Ljubomir Živkov: Gesta Dei per Cecilio

Konacno sam, cini mi se, izisao iz soka koji me drzao nakon vijesti da je Medjunarodni sud u Hagu oslobodio zlocinca V. Seselja. Za taj sud V. Seselj nije zlocinac ili bolje reci, da taj sud, nije uspio dokazati da je V. Seselj zlocinac. Ukratko, V. Seselj je za ono sto je radio devedesetih veci zlocinac od mnogih koji su vec osudjeni od tog istog suda. Pored toga sto je i zlacinac i siledzija i nevaspitani ludjak i klovn i uopste covjek opasnih namjera, V. Seselj je i genijalan pravnik koji se poigravao i na kraju ponizio i osramotio sud koji mu je sudio. Ili je, takav kakav jeste, jednostavno dodijao i sudu i sudijama i oni su ga jednostavno isporucili Srbiji da se dalje bori i zamlacuje s njim.
Uostalom, od svih tekstova koji su na ovu temu vec objavljeni, predlazem vam tekst Ljubomira Zivkova...

*******************
Da li je samo osuđeni Srbin dobar Srbin?

Sve je dobro što se dobrim svrši. Vlada Srbije nije, pet minuta uoči izbora, morala da okuje i transportuje četničkog vojvodu u Hag, da bi se potonji na tome svečanom mestu suočio sa napokon donesenim verdiktom. Hag se nije osramotio, kao što bi se bio osramotio da je Šešelja neisporučenoga i nepojavljenoga osudio, a veleosuđenome može samo da pljune pod prozor: možda i najslavniji ratni huškač u svekolikom ratnom huškaštvu na našem jeziku ima sada crno na belo da je nesebično služio dobru i samo dobru. „Gospodine Šešelj, vi ste slobodan čovek!“ – otelo se sudijama pravo iz njihovih srdaca, a jedna zaboravljena šala iz doba mrskog socijalizma postala je stvarnost: „Dobićeš potvrdu da nikada nisi bio član Saveza komunista!“ – govorilo se kad je Partija počela da izlazi iz mode, i kad su se dojučerašnji aktivisti stideli svoje boljševičke prošlosti, e, sada četnički vojvoda, koji je devedesetih godina bio hiperaktivan, dobija potvrdu, overenu kod sudskog tumača, da lično on nema ama baš ništa sa nemilim događajima u Hrvatskoj, Bosni i Vojvodini. Svaki drugi građanin Srbije može biti u izvesnoj meri osumnjičen da je simpatisao ratna razaranja, etničko čišćenje, logore za neprijatelje, jedino Šešelj dr Vojislav ima pravo da svojoj vojvodskoj tituli, ako samo ushtedne, doda ime, mada ono odveć vonja po katolicizmu i latinštini – Inokentije. 

   

Sud se divno pokazao, utrošio je dvanaest godina da ustanovi kako u ćeliji i u sudnici sve vreme ima posla sa pogrešnim čovekom, ili čovekom optuženim za pogrešne stvari tj. za postupke sa kojim nema nikakvih dodirnih tačaka; sudije su se iskupile upravo kraljevskom presudom, daleko boljom od pomilovanja, jer pomilovanje stiže kao odraz plemenitog suverenovog praštanja za nepočinstvo koje jeste počinjeno, za koje je izrečena presuda, ispostavilo se da su dela najmlađeg doktora u SFRJ sva bila bogougodna (Gesta Dei per Cecilio); sva su u nebeskoj harmoniji sa međunarodnim, ratnim i svakim drugim pravom i pravdom, gospodine Šešelj, vi ste slobodan čovek!

