati po tome što uvek daje nekakav glas od sebe: on se ušmrkuje, kašlje, kija, podriguje, viče, raskalašno se smeje, preglumljuje i prenemaže se. Nekulturan čovek gradi jedan svet buke oko sebe, buke čiji je cilj da preplavi tuđe svetove čiju intimu ne priznaje. Na ovim pandemijskim konferencijama za medije ta je vrsta nekulture dostigla paroksizam: čini se da postoji samo jedan čovek. Onda se ta infekcija nekulturom i samoljubljem prenosi na čauše pa epidemiolozi, nesvesni ulagivačkog poriva, mogu sebi dopustiti da poput razmaženih derišta i bubuljičavih tinejdžera, patetično i demonstrativno ustanu pred zabezeknutim novinarima, ustanu u tobože pravednom gnevu prema neposlušnom narodu, stoci jednoj grdnoj, ustanu i odu. Oni bi, valjda, za sebe i za svog influensera želeli, poput kralja Ibija, neki drugi narod. I dok gledam u leđa teatralno uvređenih i odlazećih epidemioloških stručnjaka odjednom mi biva jasno na koga me podsećaju predsednik i premijerka: oni su Tata Ibi i Mama Ibi.

• U romanu Po šumama i gorama skoro na svakoj stranici čita se visoka senzibilisanost za životinje i njihove sudbine. Ne mora čovek da vas poznaje, dovoljno je da pročita knjigu pa da shvati koliko ih volite. Iz dnevnika, objavljenih na sajtu novosadskog Multiradija, saznajemo da ovih sedmica, ali i ne samo ovih sedmica, pomažete "najboljim čovekovim prijateljima" i onima koji se o njima brinu. O čemu se radi?

Ja već godinama, skoro svakog dana, idem u gradski azil za pse koji se nalazi na putu za Šangaj, romsko naselje “savršeno i sigurno” izolovano pet-šest kilometara od Novog Sada, odvojeno Kanalom DTD i Dunavom. Tamo izvodim pse u šumu, hranim ih i pomažem u njihovom lečenju i trpim raznorazna poniženja jer upravi tog javnog preduzeća, Zoohigijena se zove, nije jasno odakle nekome poriv da to čini, da brine za “džukele”. I nikada o tome nisam pričao, to je moja stvar, sa Zoohigijenom se nosim kako znam i umem, sve dok mi nisu u ovom vanrednom stanju zabranili pristup prijateljima, što su više puta pokušavali i ranije, ali im nije uspelo. Tako sam napisao tu dnevničku belešku za Multiradio, bremenitu psećom patnjom, jer prvi put nisam imao nikakav valjan argument protiv novih mera. U njihovim je rukama bila savršena batina vanrednog stanja, a ono što me je dodatno uznemirilo pomisao je da će nešto od toga ostati i kad sve ovo prođe. Stajao sam ispred zakatančene žičane kapije, visoke preko dva metra, iza su po boksovima radosno lajali psi koji osete moje prisustvo i čekaju da ih izvedem, i bio sam nemoćan. Zoohigijena je bila Srbija u malom.

• U romanu Po šumama i gorama vaš narator kaže da su se naši gradovi pretvorili u "licemerne religijske brloge i jazbine u kojima ne može da se diše, koji su nitkove i ubice proglašavali za svetitelje i velikomučenike". Šta treba da se desi da ti gradovi ponovo prodišu? Ima li nade za nas?

Ove zemlje nastale raspadom Jugoslavije prepune su mržnje i straha, pa su takvi i njihovi gradovi. S tim se ne može živeti, s tim vapijućim nedostatkom identiteta koji onda traži surogat: mi nismo ono što jesmo, jer ni sami ne znamo šta smo, mi smo ono što nisu naši dojučerašnji bližnji. S tim negativnim identitetom, ponavljam, ne može se živeti jer ste poput sužnja vezani za ono što vas frustrira i jer ćete poput galijota skončati kad vaš ropski sabrat crkne i prestane da vesla. Političke elite na pramcima naših sirotinjskih galija složno dobuju ritmove mržnje i straha, a sad, kad se pojavila pandemija, straha je isuviše, ne mora se dodatno generisati, i dobošari su utihnuli. Uz to, uticaj religije, popova, svećenika i hodža, poguban je. Mi kao da se nalazimo u predprosvetiteljskom dobu, pa se o odvojenosti licemernih bogomoljaca od države, karikaturalnih republika, ne može ni govoriti. A što se nade tiče, nje je bilo i zvala se Jugoslavija. Ako nade i dalje bude bilo, ona će, na ovaj ili onaj način, morati da se kreće u tom pravcu.

