Monday, October 02, 2017

IRFAN Horozović: IZNAD STUDENCA


XIV
Stojim na vrhu stepenica, iznad Studenca. Imam četiri godine. Ljeto je. Vrbas nadolazi, to znači da je poslijepodne.

— Mali, znaš li ti plivati? — pitaju me dva starija dječaka koji se dosađuju. Oni su sasvim odrasli, mišićavi, jedan je čak i tetoviran.

— Znam malo, paske ...

Lagao sam. Dotad sam samo gledao. Ali kako da im kažem. Bilo je već krajnje vrijeme da naučim.

U njihovim očima bljesnu nešto. Nisam ni shvatio šta se događa, a već sam letio, u nebo, u Nebo, koje se naglo izmaklo, podlo, i zario sam se u ledenu vodu, do dna, do oblutaka koji su se migoljili, do male ribe što se prezrivo odmakla od mojih razrogačenih očiju. Odbio sam se nogama od dna, kao da sam to ko zna koliko puta radio, i izronio, a potom pokušao da zaplivam, paske, baš kao malo štene, prskajući neumorno oko sebe i održavajući se na površini uz ogroman napor. Pogledom sam potražio ona dva momka, ali oni su bili duboko utonuli u kartanje. Ipak, osjećao sam da sljepoočnicama prate svaki moj pokret.

Tad sam shvatio da zaista plivam!

Dječji bijes, ogorčenje, poniženje koje je moglo uslijediti zbog bezazlene laži, izvlačenje za kosu, sve je to bilo iza mene. Vrbas me je držao, čuvao je svog novog plivača, nije mu dao da potone. Zagrcnuo sam se i izgutao vode. Prebrzo sam želio dalje. A prirodno je jedino ono što je postepeno. Uronio sam zato ponovno glavu, polako i uzeo jedan gutljaj, pažljivo, sasvim mali, gutljaj njegove čiste vode.

Kad sam izišao na Studenac, potrčao sam uz stepenice dok me ljetna jara obujmljivala kao posušujuća plahta. Želio sam da budem sam, da niko ne primijeti moje uzbuđenje, moju radost.

Plivao sam. Ja sam plivao. I Vrbas me dočekao kao prijatelja.



Irfan Horozović (‘Moj naknadni dnevnik, III’, Putevi 1/87, Banjaluka)

No comments:

Post a comment