Slobodnjak je, međutim, doveden u neravnopravan položaj sa drugim našim velikanima: nije li general Lazarević nakon otpusta iz haške tavnice bio dovezen vladinim avionom, po njega su išla dva ministra, dao je potriasaiushchuiu konferencu za štampu. Iako je osuđen za ratni zločin, državni funkcioneri klicali su mu kao osobi kojoj treba da zahvalimo što još uvek imamo Niš, pa i sam Novi Sad! U slučaju Vojvode izostala je službena radost zbog trijumfa istine i pravde, predsednik Republike svečano izjavljuje da je ravnodušan, mada je izabran i plaćen da se raduje ako ispadne da je njegov podanik, koji bio da bio, nepravedno optuživan: oslobođeni je, osim sa sebe samog, umnogome skinuo skramu krivice i sa svoje stranke, a koja je rodno mesto našeg predsednika; oslobađajuća presuda Šešelju baca kao kandilo u pretprazničko veče prijatnu svetlost i na paravojne formacije koje je Vojvoda stvorio i nadahnjivao, štaviše, sloboda za Šešelja posredno znači da je i njegova slavna pigmalionska deiatel’nost dala dvojicu rukovodilaca koji nam svima služe na čast! 

Ali, predsednik ne bi bio predsednik kad mu se sve i tako ravnodušnom ne bi otela neka mudrolija: „Mera je za Srbina je li ga Haški sud oslobodio ili osudio“.

Šta li je magistar koji se školovao uz rad hteo da kaže?! 

Živimo dvadeset godina u sabornom uverenju (poteklom u eri i vladavini Koštunice, ali koje država ni docnije nikada nije pobijala) da je reč o sudu sumnjivog porekla, nije ga blagoosnovala Generalna skupština, nego njen izvršni organ, zar ne, sud je osnovan da krivicu za sve i svašta svali na našu bledu mater Srbiju, doklen naše dušmane, neprijateljske generale, jednog po jednog oslobađa. Ako sam ispravno protumačio duh vremena i narodno viđenje Haškog tribunala - šta nam naš izabrani predstavnik poručuje? Je li država bila tužna i ljutita što je general Tolimir umro u tamošnjem zatvoru, umesto da su makar poslednji dani protekli u bolničkom krilu neke od naših kazniona? Je li samo osuđeni Srbin dobar Srbin, i je li svaki osuđeni Srbin dobar Srbin? Ako je osuđeni, odležani i umereno pomilovani general Lazarević odličan Srbin, onda bi oslobođeni Šešelj bio kakav Srbin?! Suprotan?! Za nas bi bilo krasno da obojica budu divni, veliki, požrtvovani i hrabri rodoljubi, ali nam logika sreću kvari, ta i sam predsednik uči nas da je Hag mera, je li nekoga oslobio ili osudio!

Šta dakle misliti o Šešelju koga Hag kuje u zvezde? 
Šrinku Dabiću je dušmanski sud odrezao četrdeset godina tamnice, dobar Srbin, par sedmica potom drugom optuženom dosudi taj isti sud nula dana u kazneno-popravnoj ustanovi, ovaj oslobođeni kakav je Srbin, ako je uopšte i Srbin?! Zaslužiš ovakav hvalospev haškog tribunala, zar to nije isto kao da te je Tuđman odlikovao?!

Predsednik nam je zaveštao ovu zagonetku koju će tumačiti nauka, filozofija, religija i umetnost: kao što u skrovitosti Postojnske jame živi čovečja ribica, tako u našem sve ravnodušnijem i duhom sve odsutnijem predsedniku Nikoliću živi večna izviiskra mudrosti, koja samo čeka da naiđu Kinezi, Osmi mart ili Putin, pa da nas sve predsednički obasja i prosvetli. Da, da ne zaboravim, oslobađajuća presuda Šešelju je u Milu Đukanoviću oslobodila pesničke potencijale, a možda i ličnu odbojnost, ili podsvesnu nelagodu prema skučenom i zatvorenom prostoru: „Više volim da je svako slobodan, nego da je svako utamničen, bez obzira da li se slažem ili ne. Što se mene tiče, primam k znanju i čestitam slobodu Šešelju!“

Zaista, ako bi čovek morao birati - da čovečanstvo bude kompletno u zatvoru (kojom bi prilikom samo vanzemaljci ili prethodno obučeni drugi primati mogli da mu donose hranu i iznose kiblu napolje), ili da nijedan homo sapiens ne čami u kavezu ni jedan jedini dan - bolje je da bude svako stalno slobodan! 

Da, da, zaista je bolje, to sad i ja mislim, bez obzira da li se slažem ili ne.

*Tekst, posredstvom e-Novina, preuzet sa portala istinomer.rs