SVAK’ SVOJE ZNA
Znano je da nas ima svakakvih. Neobična je ta uzrečica i u
raznoraznim je situacijama možemo čuti. Ona je uglavnom objašnjenje, ali
ponekad i opravdanje. Takvi kakvi jesmo srećemo se svuda. I naizgled smo
ponešto drukčiji nego u svom kućnom prostoru, bar se nesvjesno trudimo. I zbog
sebe i zbog onih koje sretnemo. Bezazleni je to prilog nekom zacijelo boljem
svijetu.
Osim šetnji i posjeta, svi imamo i neko svoje mjesto. Za
odmor i razgovore. Često je to sasvim blizu kuće, u maloj gostionici u četvrti
s nekoliko stolova i nešto malo više stalnih gostiju. Koliko ih je samo takvih
u gradu. Za mnoge je od posjetilaca to zapravo teatar, mali, priručni, ali
sasvim dovoljan da saznaju što na dunjaluku ima novo i razmijene svoje misli o
tome.
Neki sjede i šute uz svoju kahvu ili čaj. Dovoljno im je to
što su među ljudima. Drugi čitaju novine. Brzo, nervozno, kao da jedva čekaju
da ih predaju dalje. Nema komentara, jer među vijestima nema ništa što nije
bilo jučer i čak i prije. U gradu moje mladosti bilo je nekoliko takvih mjesta.
Jedno se zvalo SVAK SVOJE ZNA. Svima se ime dopadalo, iako je svak’ o njem’
imao svoje mišljenje. Dok razmišljam o tome, vidim, više nego očigledno, kako
stari Moler dijeli moje mišljenje o teatru, jer ulazi kao vihor poput prvaka
drame i sprema se da unese malo dramske situacije. Zastane na sredini, s
osmijehom fiksira sve društvo, naročito trojicu za jednim stolom i pritom ih
dvosmisleno pozdravlja rukom.
-
Šta
sam rekao!?
I izgubi se iza vrata toaleta. Ko zna šta je mislio?! Možda
oni znaju, iako ne izgledaju baš sretni zbog toga. Najednom je svak’ u tom
malom prizorištu glumac. S većom ili manjom ulogom, kako to već ide. Konobarica
(ili konobar) je tu i inspicijent i sufler. Hoćeš-nećeš, sve se replike vezuju
uz nju. Onaj koji šuti i sjedi zadubljen u svoje misli također. Persona muta.
Svi su zašutjeli. I onaj što je čitao, odložio je novine i
zagledao se u vrata iza kojih je iščeznuo Moler. Čekaju šta će se dogoditi. A
ulazak je zaista tako nešto i obećavao. Međutim, kad se ponovno pojavio krenuo
je ka pultu, sjeo na visoku stolicu i prošaptao nešto konobarici. Uznemiriše se
ona trojica što su očekivali da će sjesti s njima. Nisu znali šta da učine.
-
Neka,
neka, nemam vremena. Samo ću jednu i idem dalje - pokušavao je objasniti.
Kretnjama su ga zvali za sto i poluglasno nešto objašnjavali,
ali je on izgledao posve ravnodušan.
-
Govorio
sam vam ja, ali vi ste pokupili svu pamet i eto ti ga na. Što tražio, to
dobio...
Izgledalo je zaista neobično. Pogotovo što većina nije znala
o čemu je riječ. Osim konobarice. Čudno se smiješila i iz tog smiješka ništa
nisi mogao zaključiti. Moler uze svoje piće, sagleda ga sa svih strana, a onda
spusti. Prvo je htio zapaliti cigaretu. Zatim se zagleda u neku tačku na zidu.
Tišina je plazila po zidu i po podu. Svi su očekivali da će se razgovor nastaviti
i da će napokon i oni saznati šta se zapravo dogodilo. Moler proguta jedan
gutljaj, ne spuštajući čašu, zatvori oči i zamisli se, kao degustator. Dugo je
to, dugo trajalo.
Nakon tog dugog uvoda otvori oči i strusi ono što je ostalo u
čašici, ugasi cigaretu u pepeljari, spusti svoje duge noge s visoke stolice i
hitro krenu prema vratima, ne gledajući ni lijevo ni desno. Izgledalo je da se
zaista žuri. Iščeznuo je iza vrata poput priviđenja.
Svi su se nekako pribirali poslije tog događaja. Kao da su
zaboravili šta su prije činili i o čemu su razgovarali. Tako je očekivana
predstava završena i prije nego što je počela. Svi su počeli dozivati
konobaricu, željeli su nešto pojesti ili zameziti ili...
Tako je išla od stola do stola i za svakim nešto govorila.
Naravno, objašnjavala je šta se dogodilo. Kad stiže do mene, nisam se libio da
je upitam:
-
Šta
je to bilo?
-
Ništa.
Obična budalaština.
Valjda je tako svakome rekla.
Neka čudna šutnja nadvila se opet nad stolovima. Kao da se
ono o čemu nije bilo govora istopilo u sjenama i potonulo u muk. Po licima se
moglo zaključiti da to naizgled nikog više ne zanima. Osim one trojice. Oni se
užurbano pokupiše, razmjenjujući kratke rečenice i poglede, ostaviše zgužvani
novac na stolu te požuriše za Molerom, nadajući se da će ga stići, iako je to
bilo vrlo upitno.
Zaista nas ima svakakvih, pomislih. Zato se iščekivanje
pretvara u zbivanje.
Irfan Horozović
(Stav
39)
No comments:
Post a Comment