Wednesday, April 13, 2016

Svetlana Cenić: Miris otrova na Balkanu

Porazila me moja majka pitanjem: "Sine, hoćemo li to opet morati bježat'?!” Kao ja treba nešto pametno i utešno da joj kažem. A šta?! Onda prebacim priču na mleko i da, eto, neka tamo inspekcija iz EU dala pozitivno mišljenje i sada osam mlekara može da izvozi u EU. Ima nade i za jaja i piliće, a onda joj ispričam o finoj atmosferi kad se privrednici skupe i pričaju o poslu, kao ono skoro u Bihaću kad smo se družili, pričali i niko pominjao nije ni naciju, ni veru, a ni entitete, kantone ili Distrikt, osim ako nije kako lakše poslovati i kako do fondova.
Ja podgrejavam optimizam na rezultatima: evo ASA Prevent otvara fabriku u Ključu, a drugi investitor upravo pregovara o još jednoj fabrici na tom području. Sledeći put idemo u neki drugi kraj države uvek sa željom da se dese tako lepe stvari.
Želim panično da verujem u poslovni sektor bar, kad već u politiku najvećim delom ne mogu, a građanske hrabrosti ima samo u tragovima. Nije se pretrgao poslovni sektor u javnim istupima, da se razumemo, i najčešće je obrazloženje da je bolje biti van radara politike, da se ne može rizikovati padanje u nemilost ili da ne mogu da istrpe, onda, silne inspekcije. No bar povezuju nekog i nešto.
Ništa to posebno ne vredi mojoj majci, koja gleda vesti, sluša komentare i pamti i onaj i ovaj rat i bežaniju. Pamti ona i crvenilo kad su psovali majku i Hrvatima, i Srbima, i muslimanima, a ona niti da brani i time objašnjava ko je i koga ima u familiji, a niti da ćuti, pa zato pita na koju bi stranu morali bežati sada i kako bi se porodično sakupili.
Da joj prosipam žvaku kako svet to ne bi opet dozvolio, ne mogu. Nije luda, gleda sirijske izbeglice, vidi koliko je samo u poslednje vreme izginulo ljudi po celom svetu zbog luđaka, a i seća se koliko godina krvi je bilo potrebno da se desi Dayton. Da joj lažem kako će prevladati pamet ovog puta, ne mogu. Vidi koliko je pameti i često to komenatriše slušajući izjave najodgovornijih (i najkrivljih) za otrov koji se opet širi. Mogla bi kakva knjiga naslova ‘Miris zla na Balkanu’ ili ‘Miris otrova na Balkanu’, da upotrebim naslov knjige o mirisu kiše Gordane Kuić.
Onda se i sama zavrtim razmišljajući šta je to u ljudima da ni u primisli nemaju posledice kada udaraju na najniže strasti i opletu po nacionalnim strunama; kako se desi to formiranje hora onih koji po istim notama tuku i tercu udaraju. I da sve nestale pronađemo, dostojno sahranimo, sve krivce kaznimo, očigledno bi se kosti ponovo vadile, a krivcima iznova sudilo. U prilog ovoj tezi su predlog da se pravi lista onih koji ne bi smeli da pevaju u Sarajevu, ono divljanje po Mostaru i nedotupavni (najblaže rečeno) komentari i performansi zbog presude Karadžiću.
Sve to vidi i moja mati od 80 godina i sve je to podseća i na detinjstvo u ratu onome i na zrelo doba u ratu ovom. I boji se. Naravno. Kažu da kud dva puta, mora i treći put, a ona jeste bogobojažljiva i pomalo sujeverna.
Poredi i šta su ona i moj otac imali 20 godina iza rata onog, a gde smo 20 godina iza rata ovog i kaže da nešto nije u redu s ljudima, uz već ustaljenu rečenicu: "Ovo nikada ovako nije bilo!” I nije, majko, jer sada zlo možeš posejati mnogo lakše nego što su to radili nekada. Tad nije bilo društvenih mreža da potpale požar na daljinac. Platiš trovaču 50 maraka, a posledice koštaju stotine miliona. Zato niko i ne rešava pitanje zabrane govora mržnje. Ne bi bilo politički profitabilno. Ko da ga predloži i ko da ga usvoji?! Oni kojima je mržnja najbolje političko oružje i oruđe i najjeftinija kampanja? Isti oni koji su na toj mržnji zgrnuli bogatstvo?
Evo, hajde da se nadam da će, kako je najavio Zvizdić, ovakav zakon biti usvojen ove godine, jer je u planu rada Saveta ministara. Pitam se je li se sastala 23. marta ta interresorna grupa, kako je najavljeno, zadužena da sačini taj predlog ili šta već? Hoćemo li imati taj zakon pre izbora, makar do avgusta ili će se rastezati sve dok se kampanjom toliko ne zatrujemo da o tome više niko ni pričati neće? Odnosno, niko neće ni sa kim ni govoriti.
Zato nemam odgovor na majčino pitanje. Menjam temu, lakše mi je. Sećamo se tako pokojne bake i njenih najboljih izreka da se čovek čitav život uči pameti, a opet umre kao budala, kao i da ne treba nikada verovati onome što voz dovuče i ona stvar izbaci. Sad bi verovatno rekla da ne treba verovati nikada onome što voz dovuče i politika izbaci.
Svetlana Cenić
(Dani)

No comments:

Post a comment