Tuesday, April 20, 2010

RANKO: OOUR "BARAKA" BANJALUCKO POLJE b.b. (1)

Kad je komercijalac Iljo doveo musteriju da mu pokaze progres njegovog posla i nasao Relju kako, na jastuku koji je donio od kuce, spava na crtacem stolu i ovaj naglo probudjen, jos sa brazdama od jastuka, zarez’o na Iliju sto ga budi za vrijeme pauze, znao sam sta mi se sprema. Po obicaju je Bajo dolio ulje na vatru: “Dumara, vec te vidim kod direktora na kafi!”
Nije proslo ni pola sata, toliko je otprilike trebalo u nasem malom kolektivu, da vjest ode do direktora Munevera i ko boomerang se vrati nazad, a normirac Taba, bivsi pouzdani centarhalf BSKa, je sav zadihan uletio na vrata pripreme i proderao se: “Inzinjeru zove te Direktor!” Sa masinske strane, u istom trenutku, nekoliko glava poviri iza crtacih tabli. “Sta je zicari, samo sranje pravite!” zapista Bude i zasmija se. U raji poznat kao vozac Ljube Trube, sa ogromnim stomakom koji bi se, kad se smijao, nekontrolisano tresao, naocalima cija su stakla izgledala ko dna pivskih boca i tri zuba sto su mu u glavi ostala izgledao je k’o ogromna beba sa naocalima za ronjenje.
Na krugu, pred samim ulazom u upravu, varilac Skaja je imao strateski poredane kandelabere tako da niko ne moze uci u kancelarije dok on ne prestane variti, uz uvjek spreman komentar: “Sefe, pazi da ne zapnes na ovu moju elektroniku!” Kad sam naisao, iskezio se: “Postovanje inzinjeru; sta cujem da se oni tvoji tamo zajebaju, dok mi radnickaj klasa ovdje crncimo!?” Skaja Dzumhur, raja od Crne Kuce, je posebno bio dobar prema meni odkad sam mu bio zirant, a svi ga drugi odbili, za kredit za knjige. Kad sam mu potpisao i on pokupio papire, nagnuo mi se na uho i u povjerenju, da niko ne cuje, rekao: “Ma kakve knjige, to cu ja popit’.”
Kod direktora je vec bio Djemo, poslovodja elektro radione. Djemo je je bio dobar covo, stanovao je u Novoseliji k’o i vecina zaposlenih, a kad bi malo popio i okurazio se, prijetio je da ce otici kod direktora i napraviti dar-mar. Radnici su ga stisavali, bojeci se ne za direktora nego za njega samoga, a on je uporno stezao sake prijeteci kroz zrak u pravcu direktorove kancelarije. Sada, skroz trijezan, je stajao skruseno dok ga je Munever grilovao zbog jucerasnjeg boks meca izmedju bravara Pale i magazionera Goge.
Pala, bivsi bokser Slavije, je imao jedva pedesetak kila, a Gogo makar osamdest vise, su boksovali za opkladu u krugu preduzeca, izmedju dva reda baraka. Boksalo se sa bravarskim rukavicama, a mec se zavrsio nerjeseno jer Pala nije mogao da dokuci Gogu, a ovaj poslije tri minute vrteci se u krug se toliko umorio da nije mogao vise da drzi gard. Borba je na kraju zavrsena Goginim rijecima: “Ma ne mozes mi nista!” U krugu se toliko navijalo da su u okolnim preduzecima mislili da se nesto desava u Sportskoj Dvorani na drugom kraju Banjaluckog Polja.
Kad sam usao u direktorovu kancelariju Djemo se naglo uspravio i promijenio drzanje a direktor ga je otpustio sa: “Nastavicemo mi jos.” Na vratima mi je Djemo znacajno namigno i rekao sapatom, da se moglo jasno cuti na dvadeset metara: “Ma ne moze on meni pero odbiti.” Direktor je to kasnije prokomentarisao: “Vidis ti s kim ja radim; da nije mene djeca bi im gola i bosa hodala po Seheru.”…

No comments:

Post a comment