Професор Филозофског факултета у Бањалуци Миодраг Живановић за себе каже да је по националности Жиле. Њему је довољан идентитет оличен у имену, презимену и надимку.
Повод за разговор са њим било је Прво републичко такмичење у бесједништву студената Републике Српске, на тему Волим Српску, одржано 1. марта у Бањалуци. Студенти су бесједили у духу српског национализма, поред личног идентитета они су изабрали да буду родољуби. Одговоре о различитим виђењима идентитета, односу према истини и прошлости, проблемима образовног система и студената покушали смо сазнати од професора Живановића
Како гледате на положај студената у Републици Српској? Који су њихови највећи проблеми као политичких бића?
Проблем постојања и положаја младих људи овдје, посебно студената који би требали бити врх те популације, постоји у два вида: први је феномен идентитета, а други је проблем у односу са истином и са прошлошћу. Може се сажето рећи да постоје отворена питања – благо речено - и у једном том блоку живљења и у другом. Младе генерације, а нажалост и старе, али посебно младе, су биле и данас јесу учесници једног деформисаног система образовања, и то на свим нивоима: од вртића, преко основних школа, средњих школа, па до универзитета. Не ради се ту само о Републици Српској, исто је стање и у она два Мостара како их зовемо. Једноставно, тешко се људи сналазе, сви ми који ту живимо. Тешко се сналазимо у нечему што је заправо надреализам, што припада Фелинију. На примјер, да имамо пет истина о томе што нам се догађало у блиској прошлости. Свака етнополитичка елита има своју истину, дакле и српска, и хрватска и бошњачка, а наравно да онда има и међународна заједница своју истину. И пета истина је истина избјеглица или расељених лица. Кад то погледамо, онда видимо да је кроз тај ресурс нашег живљења који се зове образовање, провучено – морам рећи тако - свашта. Прије свега једно хтијење, чак и тензија, да је свачија истина апсолутна. Мада то реално није тако. Реално је ријеч о можда и више врста истина, ја сам набројао пет. А сада замислите не само тих пет, него сваки човјек има своју истину, појединачну. Али су неки дијелови тих истина постали дио официјелне стварности образовања, а онда и живота када се заврши тај официјелни начин образовања, када млади људе заврше студије, дипломирају. Неки заврше средње школе. Али улазе у живот. А живот је сасвим другачији него што постоји у наставним програмима. И наравно да онда долази нужно до колизије личности и онога што окружује ту личност. У том хаосу менталних склопова и у хаосу тешког живота, разорене економије и разорених душа, то доводи до хтијења или жеље да се одавде оде. И то не желе само млади људи .Ту није проблем демографија како политичари обично говоре – и у Хрватској, Србији и овдје код нас – хајде да повећамо природни прираштај - наталитет. Већи проблем по мом суду је безнађе – одсуство наде. Док се то не ријеши – а то је тежак, дугорочан, пјешачки посао – ми ћемо тешко овдје градити будућност.
Да ли су ваши студенти већином националисти?
Не само моји. И не само у Републици Српској. Та генерација која носи са собом хендикепе или дефекте од вртића па даље - ја сам то знао често чак у медијима рећи и они се нису љутили на мене – они су Хитлерјугенди. Ја њима кажем и директно: Дјецо, немојте бити Хитлерјугенди. Међутим, нису они сами криви томе. Једним дијелом јесу, али највећим дијелом нису. Рећи ћу један примјер: Прије десетак година, ако не и дванаест, рађена је анализа садржаја уџбеника такозваних националних предмета у основном и средњем образовању. Иван Ловреновић и ја смо били супервизори. Налази који су добијени у истраживању су катастрофални. Ја ћу вам рећи примјере које сам понио у себи и запамтио. На примјер, овако пише у уџбенику за познавање друштва за шести или седми разред, није битно: „Једини прави постови су исламски постови, јер кршћани током постова ипак нешто једу и пију“. И то дјеца уче. Одмах се зна и ко је издавач и коју етничку групу покрива. У другом уџбенику имате овакав навод: „Зна се тко је потписао Дејтонски мировни споразум и тко је извукао краћи крај“. У трећем имате навод „да је Чикаго највећи српски град“, и тако даље. Кад то узмемо, сасвим случајно наведено и одабрано, онда видимо да ми имамо најмање три идентитета, која прате три модела образовања. Имамо још нешто занимљиво, о томе се ријетко говори. Онда су се одлучиле власти у БиХ да праве истраживање о идентитету. И они су то направили. Добијени су парадоксални подаци, који су супротни од онога о чему смо почели разговарати.Више од 80 посто грађана БиХ тада се опредијелило за европски идентитет. На другом мјесту су етнички идентитети али у малом проценту. А државни идентитет, ко је за БиХ као државу, то је у промилима. Без обзира ко је Бошњак, Србин или Хрват. Онда су се странци из међународне заједнице одушевили. Ето, БиХ је заостала и економски, и у демократији, и у људским правима, откуда сад европски идентитет? Тада смо ми, домаћи људи, морали њима објашњавати да се не ради о томе да су они истински за европски идентитет. Него бјеже од ових сумњивих, климавих, митолошких односа према стварности. Кажу: најбезбједније је нама да ми носимо у себи европски идентитет. То је тај проблем. И сад када гледамо студенте, онда видимо да они заправо не мисле искрено то што говоре.
На такмичењу у бесједништву једна дјевојка је рекла да је рођена у Републици Српској као једном од ентитета наше не тако велике државе. Али касније је додала да жели да РС буде самостална, јака и успјешна, зато што зна да се то од ње очекује на такмичењу. То ми личи на неискреност о којој говорите. Тон њене бесједе био је песимистички, отворено је рекла да је незадовољна. Мислим да је ипак било храбро што је изашла пред публику и тако рекла.
