Miljenko Jergovic je na svoj fb postavio prevod briljantnog govora austrijskog pisca Karla-Markus Gaussa na otvorenju Beogradskog sajma knjiga 22.oktobra 2017.
******************************
Dame i gospodo,
najtalentovaniji i stilski najoriginalniji austrijski fudbaler preziva se Arnautović i Srbin je. Srbin je, jer ga je otac naučio jezičkoj i kulturnoj samosvesti jednog Srbina i preneo mu to kao porodičnu tradiciju; ali je on naravno i Austrijanac, rođen i odrastao u Beču. Njega odlikuje – da iskoristim stari izraz – dvojni nacionalni identitet, kakav se u Austriji podrazumevao u vremenima pre nego što se Dvojna monarhija počela raspadati u nacionalnim borbama. Pojedini huligani nacionalnog fudbala kude Marka Arnautovića što igra za reprezentaciju Austrije, ali ponekad i empatično govori o Srbiji kao o svojoj domovini. Pre otprilike tri nedelje u utakmici protiv Srbije postigao je gol za Austriju, ali onda skoro pa demonstrativno nije učestvovao u demonstrativnom veselju; on, koji uopšte važi za neobuzdanog čoveka, čak i za čoveka kome manjka poštovanja prema drugima, obrazložio je to, u razvučenom bečkom dijalektu, uvažavanjem srpskog dela svoje porodice kao i protivnika na terenu.
Arnautović je odrastao u Floridsdorfu, 21. okrugu u Beču. U 3. okrugu, u blizini centra grada, nalazi se mala četvrt koja se u romanu Ingeborg Bahman „Malina“ naziva „Mađarskim krugom“, „Ungargassenland“, i to po „Ungargasse“, ulici na blagoj padini, koja u romanu „Malina“ igra važnu topografsku ulogu. Ja sam, pre nekoliko godina, ovaj kraj obišao od kuće do kuće i pritom prošao kroz različita vremena i različite svetove. U jednoj od bočnih ulica po imenu „Marokkanergasse“ ili Marokanska ulica, pedeset je godina, u stanu premalom za sve veću biblioteku i za naslednike, proživeo Srbin Vuk Karadžić, koji je sa svojom suprugom, Bečlijkom Anom Knaus, imao dvanaestoro dece. Vuk Karadžić bio je sin jednostavnih zemljoradnika, koji nisu mogli da mu na životnom putu omoguće više obrazovanje; no ipak je kao izbeglica u Beču postao jedan od najvećih evropskih intelektualaca 19. veka, koji je od dijalekata svoje domovine oblikovao srpski književni jezik, definisao pravopis, sastavio rečnik sa preko 27.000 odrednica i sakupio narodno stvaralaštvo koje se do tada prenosilo isključivo usmenim putem.
Na svega nekoliko minuta hoda od „Marokkanergasse“ došao sam do „Ungarngasse“, Mađarske ulice, gde se na broju 39 nalazi kuća još jednog slobodnog duha s Balkana. Na zarđaloj tabli, kao stvorenoj za to da je čovek previdi u divljem i uskovitlanom gradskom saobraćaju, stoji natpis: „U sećanje na Petra Preradovića, velikog hrvatskog pesnika“, a malim slovima ispod toga stoji izbledela napomena kakva se danas više ne bi mogla napisati, jer je svet o kom ona svedoči nestao u ratu i užasu: „Postavila Jugoslovenska akademija nauka i umetnosti.“
Kao što je Vuk Karadžić srpski jezik standardizovao u tuđini, tako je i Preradović hrvatski kao književni i pesnički jezik otkrio tek kao pitomac raznih ustanova Dvojne monarhije i prisvojio ga u svom delu. Karadžić, Srbin iz Marokanske ulice, i Preradović, Hrvat iz Mađarske ulice, upoznali su se u tom malom velikom svetu trećeg bečkog okruga i cenili prijateljstvo onog drugog. Što ima smisla, jer su obojica zapravo stremili kao istoj stvari: naime da kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga u modernu.
„Četiri zemlje, jedan jezik“ – tako glasi slogan ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu. Nemačka, Švajcarska, Lihtenštajn i Austrija učestvuju u zajedničkoj istoriji, ali istodobno još od srednjeg veka imaju svaka svoje osobenosti i vlastite tradicije, koje su doprinele tome da se ove zemlje, ne samo kulturno-istorijski, različito razvijaju. Nije uvek bilo tako, ali danas teško da bi iko doveo u pitanje tvrdnju da Austrija nije isto što i Nemačka ili da Lihtenštajn nije nemačka državica koja tek istorijskom nepravdom nije deo nekog većeg nemačkog carstva, kao što je i Švajcarska Švajcarska, a ne nekakav ogranak Austrije ili još jedna neostvarena nemačka pokrajina. Što se jezika tiče, meni koji sam iz Salcburga nije nimalo lako da pratim razgovor ljudi iz Ciriha; a i u Šlezvig-Holštajnu govori se sasvim drugačije nego u Tirolu ili u kantonu Uri. A svejedno se i tamo i ovde govori i piše nemački, dok su se lingvisti u međuvremenu usaglasili da ne samo da postoje brojni nemački dijalekti nego i nekoliko „varijeteta nemačkog književnog jezika“.
Za bogatstvo glasova i zvukova savremena književnost na nemačkom jeziku ima da zahvali upravo činjenici da ne postoji jedna obavezujuća i uzorna norma već nekoliko različitih varijanata standardnog jezika. Ali razlike ipak nisu toliko velike da ne bi i dalje sve vreme bilo reči o jednom nemačkom jeziku. Srećan sam što mogu da čitam knjige autora iz Bazela ili Kelna i što isto tako na mojim knjigama u knjižarama u Lucernu, Vaducu ili Lajpcigu nema napomene „prevedeno s austrijskog“.
Nije mi ni na kraj pameti da ja Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određujem da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo „srpskohrvatskim“. Razlike u zvučanju, rečniku ili rečeničnoj melodiji, nijanse izraza, taj čuveni lični stil – sve te stvari su od izuzetnog značaja za književnost. Ali isto tako može biti pokušaja da se te razlike na ravni jezičke politike uvećaju i načine dubljim nego što jesu. Da je nekakva komisija za brigu o jeziku pre pedeset godina u Švajcarskoj naložila da „švicerdič“, dijalekat kojim se govori u svakodnevnom životu, bude i obavezujuća pisana forma nemačkog u Švajcarskoj, danas bi se švajcarski romani morali prevoditi kako bi ih razumeli i čitaoci u Nemačkoj i Austriji.
Ono što mnogo koji fudbaler, koji se možda i nije bavio pitanjima pesništva i jezika, jako dobro zna, a na šta treba podsetiti jezičku policiju: Nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same.
No comments:
Post a Comment