• Ovih dana je objavljena vest da je ponovo, po ko zna koji put, oskrnavljeno Partizansko spomen-groblje u Mostaru, kojeg je projektovao čuveni Bogdan Bogdanović. Vaši junaci u romanu Po šumama i gorama idu tragovima partizana i evociraju sećanje na Narodno-oslobodilački pokret, obilazeći i oskrnavljena partizanska spomen-obeležja. Šta je razlog toga da se skoro svi na ovim prostorima tako loše odnose prema partizanskom nasleđu, koje je omogućilo nekoliko decenija normalnog, relativno bezbrižnog života na ovim prostorima?

Druga, socijalistička Jugoslavija bila je nadnacionalna tvorevina nastala partizanskom borbom. Sve današnje zemlje naslednice Jugoslavije nacionalne su i nacionalističke, one se, zapravo, manje-više skriveno naslanjaju na vlastite kvislinške tradicije iz 1941-45, i šta u tom kolaboracionističkom weltanschauungu imaju da traže partizanski spomenici? Negde ih ruše, negde skrnave, ili jednostavno prepuštaju propadanju, a u Srbiji ih u poslednje vreme travestiraju, prekriju ih nekim novim mermernim plohama, umesto zvezde stave krst i proglase spomenicima nečeg drugog. Menjaju se imena ulica i škola, proglašavaju se novi nacionalni praznici i tako se zaseca duboko u prostor i vreme, u ono što određuje svakodnevni život čoveka, a sve u nadi da će taj istorijski inženjering poroditi neka nova preplašena pokolenja spremna da mrze još više.

• Da li ste vi "jugonostalgičar" i ako jeste, šta podrazumevate pod tim terminom?

Ja nisam jugonostalgičar. Ja sam jednostavno Jugosloven i to je tako, niko ne može iz svoje kože. Ja ne čeznem za nekim povratkom u izgubljenu, iščezlu zemlju koje više nema. Uostalom, ni onog mene negdašnjeg više nema i tamo ne bi imao ko da se vrati. Ja žalim za prekinutim procesima koji su nam, između ostalog, omogućili, kako vi kažete u prethodnom pitanju “nekoliko decenija normalnog, relativno bezbrižnog življenja na ovim prostorima”. Ti su procesi bili epohalno emancipatorski i prvi put su nam se dogodili u povesti.

• U romanu spominjete da su devedesetih simboli emancipacije u titovskoj Jugoslaviji, kao što su bolnice, domovi kulture, škole, itd, pretvarani u logore smrti. Može li se napred ako se ne suočimo sa onime što se dešavalo tih devedesetih?

A ko će se suočiti i kako? Svugde su na vlasti ili oni koji su inspirisali zločine, ili njihovi naslednici.

• A da li se slažete sa mišljenjem glavnog junaka vašeg romana, Rajića, da bi za zajedničku zastavu svih zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije trebalo proglasiti "razderane najlon kese koje plešu na vetru, u tišini, bez zvuka"?

Naravno da se slažem. Osim toga, ima u Rajićevoj zamisli, pored ogorčenosti, i neke lepote. On kaže da kese plešu, naglašavam plešu, i da to čine u tišini, bez zvuka, kao neke fantazmagorijske meduze.

• Podsetimo se i "frke" oko ovogodišnje NIN-ove nagrade. Nikada valjda u istoriji izbor za NIN-ovu nagradu nije, kao ove godine, izazvao tako žestoku polemiku i osporavanja dela književnika i "javnih radnika" (od Muharema Bazdulja, preko Vladimira Kecmanovića, do Emira Kusturice). S obzirom da ste izdavač prvoplasiranog romana (Pas i kontrabas Saše Ilića) i pisac i izdavač drugoplasiranog (Po šumama i goram"), kako sa sadašnje distance gledate na te dane?