Ту постоји утицај неких вриједности које не припадају нама, нашем менталитету, нити устројству друштва. То заговарање стално да неко буде лидер, то није у менталитету и духу нашег миљеа. Није битно јесу ли то Срби, Хрвати, Муслимани.У нашем духу је колективитет. И митови. А ово није. Онда се појаве разни ликови – странци, и то траје четврт вијека. Лако је рећи – они мало дођу па мало оду. Они четврт вијека то трубе нама, чак праве наставне програме, рецимо Цивитас амерички. Који нарушавају ткиво нашег постојања. Са вриједностима које не припадају аутентично нама.
Како околина утиче на мишљење студената? Могу ли се они супротставити доминантним шаблонима размишљања у својим срединама?
Навешћу још један примјер. Један скуп је био, он је толико индикативан. Присуствовали су млади људи, студенти, са свих јавних универзитета у БИХ. То је било негдје прије 2-3 године, сваке године се одржавају скупови тог типа. Тада сам ја био организатор и уводничар. Почео је скуп, обичај је да се отвори представљањем. Ја почнем од себе: Моје име је Миодраг Живановић звани Жиле. То је мој идентитет. Представља се једна, друга, трећа, пета дјевојка, кад негдје око средине круга, једна дјевојка каже: „Ја сам муслиманка“. Ја њу питам: „Имате ли ви име и презиме? Ја поштујем што сте муслиманка“. Каже: „Имам ја име и презиме али ми оно није битно“. То је дијете које има највише 21 годину. Друга се представља, она не каже име, каже: „Ја сам очајна“. То је њено име и презиме. Ти људи, не сви, али један дио њих – они су безнадни. Понекад то отворено кажу. Постоје те школе, новинарске школе, едукације разне или образовање за људска права. По десет дана они буду заједно. Кад се врате назад у своје средине - и што год су мање средине већи је проблем, а територије су етнички чисте - њих одмах узме локални шериф и убаци вирусе у њихову свијест. Они за пола године забораве ово што су радили на тим формама образовања, онда опет треба поново. Онда су они располућени између нечега што науче за седам или десет дана и нечега што стварност и свакодневица обликује. И онда се изгубе. Неки оду вани, неки су ту али заправо исто као да су вани јер су искључени из свега. И онда када говоримо о тој реторици, о бесједништву, како ће они бесједити? Бесједиће по подсвјесном диктату оних који организују живот у њиховој заједници. Има неколико добрих замисли код те дјеце у бесједама. Али су то у суштини љуштуре. Нису они криви. Ми смо криви што те љуштуре нисмо испунили неким садржајем.
Да ли је такмичење у бесједништву било политичка порука некоме?
Колико знам, није било планирано да буде политичка порука, али је на крају испало политичка порука. Зашто је тако, о томе се може надугачко разговарати. Ја бих додао само једну чињеницу која је брутална: Наставни планови и програми, било гдје, па и у Бањалуци, на нашем универзитету, и у Сарајеву, они су нужно политички интонирани јер немају садржаје који раскривају однос према истини и према идентитету у неком изворном смислу. Него имају само то што је политизација. Не би био проблем да се то догађа 2,3, 5 година. То се догађа четврт вијека. Проблем, односно посљедица проистиче директно из система образовања и њихових садржаја. Све су веће подјеле које су направили системи образовања. Не оно што се зове идеологија. Могу само поновити што сам још кад сам био млађи предлагао: да код нас, ако хоћемо мијењати живот, не иде ред промјена као што је у нормалним друштвима. Ми прво морамо направити промјене у образовању. Економија може сачекати. Што ће рећи – направити промјене у свијести, за шта треба времена. Ми смо мала земља и ми ћемо економију лако ријешити. А онда промјена – ако још остане људи овдје – у односу према будућности. То не може образовање само по себи подарити. И наравно елиминација свих оних кроз образовање насилно убачених елемената у наш живот.
Да ли је могуће да се на тему Волим Српску бесједи из неке друге перспективе осим националистичке? Рецимо из грађанске перспективе.
Није. Зато што други дискутанти нису предвиђени. У Уставу РС не постоје грађани. Само народи. То је трибализам, то је племенско уређење. Навешћу примјер: Ја нећу да будем ни Србин, ни Хрват ни Бошњак ни Јевреј, нећу ништа од тих етницитета. Хоћу да будем Миодраг Живановић – Жиле. Тако сам се регистровао на попису становништва. Пише тамо: националност – ја ставио Жиле. Знате ли шта је посљедица? Мени је одузето – сад ћу рећи као Слоба Милошевић – 104 посто грађанских права овдје гдје живим. И сад ми кажу да то није дискриминација. Како није? Ја то кажем младим људима, студентима, али не могу они то сагледати из тог хоризонта. Они мени кажу: Ви сте професоре против Срба. Гдје ћу ја бити против Срба? Па ја сам био у 16. бригади, био сам цијели рат тамо. Нећу бити против ниједног народа. Та њихова свијест не зна шта ће, и онда се окреће симболима. Логика симбола је највећи проблем не само код младих, него и код старих. То су посљедице доминације и даље митолошке свијести. Не могу ти људи да мисле изван тих појмова, јер их је образовање тако научило. То је косовски мит када се говори о Србима, код оних из Међугорја је више наглашен клеро елемент него етнички, национални. То је проблем идентитета. Он је главни проблем када би то сумирали.
Разговарао Драшко Ајдер
(Buka)
No comments:
Post a Comment