Da, bilo je to vreme buke i besa i smrada nacionalističkog testosterona koje sam u čudu gledao. Prvo je osamnaest pisaca potpisalo nekakvu peticiju protiv NIN-ove nagrade, a posle im se pridružilo još dvadeset univerzitetskih profesora i gnevnih akademskih radnika. Sve je bilo izrežirano i pokrenuto u kulturnoj redakciji RTS-a, koji opet beleži svoje sramne trenutke kao da mu nije dosta onog beščašća iz devedesetih, a potom se poput kloake prelivalo na TV Hepi, Kurir, na društvene mreže i portale i na jedini dnevni list koji sam do tada čitao, na Danas, perjanicu u harangi. Tada sam in vivo mogao da posmatram kako funkcioniše medijska hajka i nikada to neću zaboraviti. Znate kako inače izgledaju hajke: mnogo ljudi i mnogo buke, prangije, bubnjevi, doboši i talambasi, trube i čegrtaljke kako bi se izludele sirote zveri. Hajkači su najčešće pijani. Nekada su im u Srbiji davali da piju pričesno vino, puno vina. Sada je svu tu buku i bes prekrila fina, nevidljiva prašina korone. Ostaće posle svega Pas i kontrabas, roman Saše Ilića.

• Koji su po vama duboki razlozi tih napada? Da li ste imali problema zbog njih? Čini se da vas je ipak dobar deo javnosti, ne samo srbijanske nego i regionalne, podržao.

Razloga je više i ti hajkači su prilično raznorodni. Znate, svako iz svog razloga kreće u hajku: neko zbog kože odrane zveri, neko zbog toga što može besplatno da se napije i da arlauče, a neko naprosto što voli da ubija. U početku je to bio napad na NIN, jedan u seriji takvih napada, na NIN kao retko preostalo nezavisno glasilo u Srbiji, i taj je napad bio najavljen skoro mesec dana ranije kad su se u Novom Sadu pojavili plakati na kojima glavni urednik NIN-a dodeljuje NIN-ovu nagradu Zvezdanu Jovanoviću, čoveku koji je ubio Zorana Đinđića. Potom su se umešali nacionalistički porivi, koji bi jednom za svagda da definišu kanon srpske književnosti, a u tom kanonu nema mesta za antifašizam, jer antifašizam je u tom svetlu napad na Dražu Mihajlovića, Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, dakle na ustrajnim revizionizmom ustanovljene nove vrednosti, kao što kanon ne trpi ni socijalističko jugoslovenstvo, ni preispitivanje zločina počinjenih u ime naciona. Onda, razmišljaju hajkači, kada se jednom na širom otvorena vrata književnih tema uvede Jugoslavija to je samo na korak do povratka NIN-ove nagrade kao nagrade za roman na omraženom i upokojenom srpskohrvatskom jeziku, što je ravno propasti sveta i tu onda hajka prestaje i počinje amok, više se ne biraju sredstva.

• Za kraj bih vas vratio na te strašne, ratne devedesete. Tada ste u Novom Sadu izdavali mali, alternativni književni list Čas:Opis. Kako se danas sećate tog vremena?

Na prvoj unutrašnjoj strani nultog broja Čas;Opisa (sada to “nulti” ima konotaciju “nultog pacijenta”) kao datum izlaska naznačen je “prosinac 1993”. Baš tog prosinca, decembra, hiperinflacija je dostigla vrhunac, pojavila se novčanica od petsto milijardi dinara na kojoj je bio lik Jovana Jovanovića Zmaja. Mesečna plata profesora bila je pet maraka, a štampanje časopisa koštalo je trista, dakle kao petogodišnja plata. Štamparija je bankrotirala, ostala im je na zalihama samo jedna boja pa smo nulti broj štampali crvenom, sve je unutra bilo crveno. Bio je neopisivo ružan taj prvi broj, ali nama se u onom paklu rata, progona i bede, činilo da ta crvena sveščica svedoči da smo još uvek živi.

Izvor: Al Jazeera